Jump to content
Jace Jerimoth

"Диогенов синдром" - опсесивно сакупљање ствари

Recommended Posts

Nemam, jer imam namenu, problem je u tome sto sam spor i lenj crnogorac.

Хаха, бар знаш шта ти фали. :D

Што рече св Исак Сирин: "Онај који је спознао себе већи је од оног ко је видео анђеле." ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хаха, бар знаш шта ти фали. :D

Што рече св Исак Сирин: "Онај који је спознао себе већи је од оног ко је видео анђеле." ;)

Ako dozvolite, ja bi to malo modifikovao: onaj koji je spoznao sebe nista je. :0102_laugh:

Share this post


Link to post
Share on other sites
OPSESIVNO KOMPULZIVNO SKUPLJANJE
 
Oboljeli stan pretvore u smetište,
ne bacaju čak ni ostatke hrane!
 
102136.jpg
Poznat je i pod nazivom Diogenov ili sindrom natrpane kuće
Objavljeno 3. veljače, 2014.
 
 
Ovaj sindrom definira se kao pretjerano čuvanje stvari i stvaranje zaliha te nemogućnost osobe da se istih riješi.
 

ĐAKOVO – Čitatelji Glasa Slavonije, poglavito Osječani, ostali su šokirani kada smo prije nekoliko godina objavili priču o ženi sa sidromom opsesivno kompulzivnog skupljanja (OKP) - nepotrebnih stvari, smeća, ostataka hrane, pa i životinja do te mjere da se bolesno vezuju uz njih, a odvajanje od toga za njih je nezamislivo. Iz ženinog stana širio se neugodan miris, a kada se, uz nadležne službe, ušlo u nj – šok; stan je bio pravo smetište. Nije bacala čak ni ostatke stare hrane koja se pokvarila, što je susjedima i bio alarm.

 

Ovaj sindrom definira se kao pretjerano čuvanje stvari i stvaranje zaliha te nemogućnost osobe da se istih riješi. Poznat je i pod nazivom Diogenov ili sindrom natrpane kuće, a osobe koje pate od njega mogu stvaranje zaliha i čuvanje stvari dovesti do neslućenih razmjera. Osim zdravstvenog, to je i socijalni problem, a osobe s tim sindromom često ga skrivaju od okoline. On nije stvar nemara za higijenu i red u životnom prostoru nego je problem dublji, kao i kompleksnost pristupa osobi s tim poremećajem. Naime, na Zapadu postoje posebni timovi sastavljeni od predstavnika socijalnih i drugih službi koji prvi ulaze u životni prostor osoba s ovim poremećajem koji joj adekvatno znaju pristupiti te vraćaju prvobitne stambene funkcije i higijenu tom prostoru.

 

Poremećaj počinje u adolescenciji
 

Đakovački psihijatar, dr. Ivan Ramčić, kaže da su dosad u njegovu ambulantu, kada je o poremećaju skupljanja riječ, pretežito dolazili članovi obitelji po savjet kad su kod svog ukućana ili bližnjeg uočili problem pretjeranog skupljanja stvari.

– Ovaj poremećaj smatra se dijelom OKP-a čija je učestalost u općoj populaciji 1-2 posto. Obično počinje u adolescenciji i nešto je češći kod žena, no o udjelu poremećaja skupljanja nema točnih podataka. Možemo ga opisati kao pretjerano stvaranje zaliha i čuvanje stvari. Glavni problem ljudi s tim poremećajem jest što oni ne mogu ništa baciti, a svaki takav pokušaj stvara im pojačanu anksioznost – napetost, tjeskobu. Neka obilježja navedenog poremećaja su skupljanje stvari koje nemaju neku vrijednost, pretrpani životni prostor do te mjere da gubi funkciju za koju je namijenjen, kao i često narušeno svakodnevno funkcioniranje osobe. U psihijatrijskim ambulantama često imamo opsesivno-kompulzivne smetnje koje karakteriziraju određene nametajuće misli ili kompulzivne radnje poput provjeravanja jesu li vrata zaključana, dodirivanja kvake, odbijanja rukovanja, učestalog preslagivanja stvari, ponavljanja nekog zadatka određeni broj puta, prisilno skupljanje. Te poteškoće mogu biti do te mjere da otežavaju svakodnevno socijalno i obiteljsko funkcioniranje - kaže dr. Ramčić.

