Jump to content
Зоран

Проблеми деце су одраз проблема породице

Оцени ову тему

Recommended Posts

 Да, то се у том узрасту дешава. Може да се деси код куће, а може да те задеси и на сред улице (што је гора варијанта :) ).

Колико год да ти је тешко, правиш се блесав :), не примећујеш га и чекаш да престане, ма колико дуго трајало. Кад се смири лепо му објасниш шта треба и сваки следећи пут радиш исто. Код нас је деловало. Престала је то да ради, а сад чекамо млађу да почне... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Код Васе се у задње вријеме чешће и интензивније појављује страх од кокошке, од краве, од камиона, од гица итд.

То примјећује и ови наши који га чувају, бабе и деде.

Ја мислим, онако лаички да је то можда нормално за његов узраст.

Не знам?

Овим мојим незнабожцима, прво на памет пада саливање страве, а ја се на то баш љутим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

...Да се надовежем на своје питање од пре неколико месеци по питању зацењивања... Можда буде од користи неким родитељима......

 

Ђурђа сада има 15 месеци и не зацењује се више, Богу хвала.

 

Наша докторица у саветовалишту, код које смо се прво јавили, на све оно што смо рекли (у пар порука изнад) рекла је све оно што сам нашла на нету и копирала у, такође, пар порука изнад. Ништа страшно и забрињавајуће, она је таква беба, емотивна а у исто време "опасна", "осица јој није равна" и "тешка за одгајање" (њене речи). Међутим, за сваки случај, дала је упуте да се дете прегледа код неуролога и кардиолога.

 

На преглед код неуролога смо чекали месец дана. Урађен јој је ЕЕГ главе (док је спавала), ништа страшно, траје око пола сата, све укупно и све је у реду... Сам преглед код неуролога ништа посебно... "Узми играчку, пусти играчку, прати играчку очима, како једе, како спава, како се понаша..." Постоје нека истраживања која су показала да се зацењивање јавља, обично, код малокрвне деце. Није потврђено зашто и какве то има везе, али, без обзира што Ђурђа није малокрвна, добили смо, као терапију, сируп (гвожђе), 1,5ml дневно, три месеца. Дала нам је и неке савете, на пр. како да се понашамо када дође до епизоде зацењивања - да не скачемо као попарени чим падне, удари се и сл., смирено да приђемо детету, ставимо је да легне на бок, мазимо је, причамо јој нешто тихим, смиреним гласом (без обзира да ли је у грчу и сва црвена и модра или је већ у несвести), чекамо да прође (траје од пар секунди до минут, два...) и када прође правимо се као да ништа није било и понашамо се нормално.  Ни случајно да гурамо прсте детету у уста покушавајући да вадимо језик или слично, дувамо детету у лице (ја сам ово радила, а она каже да то може да направи још горе, да се дете баш тад изненади и уплаши) умивамо, прскамо водом, дрмусамо, тресемо, окрећемо наглавачке, лупамо шамаре (каже има случајева који и то раде).Рекла нам је, такође, да живимо у иностранству, сада би добили упут да сви комплетно идемо код психолога. Каже тамо је таква процедура, што код нас није случај. Битно је да дете живи у здравој и нормалној средини, али да се деци, као што је Ђурђа (опет - емотивној, живахној, радозналој, препуној енергије, неуморној...) мора пружити више пажње и љубави него иначе (а њој тога бар не мањка). На контролу за шест месеци, а то би требало да буде средином јуна.

 

Углавном - ако је дете здраво (што се и утврди на овим прегледима) зацењивање је потпуно безопасно и не оставља никакве последице по дете (што се за родитеље, који доживе стрес, не би могло рећи dizzy999  ) ма колико страшно изгледало.

