Jump to content
чтец Филип

„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

Оцени ову тему

Recommended Posts

Владика Атанасије о Божанственој литургији

-“Сваки књижевник, који се

научио Царству Небеском,

домаћин је који износи из ризнице

своје ново и старо“

(Мт13,52)

Када су једног Православног Руског Епископа, први пут изашлог из Совјетске Русије на Запад, негде крајем 50-тих година 20. века, питали западни хришћани, протестанти-римокатолици, (који Цркву сматрају пре свега „институцијом“, „социјалним делатником“, итд.): „Шта Руска Црква ради на социјалном пољу у Совјетском Савезу?“ - баћушка је мирно одговорио: „Ми служимо Литургију“! Запрепашћени одговором, западњаци га нису схватили. А нису зато што не схватају Цркву, ни шта значи служити (=живети) Божанствену Литургију. А још у 19. веку рекао је, и писао, западним хришћанима православни лаик-црквеник (!екклхсиастиков" како је вернике лаике у Цркви назвао још Св. Иринеј Лионски) Алексеј Хомјаков: „Само онај схвата Цркву, ко схвата (=живи) Свету Литургију“.

Ове је речи у своје време, 20-тих година прошлога века, понаваљао више пута и блаженог спомена отац Јустин Нови, још док је преводио Свету Литургију на савремени српски, па је то поновио и недавно у поговору свог новог побољшаног превода Светих Литургија, и такође у својој Догматици. „У Светој Евхаристији, у светој тајни Литургије, каже о. Јустин, ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег… Света Литургија је, по богомудрој речи Св. Јована Дамаскина и Св. Теодора Студита: понављање целокупног Богочове- чанског Домостроја спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења“. Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом“. И смерни причасник пре Светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни чудесно“. Посреди је страшна и изузетно огромна тајна; причасник сав трепти „гледајући боготворећ у Крв и Тело“ и причешћујући се њима доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком Пуноћом Божјом (Еф.3,19;Кол.2,10). Литургијско Сабрање верних у Христу, и Причешће Христом, открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог; литургијско Свето Причешће је увек Тело Свеживог Господа Исуса: „Ово је Тело моје“; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим Светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (=Св. Евхаристија) коју благосиљамо, није ли заједница - коинњнива – Крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница - коинњнива- Тела Христовог? Јер је један Хлеб, једно смо Тело ми многи; јер се сви од једнога Хлеба причешћујемо“ (1 Кор.10,16-17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску аједницу - Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене тајне и њене светиње. У њој је сав Нови Завет, Завет у свеживотворној Крви Божјој. Богомудри и Свети Николај Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама Тела и Крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,1-5). Јер овде не постоји само општост имена или аналогија по сличности, него истоветност (=идентитет). Јер су ове Тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама - Црква – претвара у то Тело и Крв Христову. И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него свмо Господње Тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом (1 Кор.12,27).

Ове нас речи Божјих људи разгаљују и радошћу испуњују ових дана, када улазимо у језгро Крсноваскрсне Пасхе Господње. Христос - Нова Пасха. Старо прође, гле – све Ново постаде! Са Христом и у Христу све ново постаје, и све старо новим постаје, али не на речима, у паролама, у стереотипним понављањима, него само и једино у и кроз непоновљиво понављану и непрестано нову и обнављајућу Пасху Христа Распетога и Васкрслога, у Божанској Евхаристији, у свекозмичкој Литургији, која и јесте Свм Он

као Пасха Господња и наша, с нама, међу нама, у нама. Јер кад год Хлеб овај једемо, и Чашу ову пијемо, ми смрт Господњу објављујемо, и Васкрсење Његово исповедамо= проповедамо - докле не дође! А доћи ће Господ скоро. И долази Господ - Маран ата! Јер Дух Утешитељ и Невеста Црква говоре: Дођи Господе Исусе! И Он одговара: Да, доћи ћу скоро. Амин. И говори нам, и Литургијом на делу посведочује: Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Јер с нама је Он, Емануил-Богочовек, пре свега и после свега, у Божанственој Литургији као Свештенослужењу, као учешћу=Причешћу, као заједничењу = Заједници Тела Његовог Богочовечанског.