Ističe da je kod ovog poremećaja najvažnije priznati da poteškoće postoje.

– Mnogim oboljelima neugodno je priznati da smetnje postoje, nastoje ih sakriti, a neki nisu ni svjesne poremećaja. Neke tegobe mogu biti u komorbiditetu s depresijom ili psihotičnim procesom - ističe dr. Ramčić.

 

Problem mnogo ozbiljniji od reality showa
 

Istodobno dok razvijeni Zapad ima timove za pristup ljudima s ovim poremećajem, isti taj Zapad, njegova show industrija, životne navike ljudi na tragu ovog poremećaja pretvorila je u vrlo gledane realityje a sve u korist gledanosti. Kuće pretrpane stvarima i smećem “čarobnim štapićem” pretvaraju u idilične stančiće. No, život nije reality, problem je mnogo ozbiljniji i nameće niz pitanja pa i ono – tko ima ovlasti, vođen naumom pomoći, ući u prostor čiji vlasnik pati od poremećaja ako se on opire tome i ako njegov poremećaj ugrožava svakodnevicu drugih u okolini.

 

NEMA PROTOKOLA O POSTUPANJU

Dok razvijenije zemlje imaju posebne socijalne timove za kontakt s osobama s OKP-om, naše socijalne službe nemaju protokol o postupanju s oboljelima od ovog poremećaja. “Zakon o socijalnoj srkbi nije definirao ni prepoznao ovu kategoriju kao posebnu. Nemamo poseban tim ili mjere za pristup i pomoć osobama s ovim poremećajem. Kada nam se pojave osobe s njegovim naznakama, mi lutamo i šaljemo od službe do službe”, kaže ravnateljica Centra za socijalnu skrb Đakovo Dubravka Petrović. Spomenuti zakon govori o skrbi o ljudima kojima je potrebna socijalna skrb. “Najbliže ovom poremećaju, govori naša praksa, slučaj je pustinjačkog načina života starca u Paučju koji je okružen mnoštvom nepotrebnih stvari kojih se ne želi riješiti no nas više brinu socijalni uvjeti u kojima živi. A živi u trošnom, ruševnom kućerku i bojimo se da će se smrznuti. Redovito ga obilazimo, ostavili smo mu broj telefona za kontakt, no on tvrdi da je njemu dobro, da on drugi smještaj ne želi, da iz svoje kuće neće”, kaže Petrović. Oni koji ga poznaju kažu da iz kućerka ne želi, čak ni u bolnicu, jer “će mu netko sve te stvari razvući”.

 

Preporuka psihijatra

“Preporučam osobama koje imaju probleme ili njihovim obiteljima da se jave u psihijatrijsku ambulantu zbog procjene psihičkog stanja i eventualog uključivanja adekvatne terapije. U liječenju se primjenjuje psihoterapija, a ako je potrebno propisuje se i adekvatna psihofarmakološka terapija”, kaže psihijatar, dr. Ivan Ramčić.

 

Mnogim oboljelima

Neugodno je priznati da smetnje postoje, nastoje ih sakriti, a neki nisu ni svjesni poremećaja.

 

http://www.glas-slavonije.hr/224622/4/Oboljeli-stan-pretvore-u-smetiste-ne-bacaju-cak-ni-ostatke-hrane

Share this post


Link to post
Share on other sites

Stvari ubijaju, zar ne?