 

На преглед код кардиолога смо чекали 3 месеца. Морала сам да зовем сваки други дан, буквално. Сваки пут се јави иста сестра, ја њој кажем ко сам и зашто зовем, она мени да докторка нема термине и не зна када ће их имати и да наставим да зовем. На крају је било - ја позовем, она се јави, кажем "добар дан", а она мени "о, здраво, Ђурђина мама, како сте данас?" "Ево, добро сам, зовем мало да проћаскам са вама, нисам одавно..." :) И тако из дана у дан... Проблем је био што је др један једини дечији кардиолог за цео округ и што у нашем здравственом центру постоји један једини ултразвук који се користи и за кардиологију за одрасле, и за децу, и за нефрологију... Па и тај један трокира! Углавном, на Божић, увече, зове нас сестра да нам каже да сутрадан имамо термин! О, радости, а Ђурђа има температуру, кашље као најгори пушач и иде на инхалације. Кажемо то сестри, она не зна шта да радимо, можда боље да одложимо... Не, хвала, ми долазимо, па шта буде. Одемо сутрадан да прво урадимо ЕКГ (јер тако мора, тог дана кад је преглед ради се и ЕКГ) Урадимо га једва, јер дете мора да буде потпуно мирно (што Ђурђа никако не може) а и немају где да јој закаче сва она чуда кад је малецна. Урадисмо га некако из, буквално, седмог пута, захваљујући сестрама које су играле, скакале, певале заједно са нама око ње. Одемо онда код др да нам час да савет за преглед код кардиолога у Ђурђином тренутном стању. Каже да нема никаквих проблема, само нека се инхалира, да се мало прочисти и одмах на преглед.

 

Док је др радила ултразвук, Ђурђа је била мирна, није мрдала, др и сестра је хвале... Мислим се, нормално да је мирна кад има 39/1 greengrin ал` правим се блесава... Каже др да то што мало кашљуца и има шлајма није страшно, лепо чује срчану радњу, не смета јој. Ултразвук је у реду као и све остало, хвала драгом Богу. На контролу за годину дана, а размишљам се да почнем још од сад да зовем да заказујем .smesko.

 

И тако... 4869

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли вам се дашавало да вам и једна и друга баба, које вам чувају дијете, кажу да је оно било мирно док се ви-родитељи нисте појавили? Не разумијем, ако је то истина, зашто је то тако?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли вам се дашавало да вам и једна и друга баба, које вам чувају дијете, кажу да је оно било мирно док се ви-родитељи нисте појавили? Не разумијем, ако је то истина, зашто је то тако?

desava mi se cak dobijam kritike kad se vratim i Lazar krene da siri ruke da ga nosim naravno ja to ispunim a baba vice do sad je bio miran kao bubica cim je tebe ugledao odmah...

Ma postavicu ja skrivenu kameru nece mene niko da zeza :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли вам се дашавало да вам и једна и друга баба, које вам чувају дијете, кажу да је оно било мирно док се ви-родитељи нисте појавили? Не разумијем, ако је то истина, зашто је то тако?

Наравно и ништа неуобичајено.

Њихов начин да искажу одушевљење што им долази вољено биће.

То се дешава (у мањој мери) и сада са овом мојом двојицом од 7 и 4, ћера је то прерасла...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли су вам дјеца псовала у неком узрасту, нпр. између 2. и 3. године?

Не.

Чули су од других, њима драгих, али смо то решили питањем: "Да ли то раде мама и тата?"

Иначе, чули су такође и од бабе и деде, па смо паралелно васпитавали и једне и друге ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
" Постоје нека истраживања која су показала да се зацењивање јавља, обично, код малокрвне деце.

:0222_shocked: 

Moram da se nadovežem....mene je jedna devojčica gadjala slončetom,drvenim,i pravo u cevanicu,a onda je počela da se smeje,bukvalno se zacenila od smeha,a ja brojim zvezde...Pomislila sam kako pokvareno dete,ista Majka 4chsmu1 ,mislim njegova majka...a posle sam shvatila da dete ne zna i da je njemu to zabavno.Naravno,treba neko da ga na neki blag način, a istovremeno sa puno ljubavi, kazni da bi shvatilo da to nije dobro,nažalost nije bilo reakcije sa druge strane i tu roditelji greše. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући.

Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу.

За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу.

Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши. Навешћу вам два примера у вези са овим.

