Jump to content

Recommended Posts

А шта да се ради кад не можеш да се молиш??? Дуго време не могу ни лично молитвено правило да извршим...

онда само Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешног/у ...

Бог није тиранин који захтева, већ нам је оставио молитву да се васпитавамо ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тумачење Молитве Господње

10. август 2010 - 9:44

Молитва Господња је најсавршенија молитва. Ову молитву је Господ Исус Христос предао својим ученицима као образац свих молитава.

„Оче наш, који си на небесима,

да се свети име Твоје

да дође царство Твоје,

да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу.

Хљеб наш насушни дај нам данас;

и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;

и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла.

Јер је Твоје царство, и сила, и слава у векове векова. Амин."

Шта садржи молитва Господња?

Најпре, призив или поздрав, затим седам молби, и на крају слављење или славословије.

Како почиње молитва?

Молитва почиње призивом Бога - „Оче наш."

Зашто не кажемо „Оче мој"?

Једино нестворени, али рођени Син Божји Исус Христос има право да Бога зове „Оче мој" а ми, створени и усвојени синови и кћери Божје самопрегорном жртвом Христовом, имамо част да Његовог Оца зовемо Оче наш (Јн. I, 12).

Има ли још који разлог да зовемо Бога својим оцем?

Постоји велики друштвени разлог. Христос жели да се љубимо међусобно као браћа. Али само они који признају једнога оца, могу се сматрати браћом. То значи: када називамо Бога својим Оцем, доследно се међусобно зовемо браћом, зар не? Сасвим тако. Нема братства где нема заједничког очинства.

Зашто не зовемо Бога „Наш створитељ"?

Зато што је Бог створио све ствари, али Он је више него Творац, Он је Отац свих људи, који су препорођени Духом Светим и стога су постали „деца Божја". Тако више нису створења већ деца.

Зашто кажемо: „Који си на небесима"?

Зато што истинити Бог вечно борави изван времена и простора, а није ограничен земљом као лажни богови идолопоклоника, поклоника природе и људи.

Прва молба

Која је прва прозба у молитви Господњој?

„Нека се свети име Твоје".

Какву жељу изражавамо овом молбом?

Молимо од Бога помоћ да се Његово име поштује међу људима и да се држи за свето изнад сваког другог имена у свету. У Старом завету када је Бог био познат као Творац и Судија, људима је било забрањено, „да узимају име Божје узалуд". Кроз нови закон о љубави ми смо обавезни да чинимо много више, тј. да проносимо у свом животу и свугде около нас поштовање најсветијег имена свог Оца, да чак и умиремо за то име, као што су умрле миријаде хришћанских мученика.

Друга молба

Која је наша друга молба у молитви Господњој?

„Нека дође царство Твоје".

Какву жељу изражавамо овом прозбом?

Молимо Божју помоћ да небеско Царство Свете. Тројице у Јединици буде остварено у нашим душама, у нашим породицама, у нашем народу и у целом свету.

Може ли се ово рећи јасније?

Као што су Отац, Син и Свети Дух једно у вечној хармонији, мира, сили и слави, тако исто желимо да наш разум, срце и воља буду јединствени, као божанска стварност чије су слике наше душе. Какав је оригинал, таква да буде и слика.

Како можемо знати да је Царство Божје дошло?

„Царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светоме" (Рим. XIV, 17). Када видимо да је ово остварено у нашим душама, и тако исто међу људима около нас, можемо бити сигурни да је дошло Царство Божје.

Трећа молба

Како гласи трећа молба у молитви Господњој?

„Да буде воља Твоја и на земљи као и на небу".

Какву жељу изражавамо овом молбом?

Молимо Божју помоћ да зауставимо у себи колебање између Бога и Сатане, између добра и зла, и да се потпуним одбацивањем Сатанине воље можемо предати Очевој вољи, као што је Господ наш Исус Христос учинио молећи се у Гетсиманској башти: „Нека буде Твоја воља, а не моја". (Марко, XIV, 36).

Зашто кажемо: „Као што је на небу"?

Зато што се на небу анђели и светитељи свим срцем и пуним радости покоравају вољи Божјој Божја воља је њихова воља, што их чини вечно срећним. То је оно што ми молимо и за нас на земљи.

Четврта молба

Како гласи четврта прозба у молитви Господњој?

„Хлеб наш насушни дај нам данас".

Какву жељу изражавамо овом прозбом?

Прво, ми њом изражавамо своје уверење да без Божје силе и милосрђа не можемо живети ни један једини дан;

Друго, пошто можемо сваког дана умрети, молимо да нас спасе безумних жеља да скупљамо богатства за недогледну будућност, док наши ближњи могу да умру у жељи за свакидашњим хлебом. Другим речима, молимо Бога да нам да ни више ни мање него што нам је потребно.