 

Problem mnogih Amerikanaca jeste taj da su se zatrpali stvarima što je, delom, posledica potrošačkog mentaliteta. Godinama su kupovali a ni od čega se nisu oslobađali što je neke dovelo do prave životne drame jer više ne samo da ne prepoznaju vlastiti dom, već ne mogu ni da se kreću kroz njega. Previše stvari izazvalo je depresiju. Kažu da je moto postmodernih kupaca: »Kupujem, dakle, jesam«.

Ipak, opsesivno gomilanje nije nužno stvar potrošačkog mentaliteta, već može biti i simptom senilnosti, depresije ili psihoze, naročito kod starijih osoba (češće žena), uglavnom posle razvoda ili smrti bračnog partnera. Psiholozi koji su osamdesetih godina prošlog veka zapazili ovaj poremećaj nazvali su ga Diogenov sindrom. Ne boluju od njega, naravno, samo Amerikanci, mada je ovde, bar donedavno, imao pogodnije potrošačke preduslove. Diogen iz Sinope (5. vek p. n. e.), po kojem je sindrom dobio ime, bio je poznat po asketskom životu (vlasnik jednog ogrtača i bureta u kojem je spavao) i izreci: »Sve svoje nosim sa sobom«. Antički filozof-kiničar bio je gotovo bez ikakvog poseda a navedeni moto, u stvari, odnosio se na njegovo slobodoumno mišljenje. Psiholozi su, dakle, pokazali nedovoljnu upućenost u filozofiju, ali ipak dosta saznali o dotičnom poremećaju.

Jedan od najpoznatijih slučajeva »njujorških Diogena« datira iz 1947. kada je u Harlemu pronađeno telo Homera Kolijera – umro je od gladi u vlastitom stanu-magacinu usled opsesivnog sakupljanja stvari. Dve nedelje pošto je pronađeno njegovo telo i odneto više od 130 tona raznoraznih stvari, »izronilo« je i telo njegovog brata Langleja koji se ugušio, verovatno pod nekom od smrtonosnih »skulptura krša«. Slučaj je bio inspiracija za pozorišnu predstavu »Munja« koja se neko vreme davala u Njujorku.

Naravno, nije svako opsesivno sakupljanje stvari Diogenov sindrom. Neki ljudi, jednostavno, nemaju snage da se odreknu onoga što su kupili, nasledili, pronašli, dobili. To ne važi samo za materijalne uspomene, već i za one emotivne i duševne. Prvi problem je »rešiviji«: u Americi je lako zakupiti skladište za višak stvari. I neodlučnosti. Drugi je životna metafora: šta učiniti sa delovima vlastitog života kojih se ne možemo potpuno odreći, ali ni nastaviti da živimo pod njihovom vlašću? Poneko »sve svoje« privremeno odloži na stranu da bi se okrenuo nečem novom. Neizlečeni skupljači – da budemo i mi kinici – novim stvarima sa starom strašću. Izlečeni(ji), novom životu.

 

Наставак на адреси: http://www.republika.co.rs/460-461/11.html.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tesko detinjstvo . 1324_womens
 Strah od siromastva. OKP.

http://www.youtube.com/watch?v=KaVnA88oNTg     :pivo:

 

Ja sam ranije kupovala knjige .Sada me nerviraju i knjige i ljudi koji ih skupljaju  :)))  Mnoge sam poklonila,neke sam pozajmila,pa mi ih nisu vratili,polovinu sam odnela sa tacke A u tacku B . Ali ,kad se zapitam koliko sam knjiga procitala koje sam nasla u nekom kutku svoje kuce,pomislim da sve to i nije toliko lose,ako se uzme u obzir da ce neki novi klinci moci da se zaiteresuju za nesto sto je na spasenje . Zato cu sve knjige osim Vladike Nikolaja da poklonim jednom rodjaku ,tj. njegovoj deci koja tek treba da dodju na svet.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svekrva moje drugarice radi po kućama, obilazi i bolesnike ,čisti i kuva, pegla itd. Kad iznosi smeće obavezno pretrese sadržaj džaka i u drugom džaku pokupi sve ono što će joj zatrebati plastične flaše od 2L, kutije od margarina.... kaže mi drugarica da joj nije jasno kad svekrva pojede toliki margarin, puna joj kuća tih kutijica :))  Osim kutija od margarina , žena sakuplja i one folije ispod poklopca margarina e to joj je idealno za tegle joooj . Žena je izuzetno uredna i čista nije kao iz ovih primera gore, meni je neverovatno kakve sve ona sitnice  sakuplja. Ide ulicom primeti čep kapicu od gume na biciklu i obraduje se što je našla, sad ima rezervni ako izgubi svoj joooj