„Придите Пиво пијем новоје,

не од камене неплодна чудодјејемоје,

но нетљенија Источник

из Гроба одождивша Христа,

в Њемже утверждајемсја!“

***

Жубор воде живе, Хлеба и Пића Живота, жубори у Цркви Саборнокатоличанској, Православној, од Христа и Апостолв до данас и до последњих дана. Жубориће до Другог Доласка Господњег, и кроза сву Вечност, и још присније у незалазном Дану Царства. Жубори, и нас жубором живота у Христу, законом Духа живота, ослобађа од закона греха и смрти (Рм.8,2), од учмалости, мртвила, инерције, чамотиње, бездел(ат)ног и стерилног конзерв(ат)изма. Ослобађа тиме што нас обнавља и препорађа, преображава обновљењем ума, и срца и душе и тела, и обнавља искуством, окушањем, познањем шта је добра и угодна и савршена воља Божија – по благодати, по мери вере, по смиреноумљу, по даровима благодати и харизмама служења, свештенослужења еванђеља спасења. И тако обнављани, оживљавани, схватамо и доживљавамо да смо у Цркви, у Светој Литургији: многи - једно Тело у Христу, и појединачно удови једни другима, назидани на темељу Апостола и Пророка, где је Крајеугаони Камен Свм Исус Христос, у Коме сва Грађевина Цркве расте у Храм Свети у Господу, и ми се у њега уграђујемо, уживљујемо, као живо камење, у Обитељ Божију у Духу, у Град Бога Живога, у Тело и Крв Живога и свагда Животворећега Јагњета Божијега, Које нас води на изворе Водв Живота, и угошћује Гостопримством Владичанским за Трпезом Царства. Тако је у Цркви, у којој је прошлост увек садашњост, али и будућност, оно есхатолошко „већ сада и још не сасвим“, такође присутно и делатно, јер је Исус Христос јуче, данас, и до века, Један Исти. И у Њему је динамизам старог и новог саприсутан, и саделатан, не међусобно противречан и искључив, јер је Он Алфа и Омега, Који Јесте, Који Беше и Који Долази.