На коју се овде врсту хлеба мисли?

На две врсте: материјални и духовни хлеб, јер ниједан од ових не можемо добити без Божје благодати и милосрђа. Материјални хлеб расте из земље, а духовни долази с неба. Први је за тело, а други за душу. За материјални хлеб је Христос рекао: „Не живи човек само о хлебу..." (Мат IV, 4), а о духовном хлебу Он је рекао: „Ја сам хлеб живота који сиђе с неба, ко једе од овога хлеба, живеће вечно" (Јн. VI, 51). Тако наш насушни хлеб првенствено је сам Христос, а други хлеб је само додатак овоме.

Пета молба

Како гласи пета прозба у молитви Господњој?

„И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим".

Какву жељу изражавамо овом молбом?

Молимо Божју помоћ да се савладамо и опростимо ближњима преступе које су учинили против нас, како би и Он могао опростити нама наше грехе. Речено је такође из истих усана: „Ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше". (Ма-рVI, 14, 15).

Шеста молба

Како гласи шеста прозба у молитви Господњој?

„И не уведи нас у искушење."

Какву жељу изражавамо овом молбом?

Молимо Бога да се сети наших људских слабости и не шаље на нас тешке напасти ради нашег учвршћења нити да дозволи ђаволу да нас куша у невољи.

Каква је разлика између Божјег пробања и ђаволовог кушања?

Заиста врло велика. Када Бог пушта на нас разна страдања, Он то чини у намери да ојача наше врлине, као када се комад гвожђа стави у ватру и постане челик. Ђаво. сасвим супротно, куша нас неким грехом или покором у намери да нас учини горим, нечистијим, слабијим, и на крају да нас потпуно одвоји од Бога и сасвим упропасти.

Седма молба

Како гласи седма прозба у молитви Господњој?

„Но избави нас од зла".

Какве жеље изражавамо овом молбом?

Молимо Божју помоћ да нас ослободи од рђавих дела и рђавих делатеља. Као да се молимо: Сачувај нас, Оче, од рђавих дела и зашити од злотвора.

Ко је највећи злотвор од кога се молимо да нас Бог сачува?

Сатана. Сви греси и зла која из њих произилазе настају од Сатане. Стога овом прозбом молимо Бога, који је светлост и љубав, да нас избави од Злог, који је сам по себи тама и мржња.

Прослављање

Чиме се завршава молитва Господња?

Славословљем или доксологијом, која гласи: „Јер је Твоје царство, и сила, и слава кроз све векове. Амин."

Шта изражавамо овим славословљем?

Изражавамо своју веру у Бога као најмоћнијег и најславнијег Цара, који једини може испунити наше молбе. Зато Га величамо, славимо и љубимо.

Шта значи реч - Амин?

Амин је једно од Божјих имена. Господ је рекао св. ап. Јовану: „Тако говори Амин, сведок верни и истинити, почетак створења Божјега". (Откр. III, 14). Ми свршавамо сваку молитву и свако благодарење Богу овим именом: Амин. То је исто као да се каже: Бог, Истина. Такође приликом изрицања заклетве, ми завршавамо са Амин, што значи: Оно што кажем је истинито као Истина, или као Бог.

Преузето из књиге Светог Владике Николаја - Вера светих 

Share this post


Link to post
Share on other sites

У Охридском прологу за 15. јануар, под расуђивањем, св. Владика Николај пише:

''А ако ти (мисли се на Бога) не чини одмах по молитви, то је или зато што му се недостојно молиш

или...''

Шта је то недостојно се молити?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када се молимо Богу без вере да ће наше молбе бити услишене. Када се молимо Богу а нисмо опростили другима. Када се уствари не молимо него износимо своје захтеве, тражимо своја права...

Хвала брате Алекса за ову тему, подсетио си ме да дуго планирам да прочитам ову лепу књигу:

Митрополит Антоније (Блум)

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Molitva/molitva.htm

Ту ћеш сигурно наћи правилнији одговор од овог мог.

Share this post


Link to post
Share on other sites

а и срамота блебетати Господу у лице ...

па ни једни другима не блебећемо реда ради, што би се онда тако понашали према Њему?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта је то недостојно се молити?

Izgovaranje reci molitve a pomisli pritom lutatuju daleko od onoga na sta rec molitve upucuje. Jedna od najtezih stvari za savladati. Fokus!

Da ali to sto misli lutaju nije posledica "nedostatka koncentracije" nego neverovanja ili odvojenosti od Boga. Mislim da je djakon Ognjen dao savrsen odgovor na ovo pitanje.

