Jump to content
чтец Филип

„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

Rate this topic

Recommended Posts

Često čitam i slušam kako je Liturgija centar duhovnog života, a iako sam dosta čitao o njoj i redovno odlazim nedeljom na Liturgiju, pokušavam da shvatim srcem zašto je tako, da uhvatim emociju. Imate li neki savet?

Hvala! :0104cheesy:

Ako učestvuješ u Liturgiji a imaš ... hm ... 'suve' emocije, evo ti par saveta:

1. Kupi priručnik o Liturgiji.

2. Pročitaj ga polako, natenane...

3. Podeli oduševljenje sa drugim Liturgijskim saučesnicima.

4. 'Ukradi' njihovo oduševljenje.

5. Ponavljati korake 3.- 4. do ... Eshatona!

:0104cheesy:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sama cinjenica da si tu,da saucestvujes,da si sa Bogom i bliznjima,mislim da bi trebala da pokrene vec tu finu emociju.Najbitnije je ucestvovati,to srcem uhvatiti.Biti zahvalan Bogu za to sto si tu.Ne trebamo ocekivati neke velike emocije,vec samo biti zadovoljni sto nam je dato da ucestvujemo.Mislim zar to nije prelijepo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pričešćujem se za vreme 4 velika posta. Na Vaskršnji čak i nekoliko puta. Koliko poznajem sebe, stvarima pristupam pre svega racionalno pa sam tako više umom ubeđen u ispravnost puta kojim sam krenuo pre godinu i po dana. Ne kažem da emocije ne postoje samo mi ne deluju nešto specijalno, kao recimo one koje se opisuju u duhovnoj literaturi. Treba da nastavim svakako kuda sam pošao pa ko zna... Pročitah baš skoro da od molitve svete u nama sazrevaju tajni plodovi. Možda i kod mene nešto sazri :-).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да капирам твоје питање у његовој суштини.

Тачно је да човека разне мисли у току Литургије помету и да је баш оно напор да се пази на сваку реч (коју понеку и не разумеш). Сам тај труд је опет једна брана да човек пусти Духа да га у потпуности обгрли.

Ја сам свој одговор нашао у читању на Литургији. Књижица са одговарањима на Литургији је учинила чудо.

Прво пажња је усмерена због читања и одговарања искључиво на Литургију и потпуно се разуме сваки део.

Учествујеш активно у Литургији јер лепо пише да када свештеник нешто каже, после тога НАРОД одговара, а не ћути ко мулац. А како да знаш шта и када НАРОД одговара ако немаш књижицу. И они који стално певају за певницом и свештеници, ма колико то често радили увек се помажу са књигом. И то је мног битно да будеш НАРОД а не појединац. Литургија је сабрање. Уосталом види оне људе за певницом. Као да су на неким дрогама. Углавном се смешкају.

Да би још потом осетио пуноћу Литургије и присуство Духа, потребна је ипак и извесна припрема која претходи финишу Литургије а то је причешћивање. Значи Литургија јесте у смислу неком буквалном служба о недељи и празницима у Цркви, али је Литургија у неком ширем смислу и припрема за одлазак на Литургију и причешћивање. А то је живот у Христу по својим могућностима, дела, молитва, пост... понекад исповест.

Мислим да тек тада и наравно уз редовно причешћивање човек може да прихвати Духа у својој пуноћи. Било у животу, било на Литургији. Иначе смо као пси који се мотају око Господаревог стола, па ако падне нека мрвица или ако Господар баци ми загриземо.

У принципу брате, не бедачи. Супер је како год било, па макар и те мрве са стола што падају, узимали.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иначе смо као пси који се мотају око Господаревог стола, па ако падне нека мрвица или ако Господар баци ми загриземо.

Ваљда покупимо мрвице, а не загриземо. Како ћеш да загризеш мрвицу?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да би још потом осетио пуноћу Литургије и присуство Духа, потребна је ипак и извесна припрема која претходи финишу Литургије а то је причешћивање.

Причестиш се и осетиш присуство Духа. Мени ово звучи тотално прелестно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Причестиш се и осетиш присуство Духа. Мени ово звучи тотално прелестно.

Zanos je uvijek na granici prelesti. Znam po sebi - iza zanosa uvijek pad i kusanje...