***

Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи (славимо 800-годишњицу), говорио своју познату Беседу о Правој вери, (неко неће да призна да се она зове и Беседа „о исправљењу вере“, тј. о право-управљању и усправљању и остварењу, вере Праве и Живе у народу своме, а не о „мењању“ или још мање о „реформи“ вере), он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“ (попут самозваних недоучки који нам „конзервирају“ Манастире и Светиње, а оне, од њихове „конзервације“ и „заштите“, још већма пропадају). (Узгред додајемо: што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, и колико су се често причешћивали његови Студеничани, Хиландарци, Жичани, и уопште православни= црквеници по васељени, кроз коју је пролазио и Јеванђеље живота проносио и сведочио, читајмо Студентички типик, главу 5: О Св. Литургији, али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахв-црквеникви лаикв-црквеникв само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно, „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом). Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите=дознајте, како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите - Светим и честим Причешћем! Ето, ове нам мисли долазе ових дана, кад нам у руке дође, нажалост из мог Баната (а писац није из Баната, него сви су изгледа из Бгда) „О Светој Литургији и променама у њој“ („Банатски весник“, децембар 2006). Текст, на жалост, незнавен а малициозан, дилетантски а претенциозан: „Није се играти са Литургијом... поготову с намером да се она мења“!? Ко ли се то тако „игра Литургије“ и „са Литургијом“, са намером да је „мења“?! Учени а недоучени писац каже да су то били „први реформатори“ руски обновљенци (он каже „обновљенаши“), и грчки модернисти „зоисти“. А ми се питамо: Какве везе они имају са живим животом данас читавог Православља, од Јерусалима до Илирика, од Јапана до Балкана, од Сарова до Заира и Аљаске? Чланкописац не зна, неће ни да спомене, а камоли да се трезвено запита: ко су то били, рецимо, Филотеј Цариградски, или Јевтимије Трновски, Кипријан Кијевски, или Митрофан Александријски (Критопулос), или макар Патријарх Никон Руски, у иначе смутном 17. веку (кад је на Сабору у Москви учествовао и наш Патријарх Гаврило, ускоро Свештеномученик распет у Пруси, и то доносећи у својим рукама прве штампане Српске Служабнике, у којима, наравно, нема фамозног „Тропара 3. часа“, док тај на дотичном месту неумесни уметак није, преко Кијева и Виљнуса, ушао „на мала врата“ тамо где му није место /док је претходно само помињан на сасвим другом месту, пред само Причешће као молитва „за себе“/, али и то није било „од 12. века“ па све „до 1895.г.“, како приучени чланкописац пише, без икакавог доказа). Још је чудније да овај новопечени „литургичар“ ни речи не прослови о Филокалијском покрету познатих „Кољивара“ у Светој Гори, од којих су неколико њих, клеветани онда од овоме сличних пискарала, да су „реформатори“, већ одавно у Календару Светих Цркве Бога Живога! (Свети Никодим, Макарије Коринтски, Атанасије Пароски). Не помиње, наравно, ни Филарета Черниговског, ни мишљење већине Руских Јерараха (међу њима и Св. Тихона, потоњег Патријарха и Свештеномученика Руске и све Православне Цркве - о чему в. нпр „Отзиви Епархиалних Архијерејев...“, Спб. 1906) о потреби обнове (не „обновљенаштва“, ни „реформе“) живота Цркве, и богослужења у парохијама, и тиме обнове живота живих хришћана, људи од душе, крви и меса, што увек почиње, и траје, не „конзервирањем“, него покајањем, постом и молитвом, крсноваскрсним, пасхалним, постојаним учешћем (не само „присуством“ или „певањем у хору“, такорећи статирањем, као на бини, где се певају „музичке нумере“) и првенствено честим Причешћем у Цркви, у Литургији (не „на Литургији“, ни „на слави“, него у слави, и у славу, Свете Тројице, у Заједници Светих и заједници Светиња).

Да не кваримо наступајуће пасхално тужнорадосно, хармолипно, али благодатно расположење, рећи ћемо кратко: скоро све што је написано у оном збрдаздола насталом чланку, није тако како стоји у тексту, и неће бити тако. (Пре ће управо то и такво писање бити „неблагословена самовоља“ појединца или појединаца, зато што је злонамерно, не црквоградилачко, него „псевдозилотско“ и псевдоправославно). Зашто се вековно живо Предање о честом Причешћивању (објавићемо ускоро збирку, књигу текстова Светитеља Божијих од 1. до 20. века, о томе) назива „заступање олаког причешћивања“, осим ако не ради клевете, и још теже: ради дискредитације саме истине о честом Причешћу као учешћу (а не „једном или четрипут годишње“) у Цркви=Христу=Царству Божијем још сада и овде, на земљи и у историји?2

Ако је цитирање ироничног језуите Роберта Тафта (притом да ли је тачно и проверено?)  мерило чланкописцу, зашто да нама није далеко пре мерило реч и пракса Св. Јована Кронштатског, или Светогораца, ранијих и садашњих, или старијих и савремених Пастира и Архипастира, који знају и Тафта и Аранца, али још више знају Св. Нектарија Егинског, Антонија Кијевског, Дионисија Козанског, о. Флоровског и о. Шмемана, о. Јустина и о. Емилијана, и гледају на литургијску праксу Јерусалимске Мајке Цркава и осталих Православних Цркава Истока и Запада, и других данас истинских Апостола Православља у савременом свету, Мисионарв и Литургв унутрашњег и спољњег  одвижничко=литургијског препорођења православног човека, жене, детета, породице, народа, парохије, Епархије?3