Share this post


Link to post
Share on other sites

Похлепни монах                              Monks1.jpg

http://www.livingtravel.com/europe/russia/moscow_stsergius.htm

 

Архимандрит Пахомије живео је у једном великом манастиру. Народ га је волео због доброте, а код братије није био омиљен. И иза леђа су га називали среброљупцем. И уопште - "похлепним монахом". И заиста, његова раса није била проста, а аутомобил је био добар. А у келији пуно ствари: мноштво књига, икона, разних сувенира и других дарова од не баш сиромашних посетилаца.
Братија манастира, нарочито почетници, не ретко су се саблажњавали таквом раскошју. Некако се то није уклапало у приче и поуке древних пустиножитеља - аскета.
Нарочито је јадиковао због "заблуделог брата" отац Герасим:
- Па, где ће га то довести? То уопште није монашки!
Сам Герасим је у суштини био строг. Његова келија је поражавала својом једноставношћу и оскудношћу. Исто то захтевао је и од својих духовних чада, често напомињући да су последња времена близу. Једном је чак сакупио групу монаха и отишли су игуману:
"Ето, не желимо да живимо заједно са Пахомијем".
Настојатељ је само раширио руке: "Па шта ја да радим са њим? А и пок- лоници га веома воле". И подсетивши братију на братољубље и трпљење, посаветовао их да се усрдније моле за Пахомија.
А у ствари, отац Пахомије и није био похлепан. Брижно, мада и с расуђивањем, односио се према својим стварима. "Он даје лош пример другима, учиниће их сличним себи!" - није одустајао отац Герасим. И молио се за избављење од напасти. Но, бол у срцу није се смањивао. Чак је узео и две недеље одсуства само да би мало одморио очи јер више то није могао да гледа...
Бог је услишио његове молитве - манастиру је дошао спас од Пахомија! Добио је послушање да буде настојатељ невелике обитељи. Оца Пахомија је позвао настојатељ и рекао:
-    Види, баћушка, стигао је указ из Епархије. Владика те је благословио да оживиш манастир Св. Николе. Полако се спремај, мада, немој ни одуговлачити. Црквену власт, и сам знаш, не треба љутити. Тако да, унапређен си. Узми два искушеника нека ти помогну да попакујеш своје ствари и да их утовариш. Пут Је далек, но даћемо ти камион. У твој ауто не може све да стане. И то је све... опрости ми грешном ако нешто није било у реду. Молим те и у име братије - опрости свима! Осуђивали су те понекад...
Тек што је отац ПахомиЈе изашао од настојатеља, кад отац Герасим закуца на врата.
-    Шта је то, Пахомије одлази? Да ти право кажем оче, слава Богу!
-    А ти си због тога дотрчао? Можда хоћеш да му помогнеш да се спакује?
-    Тим трицама не желим ни да се приближим а камоли да их додирујем... Не, наравно, нисам због тога дошао. Хтео сам нешто да питам. Оче, да ли би благословио да отпутујем на пет дана?
-    Како да не! Па тек што си дошао са одсуства!
-    У томе и јесте ствар. Био сам у гостима код свог друга из Богословије, оца Василија. И заборавио сам бројанице код њега у храму. Биће ми жао ако се изгубе.
-    Ти мора да си у пуТу ударио главом у нешто. Ево ти моје бројанице и моли се за своје здравље.
-    Али, оне бројанице су посебне. Дао ми их је на благослов блажени архимандрит Јоил! Какав је то био старац - подвижник! То су бројанице...