Takodje ne razumijem pretjeranu revnost u nekakvom agitovanju bilo kakvih krupnih pitanja od strane laika .. Revnost, pretjerana, na(d)metanje, zestina, iskljucivost, spremnost na obezvredjenje drugog covjeka zarad nekog svog stava - hm, nije uticaj dobrog duha, ne... :blink: 0409_feel

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zanos je uvijek na granici prelesti. Znam po sebi - iza zanosa uvijek pad i kusanje...

Takodje ne razumijem pretjeranu revnost u nekakvom agitovanju bilo kakvih krupnih pitanja od strane laika .. Revnost, pretjerana, na(d)metanje, zestina, iskljucivost, spremnost na obezvredjenje drugog covjeka zarad nekog svog stava - hm, nije uticaj dobrog duha, ne... :blink: 0409_feel

Боље и то него да умислиш да си посебан.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Историја литургије и њен предвечни смисао

Jереј Жељко Ивковић

парох 4. лазаревачки

Евхаристија је била, јесте и биће централни сегмент хришћанског живота. Ако је у наше време дошло до слабљења евхаристијског живота, то нам истовремено говори о томе да се и наше знање умањило, те да се према служењу Литургије односимо као према неком од обреда, а може се рећи и то да се према неким молебанима, акатистима, или бденијима са више пажње односимо него ли према светој Литургији, што је потпуно недопустиво и противно учењу и карактеру Цркве.

У ранијим временима све се концетрисало око Евхаристије као центра богослужбеног живота. Све тајне, молитвословља и чинодејства православне Цркве постепено су претварана у појединачне потребе које постају део једне личности или у најширем смислу породице, што је довело до слабљења саборности и заједништва, а у исто време јачања индивидуалистичког приступа. Суштинска криза се састоји у несагласности онога што се врши и његовог схватања, тј. доживљавања. Та криза је свагда постојала у цркви, јер живот Цркве односно црквеног народа никада није био идеалан. Та криза се временом претворила у хронично, нормативно стање које трује Цркву и поткопава основу црквеног живота. Ми данас живимо у страшној и духовно опасној епоси. Она није пре свега страшна због мржње, раздељења и крви, већ због све јачег устајања против Бога и Његовог царства. Изнова је човек уместо Бога постао мера свих ствари, и изнова идеологија, а не вера одређује духовно стање света. Економска, политичка, психолошка и социјална питања су собом заменила хришћанско виђење света и служење Богу. По свему свету шетају монахиње, богослови, јерарси и од Бога захтевају некаква права, борећи се против абортуса и изопачености, и све у име мира, сагласности и сједињења свих у једно. Ствар је у томе што нам није тај мир објавио и донео Господ Исус Христос. Христос нам даје Евхаристију и Цркву која њоме живи, као извор нашег препорода. У усхођењу Цркве ка Трпези Господњој, које започиње од изласка из овог прељуботворног и грешног света и од “остављања сваке бриге“, стоји решење свих овоземаљских проблема, а не у идеолошкој сујети и буци. Ми православни треба да започнемо евхаристијски препород Цркве како би истински препородили и свет. Ту се не ради ни о каквим “реформама“ или “модернизацији“, већ напротив о виђењу и опиту којим је од почетка живела Црква.

Јер пре свега, кад се сакупљате у Цркву, пише апостол Павле Коринћанима. За њега и за прве хришћане те речи се не односе на храм, него на природу и циљ сабрања. Сама реч Црква означава сабрање. Сабрати се у Цркву, значи остварити сабрање или још јасније скуп (енглески-митинг) које има за циљ да оствари и конституише Цркву. То сабрање јесте евхаристијско тј. на њему се као његов завршетак и остварење, врши “вечера Господња“, односно евхаристијско ломљење хлеба. У тој посланици апостол Павле прекорева Коринћане који се сакупљају на једно место, а не једу вечеру Господњу. Очевидно је да је у раној Цркви постојало то тројединство, сабрање, Евхаристија и Црква. Свест о Евхаристији као тајни сабрања полако исчезава. Литургијска побожност постаје до крајности индивидуалистичка, о чему најбоље сведочи савремена пракса причешћивања, која је у потпуности потчињена личним духовним потребама појединих верника и коју нико не схвата, када кажемо нико, мислимо и на свештенство и на лаике (лаос-народ Божији), у духу литургијске молитве Светог Василија Великог: “ А све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, да сјединиш једне са другима у заједницу једног Духа“. На тај начин је у црквености извршена својеврсна редукција, тј. сужење Евхаристије и њеног првобитног смисла и места у животу Цркве. Наиме, причешће у Светој Литургији не треба да сводимо само на мисао да је потребно да сваки у себе добије једну светињу, која схоластички може бити схваћена само као нека ствар за себе и по себи, као нека објективирана светост у честици хлеба претвореној чудесним начином у тело Христово, и честици вина претвореној у крв Христову, него литургијско партиципирање и причешће у Светој Евхаристији треба схватити као истинску и живу заједницу светих у Једино Светом Господу, као заједницу светих у Светим тајнама и међусобно у Христу. Причешће болесника мимо Литургије не сме бити схваћено изванлитургијски, ни од оног који причешћује ни од оног који се причешћује, јер је то само пружена литургијска рука до болесника као члана Цркве, који није у могућности да дође на литургијски скуп, али је све време позван и позиван на Трпезу Господњу. Света Литургија је дакле по својој природи заједница и ствара заједницу, и свака врста индивидуалистичког наступа и приступа разара њено биће и природу.