А да није тачно Тафтово, и из позадине београдско-банатске писање „о тајном читању молитава“, оставићемо то за посебну књигу (другу о Св. Литургији, коју спремамо), а овде ћемо само подсетити на христоносног Мистагога и духопокретаног Литурга Павла, који је Цркви писао и прописао: „Јер ако благосиљаш Духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи Амин на твоје Благодарење, кад не зна шта говориш?“ (1Кор.14,16).4

Ипак, добро је да буде дијалога. Али, правога, а не подметања, и подметачина, подозрења и клеветања, уз давање правих примера и аргумената. Но зато прво треба отворити прозоре, и удахнути свеж ваздух, лахор Духа Светога, Који дише где хоће, и Који као Утешитељ води Цркву у сваку, и сву, Истину. Не стављати, себи ни другима, тамне наочари против сунца. А оно је једно за све – Сунце Правде, Исток Истокв. Тако ћемо, не као „нумере“ или „концерте“ у Цркви, него псаламски и светолитургијски= Евхаристијски: да певамо Господу у животу своме, и псалмопојемо Богу нашем докле постојимо. А Њему да буде пријатан дијалог наш (Пс.103, 33-36, где за дијалог - беседа - разговор стоји: Жх диалогхв моу = дијалог мој). Јер Бог воли дијалог, јер је Бог Савета, и у Божанском Дијалогу Литургије даје нам Анђела Свога Великог Савета, Који Приноси, и Приноси се, Прима (и долазеће у једанаести час), и Раздаје, и Раздаје се - на пребогатој Трпези Царства, како вели Св. Златоуст у својој Ускршњој Речи и својој Пасхалној Литургији. И још вели Златоусти Литург и Јерург: „Није исто Пасха и четрдесетница (=В. пост), него је друго Пасха, а друго четрдесетница. Четрдесетница бива једном годишње, а Пасха (=Литургија) трипут седмично, а бива и четири пута, боље рећи кад год хтеднемо. Јер Пасха није пост, него је Приношење (Евхаристије) и Жртва, која бива на сваком Сабрању (=Литургији), тако да сваки пут, кад приступаш (Причешћу) са чистом савешћу, Пасху свршаваш; не када постиш, него када учествујеш у овој Жртви. Јер Пасха је објављивање (=доживљавање) Христове Смрти и Васкрсења“(ПГ 48,867).

+ЕП. АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ)

_____________________

1 Који је писао давно пре ових које спомиње чланкописац: „Према историјским проучавањима јасно је и несумњиво, да је Света Црква односно обреда богослужењв деловала са разумном слободом: примајући нове перетке богослужења по њиховом благотворном дејству на народ, замењивала их је другима, када је видело да претходни нису сасвим корисни и да требају други... Теорија црквеног богослужења, која се не ослања на историјске податке - лажна је сама по себи, и штетна по својим последицама“ (Историческиј обзор песнопевцев и песнопениј Греческој Церкви, Чернигов 1864, с.5).

2 Да ли писац кампањског чланка зна да у предању Цркве постоји „Молитва над ретко причешћиваним“ (Синајски Евхологиј, 10.век; Дмитријевски, т.2,32), у којој се моли опроштај од Бога за пропуштање и немар око Св. Причешћа?

3 О помињању, у чланку, и придавању таквим Православним Јерарсима, Пастирима и теолозима „римокатоличког утицаја“, где је уствари истина „вице-верса“, не бисмо сада писали, али бисмо упутили гг. Зналце руског језика, да погледају, и проуче, претходеће велике руске класике литургичаре 19. и 20. века, који су, хвала Богу и вредним садашњим младим Русима, доступни добронамернима и на сајтовима, као што су доступни и текстови Јеладске Цркве, пастирско-литургијске праксе, теологије.