-    Ја не оспоравам заслуге оца Јоила, и сам знаш да га је настојатељ отерао. Али, како да те пустим? Ставили су те у распоред богослужења, а и друга послушања после одсуства си добио! Добро, смислићу нешто са намесником. Глава ме боли од вас - ниси сам у манастиру, нита сам ја чудотворац...
Позвао је намесника. Пуна два сата је с њим тражио решење како да нађу замену оцу Герасиму. Тек што је настојатељ помислио да мало предахне кад се опет појавио отац Пахомије. Стоји на прагу, на леђима ранац, крај ногу путна торба:
-    Ево оче, дошао сам да се опростимо. Са братијом сам се већ поздравио, вечерас имам воз до Красноугољска.
-    А твоје ствари???
-    Све своје са собом носим, - насмешио се Пахомије, - а остало сам разделио. Књиге сам однео у манастирску библиотеку. Расу сам дао братији, а остало у магацин. Иконе што братији, што духовним чедима...
-    А ауто?
-    Шта ће мени тамо тако добар ауто? Ако ми буде требао, Бог ће ми послати, као и овде што ми је послао. Као уосталом и све остало. Наравно, нећемо моћи да га преведемо овога часа. Дао бих га на старање оцу Никифору, у њега сви имају поверења, па нека га вози... Да ли би дао благослов да ме одвезе на станицу? Имам само ранац и торбу. Аутобуси не иду редовно па бих могао закаснити на воз...
-    Дајем благослов.
-    А за ауто не брини! - наставио је Пахомије, - доћи ћу вам ускоро у госте и превешћу га. Ако хоћеш на тебе, ако хоћаш на манастир...
-    На оца Герасима, - покушао је да се нашали настојатељ, - у последње време он стално има потребу негде да иде...
-    Може и на оца Герасима! Што да не? Он није лош возач... А имао бих још једну молбу за тебе, ако може... Моја келија је слободна. Она је сува и топла а оцу Варсануфију је јако нарушено здравље, често је прехлађен. Размисли, можеш ли да га преселиш у моју келију?
-    Размислићу...
Због нечега је отац настојатељ хтео да заплаче. Но, уздржао се, да не би збунио Пахомија, Само су се поклонили један другом до пода, загрлили се као рођена браћа. И опростили се.
Успут ка станици, седевши за воланом отац Никифор је запиткивао оца Пахомија:
-    Баћушка, све те ствари које сте поделили, вама су подарила духовна чада од чистог срца. Они вас воле и то су вам подарили на молитвено сећање. Није ли вам жао да се од таквог сећања раставите?
-    Али, ја ништа добро нисам заборавио! Јер, сваки њихов дар је као жртва Богу. Баш зато што је од срца. Тако и моје срце неће заборавити моје доброчинитеље. Никада. Никога. Сећаш ли се када су ме рукоположили за јеромонаха, мени је Ањица, млађа ћерка Степана Иљича, поклонила своју плишану куцу? Ја сам је примио - она је за мене жртвовала своју највољенију играчку! И нећеш веровати, ја сам је сачувао. Тек пре недељу сам се од ње растао.
-    И шта си урадио с њом? Јер "поклон се не поклања"! - засмејао се Никифор.
-    Поклонио сам га Ањиној ћерчици, - осмехнуо се отац Пахомије, - Ања је чак пролила сузе радоснице када је угледала своју плишану куцу...
Отац Никифор због нечега дуго није могао да крене са станице. Стајао је и гледао за возом у коме је одлазио Пахомије, све док се светла нису изгубила у ноћи.

П.С. А отац Герасим ипак није отишао по бројанице. Предомислио се.

 

Правослaвни пут, број 40.