Најочигледнији, а уједно и најнедопустивији резултат нове литургијске “побожности“ јесте фактичко одлучење световњака од Причешћа, које је престало да се повезује са њиховим учешћем у Литургији. Оно је за њих постало нешто врло ретко. Сами текстови евхаристијског чина:“ Све нас који се причешћујемо од једног Хлеба и Чаше“…“Са страхом Божијим и вером приступите“.., сви се они односе на цело сабрање, а не само на поједине његове учеснике. Отац Николај Афанасјев исправно каже да када би смо одбацили све што је у наш литургијски живот унето у току последњих векова, више не би било велике разлике у односу на древну праксу Цркве. Главни дефект нашег литургијског живота састоји се у давању већег значаја случајно или намерно придошлим особеностима и елементима наших литургијских чинова, него ли њиховој суштини. Зато се наш задатак не састоји само у извесној промени нашег литургијског живота, него и у упознавању истинске природе Евхаристије, јер је то полазна база за сваку катихизацију, за свеукупно парохијско пучавање и изграђивање у вери, за целокупни живот и рад. Све што радимо за наше вернике, чак и за оне који још не верују и не припадају нашој Цркви, треба да радимо не просто зато да их “ придобијемо“, него зато да их “конектујемо“ са Црквом, да их укључимо у Свету Литургију, јер без тог учешћа и причешћа у Вечери Господњој нема победе над смрћу и вечног живота. Циљ нашег хришћанског живота је да ванлитургијски живот учинимо пројекцијом онога што смо у Светој Литургији видели, доживели и окусили, а то је заједништво.

Ово што смо до сада рекли нема пуно везе са историјским развојем Литургијске форме, али и те како има везе са разумевањем суштине, смисла и природе свете Литургије без које нам не може бити јасан ни њен историјски развој. Нарочито смо ово прво истакли и укратко изложили због историјског тренутка и времена у коме се Црква налази, а које, услед произвољног тумачења свете Литургије од стране неквалификованих и недобронамерних њених (Црквених) “као чланова“, са собом носи многе литургијске ставове супротне начелима, нормативима и етосу ране Цркве.

У једној Цркви не може а да не буде Једна Евхаристија. Али са овом чињеницом никако не стоји у противуречности факт да у многобројним помесним црквама, разнообразју оних народа који су у њима, различитим историјским традицијама, неминовно постоји велики број разних типова евхаристијских молитви (анафора). Јединство Цркве и јединство Евхаристије не захтева једнакост у богослужбеном ритуалу. Различитости које су резултат помесних особености никако не представљају терет него су изузетно важан показатељ саборне природе Цркве. Због тога од једне Сионске Вечере Господње и од више или мање разнообразне апостолске вечере, током историје формирано је мноштво разних типова евхаристијских молитви. Тако се на пример помиње 50 анафора само код јаковита и маронита. Код етиопљана је познато око 15 литургија, а у неким историјским изворима се помиње чак око 240 различитих молитава у канону Евхаристије. Позната је и пракса у раној Цркви по којој су епископи произвољно по надахнућу проузносили евхаристијске молитве у одређеним тренуцима. Што ће рећи да су постојале многе литургијске форме које је наука класификовала у различите групе, али само једна непроменљива суштина.

