Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Зоран

Проблеми деце су одраз проблема породице

Оцени ову тему

Recommended Posts

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/143320/Dramatično%3A+Srpski+učenici+ispod+proseka!.html

Пошто и сам спадам у ту генерацију о којој је реч на овој теми, могу реално да говорим о томе.  

Да су деца необразована јесте чињеница коју свако може да примети без икаквих истраживања. Не морамо сад да говоримо о успеху, односно оценама. Ево ја вам гарантујем да 90% онох који имају све петице да су пре свега лоши и покварени људи (тј, ако су женске обичне курветине, дволичне, глуме фине девојчице пред професорима и родитељима, а курвају се на све стране, од таквих ми је мука). Ако су то класични штребери, то вам је бубање најобичније, не знају шта уче, и не размишљају о томе. Такви људи немају своје ставове, свој живот, друштво. Оцене и јурњава за њима су им све, па им тако циљ оправдава средства, и тако постају лоши људи!

Њихово образовање су Б92 и ПИНК! Шта деца могу да виде на телевизији?

На ТВ-у у вестима непрекидно о тим хулиганима који су проблем бр. 1 у Србији! У паузи између вести ћете гледати како су се две лезбејке припремале за геј параду, гледаћете Великог брата, где ће се поново окупити сав шљам земље Србије, елита над елитом, курвештије, мајмуни који имају паре да нас купе а у животу нису мотику ухватили. А да, кад смо код мотике, на другој, још елитнијој телевизији, можете да гледате како се исто јавне личности сналазе кад замислите треба да раде, а ви им се дивите јер су први пут у животу узеле тигањ у руку! А кад се то заврши, нећете се досађивати, гледајте ЗВЕЗДЕ ГРАНДА, то је елита над елитом, моћићете да уживате у фасцинантим мелодијама са још лепшим текстовима, голодупасте певаљке са две крпе на себи ће играти, док ће се гошћа у емисији из све снаге трудити да подигне минић, како би сви видели да је случајно заборавила да обуче гаће! ''Курва минић подигне, па прави бизнис године''. Е онда изађите мало до града, имате шта да видите, препуне дискотеке копија оних о којима сам писао, курвице већ у 12 година облаче миниће и иду у дискотеке, за то време причајући шта је писало у данашњем Скандалу! Не знају ко је био Душан Силни, али знају да ли Ана Николић има целулит, и ко је копирао чију хаљину, диве се томе што се неки мајмун напио па је уватио неку фуксу и то пред камером папараца! Више је бре деце плакало кад је убијена горе поменута курвештија Ксенија Пајчин, него кад је умто Патријарх Павле!!!

О каквој то онда деци причамо?

А, да, то није све! Ту је моја омиљена тема – ФЕЈЗБУК!!! Већ је неко реко о томе, па деца већ у другом разреду праве профил на фејсбуку!!! Имам утисак да живе због фејсбука, све што раде, где год иду треба да се слика, а онда се то избаци на фејсбук, да би ти неко лајковао и бацио неки комент! Дане проводе на фејсбуку, зурећи у екран! Е, бре, како ја кад сам био други, трећи разред, са другаром правио сам кућице у дворишту од цигла са неког порушеног обора, уместо малтера мешали смо блато, јурцали смо се по брдима, ишли по шумама, купали се у реци, правили сплав (то и данас радимо, кажу да смо подетињили)... Да не причам даље...А шта они раде? Девојчице у 13 година праве 200 различитих што провокативнијих поза (које су видели на сликама певачица) и сликају се да би биле лајковане. Ако су баш толко ружне, направиће шишке, ставити наочаре које прекривају пола лица, и напућити усне!  

Ту је и то фамозно W, sory, pls и остали идиотизми. Не могу о томе да причам, јер одмах побесним и разбио би главу тим кретенчинама! Скранаве језик и писмо које је неко чувао вековима!