Share this post


Link to post
Share on other sites

to je jedan vid  opsesivno-kompulsivnog poremećaja...takvi ljudi su srecni i super se osecaju u svojoj prenatrpanoj kuci....i zbog toga je njihovo lecenje otezano,,,,,to im predstavlja zadovoljstvo i ne zele da prihvate da su bolesni,,,,

Share this post


Link to post
Share on other sites

Продужетак селфа: Ја сам (само) оно што имам

Пише: Сања Дутина

 

Током живота, везујемо се за многобројне материјалне ствари: од плишане играчке из детињства која и дан данас има своје место на кревету, до најобичније мајице од које не можемо да се одвојимо па је бар користимо за спавање. Јасно је да ове ствари више немају никакву посебну функцију, али из неког разлога су нам значајни. Психолози, филозофи и маркетинг стручњаци то интерпретирају као доказ тенденције да објекте доживљавамо као део себе, тачније као екстензију (продужетак) селфа. Постају манифестација нас самих- нашег идентитета, наших вредности, особина, ставова, преференција. Расел Ј. Белк је први, 1988. године, рекао да се селф може продужити свесно или несвесно, намерно или ненамерно на својину, што подразумева и куповину, продају, чување и бацање (читај: конзумеризам).

„Нашем лабилном осећају селфа је потребна подршка, и то добијамо поседовањем ствари јер, у великом степену, ми смо оно што имамо и поседујемо“.

Вилијам Џејмс је ипак поставио темеље овом концепту:

„Човеков селф је сума онога што може назвати својим, не само његово тело и психичке моћи, већ његова одећа, његова кућа, његова жена и деца, његови преци и пријатељи, његова репутација и посао, његова земља, његова јахта и рачун у банци. Све ове ствари пружају му исту емоцију. Ако порасту и процветају, осећа се тријумфално: ако ишчезну или изумру, пада у очај- не нужно у истој мери за сваку ствар, али на сличан начин за све.“

Ненамерни губитак ових ствари доживљавамо као повреду или губитак селфа. Гофман наводи да се намерно „смањење“ селфа дешава у институцијама као што су душевне болнице, домови за старе, затвори, концентрациони логори, војни кампови, интернати и манастири. Заједничко им је то да се сви нови чланови по уласку у институцију одричу своје личне својине, некад и имена, што доводи до трауматичног гибитка или умањења селфа. Друге ситуације су крађе, природне катастрофе, које нас нежељено лишавају наше својине. Жртве тугују за оним што су изгубиле као и када жале губитак вољене особе- чак пролазе кроз типичне фазе порицања, беса, депресије и прихватања.


shopping-bags-3-752x501.jpg?w=672&h=448

 

Својина или објекти као екстензија селфа објашњавају и различите емоционалне реакције на контакт са туђим стварима. Према истраживањима, радије купујемо одећу коју видимо да носи привлачан продавац него онај мање привлачан, а и то је разлог спремности да бацимо брдо пара на нешто што је носила или користила позната личност.

Мушка приврженост аутомобилима и неизмерна посвећеност њиховом одржавању и персонализовању, идеалан су пример продужетка селфа. Супротно, врло лако се отарасимо оних ствари за које сматрамо да нису у складу са нашом сликом о себи.

Како и зашто предмети и објекти добијају ту улогу? Да ли је крива потрошачка култура или потреба да изразимо свој идентитет? Кренућемо од деце - да ли и деца верују да играчке представљају екстензију њиховог селфа?

Научници који су тестирали ову хипотезу, пронашли су да осмогодишња деца сматају да сувенири комуницирају лични идентитет особе; шестогодишњаци своје најдраже ствари виде као представу себе, а предшколци много више воле своје играчке него њихове копије.