Тајну Евхаристије установио је спаситељ на Тајној Вечери са ученицима рекавши:“Примите једите… и пијте из ње сви…ово чините у Мој спомен…“. Али много пре те Вечере Спаситељ је разоткрио апостолима мистички смисао причешћивања Његовим Телом и Крвљу, када је у Капернаумској синагоги изговорио беседу о Хлебу Живота. Значи да света Литургија као и свако друго тајнодејство има свој основ у Светом Писму и у ономе што је радио и говорио сам Исус Христос. По Његовој заповести, апостоли и њихови прејемници наставили су да врше тајнодејства и предавали су то доцнијим поколењима, као оно што је установљено од Господа, као оно што директно указује на Његов живот на земљи, искупљење, Тајну Вечеру, страдање, смрт, васкрсење и вазнесење на небо. Због тога пред литургичаре пре свега долази питање о самој Вечери Господњој са ученицима, тј. о времену када је обављена, о њеном поретку односно структури и многим другим појединостима.

Када се смркавало Христос је кроз Елеон кренуо у Јерусалим са дванаесторицом апостола. Поредак молитви које су тада изговорене, обреда, јела и свега осталог, може се представити приближно на следећи начин:

1. Прва чаша помешана са водом-старешина породице говори молитву “Кадиш“. Чита се благодарење над вином и благодарење празника. Та молитва би била каснији основ за молитву Евхаристије тј. Анафору.

2. Умивање руку.

3. Глава породице умаче горке траве у зделу.

4. Глава породице ломи један од бесквасних хлебова, средњи од три, чију једну половину одлаже до краја вечере. Здела са разломљеним деловима хлеба се уздизала уз речи: “Ово је хлеб страдања који су окусили наши оци у земљи египатској“.

5. Пунила се друга чаша и млади питају по чему се ноћ разликује од других ноћи.

6. Глава породице говори по Светом Пистму историју ропства и излазак из Египта.

7. Подиже се друга чаша уз речи:“Ми смо дужни благодарити, хвалити, славословити…“. Чаша се затим спушта и поново подиже.

8. Певање псалама Пс.112, Пс.113.

9. Пије се друга чаша.

10. Омивање руку.

11. Празнично једење:глава породице дели свакоме од хране.

12. Раздењује се друга половина оног хлеба.

13. Трећа чаша са послетрпезном молитвом.

14. Певање псалама.

15. Пуњење четврте чаше.

16. По допуштењу се пунила и пета чаша са певањем псалама.

Из тог поретка и уз поређење са Тајном вечером може се извући закључак да је Христос дао Евхаристијску чашу после вечере и да је вечеру обавио по закону.

Евхаристија апостолског периода је за свој прототип имала управо ову Вечеру Господњу која је и сама као што смо горе видели била устројена по типу јеврејске вечере. Пређашњи и каснији све чешћи контакти апостола са незнабошцима засигурно остављају свој печат на биће и устројство богослужбеног живота апостола. Ту су битна два елемента: црквено жртвоприношење представља противодговор незнабожачком жртвоприношењу и ломљење хлеба посматра се као реално богослужење дана Господњег. Хлеб је благосиљан и сви су се причешћивали, а после вечере и чаша је благосиљана и сви су се причешћивали. Значи Евхаристија првих векова сједињује у себи елементе јеврејског пасхалног тј. суботњег ритуала са карактеристичним цртама античког култа. Ако са тим богослужењем првих дана хришћанске Цркве упоредимо сведочење које настаје неких 25 година касније, које бележи апостол Павле у Троади у оквиру свог трећег мисионарског путовања, тада се добија следећа слика: у први дан недеље тј. у недељу, у дан Господњи хришћани се сакупљају ради “ ломљења хлеба“. Павле том приликом беседи окупљенима и његова беседа се продужила дубоко у ноћ, Павле затим излази горе и ломи хлеб причестивши се, затим говораше све до зоре и онда отиде. У овом сведочењу можемо препознати три елемента апостолске Евхаристије: учење, сабрање и ломљење хлеба. Оскудност извора из тог периода не допушта да се каже нешто више о чину и структури Апостолске евхаристије.

