Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Мада,Дејане,ја сам читао да су неки старци исто рекли као и о.Тадеј,а други да се може говорити Исусова молитва уколико немамо духовника.Уосталом,има добрих текстова о Исусовој молитви,па се ту може нешто научити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Молитва Христу Исусу, о којој овде причамо, јесте ако не најстарија*,

онда је сигурно једна од најстаријих молитава упућених Њему, Спасу нашем.

А молити се Васкрслом Сину Божијем - мења нас. Не чини то нама молитва,

већ Он, Многомилостиви Христос.

Треба савете стараца (светитеља, духовника...) увек ставити у контекст,

и не узимати их 'здраво-за-готово', јер се може доћи у крајност да се

не молимо Христу Господу а то је нешто што је погубно за нас и чему се

непомјаник радује.

О празнику Цвети,

брат Тома

*Могуће је да се на ове речи Христу упућене, на ''Господе Исусе Христе,

помилуј ме'', односе речи св. Апостола Павла из Прве Коринћанима 14,19:

''... у Цркви ћу радије рећи 5 речи својим умом...''

бТ

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог,

неко написа мало нешто лично да се каже. ...Ја сам раније имала ту мисао да је опасно и сл молити се Исусовом молитвом да не бих упала у прелест или оштетила срце.... али послије сам са духовником разговарала о томе и рекао ми је да онолико молитви колико ја практикујем понекад то не може да ми штети, већ је лоше да човјек по хиљаду молитви говори а без духовниг руководства... онда он може упасти у нека лоша стања из којих сам не зна да се извуче.

Примијетила сам да кад ми је тешко или кад ме ухвате искушења да ми Исусова молитва помаже, да се смирим, стрпим и буде ми лакше.... мислим да је велика штета да се човјек устручава да призива име Господње у молитви а са свих страна нас духови злобе нападају својим мислима које нам потурају. Па зар није много боље неки период понављати у себи Исусову млитву већ се бавити лошим мислима.

дешава ми се да требам да сретнем некога нпр од кога ми буде тешко ваљда мојих и тог неког другог мисли и кад ухватим себе да се бавим тим лошим размишљањем да сусрет буде лош нпр свађа, а кад бар кратко десетак минута се молим једноставно из свог срца избацим све негативно и осјетим љубав према томе ког сам можда до малоприје осуђивала и кад сретнем ту особу видим све је добро и у реду.

Хвала теби Господе што си нам дао начин да се одбранимо од замки лукавога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da nema Isusove molitve zadnjih par godina u mom životu ja bi riknuo, majke mi..... ali zaprave  :smiley: .... Ali ja to traljavo, nikad redovno i često me saleću svakakve loše misli dok se molim. Bar po nekom mojem iskustvu, mislim da moraš biti i duhovno i telesno pripremljen da bi molitva tekla kako treba.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мораћу онда чешће да посећујем манастире,да се посаветујем са неким искусним старцем.

Пази, имаш тек 230 мушких монаха у манастирима СПЦ!?

Можда ти буде узалуд потрага...

Ја могу пренети пар својих искустава.

Добра:

1. Нема никакве реалне опасности! Молите се Исусу Христу - нисте у Мантри, Јоги или Суфизму. Пробао сам све од наведеног (и више) па могу да упоредим.

2. Опасност се односи на пустињаке без хране, надзора, евхаристије. На оне који су сами пред сопственим демонима, потиснутим емоцијама и подстакнутом гордошћу. За нас у свету Молитва је лек и отрежњење, баш како је Ванда навела.

Лоша:

1. Ако радите комбинацију са дисањем, може вам се догодити поремећај ове виталне функције. Ја сам баш имао паничне удисаје пуним плућима ван Молитве у неким сасвим нормалним ситуацијама. Ово ми се од скоро једва нормализовало. 

2. На неком одмаклом стадијуму доживи се екстаза (исклизнуће ума), то је прилично слатко стање. После тога ви просто вапите за непрестаном молитвом. Критичан моменат. Ту би духовник много помогао, психијатар такође. :drugarstvo:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oво је најлепша тема  :drugarstvo:

http://www.scribd.com/doc/7179583/Vasilije-uenje-o-Isusovoj-Molitvi-Koja-Se-Umom-u-Srcu-Obavlja

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/razgovorsanikodimom.html

Мада мислим да вероватно знате за ове линкове...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest ага пије млеко

Зар немају сви неко молитвено правило, не нужно да сви имају исто правило?

Додатно питање - да ли читате молитве пре и после причешћа?