И није ту готово, ту су и они квази-националист квази-четиници! Е ту је велики проблем, и мислим да због таквих многи прави националисти прилазе погрешним опцијама, а беже од четничког покрета! То су идиоти који се ложе на криминал, дрогу, и обавезно филм Ране! Шта ту даље треба рећи? Све је јасно, сви ми познајемо такве ликове!

То је нажалост слика данашње србске омладине! А на ТВ-у то нећете чути, лепше им је да причају о шачици неонациста који дивљају по улицама, навијачким групама иза којих стоје криминалци, да пљују Србију и СПЦ...

п.с. Извинте због можда претераног речника, али морао сам тако, о оваквима не може да се пише другачије!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lepo si ti ovo primetio, ja kao neko ko radi u školi vidjam svaki dan...drago mi je kad se nadje neko ko nije kao ovde opisani likovi...

E sad, mene zanima, kako bi ti kao jedan mladi samosvesan Pravoslavac objasnio nama starijima, koji ne razumemo vaš svet (pregazilo nas vreme), kako da prevazidjemo tu disharmoniju u shvatanjima? Kako da vam pomognemo da postanete bolji, drugačiji ljudi? Koju alternativu bi mogli da vam damo boreći se protiv Pinka i njima sličnima?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мало оштар тон Пивопијо. То су наше сестре без обзира на њихово понашање. Вјеруј ми схватам твоје разочарење, и знам како се осјећаш јер сам се осјећала исто, и реаговала исто. Али то није начин. Нервоза и нетрпељивост само ће још више продубити јаз међу вама, тако да ја мислим да је Љубав једини лијек- а то тражи стрпљење, смирење, разумијевање и заобилазан начин да се каже како бити оригиналан и добар и фурати фазон који  нико не фура (позитиван фазон) није срамота, него врлина. Треба да се више активирамо сви, од Цркве, државе, медија, итд. А то је тешко у данашње вријеме. Али није и немогуће.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čovjeku bude lakše kada iz sebe izbaci ogorčenost i nezadovoljstvo u životu i jednostavno nekad osjeti da" puca po svim šavovima"jer je vrijeme u kojem živimo nažalost takvo kakvo je....Uslove života i ponašanje određujemo i pojedinačno,ali i u zajednici sa drugima.Da bi u toj zajednici svima bilo malo bolje moramo se truditi svi svako na svom mjestu i u svom okruženju da bližnjima olakšamo boravak u toj zajednici.Osnova svega je porodica,a svi smo svjedoci sa koliko strana je napadnuta.Omladina se nalazi uglavnom u položaju da trpi nasleđeno,želi da stvori bolje.ali nije sposobna mijenjati ni sebe ni okolinu.Sebe jer smatraju da nisu krivi,a okolinu jer nisu toliko moćni.Svi skupa smo u jednom vrtlogu koji nam je nametnut u ovom prije svega potrošačkom i komercijalizovanom društvu gdje su prave vrijednosti ili nestale ili ih ne primjećujemo.Da bi bar malo bili zadovoljniji naučimo u ljudima pogotovo mladim otkrivati dobro i njegovati ga.Pomozimo da mladost naša utjehu i smisao življenja nađe u Vjeri našoj koja će mnoge neupućene uputiti,mnoge posrnule podići.mnoge razočarane utješiti,mnoge neuke naučiti.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тешко је да постоји начин да се изборите са оваквим појавама. Једноставно погрешан систем вредности убациван је у друштво годинама уназад и сада је тешко мењати.

Пре можда месец дана доживео сам ''нервни слом'', све је у мени пукло од беса, осећао сам се као да се борим са ветрењачама, безнадежно... Једноставно, стално сам увиђао неправду која је превелика да бих ја могао да је променим, и стално се нервирао због тога. Зато треба мењати свет око себе. Треба мењати оне које познајемо! Морамо да се боримо да све постане другачије.