Извори за изучавање периода после апостолског су „Учење дванаесторице апостола“, дела светог Јустина Философа, светог Иринеја Лионског и делови посланица светог Игњатија Богоносца. Као и Евхаристија апостолског доба тако и анафора века који је после дошао јесте развој поменутог чина јудејске вечере. Она само постаје мало сложенија под утицајем различитих фактора. Значи имамо исто молитву над чашом, молитву над хлебом, молитву по причешћу. Оно што се из ових извора може закључити да нема једне фиксне, непроменљиве евхаристијске молитве, оне се по форми разликују, а разлог за то јесте јер су их апостоли, а касније епископи проузносили по надахнућу Светога Духа у екстатичком пориву религиозног стварања, односно те молитве су биле харизматичне. У њима већ постоји благодарење за Божију свемоћ, за то што нам је кроз свог Сина дао духовну храну и пиће, постоји мољење за Цркву…Постоји једна карактеристична разлика која се из ових извора види, а у односу на Јеванђеље, а то је да у Јеванђељу стоји да је Христос прво дао хлеб а потом чашу, док у “ Учењу дванаесторице апостола“ стоји супротно.

Трећи век је такође оскудан са сачуваним историским изворима везаним за развој свете Литургије, али се околности од четвртог века драстично мењају. То се објашњава делима која настају у том периоду од стране светог Кирила Јерусалимског, светог Јована Златоустог и других кападокијских отаца, затим путописима Силвије и Етерије. Прелазећи полако ка опису који даје свети Јован Златоусти, напомињемо да ово није Литургија Златоустог, већ само опис Литургије који је начињен из његових различитих списа. Формулација свете Литургије светог Јована Златоустог се односи на каснији период. Најстарији извори који носе ову формулацију су Берберинијев и Порфиријев кодекс из 8. века. Из његових дела се види јасна литургијска структура која је блиска овој садашњој. У њој имамо литургију оглашених у којој се читају делови Светог писма, затим имамо проповед, одмах после јектеније за оглашене следи литургија верних, целив мира, приношење, анафора (“Благодат Господа нашег…“), јереј тада почиње Евхаристију, призивање Светог Духа (епиклеза), заступништво, на крају причешће и молитва после причешћа.

Закључак:

Током историјског процеса евхаристијска молитва доживљава мноштво измена. Једна по суштини и замисли, долазећи од Једног Оснивача, Великог Архијереја Христа, и из те горнице светог и славног Сиона, анафора је кроз своју прошлост претрпела и многе допуне и многа скраћења, те подвргнута утицајима и изменама толико је изменила свој спољашњи облик да је тешко упоредити савремену православну Литургију са оном Вечером Господњом за коју су знали и коју су вршили Апостоли. Разлога за то је као што смо видели било много. Све то доводи до неуобичајено важне диференцијације евхаристијских молитви. Број појединих анафора у помесним црквама тако се умножио да је с временом било потребно доста напора цркве на уређењу те области црквеног живота. На западу је тај посао сведен на постепено ограничавање, те после Тридентског сабора Запад официјелно зна само за једну литургијску форму (Мисам Романам). На истоку је тај процес диференцијације био много израженији. Многи који су се оделили од Цркве, сачували су своје литургије, а стварали су и нове, те је интересантан пример код Абисинаца који имају “Литургију Мајке Божије“. Исток је једноставно толерантнији у односу на националне специфичности, језик, обичаје те је због тога исток сачувао већу разноврсност литургијских типова. Међутим данас су у православном свету актуелне две Литургије, светог Јована Златоустог и светог Василија Великог, мада се служи и литургија светог апостола Јакова. Имамо и литургију светог апостола Марка, коју није ауторизовао сам апостол, јер то тада није било могуће, али то не умањује њен значај. Не постоје никакве канонске сметње за служење ове литургије, и ако се она разликује од осталих анафора на које смо навикли, али се она не може служити на лично инсистирање неког свештеника или заједнице, већ само ако саборна свест цркве то нађе за сходно. Препрека за њено служење нема.

Оно што треба да знамо и чега треба да се подсетимо то је да нису сви кои су ступали у заједницу Цркве били идеални хришћани, јер Црква није сабор идеалних, већ кајућих се грешника. Знамо да су постојали многи проблеми, свађе и сукоби у раној Цркви на пример још у Јерусалиму, Коринту, Галатији.., али ти проблеми су решавани саборно, унутар молитвене заједнице окупљене заједно на Светој Литургији. Остаје да се приупитамо и преиспитамо да ли је актуелна криза заједништва управо последица тога да смо постали сабор непокајаних грешника, сабор оних којима је понестао етос пророка и псалмопојца Давида као свагда универзалног примера сазнања, исповедања и опроштаја грехова.