У принципу, од мог старијег друштва, који су редовни на евхаристијским собрањима, не знам никога да и даље редовно чита молитве. Иако је то раније била обавезна пракса свих нас....

Од колега свештеника такође лично никог не познајем ниједног који чита молитве....

А за ово друго питање, мислим да сама света Литургија је довољна што се тиче молитава пре и после причешћа. Да је требло нешто додатно, св. Златоуст би је сигурно продужио...

Иначе је као клирик грчке цркве, по типику читам молитве пре и после причешћа... 0202_238

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“

      Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве.
      Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари.
      Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви.
      Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се.
      Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао.
      Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја.
      Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више.
      Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње.
      Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима.
      Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“
      Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом.
      Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно.
      Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“
      Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом.

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ рашко – призренски и косовско-метохијски г. Теодосије данас је у Грачаници позвао вернике да се придруже тродневном посту, 12 – 14. јуна, на који је позвано свештенство, монаштво и верни народ Црне Горе пред Тројичиндански сабор који се одржава у суботу, 15. јуна у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вероисповијести или уверења и правном положају верских заједница, пренио је потрал ГрачаницаОнлајн.
       
      – У данима највећег страдања нашег народа и наших црква на Косову и Метохији, Митрополит црногорско – приморски Амфилохије увек је био и молитвено а и својим присуством уз наш народ, подсетио је владика Теодосије.
      Епископ рашко – призренски  је нагласио да је Митрополит Амфилохије поводом великих искушења, напада и прогона СПЦ у Црној Гори позвао вернике да среду, четвртак и петак проведу у тродневном посту.
      Позив да се придруже тродневном посту и молитви за браћу и сестре у Црној Гори владика Теодосије је упутио јутрос после Литургије, коју је уз саслужење свештенства и монаштва служио у манастиру Грачаница уз молитвено учешће Преосвећене господе епископа ваљевског Милутина и аустралијско – новозеладског Силуана.
      Владика ваљевски у Грачаници: Бог је у правди, а није у сили!
      Владика ваљевски Милутин, у друштву Епископа аустралијског и новозеландског г. Силуана, обилази ових дана српске светиње на Косову и Метохији. Њихов боравак има и хуманитарни карактер, јер је владика Силуан допремио велику количину хуманитарне помоћи коју су верници у његовој епархији прикупили и која ће бити прослеђена Народној кухињи „Мајка девет Југовића“ у Прековцу код Новог Брда.
      Захваливши се гостима на посети и подсетивши да је и Његово преосвештенство владика Милутин много пута до сада помагао рад Богословије у Призрену, владика Теосоије је рекао да нас све што наша браћа чине за нас обавезује да истрајемо на овим просторима и да знамо да нисмо сами.
      – Колико је важно да опстанемо овде и сачувамо наше присуство, толико је важно да имамо подршку све православне браће где год живели“, рекао је владика рашко – призренски Теодосије.
      Захваливши се на гостопримству Епископ ваљевски Милутин је у своје и у име госта из далеке Аусталије и Новог Зеланда , у обраћању домаћину, владици рашко – призренском Теодосију рекао:
      – Дошли смо свети владико да освешамо наше ноге, тако што смо ходали овом светом земљом. Дошли смо да освештамо руке наше, тако што смо додиривали светиње на Косову и Метохији и кaда тим нашим рукама будемо делили благослов владикама, народу и свештенству нашем, ми осећамо да ћемо на тај начин пренети благослов и светост ове свете српске земље и ових великих светиња.
      Дошли смо такође владико свети да освештамо наше очи гледајући ову лепоту, стару неколио векова. Да освештамо свој ум тако што ћемо стално мислити о овим светињама о колевци српског народа и пренети ту мисао у беседама, тамо где се враћамо и говорити нашем народу о лепотама и светињи овога места. Једноставно целим својим бићем, данас цело своје биће освештавамо на светој земљи српској, на Косову и Метихији – нагласио је владика Милутин.
      Епископ ваљевски је нагласио да је заједно са владиком Силуаном, овде видео оно што се, како је рекао, код нас, тамо не може видети:
      – Како смо више долазили све више смо осећали јачу снагу народа и већу храброст, то се осећа, то не може очима да се види , то је осећај душе наше.  Колико је овде народ ближе Христу то се да видети, а ми смо зато ту да тај доживљај пренесемо остатку нашег народа у централној Србији.
      Владика Милутин је на крају упутио поруку свим присутним верницима:
      – Са нама сте заједно, а победиће Бог и правда његова, јер Бог је у правди а није у сили. Сила тутњи и протутњи као громови, а онда долази ведар дан, нека да Бог да тај ведар дан што пре стигне и на Косово и Меотихију, рекао је на крају беседе владика ваљевски.
      На крају богослужења владика аустралијско-новозелнадски Силуан вернике је благословио и поделио нафору.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Ових дана верници су после 50 година могли прићи румунском скиту Светог Јована Богослова у Јорданској долини. Разлог за ово је био тај што је цело то подручје било минирано. Простор око цркве и у цркви очишћен је од мина, па је архимандрит Теофило са свештеницима могао да уђе у њу и чита молитве. Он је изјавио да у њој молитве нису узношене читавих 50 година, јер је све било затворено будући да је сав тај крај био под минама.
       