Стално се расправљам са некима који хоће да напусте Србију! Кад кажем да волим Србију, он наводи примере како је лоше стање у земљи! Јесте, стање је ужасно и ја то видим и знам, али треба се борити да се то мења. Али они тврде да је излаз у томе да се оде из земље чим ти се укаже прилика. 90% мог одељења машта о Шпанији, Немачкој, Швајцарској... Лакше му је него да се труди да мења свет око себе!

Share this post


Link to post
Share on other sites

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=vYvGdVxrcWk



Welcome to Србија, где мурија убија,
где нема правде ни за лек и само Бог је судија.
Где све има своју цену, ал' нема ништа у поштењу,
уместо да се играју – клинци се „иглају“ у вену.
Где узори су лопови, дилери, певачице,
клинке не порасту, а већ су постале јебачице.
Док млечни још се климају, на мобилни се снимају,
ортацима из школе у WC-у како шипују.
После се питате зашто немамо децу,
а ја питам Бога да ли памти нашу адресу.

Цео живот на чекићу, слушам исту песму,
33 године кад се окренем, где су?
Неки кажу мени: Сачекај још мало па да крене,
промене су процес за које потребно је време,
иди кући пиши риме, не разумеш ти те теме,
пусти да нас воде, паметнији од тебе.
А ја им кажем: Издајници палите од мене,
слушајте добро сада ово саопштење,
оформили смо фракције, екипе су спремне,
као „Бадер Мајнхоф“ има све да вас сј**б***ем.
Спреман као „Хамас“ репетирам калаш,
к'о „Новембар“ ја те вребам док не постанеш мој талац.
Као Апис, „Црна рука“, за преврате сам зналац,
к'о Београдски синдикат држим чврсто правац.

Ово је питање живота и смрти,
и ове реке крви пустили сте први.
Сатеран у ћошак ја немам избор други,
свестан сам да губим, али биће ваших жртви.

Ово је питање живота и смрти,
и ове реке крви пустили сте први.
Одговор је терор не би ли ме чули,
преживети нећу, али биће ваших жртви.
Све сте нам узели и част и достојанство,
па шта није јасно када сутра неко с' маском,
до зуба у оружју, неки очајник у градском,
да чује се гласно, дигне све у ваздух.
Газите по нама, газите и мртве,
не гледате назад, само паре да се врте.
Док угледни грађани секу кила гудре,
радници у судници секу себи прсте.
Некад је значило кад неко има школу,
сад хиљаде таквих виси на бироу,
гледају у шољу кад ће шљаку да забоду,
док ви гледате у понуде да забодете бољу.
Распродајете државу, шибицарите лову,
пуштате стоку да једни друге кољу,
не прљате руке, то није за господу,
убијате Србију без отиска на пиштољу.
Док ви окрећете главу од муке и беде,
држите медије који могу све да среде,
народ штрајкује глађу, јер нема шта да једе,
пре ће умрети гласно, него тихо да избледе.
Од метроа у Токију, до воза у Бомбају,
по сваку цену да за нашу борбу знају,
живот је јефтин када избор ти не дају,
зато наплатићемо кожу да поруке трају!


Опет је засрала банда, ви и ваша страховлада,
опет је знак Синдиката на небу изнад града.
Столица на врата, заглављена квака,
преко уста трака, да те питам нешто сада:
Је л' ово напредак врсте, ново дељење правде,
једни губе, други грабе, јачи једу слабе?

Гледам барабе ове наше како играју на карте,
тероризам, вирус, криза, плаше да заташкају ср**е.
У фацу нам се смеју, ложе к'о дилеју.
Решење или грешка? Немам више ни дилему.
Јутрос изљубио сам жену, у школу одвео сам децу,
да живе у бољем систему, ја ћу да умрем за идеју.
Од малих ногу сам у ћошку, од зида даље не могу,
у животу к'о у рову, на улицу изнео сам борбу.
У скупштинском холу држим зољу и бомбу,
одајте последњу пошту дискретном хероју.
Зној капље по папиру, последњу пишем жељу,
Остајте ми здрави, верни нашем хтењу.
И кад умрем за истину, испуните моју вољу,
пољубите за мене неку Србију бољу!