Следујмо позиву светог Игњатија Богоносца у посланици Ефесцима и Филаделфијцима, да се чешће на Евхаристију Божију састајемо, јер када се често на једно место окупљамо, силе Сатанине се уништавају и његова се погубност разара једнодушношћу наше вере. Он нас даље саветује и позива да без епископа ништа не чинимо, подражаваоци Исуса Христа да будемо као што је и Он Оца Свог, јединство да љубимо и поделе избегавамо, јер ништа није боље од мира којим се укида сваки рат небеских и земаљских.

Литература:

1. Протојереј Александар Шмеман, Евхаристија, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска 2002.

2. Архимандрит Кипријан (Керн), Евхаристија, Шибеник 2000.

3. Епископ ЗХП Атанасије, Бог отаца наших, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска 2000.

4. Епископ Атанасије, Божанствена Литургија 1, Београд-Требиње 2007.

Сајт Цркве у Лазаревцу

post-6964-0-11158000-1317505804_thumb.jp

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Sveto_Pricesce.jpg

Проф. Др Јован М. Фундулис

Да ли је Света Литургија непотпуна када за време служења исте нико не приступи Светом Причешћу?

С обзиром на начин на који је ово питање постављено одговор не може бити другачији до негативан. Света Литургија сама по себи, дакле као вршење Тајне Свете Евхаристије, се не може замислити другачије но као потпуна и савршена, па чак и ако се ниједан хришћанин не причести. Немогуће је да њена исправност или пуноћа зависе од процента учешћа народа у Тајнама. Уосталом, у прошлости су без сумње постојали случајеви, а ни данас нису ретки, вршења Свете Литургије на којој се не причести чак нити један верник. Наравно да постоји обавеза да Литургији присуствује бар мала, карактеристична заједница, па макар се она састојала од само једне личности - небитно да ли клирика или лаика - осим самог свештеника који служи. Претпоставља се да ће се неко причестити. Али и ако се којим случајем нико не причести, Литургија и овако и онако остаје потпуна и савршена. То је један део питања и што се њега тиче можемо бити категорични.

Што се тиче другог дела питања, питања верног или верних који присуствују Литургији, а не приступају Светом Причешћу, што се њих тиче Света Литургија није

савршена, будући да њихово учешће у њој није потпуно и деонтолошки исправно. Наравно да се верник који долази у цркву донекле освећује својим уласком и борављењем у храму Божијем, својим учешћем у свештеном сабрању, појању и молитви, слушањем свештених читања и проповеди, поклањањем иконама и праћењем свештених чинова, тамјаном, помињањем у диптисима и пре свега присуством Духа Светога, сећањем на Господа и гледањем и поклањањем Светим Тајнама, Телу и Крви Господњој. Међутим, потпуно и савршено учешће је појмљиво само уз заједничарење у Тајнама. Због тога, уосталом, и служимо Свету Литургију и то је њен циљ, и суштински садржај и савршенство. Дакле, служење Свете

Тајне Тајне Вечере, како би верни вечерали и учествовали у душехранитељној Трпези Господњој, и осветили се и сјединили са Христом у једном телу и једном духу.

Сабирање, молитва и поучавање су значајни, али не и главни елементи литургијског сабрања Цркве.

Умножавање хришћана по имену и смањење дубине вере, лењост и лоша навика су, наравно, учиниле да се сродимо са појавом да Светом Причешћу не приступају чак ни они који немају препрека и педагошких забрана од стране духовника и да се то да неко долази у цркву и не причешћује се сматра правилом, а да се приступање Светом Причешћу сматра изузетком. Дакле, са тим да се служење Свете Тајне Свете Евхаристије и наше учешће у њему претвара у једно «безболно» и веома мало корисно «присуство у Цркви». Црква ни поред овога није престала да најредовније - свакодневно - служи Свету Литургију као позив, подстицај и подсећање на потребу за нахпим учешћем у Тајни живота, као ни да речју и делом подстиче на наш повратак правилном. Њено најкарактеристичније дело јесте то што, и поред измене древних добрих обичаја која се у међувремену догодила, за време Велике Четрдесетнице, и даље служи Пређеосвећену Литургију данима у којима није дозвољено служење Литургије и на тај начин нас подсећа да причешћивање не само суботом и недељом, него и другим данима у седмици, као што је то било у времену Светих Отаца (Василије Велики, 93. посланица, Кесаријској племкињи) још увек важи као идеал ка којем треба да тежимо.