Неком згодом дођоше к мени две сасвим младе девојке. Једна од њих је имала врло рђава искуства, па ме је питала зашто је то тако. Ја сам јој рекао:

- То је све од куће, од ваших родитеља.

Пошто сам „видео" душу једне, рекох јој:

- Ти си све то наследила од своје мајке.

- Ма наши родитељи су савршени људи - одговори она. - Они су хришћани, исповедају се, причешћују се. Можемо слободно рећи да смо живели у духу вере, осим ако је крива сама религија...

Ја јој одговорих:
- Не верујем ништа од овога што си рекла. Ја само једно видим - да ваши родитељи не живе радошћу Христовом.

На то ће рећи она друга:
- Слушај, Марија, добро отац каже. У праву је. Наши родитељи посећују духовника, исповедају се, приступају светом Причешћу. То све стоји... Али да ли смо икад имали мира у кући? Отац и мајка су се стално свађали. Час једно од њих није хтело да једе нешто, из љутње, час оно друго није хтело да некуд изиђу заједно. Према томе, отац је у праву.

- Како ти се зове отац? - упитах је.
Она ми одговори.

- А како је мајчино име?

Она и на то одговори.

- Е, - рекох јој ја, - ти унутра, у себи, уопште ниси у добрим односима са својом мајком.

Чујте ме сада! Док су ми наводиле очево име, ја сам видео њиховог оца, видео сам његову душу. Такође, док су ми спомињале мајчино име, видео сам и мајку, а видео сам и то каквим погледом кћи гледа своју мајку.

Неког другог дана дође ми једна мајка са својом ћерком у посету. Била је веома ражалошћена. Плакала је и јецала.

- Осећам се веома несрећном.

- Шта ти је? - упитам је ја.

- Очајна сам због моје старије кћери. Отерала је мужа од куће, а онда је нас родитеље дуго времена обмањивала и говорила нам лажи.

- Какве лажи? - упитам даље.
- Одавно је отерала мужа од куће, а нама није рекла ништа. Кад бисмо је телефоном питали како је Стелио, одговарала би: „Добро је. Тренутно није ту. Отишао је да купи новине." Сваки пут би налазила неки изговор и објашњење, како ми ни у шта не бисмо посумњали. То је тако трајало две године. Крила је од нас да га је отерала. Пре неколико дана то смо од њега сазнали, случајно га сусревши. Ја јој на то рекох:

- Ти си крива. Ти и твој муж. А ти више него он.

- Како ја? Па ја сам толико волела своју децу! Нисам избивала из кухиње. Нисам имала личног живота. Приводила сам их увек Богу и Цркви, саветовала их свему добром. Како сам ја крива?

Ја се обратих другој кћери, која је присуствовала разговору.

- Шта ти кажеш?
- Јесте, мама, отац је у праву. Никад, ама баш никад, нисмо на миру појеле парче хлеба због твојих свађа са татом.

- Видиш да сам у праву! Ви сте криви. Ви рањавате своју децу. Нису она крива: она трпе последице вашег понашања.

У душама деце ствара се одређено стање као последица понашања њихових родитеља. Оно оставља трага у њима за сав живот. Њихово потоње држање у животу и њихов однос са другима у непосредној су зависности од доживљаја које су имали у свом детињству. Расту, образују се, али у дубини се не мењају. То се види и у најситнијим животним манифестацијама. Дешава се, например, да те спопадне стомакоугађање. Дође ти да стално једеш. Узео си нешто, појео. Видиш нешто друго, хоћеш и то; хоћеш и оно треће... Осећаш глад, чини ти се; ако не једеш, осећаш да те мучи киселина или дрхтавица. Плашиш се да ћеш ослабити. Али то је психолошки објашњива чињеница. Могуће је, рецимо, да си одрастао без оца и без мајке. Стога си духовно лишен и духовно гладан, сиромашан и слаб. Та духовна чињеница се одражава на теби и изражава се као телесна слабост.

На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите.

Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га изгрдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме, мама? -Да, дете моје. - Али оно и даље не верује, позлеђено је, рањено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена.
 
Старац Порфирије

 



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...