      Скит светог Јована Богослова доводи се у везу са животом светог Јована Јакова Хозивита који је рукоположен у договору Јерусалимске и Румунске Патријаршије с тим да служи овде као игуман, а што је он чинио од 1947. до 1952. г. У цркви су пронађене богослужбене књиге, иконе и богослужбене утвари. Међутим, на иконостасу није било икона, врата су била изваљена, а носећи стуб у цркви пао је за време бомбардовања 1967. године. Након што  цео тај крај буде разминиран, поклоници ће моћи да посећују овај скит.
       
      Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба)
    • Од Логос,
      Наше умно путовање у педесет шестој емисији "Светотајинско богословље" било је усмерено на тумачење прве и друге молитве верних, као и тумачењу Херувимске песме. У првој молитви верних литург благодари Господу што га је удостојио да прибегне милосрђу милости Његове и усрдно Га моли да га учини достојним да принесе евхаристијску Жртву. Сваки пут, када скрушено припадамо ногама Господњим, осећамо да стојимо чврсто, јер се не ослањамо на своје слабе ноге (самопоуздање и сујету), него на Његову благодат, до које нас води смирење. Када опет и много пута припадамо Господу, неосуђено стојимо пред страшним Жртвеником. Падамо, дакле, пред Христове ноге како би очистио наше душе да бисмо могли невино и неосуђено да стојимо пред светим Престолом. На ову велику истину подсећа нас друга молитва верних. У оквиру емисије нагласили смо и да се великим входом назива низ песама, молитви и свештених радњи које врше литург и сабрани народ, а почиње Херувимском песмом и читањем молитве. Црква нас позива да се припремимо за дочек Цара славе, Који улази у свети Град, како би нас ради био распет. Позива нас да заједно са Христом и ми кренемо путем мучеништва и да, заједно са Пресветом Мајком Његовом и љубљеним учеником, и ми станемо уз Крст поред Њега. 
       
      Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо!
      ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
      Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО)
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО
      Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО)
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - први део (четрдесет четврта емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - други део (четрдесет пета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - трећи део (четрдесет шеста емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – Почетни возглас „Благословено Царство…ˮ (четрдесет седма емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - први део (четрдесет осма емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - други део (четрдесет девета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Антифони (педесета емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО
      Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

    • Од Логос,
      У сали Црквене општине Велика Плана, у недељу, 31. марта 2019. године, након вечерње службе, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић, одржао је предавање на тему „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“.
       