Share this post


Link to post
Share on other sites

A superstition called socialisation

Beans in a jar and the domination of the peer group

The question of damage limitation: and can 'organic and toxin-free' learning be a reality?

Where does the bully mentality come from?

John Holt put the peer group agenda in perspective when he wrote: "To learn to know oneself, and to find a life worth living and work worth doing, is problem and challenge enough, without having to waste time on the fake and unworthy challenges of school - pleasing the teacher, staying out of trouble, fitting in with the gang, being popular, doing what everyone else does." (Teach Your Own p.64 -5)

All this helps explain why one reason for starting to educate children at home is to replace the predominantly negative socialisation of school, with the predominantly positive socialisation of a home-based education programme, operating out-and-about in the community. One home-educating parent commented, "people often say to me, you are so brave. But I reply, no, you are the brave one, because you hand your children over to a bunch of strangers, and hope for the best." She might have added, "and you hand your children over to the domination of the peer group, and hope for the best".

Ironically, the domination of the peer group is brought into being by the adults who created an ageist institution called school in the first place, and those who continue, foolishly, to perpetuate its existence. The 0110_hahaha that press-ganging all young people of the same age, and more importantly, similar immaturity, into one place for a total of at least 16,000 hours, year in, year out, will somehow lead to emotional and social maturity, is dubious, if not absurd. It plainly does no such thing. The next learning system has to deconstruct the ageism of the present one and create all-age, community, invitational learning centres. (It is feasible, however, to have some age-grouping within a non-ageist institution for particular purposes and as a temporary phase or expedient - such as early childhood groups.)

We do not have to look far to see how such institutions can work - the public library is just such an institution, and so is the family. I have often answered the question of what do we do with the current schooling system by suggesting we close it down completely. Then we hand the plant and personnel over to the library service asking it to expand its educational brief beyond books, and multi-media information materials to the organisation of invitational community learning centres with courses, classes and group activities such as orchestras and drama. The public library has many of the features required in the next learning system - it is non-ageist, it is invitational and personalised not coercive and standardised, and it also operates with a catalogue curriculum approach rather than a restrictive imposed curriculum.

What can parents who still have to use the flawed institutions of the schooling system do in the meantime? It is not going to be easy. The social psychological research on the difficulties of changing attitudes once they are established, is not encouraging. On the other hand, after one beans in a jar event, young people were known to label as 'beanies' people who abandoned their own judgements merely to please the group, rather than discussing them. Thus the peer group had moved towards two key ideas in democracy - toleration of a variety of points of view and a need to explore these.

http://edheretics.gn.apc.org/EHT021.htm

John Gatto had an explanation for this puzzled response: "It is the great triumph of compulsory government monopoly mass-schooling that ... only a small number can imagine a different way to do things."

http://edheretics.gn.apc.org/EHT014.htm

0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

Веза између генерација

Вероватно сте слушали приче о деци-тарзанима која су одрасла међу животињама. Познато је неколико оваквих случајева, и што је главно, ову децу практично није било могуће вратити људском начину живота. За васпитавање деце потребна је људска средина, а у вучјој средини одраста вук. Додао бих још и следеће: за васпитавање одраслог човека потребна је средина одраслих људи. Данашње дете је уроњено у дечју средину својих вршњака или просто дечју средину - вртић, школа, дечји камп. Контакт између деце и одраслих је крајње ограничен. Међутим, после оваквог васпитавања не треба се чудити инфантилности деце, не треба се чудити због чега она тако полако одрастају. Навикла су на то да буду деца. Кад се дете васпитава у породици од сталног општења с одраслима оно усваја зрео однос према животу. О томе смо већ мало говорили.