4 То Павлово литургијско место (у стриктно евхаристијском контексту његове Прве Коринћанима) наводи и Јустинијанова Новела 167, коју помиње чланкописац, па каже триумфално: „па није успела“! - а уствари је она успела, јер је само враћала на, рецимо, Канон 19 Лаодикијског

Сабора, који укратко резимира главне моменте Св. Евхаристије (ако наш нови литургичар чита и још некога осим Тафта, ако је и њега пажљиво читао), која пракса Цркве јесте: да се неке молитве читају тајно, неке полугласно, а неке гласно, и онда доксологије (=возгласи) узгласно. (Остављам по страни епизодичне „примере“ из „Луга духовног“, јер има и других, и обратних). Писац чланка није добро ни погледао, а камоли проучио, у старим рукописима и делима Св. Отаца, питање „тајних“ молитава. Ево му, ако вреди, шта о томе каже данас један Православни Патријарх: „Извикано питање „тајног“ читања молитава потребује, свакако, даље проучавање литургичарв. Али је свакако јасно да се „тајно“ сучељава са „возгласом“, али се опет не поистовећује са „ћутљивим“ читањем. Нарочито пак за Евхаристијску Анафору, коју приноси сав народ устима свештенства, несхватљиво је да њу прећуткујемо, ограничавајући се само на возгласе“. - Остављамо такође по страни несувисло писање у чланку о томе да „некима смета и иконостас“, као и питање „двери“, „завесе“, „подражавања Грцима“, „Украјинским унијатима“. Такав кампањски, нетрезвени, галамxијски начин писања управо „још дубље збуњује народ и уводи у стање збрке“, којим се завршава збркани одељак у чланку „Коначни циљеви реформе“. Пошто сваки логос има антилогос, можемо рећи: да овакво „антиреформско“ писање личи на борбу са ветрењачама, јер иде уз ветар тим истим умишљеним ветрењачама, тј. самовољним „реформистима“ или „конзерваторцима“, а пут и пракса Цркве није ни једно ни друго. Еда би дао Господ да нам Света Литургија и Причешће буде на трезвеност душе, и ума и срца.

Преузето са сајта Српске православне цркве

http://www.bfspc.bg.ac.yu/info/atanasije.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

HRSTOS VOSKRESE - :) VOSKRESE!!!

srecan praznik, taj najradosniji dan Istorije postojanja; dan, kada je celokupna tvorevina blagoslovljena smislom svog postojanja posto to vise nije put ka smrti vec ka Zivotu i Radosti u vecnosti sa Tvorcem. Kosmicki zagrljaj Boga i coveka, Nestvorenog i stvorenog, omogucen Jednom Licnoscu (Hristovom), i zapoceto Jednim Danom; Danom Vaskrsenja! Osmi dan vise nije dalek, kao ni Novi Jerusalim... imamo ih u predukusu Radosti zive Zajednice Tela Hristovog - Crkvi - nama samima. Radujmo se tome...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

ШТО НЕ ЖЕЛИШ СЕБИ...

Постоји ли друштвена одговорност која није заснована на личној одговорности и, опет, да ли постоји лична одговорност која није базирана на спознаји себе, односно, сталном трагању за собом, што аутоматски повлачи и трагање за Богом јер се питање смисла личног, као и друштвеног, постојања једноставно намеће по себи.