      Тема која се најчешће налази на трибинама, разговорима, духовним поукама, у свим тренуцима литургијске године, макар на нашим просторима, свакако је пост. Када, пак, почне Велики пост, Света четрдесетница, ова тврдња бива додатно појачана. Довољно је само узети у обзир најаве предавања на сајту СПЦ или огромне већине епархија, па ћемо се уверити да ова моја тврдња стоји.
      Теза коју вечерас подвлачим јесте следећа: мислим да се о посту неоправдано много прича, дискутује и да се тиме та институција атомизује, затвара у себе, постаје самодовољна. Полако се заборавља да је пост једно средство, које није себи циљ и чији је задатак да човек прерасте статус религиозног бића и окрене се заједници слободе деце Божје. Неоправдана условљеност Причешћа постом довела је до лажне слике наших пуних цркава 3-4 пута годишње и става да је добро тако наставити, да би се, како се обично каже, очувала „каква-таква веза тих људи са Богом“. Каква веза и са којим Богом? Овиме желим да кажем да је институција поста историјски апсолутна, а све остало (број вишедневних постова, њихово трајање, изглед, начин поста, разликовање поста у строгим аскетским заједницама од поста у градским парохијама) – потпуно релативно, то јест променљиво.
      Пост је саставни део свих религија, и у свим религиозним или филозофским системима има за циљ да олакша неку везу (умишљену, рационалну, квазимистичку) са Богом или божанством или да се аскезом човек учини већим, лепшим и бољим. Такве су религије, али хришћанство није религија. „Посебно данас имамо велику одговорност у томе да се одрекнемо идеологизације и религизације Цркве, да на место религије изнова ставимо веру, њено свакодневно чудо, чудо вере Цркве“ . Прота Михаил Кардамакис, чије сам речи управо цитирао, у својој књизи чији је наслов Православна духовност, у оквиру поглавља „Православни подвиг“ (145-159) теми „Подвиг и пост“ посветио је само две странице (читава књига има 300 страница). За њега је пост један облик подвига и то телесног подвига (157), подсећа нас на пало стање у којем ћемо се налазити до Другог доласка Христовог. Ето првог прекида са религијским сликама поста и самог религијског колектива. Религије постоје тако што чекају смрт, па да после тога наступи време када божанство крене у акцију (суђења). До тада је потребно умилостивити тог бога, приносити му жртве, од којих је једна од најбитнијих пост. У Цркви се не чека смрт, деоба душе од тела, никакав привремени суд, митарства или чистилишта. Црква чека Христову Парусију. Ми смо жива заједница и свесни смо да је наше стање – ишчекивање Живота, живота у изобиљу, кога још увек немамо. Пост је подсетник на наше пало, пролазно, смртно стање у коме ћемо бити све док нам Господ поново не дође; пост указује да ништа није у реду, да ништа не ваља, докле год влада смрт, докле год се Месија не врати /На овом месту је корисно сетити се старе праксе западних хришћана, тзв. Среде пепелнице, пепељаве среде…/. У онтолошком смислу, ту пост ништа не може поправити. Будући да експлицитно подсећа на смрт, пост је историјска категорија и нема му места у Рају: ни у Рају протологије, ни у Рају есхатологије (Царству). Царство Божје је радост, живот вечни, трпеза Царевог Сина! Први Рај (из књиге Постања) говори о дијалогу Бога и Адама, дакле о кинонији Творца и човека, тако да ни тамо посту није било места... Једноставно, само тамо где влада смрт, може се говорити о посту. Због овога су пост и Света Евхаристија две реалности које се у потпуности искључују. Или се пости, или се служи Евхаристија. После Евхаристије нема поста!
      Ако је хришћанство – Црква, а не религија, онда оно литургијски пројављује победу радости над тугом, заједнице над пакленом усамљеношћу, трпезе над постом, Васкрса над смрћу. У периодима дана или године, када светотајински плодови Христове победе живе у нама, поста – нема. То су, по преимућству, недељни дани и период од Васкрса до Вазнесења (Духова). Када нам се символички одузме Жених ми постимо, али свесни да то чинимо са циљем да се заједница са Христом васпостави. Будући да је наш Бог постао човек, и тиме умртвио или обесмислио сваку религију, заједница са Христом се идентификује као заједница са ближњим. Дакле, циљ поста је успостављање, повратак или учвршћивање заједнице са другим човеком. У томе се налази истинско смирење, смирење пред другим, свест да немамо живот по себи, да сами себи, ма колико врлински били, не можемо дати вечност. Смирење пред истином сопствене немоћи и пролазности, смирење које се претаче у истинску слободу прихватања другог. Тада је пост истинит, јер се претвара у плашт ширења љубави и заједнице.
      Заиста, последњи и финални ударац који је Црква задала религији (персонификованој у фарисејима) јесте пост ради другог: „Истински пост је у овоме – одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама /свађама/, нисте у посту“, без обзира на то шта једете, каже Свети Василије Велики (PG 31, 196). А све ове теме закључује Свети Јевсевије Александријски: „Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима“ (PG 86, 316).
      Постом се, дакле, своје биће препушта у руке дугима, други постаје извор спасења и на тај начин постом потврђујемо веру у Свету Тројицу, Бога који је заједница слободних личности које постоје у кинонији, заједничарењу. Свака Личност Свете Тројице постоји кроз друге две и на тај начин слободно постоји, не као индивидуа, него као љубав других. Будући да су то ствари на које смо се обавезали Крштењем, додатно инсистирање на посту сам назвао претеривањима и уместо тога, мислим да су периоди поста погоднији за предавање догматског богословља, него што се обично вртимо у зачараном кругу мртве етике. Сачуване катихезе, од којих су најпознатије оне Светог Кирила Јерусалимског, кога данас прослављамо, посебно послекрштењске, мистагошке, мислим да потврђују ова моја размишљања.
      Ако су вас моји ставови позитивно испровоцирали да дискусија заживи, благодаран сам и Богу и вама.
       
      Извор: Саборност
×
×
  • Create New...