За васпитање одраслог човека захтева се чврста веза између генерација. Чим ослабимо везу између генерација (уписавши дете у вртић, школу итд.), изгубиће се огромно искуство које се скупљало стотинама година, а свака нова генерација ће почети да измишља рупу на саксији. Читаво устројство савремене породице практично уништава везу између генерација. Отац цео дан проводи на послу далеко од породице. Ово је први ударац по породици. Каквима деца виде своје родитеље? Отац је дошао уморан с посла, леже на кревет и почиње да чита новине. Шта почиње да ради мој најстарији син кад ја долазим кући уморан и прилегнем? Он одмах леже на кауч или на под и почиње да се глупира (не могу да нађем другу реч). Овако он подражава одраслима. Приморан сам да натерам себе да устанем и да почнем нешто да радим да се син не би потпуно навикао на нерад.

Некада није постојао овакав јаз међу генерацијама. 90% читавог становништва су били сељаци. Отац је радио или код куће или недалеко од куће и деца су од најранијег узраста учествовала у свим пословима. Дете је усвајало марљивост од најранијих година. Деца су почињала да раде већ од 4 године. Дечаци су често помагали очевима у пољу, а девојчице су помагале мајци у кући. Недавно сам у документарном филму видео кадрове снимљене још пре револуције, како петогодишњи-шестогодишњи дечак сам управља коњићем и дрља земљу. Сетимо се истог оног Некрасова о "сељачићу к'о напрстак". Али није само у сељаштву постојала чврста веза међу генерацијама. Трговци су често продавнице држали у кући и опет су се деца од малих ногу учила да помажу очевима да воде домаћинство.

Једном сам у возу на дугим релацијама подуго разговарао с једном женом-лекарем која је у току разговора изјавила: "Добар лекар може да буде одгајен само у трећој-четвртој генерацији. Ја предајем на медицинском факултету и одлично видим да је добар лекар у првој генерацији велика реткост." Као пример је навела своје познанике - наследне лекаре. "Тамо постоји посебна атмосфера, тамо дете већ од детињства познаје сву медицинску терминологију пошто родитељи често дискутују о својим проблемима. Он већ у средњим разредима лако влада разним медицинским приручницима и енциклопедијама. Већ у последњем разреду школе он је готов болничар иако још није стекао никакво медицинско образовање. Међутим, главно је да је он већ упио брижан однос према болесницима који је примио од својих родитеља."

Скрећем вашу пажњу - тек кроз 3-4 генерације може да се накупи искуство. На пример, благочестиви цареви су се васпитавали у неколико генерација. По правилу, мудар владар је постајао онај ко је још од детињства био посвећен у све унутрашње и спољашње проблеме државе, ко је видео свог родитеља како доноси одлуке, ко је видео до чега доводе ове одлуке након много година. Овакав владар је по правилу много мудрији од човека који је до власти дошао по принципу скоројевића и то је још због тога што су цареви раније сносили одговорност за свој народ и за своје одлуке до краја свог живота. Земља која мења владаре је попут жене која мења своје мужеве, док глава породице - муж - треба да буде један и за цео живот. Није случајно то што је венчање на царство слично Тајни венчања супруга. У оба случаја одговорност се прима за цео живот.

Данас већина жена ради. Ако мајка одлази на посао, остављајући своју породицу, то је други и главни ударац за породицу. На једном од семинара посвећених теми васпитавања деце једна представница одељења за малолетнике је поделила с присутнима своје утиске. Док у породици пије само отац деца су још нормална и породица се још не може назвати несрећном. Али ако почиње да пије и мајка деца сигурно доспевају у категорију тешке деце, а породица - у категорију несрећних. Нешто слично се може рећи и за све породице. Кад је из породице на посао отишао отац - то још није најстрашније, али ако из породице одлази мајка, породица коначно пропада. У току целог дана тата је на послу, мама је на послу, деца су у дечјем вртићу или у школи. Где је породица? Може се одговорити: али увече се сви окупљају, за викенд су такође сви заједно. Али какав је по правилу, увече и у току викенда циљ одраслих? Циљ је у већини случајева један - да се одморе. А деца често и у ово време беже да се прошетају или да поседе код другова. Свака генерација расте сама по себи. Зашто се данас код многе деце откривају психички поремећаји? Зато што је породица која је увек била јак штит, заштита за дечју душу, данас уништена. Уместо топлог дома остало је згариште.