У том смислу, Света Литургија, или тачније учешће у Светој Литургији, за верника који не учествује у причешћу субјективно није потпуно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja sam zahvaljujući nekoj braći i sestrama sa ŽRU, shvatio zapravo suštinu. I ako redovan na službi, suštinu sam mašio.

A to je da svaka reč na Liturgiji vodi njenom obrednom završetku i našem učešću konkretnom u tome. Ne kao posmatrača, nego kao aktivnog učesnika.

Mogu reći da mi se duhovni život zbog toga promenio. I hvala dragom Bogu da je tako.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

u-slavu-oca-srpske-drzave-i-duhovnosti-1.jpg

Проф. Др Јован М. Фундулис

Зашто на почетку Пређеосвећене (вечерње) Говоримо „Благословено Царство" када се не ради ο уобичајеној Светој Литургији или вршењу неке Тајне?

У претходним одговорима смо више пута навели да су постојала два обрасца богослужења дана и ноћи, који су у нашој Цркви упоредо били на снази до 13. века, чак у извесној мери и до 15. века. Ради се ο парохијском, световном или азматском обрасцу, који је у основи био антиохијски образац и који је важио у парохијским храмовима, и монашки, манастирски или јерусалимски образац, који се, почевши од манастира Светог Саве, распространио и преовладавао у свим манастирима. На крају је, из разних разлога, посвуда преовладао други образац, пошто је претходно примио доста елемената првог обрасца. Други образац и данас важи у манастирима и нашим парохијским храмовима, наравно уз, као што је и било очекивано, доста измена или тачније скраћивања и изостављања служби, «због тога што они који су у свету не могу да врше све то», као што умесно примећује Свети Симеон Солунски («Διάλογος», гл. 302-303). Дакле, вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење и часови које данас у нашим парохијама служимо су монашке службе. Службе Светих Тајни, дакле Света Литургија, Крштење, Веначање, итд. су остале у свом старом, азматско-парохијском облику. Међутим, на неке од њих је монашка. пракса имала утицаја, било због тога што су оне образоване касније, по угледу на монашку праксу, било због тога што су већ од свог настанка примиле додатке из паралелних монашких служби. На пример, на службу Јелеосвећења, која до дела пре велике јектеније представља једно посебно монашко јутрење, на мало Водосвећење, на заупокојену службу за лаике (мирјане), чак и на Свету Литургију када се на њој уместо антифона певају блажена, и др.

Сада, Пређеосвећена Литургија сама за себе, у облику у којем је данас служимо, представља синтезу монашке вечерње и древне парохијске службе причешћивања Пређеосвећеним часним Даровима, која следи пример одговарајућег дела Свете Литургије. У рукописима налазимо и други облик Пређеосвећене Литургије која је повезана не са монашком, него са азматском вечерњом. То је облик службе који је у парохијама важио пре преовладавања монашког типика у њима.

Ова два типика - монашки и азматски - су на многим местима међусобно различити. Једно од њих је и то што су азматске службе почињале са «Благословено Царство...», а монашке са «Благословен Бог наш...». Дакле, Свето Крштење, Света Литургија, Венчања, чак и, као што смо видели у одговору на питање под бројем 312, Јелеосвећење данас почиње са «Благословено Царство...» не због тога што су службе Светих Тајни, него због тога што су то службе древног парохијског типика, по којем су све службе почињале на исти начин. Дакле, нису само ове службе почињале на исти начин, са «Благословено Царство...», него су и парохијске службе дана и ноћи, вечерња, јутрења, трећи и шести час, свеноћно бдење (у азматском типику су постојале само те службе) почињале на тај начин.

