Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Једино што ми пада напамет је трудити се да се ставимо у нечију коже, замишљати како бисмо се осећали да смо у његовим ципелама и молити се Богу да нам да да то и успемо да осетимо... :)

Добра идеја али чак је и то могуће релативизовати. На пример овако - ко ми гарантује да замишљам баш онако како јесте? Можда баш и не умем да замишљам и реконструишем. Боље да се не бавим тиме. Чак ни тај јадник не зна у каквом је сосу... Итд. На молитву немам приговор осим да је што искренија.

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Како бисте посаветовали неког ко друге доживљава углавном као средства за остварење личних циљева макар они имали и привид побожности?

2. Како препознати другог као личност, јединствену и непоновљиву? Можда смирити се (испразнити се)... И шта онда? Или шта пре? Питања су можда банална али... опростите. :)

1. Па, рекла бих му да друге доживљава као средства за остварење личних циљева. :D

2. Нема неког специјалног "рецепта", чини ми се. Не можемо сами ништа чинити. Трудимо се, па ће дати Господ да видимо лепоту.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да је кључ свега прихватање себе као непоновљиве и јединствене личности. Када се ово деси, разумеће се суштина различитости. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ма нема ту шта да се замишља, да би се на неког гледало као на личност тај неко мора да се заволи.

"Теоретски љубав лепо звучи, малчице је друкчије у пракси..." Данас кад се помене љубав многи неће схватити поенту. Знам, може се рећи да о љубави нема сврхе дискутовати... Љубављу се живи и оживљава. Ипак може човек поступати у складу са "правилима" љубави, чак се и жртвовати за другога а опет остати хладан. Верујем да многи заправо не знају/осећају шта то значи волети неког као личност која има своју вољу иако су спремни да тврде супротно. Ти људи "воле" видећи у другоме сопствени интерес, подилазећи, обрађујући, усмеравајући, чак и уцењујући на разне начине суптилно или врло грубо. Шта онда значи волети неког чак и ако са њим немам скоро ништа заједничко осим пале природе? Бити му привржен јер је то мој брат по природи, икона Божја (ово носи ризик умањења личносног интегритета ако смо и сами незрели, а често јесмо), потенцијални светитељ...?

 

Па, рекла бих му да друге доживљава као средства за остварење личних циљева. :D

Можда се мало узнемири али врло брзо се "присети" да то тако треба, то је животни мото...

 

Мислим да је кључ свега прихватање себе као непоновљиве и јединствене личности. Када се ово деси, разумеће се суштина различитости. :)

Допада ми се ово. Немогуће је без односа и одмеравања... И ту се јавља проблем - ако човек себе сагледа као "личност", а боље је рећи индивидуу... Како да различитост у односу на другог не доживи као претњу већ као могућност за остваривање себе као "неког" а не као "нешто"?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта онда значи волети неког чак и ако са њим немам скоро ништа заједничко осим пале природе? Бити му привржен јер је то мој брат по природи, икона Божја (ово носи ризик умањења личносног интегритета ако смо и сами незрели, а често јесмо), потенцијални светитељ...?

Јој, ово је виша "математика". :D

Нема ту неког "јер". Волиш онда када немаш разлога да волиш, тад је љубав оно право, слобода. Ми који смо на дну духовне пирамиде можемо да се трудимо да поштујемо Христа и Христа ради (поштовање је, ваљда, први "ниво" љубави), а за даље, више, савршеније - полако, корак по корак. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ипак може човек поступати у складу са "правилима" љубави, чак се и жртвовати за другога а опет остати хладан. Верујем да многи заправо не знају/осећају шта то значи волети неког као личност која има своју вољу иако су спремни да тврде супротно. Ти људи "воле" видећи у другоме сопствени интерес, подилазећи, обрађујући, усмеравајући, чак и уцењујући на разне начине суптилно или врло грубо.
 