Али, како се животно искуство преноси с колена на колено? Ово искуство се по правилу преноси кроз заједнички рад. Отац ради са сином и овај свом својом душом упија очев однос према животу. Не помажу разговор и поука, већ само заједничка делатност.

Ми смо у недељној школи у нашем храму наишли на овај проблем. Ми одрасли имамо искуство црквеног живота с децом која су већином дошла код нас из породица ван Цркве, која имају жељу да постану заједничари у овом искуству. Али оцрквљење деце иде врло тешко - јер ми нисмо родитељи и не можемо да живимо с њима. А ефикасност часова веронауке је врло мала. Јер шта је сат-два недељно у животу детета кад оно јурца са својим друговима напољу по три-четири сата свакодневно? Наравно, улица у његовом животу заузима много важније место. Часови веронауке су потребни, али они доносе суштинску корист само у случају да је цела породица верујућа, да се деца васпитавају у црквеном духу и да се ови часови одржавају као помоћ родитељима, да би се деци дала систематска знања о Богу и Цркви, што не могу да учине сви родитељи. И испоставља се да су једино место где смо заиста, макар некако могли да учинимо децу заједничарима црквног живота били дечји радни кампови. На две недеље смо путовали у неко село, постављали шаторе недалеко од храма и живели максимално све радећи својим рукама. Само овде, кад смо били с децом раме уз раме, свих 24 часа дневно, кад су живела и радила с нама, долазило је до правог брушења карактера и правог преношења животног искуства.

А док савремена деца расту у својој генерацији не општећи са старијима, она се "крчкају у сопственом сосу", што тешко да ће бити корисно за њих.

Проблеми очева и деце, по мом мишљењу су се у овим размерама појављивали искључиво у 18-19. веку, од кад је почела да се клима породична традиција у највишим друштвеним круговима. Пред очима су ми породице које раде на земљи. Деца су у овим породицима први помоћници и никакве конфликте између очева и деце који су уобичајени за наш друштвни живот тамо нисам видео. Један савремени писац врло тачно пише да постоје два начина живота: градски и сеоски. На селу су деца потребна, пошто су потребни помоћници у домаћинству. Посао у селу није тако квалификован и одраслима могу добро да помажу и деца, - захтева се само усредност, марљивост, стрпљивост итд. Сва ова својства се и васпитавају сеоским животом. У граду је све другачије, тамо се одвија индустријализација, а управо индустријализација јако уништава породицу пошто се сад захтева све више и више висококвалификован, специјализован рад. И ако је раније отац могао да поведе малолетног сина на поље да му помаже да оре земљу или да коси траву данас не може да га поведе у атомску централу и да ради поред апарата с компјутерским програмским управљањем. А и кћерка данас не може никако да помогне мами у вођењу књиговодства у предузећу. Висока квалификација у потпуности одузима могућност малом сину да стоји поред оца, а кћерки поред мајке. Висококвалификованом стручњаку су деца само сметња у њиховом послу.

свештеник Илија Шугајев

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/JednomZaCeoZivot/JednomZaCeoZivot14.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Животна средина

Родитељи породично искуство преносе на децу. Зато ћу начинити неколико опаски поводом васпитавања деце. Породица је нормална средина за васпитавање. Међутим, где се васпитавају савремена деца? Зар у породицама? Од раног детињства дете се даје у вртић, затим у школу. У вртићу дете проводи око 8 сати дневно, а с родитељима општи отприлике исто толико. Доба кад дете иде у вртић је најважније за формирање личности, а половину укупног времена дете проводи у средини, која нимало не личи на породичну домаћу атмосферу.