''Стражите'', ''Пази на себе'' и, напокон – ''Љубите ближње своје као сами себе'', јесу само неке од назнака којим путем човек треба да крене на том интроспективном понирању у подвигу освешћивања сопства као и препознавања лика Божијег у том истом сопству. ''Спознај самог себе'' – као максима људског промишљања, не о себи већ о свету уопште, јесте потреба човека стара колико и потреба за исхраном или репродукцијом и, колико год о тој потреби знали, ипак нам њено остварење измиче из генерације у генерацију, из епохе у епоху те, иако се превалио огроман пут од пећине до небодера ипак мистерија звана човек остаје недокучива и неухватљива док сама потрага као да јењава из покољења у покољење. Можда би питање - ''зашто је то тако'' - било помало неукусно са обзиром да га неко мора поставити и тај неко мора бити човек а ако сам није одгонетнуо одговор онда би доиста било хипокризно поставити то питање другима као да одговор није на нама самима, односно на том човеку, који би се евентуално дрзнуо да са пуним правом постави питање и очекује одговор што нас враћа друштвеној и, преко ње, личној одговорности. Замислите свет који се мења а да се ниједан његов словесни чинилац не промени ни за макар мало; да ли би та промена била могућа, односно, ако би била, шта би коме користила или ко би је уочио, регистровао. Сада замислите свет у којем би сваки његов словесни чинилац барем за мало променио свој однос према себи, другима, том истом свету и његовим бесловесним чиниоцима... зар не, да би тај свет, био истог трена много бољи те како ниједна промена није темпорална, акутна већ перманентна и стална по природи својој то би онда значило да се тај свет трасирао за промену на боље док би сами чиниоци тих промена врло брзо препознали једни друге док би та промена самим тим била рапидна и све рапиднија а њени чиниоци све ближи и све познатији једни другима али и себи самима.

Ако разумемо да једна конкретна личност, не индивидуум, заправо представља израз и потпуни увид у холограм звани човек онда се по себи разуме да спознавајући себе човек заправо спознаје друге, спознаје врсту, природу, бивајући тек тада у могућности да препозна и прихвати све њене нијансираности, односно, личносне специфичности којима сама личност бива апсолутно аутентична и непоновљива не престајући притом да буде меродавна у изражају целокупне природе човека; дакле, једна конкретност која представља општост иако различита ипак меродавна у својој истости са природом којој припада. А, онда, сугестије типа ''Што не желиш себи не чини другима'' или ''Ако и помислиш... већ си учинио'' постају имплементне у оном онтолошком, изражајном и одговорном смислу којим се и препознајемо као бића друштва, што ће рећи – одговорности.

Овакав свет остаје на нивоу идеје, утопије, која има мале шансе да постане реалност простора на којем живимо али не због неизводљивости промене тог света већ због не прихватања да промена тог света од нас зависи. Без промене става према животу и околностима које нас окружују нема, нити може бити, промене света у којем живимо јер док год чекамо да ту промену неко други покрене, изведе или започне дотле нисмо учесници те промене а зато је и свака револуција у историји била осуђена на промашај и зато је свака ''јела децу своју'' пошто ту идеју промене нису сви имали као водиљу свог деловања, као одлуку коју су донели, већ су се више повиновали тој идеји прикључивши се маси, којој је све већ по дефиницији дозвољено, док год је употребљива, а једном пристати на ниво употребљивости значи занавек се одрећи начина личносности и онда, самим тим, не учествујемо у нечем нашем, личном, већ следимо, подражавамо, наметнуту нам идеју као обећање бољег сутра, сутра којег ми нисмо конституитивни чиниоци. И, како то онда више није наше сутра тако ми стално остајемо незадовољни овим нашим данас, свакодневицом коју живимо у чежњи оне коју желимо али коју нисмо имали храбрости да остваримо чекајући да то уради неко уместо нас.

Лична одговорност и, самим тим, друштвена одговорност, као последица и израз личне, почиње оног момента када човек прихвати себе онаквим какав јесте и започне са променом себе, ''сопственог дворишта'', онога што мисли да не ваља или онога што мисли да би могло бити још боље, схватајући да на тај начин мења читав свет, да промена других зависи од тога колико сам човек промени себе те да собом мења и чини овај свет бољим местом за живот свих. Схвативши ово, на најозбиљнији начин, значи прихватити свој део одговорности у животу света, који сада више не чека овог или оног избавитеља већ почиње да се тим променама припрема за долазак Спаситеља; Који се пасивно не чека већ се ка Њему активно иде. А, тај ход ка Христу, јесте Пут на којем је Истина о Животу, пошто Он Сам представља Живот и док год смо на Њему, Њиме, ми учествујемо у том Животу, схватајући Истину постојања прихватамо Живот као Дар; Дар Љубави, који се односом остварује, заједницом изражава – Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...