Пошто већ емоционално реагујемо на туђу својину, могуће је да верујемо да селф може да „зарази“ одређене објекте, остави трагове на њима. Без остављања дела селфа, заправо, продужетак не би ни био могућ. У складу са тим, деветогодишња деца су давала личне вредне предмете некоме ко им је одбојан тек након што је објекат „очишћен“ (буквално и симболично) од дететовог селфа. Ако делови нису уклоњени, и даље верују да контакт других са тим предметом некако може да утиче на њихов селф, и нерадо га поклањају. У супротној ситуацији, подсећа на оне сцене из филмова са поруком: „Узми ову амајлију, и када ти је тешко, узми је у руку и бићу ту уз тебе.“ Наравно, тај предмет је „заражен“ и представља њега самог.

Из ових налаза, делује да и деветогодишња деца, као и одрасли, верују да се узимањем туђег објекта можемо заразити и туђим селфом. Али да ли је то урођено или стечено? На експерименту рађеном на петогодишњацима, резултати су другачији- они много лакше поклањају своје играчке од деветогодишњака. Истраживачи су закључили да уверење о есктензији селфа може почети тек онда када деца постану свесна свог унутрашњег Ја- својих мисли, емоција и жеља, што значи да оно подразумева и одређену зрелост и узраст.


memory-box-objects.jpg?w=672&h=450


Једноставно, у било ком периоду живота, када постанемо свесни себе, ствари које поседујемо помажу нам да знамо ко смо, али и ко смо били- чувају наша сећања и прошлост. Данас се селф продужио и на дигиталну својину, што објашњава и зашто добијамо паничне нападе када нам вирус побрише све са компјутера, када се поквари хард диск, или када постоји претња да се наш профил на друштвеној мрежи угаси и однесе све оно што смо сакупљали и делили као одраз наше личности. Оно чега ипак треба да будемо свесни је да:

„Својина може симболично да продужи селф, као када нам униформа или трофеј омогуће да убедимо себе (па и друге) да можемо бити другачија особа него што смо без њих.“


фото

Референце:

Belk, R. W. (1988). Possessions and the Extended Self.  Journal of Consumer Research, Vol. 15, No. 2, pp. 139-168.

Diesendruck, G. & Perez, R. (2015). Toys are me: Children’s extensions of self to objectsCognition, 134, 11-20.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Endi Vorhol je sakupljao i čuvao sve i svašta. Njegov dom je bio toliko pretrpan, da su jedine prohodne prostorije bile kuhinja i spavaća soba. Nakon smrti, ostavio je 610 kartonskih kutija punih različitih predmeta, koje je zvao vremenskim kapsulama. Met Vrbikan, arhivista Vorholovog Muzeja u Pitsburgu, uspeo je da pregleda samo 19 kutija, i u njima je pronašao račune iz restorana, ploče, fotografije, pisma, postere, pa čak i mumificiranu ljudsku nogu iz Starog Egipta. U svom dnevniku Vorhol je jednom prilikom zapisao: „Ne mogu ništa da bacim.“ Endi Vorhol je, po svemu sudeći, bio tipični sakupljač iliti hoarder.

Zahvajuljući TV emisiji TLC Hoarding: Buried Alive, sigurno ste već čuli za kompulsivno sakupljanje (eng. hoarding). U psihologiji se definiše kao preterana akumulacija bespotrebih stvari bez neke posebne vrednosti, nemogućnost da se odbace ili da se oslobodi tih istih razbacanih stvari koje zatrpavaju životni prostor i narušavaju njegovu primarnu namenu. Prostorna zagušenost može dovesti do socijalne izolacije, nesposobnosti za rad, ili higijenskog pogoršanja uslova života do te mere da dovede do smrti.

Za hoardere objekat sakupljanja može biti sve što vam padne na pamet – od novina, odeće, kutija, knjiga, delova sopstvenog tela (dlake, nokti..) do životinja (odatle – „luda žena s mačkama“).  Sakupljanje počinje da se razvija u ranoj adolescenciji, skloni su mu i žene i muškarci, mada u većem broju ipak muškarci.  Žene češće pripadaju tipu anksioznih sakupljača, koji dosta vremena provode sortirajući i organizujući stvari, čuvajući ih za neku potencijalnu buduću namenu, dok muškarci pripadaju tipu impulsivnih sakupljača – onima koji biraju objekte prema ličnim interesovanjima iz puke želje i bez neke posebne namene.