По чему се атмосфера у породици разликује од дечјег вртића? Као прво, у породици постоји јасна хијерархијска структура. Постоје одрасли, постоје старији браћа и сестре, постоје млађи. Дете има одређено место у овој хијерархији. Као друго, сви људи који га окружују код куће су блиски рођаци с којима је оно везано за читав живот. У дечјем вртићу уопште није тако. Дете се налази у колективу вршњака. Хијерархијске структуре скоро да нема. Постоји један васпитач на целу групу, зато се већи део свих конфликата у дететовом животу одвија приликом комуницирања с вршњацима. У колективу вршњака су сви једнаки, овде нема старијих и млађих. Ово је потпуно неприродна атмосфера. Неприродна је макар зато што Господ није дао жени способност да одједном роди по петнаесторо-двадесеторо дечице која би била равноправна у породици. Све васпитање у породици се гради на томе што се млађи навикавају на послушање старијима, а старији се навикавају да се брину о млађима. Кад дете прође двоструку школу (школу послушања и школу бриге) оно одраста као нормалан човек - послушан и брижан. У дечјем вртићу дете похађа потпуно другу школу - школу равноправности. Сва деца имају иста права и обавезе. Деца се уче да живе заједно без конфликата: да се не туку, да се не свађају. Ништа више! Све ово постоји и у породици. Али у дечјем вртићу нема духа послушања и бриге којим је прожета породична атмосфера. Ако бисмо припремали дете за то да никада неће стварати породицу, да ће целог живота живети у општежитијима никад неће заузимати шефовску дужност и никад неће бити потчињен, онда је васпитање у дечјем врту потпуно прихватљиво. Ако желимо да одгајимо будућег породичног човека дечји вртић је крајње штетан.

Ако желимо да одгајимо правог грађанина крајње је пожељно васпитање управо у породици. Цело друштво је организовано хијерархијиски. Постоји руководство и постоје потчињени. Свако има своја права и своје обавезе и свако има своју одговорност. Дете управо у породици усваја правилан однос према старијима и млађима и оно на шта наилази у одраслом животу, усвојио је још у детињству.

У вртићу су сви људи привремени. Васпитачи се мењају по одређеном распореду, сама деца нису везана једно за друго ничим осим дечјег дружења. Данас се дружимо, сутра ћемо се посвађати. Деца не одговарају једни за друге. А у породици деца не могу дуго да живе у свађи, нарочито ако су мала. Ово просто неће дозволити родитељи који ће свим силама помирити децу. Брат и сестра остају блиски за цео живот и родитељи их од раног детињства уче да је свађа ужасан и потпуно недопустив догађај у њиховим животима. У вртићу конфликти могу да имају потпуно другачији исход: дуготрајна међусобна озлојеђеност, дете може да се разиђе с најбољим другом, може чак да пређе у другу групу или други вртић.

свештеник Илија Шугајев

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/JednomZaCeoZivot/JednomZaCeoZivot14.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Данас им је седамнаест година. Свуда су око нас. Пред њима је будућност. Чик нека се неко усуди да им поставља правила.