Α сада, због чега су једне почињале на овај, а друге на онај начин? Можда то чак није ни потребно објашњавати. Такав је био њихов састав, њихова конструкција. Али, код Отаца налазимо одређене коментаре, који су веома занимљиви и доста задовољавајући, јер нам, и поред тога што не објашњавају узрок из којег та разлика постоји, дају смисао и каракер те разлике. Тако Свети Симеон Солунски сматра да «Благословен Бог наш...» произилази из магловитог откривења Старог Завета, насупрот возгласу «Благословено Царство...» које извире из познања Тројичног Бога који нам се у Новом Завету открио: «Видимо да је оно што се односи на промисао Христа наглашеније изображено у исправно названој азматској служби... Свештеник, стојећи испред свете Трпезе благосиља Тројичног Бога као да стоји на небу испред Престола Божијег, али не говорећи "Благословен Бог наш...". То у азматском поретку није обичај, јер је то својствено само Старом Завету. Него он као на Светој Литургији говори "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа свагда..." богословствујући ο јединству Царства и природе и тројичности Бога, што је проповедање и познање и исповедање јединога Тројичног Бога» («Διάλογος», гл. 345., 347.). Свети Теодор Студит «Благословено Царство» сматра «победничким трофејем и нелицемерног ауторитета», а «"Благословен Бог" символом смирености и неометаног вапаја» (Тумачење Свете Литургије Пређеосвећених Дарова).

Уз све што смо већ написали се лако објашњава несагласност коју у рукописима примећујемо у погледу почетка Пређеосвећене Литругије. Рукописи који је повезују са азматском вечерњом службом започињу са «Благословено Царство...», а они који потичу из манастирске праксе са "Благословен Бог наш...", управо због тога што је вечерња служба у сваком од типика почињала на један од ова два начина. Из истог разлога је и Светом Симеону Солунском познат њен почетак са «Благословено Царство...» пошто је непосредно повезује са азматском - паро-хијском вечерњом службом, онако како се она све до његовог времена вршила у Светој Софији Солунској («Δι­άλογος», гл. 353), док Свети Теодор Студит на основу монашког предања сведочи ο њеном почетку са «Благословен Бог наш...»: «Дакле, свештеник ... стоји испред свете Трпезе и крстообразно кадећи возглашава; не говори "Благословено Царство...", ...него "Благословен Бог наш..."» (Тумачење Свете Литургије Пређеосвећених Дарова).

Али, у многим рукописима који садрже монашки облик вечерње службе - Пређеосвећене Литургије је опет наведено почињање са «Благословено Царство...». То је лако објаснити. Молитвослови су остали конзервативнији и вернији азматском облику те службе. Исто тако су и свештеници који су се ослањали на те Молитвослове служили монашку вечерњу и јутарњу службу, али на основу претпоставки азматског типика. Тако су и изговарали молитве азматских антифона одговарајућих служби које су служили. Међутим, пошто у монашкој служби није постојало место за све те молитве, њих би, заједно са њиховим возгласима, изговарали у себи и све заједно у за свештеника такорећи празним временским интервалима. Из тог разлога су у уводу у монашку вечерњу службу у једно сабране и заједно се изговарају све молитве антифона азматског светилна, као и све молитве антифона азматске јутарње службе у време шестопсалмија монашке јутарње службе. На исти начин је азматски почетак вечерње службе - Пређеосвећене Литургије упао и у монашку вечерњу службу - Пређеосвећену Литургију коју данас служимо.

Потпуно исто се догодило и са повезивањем Свете Литургије Светог Василија Великог са монашком вечерњом службом на Велики Четвртак, Велику Суботу и уочи Божића и Богојављења. И те вечерње службе почињу са «Благословено Царство...» уместо са «Благословен Бог наш...», као што би било природније. Света Литургија,

било као потпуна Света Литургија као у горе наведеним случајевима, било као Пређеосвећена Литургија, је у сваком случају била издрживљивија од монашке вечерње службе, те је због тога у оба ова вида вечерње службе задржан азматски начин почињања службе, дакле «Благословено Царство...».

Било како било, више векова су постојала оба предања заједно те је Пређеосвећена Литургија почињала или на један или на други начин, у складу са рукописом или поретком који би сваки свештеник следио. У то се можемо уверити и на основу разлика које се на том месту чак и у новијим рукописима појављују. Један «Поредак Пређеосвећене Литургије» 758. Атинског кодекса из 17. века не само да наводи двоструку праксу, него је и изричито помиње: «Потом стаје испред свете Трпезе и три пута се поклања говорећи: "Господе милостив буди мени (грешноме)". И целива свето Јеванђеље и овако возглашава: "Благословено Царство...". Треба знати да се у манастирима говори "Благословен Бог наш...", као што и много других говори.» Јасно је да је «Благословено Царство...» преовладало и прешло у општу употребу са распростирањем и преовладавањем штампаних издања која су изабрала парохијску праксу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...