А, љубити, значи – прихватити/познати.

Јереј Угрин В. Поповић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Цитат: O.Ugrin  данас у 00:34:41

ШТО НЕ ЖЕЛИШ СЕБИ...

.......................

Јереј Угрин В. Поповић

Х Р И С Т О С    В О С К Р Е С Е !!!!!

В А И С Т И Н У    В О С К Р Е С Е !!!

Богу хвала, на овако јаком надахнућу ка Вама, јер тај дивни, јединствени и непоновљиви миомирис Духа Светог свакога од нас који пажљиво чита Његово писање кроз Вас, не може оставити равнодушног никог од нас.

Лична одговорност и, самим тим, друштвена одговорност, као последица и израз личне, почиње оног момента када човек прихвати себе онаквим какав јесте и започне са променом себе, ''сопственог дворишта'', онога што мисли да не ваља или онога што мисли да би могло бити још боље, схватајући да на тај начин мења читав свет, да промена других зависи од тога колико сам човек промени себе те да собом мења и чини овај свет бољим местом за живот свих. Схвативши ово, на најозбиљнији начин, значи прихватити свој део одговорности у животу света, који сада више не чека овог или оног избавитеља већ почиње да се тим променама припрема за долазак Спаситеља; Који се пасивно не чека већ се ка Њему активно иде. А, тај ход ка Христу, јесте Пут на којем је Истина о Животу, пошто Он Сам представља Живот и док год смо на Њему, Њиме, ми учествујемо у том Животу, схватајући Истину постојања прихватамо Живот као Дар; Дар Љубави, који се односом остварује, заједницом изражава – Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...

А, љубити, значи – прихватити/познати.

Највећа поука, чини ми се, саздана је у овом одељку Вашег текста.

Богу се молим да свако, без изузетка, измоли од Бога снаге да искрено, сваког трена, преиспитује себе.....нимало тешко, ни умно ни физички,али неретко лично поражавајуће сазнање, постаје довољно јак разлог за одустајање од истрајности у сталности непрестаног преиспитивања себе. Опет, понекад, због недовољно доброг разумевања оних којима се вапајем сопственим обраћамо, а који исти тумаче као Воздигнуће наше, а кроз нас и сопствено, још више снаге дајемо разлогу да од непрестаног, личног, преиспитивања одустајемо, или у реченом процесу посустајемо. Тада нам се може догодити и да сами себе видимо као, како добро и лепо написасте Богу хвала, као неке који спознајемо друге, спознајемо врсту, природу, могућност да препознамо и прихватимо све њене нијансираности, односно, личносне специфичности којима сама личност бива апсолутно аутентична и непоновљива не престајући притом да буде меродавна у изражају целокупне природе човека, али кроз недовољно чисту призму интроспекције, јер је замагљена сопственим недостатком истрајавања у континуалности истог, као и додатних сенки, резултата оних који уместо вапаја нашег, препознају начин којим би Воздгили и себе саме.  Тада, заиста, сви постајемо холограм, балон од сапунице, који сами образовасмо, својим нехтењем прихватања сопствености, а надувавањем балона-оснаживањем сопствене инфериорности ка промени, јер и зашто би, ако осећамо подршку, која искрена од људи излази, али замагљеношћу својом одводи са Пута и њих и нас.....

Диван текст и врло поучан.....

Богу хвала, што нам га подаристе о.Угрине

vrtiloptu

catfight

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дакле, питање је : "Да ли свештеник може сам служити Св. Литургију? ".