Do skoro se smatralo da je kompulsivno sakupljanje samo još jedan vid opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Danas, dijagnostička biblija, DSM-5 prepoznaje ga  kao zaseban klinički sindrom, s obzirom na to da veliki procenat sakupljača, pored kompulsija, ne pokazuje nikakve druge OKP simptome. Hoarderi ne doživljavaju intruzivne opsesivne misli, a veoma često nemaju problem sa svakodnevnim funkcionisanjem sve dok neko ne pokuša da ih natera da se oslobode sakupljenog blaga. Iako ima ekscentrika i onih koji žive potpuno socijalno izolovani, hoarderi zapravo žive svakodnevne živote – imaju stalni posao, prijatelje i porodicu.

Sakupljači češće imaju simptome depresije (više od polovine slučajeva) nego OKP-a. Neretko se upliću i anksioznost i socijalna fobija. Na tragu depresivnih simptoma, Džon O’ Konor iznosi zanimljivu tezu o sakupljanju kao nezrašenom tugovanju. Ukratko, po Konoru, hoarding je manifestacija bola gubitka i „tvrodglavo odbijanje“ da se prihvati gubitak. Sakupljači se zapravo na taj način bore protiv promene, protiv konačnog razdvajanja od izgubljenog objekta, tj voljenje osobe.

Gubitak članova porodice je često deo životne priče sakupljača. Međutim, umesto da proces tugovanja dovede do prilagođavanja, sakupljači odbijaju da se nose sa bolom i konačnošću gubitka. Sakupljanjem redefinišu gubitak – izbegavaju ga, privrženi su objektu i čvrsto se drže ne puštajući ga. Mogu da opišu gubitak ali u isto vreme preovladava osećaj da će se voljena osoba možda ipak jednog dana vratiti.

Kada nešto izgubimo, pokušamo da mu nađemo zamenu. Hoarderi gomilanjem predmeta pokušavaju da povrate izgubljeno ili da popune njegovu prazninu. Briga je pomerena od personalnog ka nepersonalnom (osim u slučaju životinja), i osoba na taj način stiče prividni osećaj kontrole. Jednostavno, teže je izgubiti takve predmete, napustiti ih, a praktično nemoguće da će da umru i da nas napuste.

Hoarding je kao odbrambeni mehanizam koji štiti ego od suočavanja sa prazninom kao posledice gubitka. Gomilanje popunjava „emocionalnu rupu“ i bol se izbegava. Stoga ne čudi što napuštanje sakupljenih stvari, posebno bez znanja sakupljača, može dovesti do podizanja nivoa anksioznosti i paničnih napada. Neki od njih izveštavaju da ih je više bolelo bacanje sakupljenih stvari nego gubitak voljene osobe.

Kognitivno bihejvioralni modeli se slažu sa ovim psihoanalitičkim viđenjem. Takođe predlažu da je moguće da sakupljači ne mogu da se reše sakupljenog u nadi da će izbeći neprijatne i negativne emocije koje se povezuju sa gubitkom.

Neurološke studije su pokazale da kada hoarderi biraju da li da čuvaju ili da se reše stvari, imaju karakterističnu aktivnost u dve moždane oblasti – anteriorni cingulatni korteks i insula. Ove dve oblasti procesuiraju neprijatne emocije, prate greške i procenjuju rizik. Kada treba da izaberu kojih stvari da se oslobode, anksioznost hoardera raste, rizik je povišen i plaše se da ne naprave pogrešnu odluku. Ili možda, da ne ponove istu grešku a samim tim i traumu gubitka.

https://psihobrlog.wordpress.com/2016/05/04/emotivne-praznine-popunjavaju-sakupljanjem-nepotrebnih-stvari/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...