Кад им је било годину дана, очеви су им се крили од војних позивара. Кад им је било две године, њихове мајке су на телевизији гледале почетак рата у Босни. Кад им је било две и по године, родитељи су им постали технолошки вишак у некада добростојећим друштвеним предузећима и привредним гигантима. Кад им је било три године, њихови родитељи морали су да продају замрзивач да би имали шта да једу. Кад им је било три године и десет дана, марка је вредела десет милијарди динара. Кад им је било три године и двадесет дана, марка је вредела сто милијарди динара. Кад им је било четири године, њихови очеви продавали су бензин на улици, а мајке цигарете на пијаци. Кад им је било четири и по године, очеве су им приводили због продаје бензина на улици, а мајке због продаје цигарета на пијаци. Кад им је било пет година, у госте су им дошли рођаци из Книна, а ни до данас нису отишли. Кад им је било пет и по година, одгледали су свој први порнић, на ТВ Палма, кад су се пробудили у три ујутру, јер их је болео стомак. Кад им је било шест година, право из обданишта вукли су их на демонстрације, а увече су их изводили на терасу да ударају у шерпе. Кад им је било седам година, пола школске године су преседели код куће јер су просветни радници штрајковали. Кад им је било осам година, даљи рођак им је скочио с терасе, јер више није могао да издржи. Кад им је било девет година, очеви су им се поново крили од војних позивара, а мајке су им, док су блејали у подруму (зграда није имала атомско склониште) причале како су им се очеви исто тако крили од војних позивара осам година раније. Кад им је било девет и по година, у госте су им дошли рођаци из Пећи, а ни до данас нису отишли. Кад им је било десет година, једног лепог октобарског дана очеви су им рекли да остану код куће, а ако се очевима нешто деси, мајка и сестре су од сутра њихова одговорност. Исте вечери, очеви су се весели вратили кући, а следећег дана поново су били намргођени, као да се ништа није ни десило. Кад им је било дванаест година, херој им је био Шарени. Кад им је било тринаест година, Шарени и његови убили су премијера. Њихове мајке су плакале, а њима је потајно било драго што им мајке плачу. Кад им је било четрнаест година снимили су мобилним како им "мала фукса из шестог три" пуши у школском ве-цеу. Кад им је било четрнаест и по година најбољег друга су им изболи ножевима на екскурзији у Лепенском виру. Кад им је било петнаест година згутали су свој први ексер. Кад им је било петнаест и по година, очеви су им ушли у кредит за кола. Кад им је било шеснаест година њиховим очевима одузели су кола јер су поново изгубили посао и нису имали од чега да их отплаћују. Кад им је било шеснаест година и два месеца заваљали су свој први кет вутре. Кад им је било шеснаест и по година, организовали су оргије с екипом коју су упознали преко нета. Данас им је седамнаест година. Свуда су око нас. Пред њима је будућност. Чик нека се неко усуди да им поставља правила. Чик нека се неко усуди да им приговори што се не придржавају правила. Чик нека им неко објасни зашто уопште треба да се придржавају било каквих правила. Они ће да праве нова правила. Нико вас неће ни питати да ли се са тим правилима слажете.

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Moje ruke su male: ne očekujte savršenstvo dok spremam krevet, crtam ili bacam loptu.

2. Moje su noge kratke: usporite kako bih vas mogao stići.

3. Moje oči nisu vidjele svet kao što su vaše: pomozite mi da otkrijem svijet. Nemojte me sputavati.

4. Kućni posao neće pobeći. Ja neću još dugo biti malen – nađite vremena za igru sa mnom.

5. Ja sam vaš poseban dar, tako sa mnom i postupajte.

6. Treba mи vašа podrškа dok rastem. Nemojte mi prigovarati i kažnjavati me. Zapamtite možete prigovarati mojim postupcima bez da prigovarate meni.

7. Pružite mi slobodu samostalnog odlučivanja. Dopustite mi da pogrešim kako bih mogao naučiti iz svojih pogrešaka. Tako ću jednog dana biti sposoban donositi pravilne odluke.

8. Nemojte se bojati otići bez mene na vikend. Potreban vam je odmor od mene, a i meni od vas. To je takođe odličan način da mi pokažete kako ste sebi međusobno važni.

9. Znam da je to teško, ali nemojte me upoređivati s mojom braćom i sestrama ili s drugom decom.

10. Nemojte raditi stvari umesto mene. Tada osećam da način na koji ja to radim nije dovoljno dobar i razočarava vas.

Zapamtite: volim vas više od svega. Vi ste moj svijet i sve što učinite ili ne učinite ostavlja trag u mome srcu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...