 

Их, ти се одмах закачио за самољубце. :)

Ја сам мислио да је неопходно да се заиста заволи други, све ово што си навео је чисто самољубље. Чак и прича о жртвовању није нужно лишена самољубља, такве примјере можеш наћи чак и у мајчинској љубави. ( била је и о томе нека тема на форуму)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Их, ти се одмах закачио за самољубце. :)

Ја сам мислио да је неопходно да се заиста заволи други, све ово што си навео је чисто самољубље. Чак и прича о жртвовању није нужно лишена самољубља, такве примјере можеш наћи чак и у мајчинској љубави. ( била је и о томе нека тема на форуму)

Самољубље се природно намеће. Антипод љубави је (демонски) страх а он настаје услед самољубља, страх да ћемо бити лишени неког комфора на пример. Кад се то превазиђе шта нам онда уопште смета да слободно градимо однос? Једино туђа незаинтересованост и евентуално замке палих духова који такође имају некакву вољу.

Да... Тешко нам је.. ми је :) и замислити истинску љубав кад је и мајчинска несавршена.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда овако нешто...

 

Преподобни Силуан Светогорац о љубави према ближњима

24 уторак сеп 2013

 

siluan.jpg

 

 

Нећу од вас сакрити разлог због кога Господ даје Своју благодат. Нећу много писати, само вас молим – волите једни друге и видећете милост Господњу. Заволимо ближње, па ће и нас Господ заволети. Немој мислити да те Господ воли, ако ти некога попреко погледаш. О, не. Пре ће бити да те воле ђаволи, јер си постао њихов слуга. Али, немој оклевати. Покај се и моли од Господа силу да волиш брата, и осетићеш мир у души.

 

Свим силама тражите од Господа смирење и братску љубав, јер због ње Господ даје Своју благодат. Сам испитај – једног дана моли од Бога љубав према братији, а другог живи без љубави, па ћеш видети разлику. Духовни плодови љубави су јасни: мир и радост у души. Тада ће ти све бити рођено и мило и проливаћеш много суза за ближње, за сва створења и сву твар.

 

Често за један једини љубазан поздрав човек у души осећа неку радосну промену. И напротив, за један једини презрив поглед губи се благодат и љубав Божија. Тада се што пре покај да би се поново вратио мир у твоју душу.

 

Блажена је душа која је заволела Господа и од Њега се научила смирењу. Господ воли смирену душу која се чврсто узда у Њега. Она сваког тренутка осећа милост Његову. Чак и када разговара са људима, она је занета љубављу према Господу. Од дуге борбе са злим дусима она је заволела смирење више од свега и не допушта демонима да из ње изагнају љубав према братији.

 

Ако будемо свим силама волели братију и смиравали душу, победа ће бити наша, јер Господ пре свега даје Своју благодат због љубави према ближњем.

 

 

 

Преузето из књиге „Старац Силуан“, Манастир Хиландар 1998.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ко смо?.                                                                        

  3-1.jpg

 

Углавном мислимо да знамо ко смо. Али, да ли ми уистину знамо у потпуном и дубоком смислу ко смо?

 

 

Један текст који је веома значајан за православно схватање људске личности је Псалам 64: 6 [LXX 63:7]: ,,Срце је дубоко”. То значи да је људска личност велика тајна. Постоје дубине или, можемо рећи, висине у мени о којима врло мало знам.

 

Ко сам ја? Одговор уопште није очигледан. Моја личност као људског бића простире се далеко превазилазећи простор и време. И заиста, она допире изван простора до бесконачности и изван времена до вечности. Наша људска личност јесте створена, али она превазилази створени поредак. Позван сам да будем “учесник у божанској природи”, као што каже Петар у својој Другој посланици. Другим речима, позван сам да узмем удела у нествореним енергијама живога Бога. Наше људско позвање је обожење (theosis), деификација, дивинизација. Као што каже Св. Василије Велики: “Људско биће је створење позвано да постане Бог”.

 

Ово ме подсећа на причу о паду на почетку Књиге Постања, на обећање змије која каже Еви: “Постаћете као Бог”. Иронија ове приче је у томе да је управо то и била божанска намера. Људи су уистину позвани на божански живот. Али пад се састојао у чињеници да су Адам и Ева самовољом приграбили оно што би им Бог на Свој начин и у Своје време доделио као дар.