Када је храм празан, нико не дође на Литургију, нема ни појаца, никог, сем самог свештеника, када нема никог да каже "Амин", да одговара и учествује у Св. Тајни Заједнице.

Да ли је у то Цркви дозвољено, и шта Канони говоре о томе?

"ГЛАСОВИ У ЦРКВИ

Прича се за светог Спиридона, да кад је он служио литургију чуло се анђелско појање у цркви. Људи који су споља слушали то појање питали свеца, ко му то тако лепо пева у цркви. На то им он одговори да он нема никаквог појачког хора осим ако анђели не певају.

Причао нам је јеромонах Доментијан шта се њему догодило кад је једног празника служио литургију у цркви Дивостинској, манастирском метоху, украј пута Крагујевац Горњи Милановац. Није вели, било ни једне живе душе у цркви. Чак и црквењак није био дошао. Ја сам био жалостан, и у жалости питао сам се: Боже мој, баш нема ко рећи ни амин кад ја отпочнем службу Божју! Тако ожалошћен ја сам свршио проскомидију. Тада отпочнем: Благословено царство Оца и Сина и Свјатаго Духа... На једном, на моје највеће запрепашћење чујем ја многогласан и снажан одговор из цркве позади мене: Амин! Ја се окренем, но црква празна као што је и била. Сав у страху и трепету ја продужим говорити јектенију. Но више није било одговора. Од тада, вели, ја никад више нисам сумњао, да силе небеске присуствују у храму на литургији када свештеник служи."

Емануил - св. Николај Жички (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Emanuil/Nikolaj090303.htm)

Share this post


Link to post
Share on other sites

О овој проблематици је говорио одлично Н. Афанасијев позивајући се између осталог на ауторитет св. Игњатија Богоносца много пута. Нити може свештеник без народа, нити народ без свештеника, обе крајности су недопустиве. Наравно, постоје и технички проблеми када је неко на пример попут о. Јустина Поповића био такорећи за време комуниста заточен у манастиру па је на неки начин служио сам, али и сам сведочио да се никад није осећао усамљено него је акценат стављао на анђеле. Рецимо код католика Литургије се могу служити без народа али то не значи да ни њима није стало до оног заједничарења које православље потенцира. Такође, у неким местима према југу Србије, многе Цркве су такорећи пусте али није свештеник крив што народ не долази на Сабрање и службу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

И поред чињенице да је Света Литургија сабрање, мишљења сам да се увек треба служити, чак и у случајевима када у цркви или манастиру нема никога од народа. Свештено лице, рукоположено од Христа Самог, у таквим случајевима још јаче показује своју љубав према народу који није дошао, молећи од Христа и опроштај за њих, али и помоћ да отопли срца и пробистри вид, пастви која му је поверена. С друге стране, ако је иједан човек одлучио да дође на Свету Литургију и затекао закључана врата Храма Господњег, мишљења сам да је велика туга Христова, јер рече куцајте и отвориће вам се, тражите и даће вам се....

0110_hahaha

0110_hahaha

0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не, никако. Литургија се не може служити без верног народа. Литургија је икона Небеског Царства и мора бити верна свом Архетипу. У Царству Небеском Христос и Апостоли нису сами већ су окружени народом Божијим - Царским Сештенством. Зато ни на Литургији не могу бити сами Епископ и Презвитери. То би било скрнављење Архетипа,а Црква, Литургија би изгубила свој идентитет - престала би да буде икона Царства Божијег.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не, никако. Литургија се не може служити без верног народа. Литургија је икона Небеског Царства и мора бити верна свом Архетипу. У Царству Небеском Христос и Апостоли нису сами већ су окружени народом Божијим - Царским Сештенством. Зато ни на Литургији не могу бити сами Епископ и Презвитери. То би било скрнављење Архетипа,а Црква, Литургија би изгубила свој идентитет - престала би да буде икона Царства Божијег.

Знање увек поштујем  0102_laugh

Ја сам брате мој, више писао срцем, али ако не може, не може и крај.

0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...