 

Границе наше личности заиста далеко сежу. Требало би да усвојимо динамички поглед на то шта значи бити личност. Не треба да мислимо да је наша личност нешто непроменљиво. Бити личност значи узрастати. Бити на путу. А то путовање је путовање без граница, које се протеже вечно, које се чак и у Царству Небеском наставља. Неки људи замишљају Царство Небеско као неко место где ништа нарочито не радите. Али то свакако заварава. Царство Небеско свакако значи да настављамо да напредујемо Божијом милошћу из славе у славу. Оно је крај без краја.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети Иринеј напомиње: “Чак и у будућем веку, Господ ће увек имати чему новом да нас учи, а ми ћемо увек имати нешто ново да учимо”. Чак и у Царству Небеском, никада нећемо бити у позицији да кажемо Богу: “Понављаш Се. Све то смо већ чули раније”. Напротив, Царство Небеско значи непрестано чудо и бескрајно откривање. Да цитирам Џ.Р.Р. Толкина у Дружини Прстена: “Пут вечно иде и никад не стаје.”

 

 

Постоји, дакле, специфичан разлог зашто је природа људске личности тајанствена и тешко ју је дефинисати. На тај разлог нам указује Свети Григорије Ниски који у 4. веку пише: “Бог је”, каже он, “тајна изван сваког разумевања”. Ми људи створени смо по слици Божијој. Слика треба да репродукује карактеристике архетипа, оригинала. Тако да ако је Бог изван разумевања, онда је и људска природа створена по слици Божијој такође изван разумевања. Управо због тога што је Бог тајна, и ја сам такође тајна.

 

 

Помињући, дакле, слику, дошли смо да најважнијег фактора наше људске природе. Ко сам ја? Као људска особа, створен сам по слици Божијој. То је најзначајнија и основна чињеница моје личности. Ми смо Божије живе иконе. Свако од нас је створени израз Божијег бесконачног и нествореног самоизраза. Стога ово значи да је немогуће разумети људску личност одвојено од Бога. Људи одсечени од Бога више нису аутентично људи. Они су испод нивоа људи.

 

 

Ако изгубимо осећај за божанско, једнако губимо и осећај за људско. А то, на пример, можемо веома јасно видети из приче о совјетском комунизму током 70 година који је уследио након револуције 1917. Совјетски комунизам је настојао да успостави друштво у коме ће се постојање Бога порицати, а слављење Бога бити потиснуто и елиминисано. У исто време, совјетски комунизам је показао застрашујуће непоштовање достојанства људске личности.

 

 

Ове две ствари иду заједно. Ко год афирмише човека, афирмише Бога такође. Ко год пориче Бога, пориче такође и људску личност. Људско биће се не може схватити на прави начин осим у односу на божанско. Људско биће није аутономно, није самостално. Ја у себи самом не садржим значење. Као личност створена по слици Божијој, увек указујем изван себе на Царство Божије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сећам се једне посете током својих студентских година на Оксфорду Архимандриту Софронију, ученику Светог Силуана Атонског. Одржао је предавање о православљу и

била је дискусија након тога. Пред крај, председавајући је рекао: “Имамо времена само за још једно питање”. Неко је устао позади из публике и рекао: “Оче Софроније, молим вас да нам кажете шта је Бог?”

 

Отац Софроније је веома кратко одговорио: ,,Реците ви мени шта је човек?” Бог и људска личност су две тајне које су међусобно повезане и ниједна се не може разумети одвојено од друге. ,,По слици Божијој” значи да постоји вертикални однос у нашој личности. Ми можемо бити схваћени само у смислу наше повезаности са божанским.

 

А онда, размислимо о другој ствари. ,,По слици Божијој” значи по лику Тројице. Као што Свети Григорије Богослов каже: ,,Кад кажем Бог, мислим Отац, Син и Свети Дух.” То је оно што ми као хришћани мислимо када кажемо Бог. Ми Бога не схватамо као низ апстрактних представа. Ми Бога схватамо као три Личности. И то врло јасно видимо из Симбола вере. Почињемо Симбол вере говорећи: ,,Верујем у Једнога Бога'''. А онда не настављамо даље говорећи: ''Који је неузроковани узрок, првобитна реалност, који је основа постојања''. Овако говоре многи модерни теолози. Већ кажемо у Симболу вере: ,,Верујем у Једнога Бога ... Оца, Сина и Светога Духа.'' Ми, дакле, настављамо у специфичном личносном начину обраћања.

 

Бог је за нас Тројица. А ако смо ми створени по слици Божијој, створени смо по слици Троједног Бога. Шта то значи за разумевање наше личности? Размислимо најпре о Тројици, а онда о нама самима.

 

,,Бог је љубав'', објављује Свети Јован у својој Првој посланици и даље каже: ,,У љубави нема страха; него савршена љубав изгони страх''. У правој љубави нема искључивости, нема љубоморе. Права љубав је отворена, не затворена. Бог је љубав. Нема страха у љубави. И тако Бог није љубав једнога. Бог није љубав у смислу самољубља, у смислу љубави затворене у саму себе. Бог није затворена јединица. Бог није јединица, већ јединство. Бог је љубав у смислу заједничке љубави, узајамне љубави три Лица у Једном.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када Кападокијски Оци у четвртом веку описују Бога, једна од њихових кључних речи је koinonia у значењу заједништво, заједница или однос. Као што Свети Василије каже у свом раду о Светом Духу: ,,Јединство Тројичног Бога је у кинонији, међусобном односу ових Личности. '' Ово је онда оно што учење о Светој Тројици каже: Бог је заједничарска љубав, не самољубље. Бог је отвореност, размена, солидарност, давање себе.

 

Дакле, то сада треба да применимо на људске личности створене по слици Божијој. ,,Бог је љубав'' каже Свети Јован. А велики енглески пророк из 18. века Вилијем Блејк каже: ,,Човек је љубав''. Бог је љубав, не самољубље већ узајамна љубав, што онда исто важи и за људску личност. Бог је koinonia, однос, заједничарење.

 

То је такође и људска личност створена по Тројичном лику. Бог је отвореност, размена, солидарност, давање себе. Исто важи и за људску личност када живи по угледу на Тројицу у складу са божанским ликом.


Има једна веома корисна књига британског философа Џона Мекмареја под насловом Личности у односу, објављена 1961. Мекмареј тврди да је однос саставни део личности. Он тврди да не постоји истинска личност уколико не постоје барем две личности које комуницирају једна са другом. Другим речима, мени си потребан ти да бих ја био ја. Све ово је тачно зато што је Бог Тројица.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Из овога следи да реч карактеристична за човека није ,,ја'' већ ,,ми''. Ако ми све време говоримо ,,ја, ја, ја'', онда не схватамо своју истинску личност. То показује песма Волтера де ла Мара ,,Наполеон'':

 

,,Шта је свет, о војници?

 

Свет је ја:

 

ја, овај непрекидан снег,

 

ово северно небо;

 

војници, ова самоћа

 

кроз коју идемо

 

јесте ја.''

 

Без обзира да ли је историјски Наполеон заиста био такав, Де ла Марова поента је свакако тачна. Егоцентричност је коначно хладноћа, изолација. То је пустиња. Није случајност да у Молитви Господњој, као обрасцу молитве који нам је Бог дао, и која нас учи какви треба да будемо, реч ,,us = нас, нам'' се јавља пет пута1, реч ,,our = наш, наша, наше'' три пута, а реч ,,we = ми'' једанпут. Али нигде у Молитви Господњој не налазимо речи ,, me = мене, мени'' или ''mine = мој, моја, моје'' или ,,I = ја''.

 

На почетку ере модерне философије у раном седамнаестом веку, философ Декарт истиче своју чувену максиму: ,,Cogito ergo sum” - ,,Мислим, дакле постојим''. И слȇдећи тај образац, велики број расправа о људској личности од тада се усредсређује на појам самосвести, самосвесности. Али проблем овог обрасца је у томе што он не уноси елемент односа. Стога, уместо да кажемо: ,,Cogito ergo sum'', зар не би требало да кажемо као хришћани који верују у Тројицу: ,,Amo ergo sum – Волим, дакле постојим''? И штавише, зар не би требало да кажемо ,,Amor ergo sum – Вољен сам, дакле постојим”

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...