Када се молимо Богу без вере да ће наше молбе бити услишене. Када се молимо Богу а нисмо опростили другима. Када се уствари не молимо него износимо своје захтеве, тражимо своја права...

Share this post


Link to post
Share on other sites

...Ја се Богу недостојно молим... crvenilo ...мисли лутају...неконцентрисаност.... crvenilo..али волим свог Господа bighugbighug 4chsmu1...надам се да ћу се непрестаном борбом научити достојнијој молитви 4chsmu1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Митрополит Антоније (Блум)  ХРАБРОСТ ЗА МОЛИТВУ

Слепи Вартимеј

Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то -слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.

Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.

Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу:"Ко је то"? Они одговарају:"Исус из Назарета". У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме!" То је, бећ само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки литајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.

Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.

Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!

Молитва у метежу

Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.

Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: "Оче, ко те научи да се молиш без престанка?" А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: "Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони". Гост онда рече: "Мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно". Овај му исприча следећу причу:

"Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!" Тако пређе прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме!" Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: "Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!" А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање".

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.

Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА

година 31.

свеска 184.

број 6/88

страна 259.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У понедељак, 18. новембра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин професор Јован Прокин, и богослови: Милан Јеличић, Александар Бојанић, Никола Караклајић, Илија Арсенијевић.   Звучни запис беседе   На светој Литургији прочитн је део посланице Солуњанима, где апостол Павле говори да је Јеванђеље било “Не само у речима него и у сили и у Духу Светом” (1.Сол.1,5), као и Јеванђеље по Луки где Господ говори: “Иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати” (Лк. 12,31). По хришћанској традицији, епископ Јован протумачио је изабране и прочитане одељке верном народу.   Преосвећени је на почетку беседу, говорио о молитви: “Основна дужност хришћана је да се моле. Давно је речено да су у роду људском хришћани нови људи. Зато што стално живе у Богу, по Богу и живе ради Бога. Зашто су хришћани нови људи? Зато што је Господ када је дошао на овај свет рекао: “Гле ја све ново творим”. Хришћанин треба да буде огледало да и они нехришћани виде да ми живимо у Богу и по Богу. Свака хришћанска мисао, свако његово осећање, свако хришћанско расположење, и дело просто извире из Бога, носи у себи Бога, и живи по Богу и завршава све у Богу кроз молитву и добра дела. Хришћанска мисао о свету извија по Јустину Ћелијском, извија се у молитви, он треба стално да буде у молитви. Не само да хришћанин не сме да буде себичан, и да се моли за себе, него за свакога човека, без обзира какав је тај човек. Монах шта чини када постаје монах? Он се одваја од света да би стално пребивао у свету. А како? Молитвом. Зато је право занимање монаха, молитва...    Наше није нити смемо да презиремо све оно што је Бог створио и саздао. Све хришћанско треба да се извија у молитву. Хришћанинова мисао о човеку не може а да се не претвара у молитву. Зашто? Зато што је молитва човекова разговор са Богом. Апостоли су молили Христа да их научи како треба да се моле. Увек су се молили: Господе научи нас како треба да се молимо. Зашто нам је потребна молитва? Зато што је сваки човек у опасности, и од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек не може да се спасе ако не призива Бога у својој молитви... Молитва отвара срце човеково и шири душу да се у срце човеково и душу усели Бог, а онда све мирише на Бога, и реч и дела. Молитва је кадионица, миомирни мирис Богу, а то подсећа човека да треба стално да се уздиже ка Богу горе. Молитва човека чува од гордости, сујете, чува наш језик да не говоримо оно што не треба да говоримо. Наш језик само слови о Богу и о добру. Браћо и сестре, између себе и осталих људи хришћанин увек треба да сачува Бога. Зашто? Зато што Богом ми решавамо све односе и са самима собом и са другима. Све што хоћемо да решимо без Бога, сами, није право решење”.   У наставку беседе Преосвећени се осврнуо да домострој и промисао Божији у овоме свету: “Зато је Господ најбољи редитељ, који заиста све поставља на своје место, а човек док не стане на своје место он није стабилан човек. Он је лабилан човек. Само када човек стане на своје место на оно које му је Бог дао, да се ту са Богом и уз Бога, да темељи ум свој на Бога, да темељи на Богу цело своје биће. Бог најбоље решава све конфликте међу нама. Молитва је моћно средство за све нас и за наше односе. Неко нас мрзи, неко нас оговара, неко нам говори да смо најгори. Ми не можемо њега изменити, без обзира на све, не можемо његову мисао изменити, али ако не можемо изменити његову мисао, онда барем можемо да се молимо за њега. Када се молимо за њега онда Бог помаже да не остварује своје ружне замисли о другом човеку. И зато када се молимо за непријатеље, ми том молитвом стављамо му жар на главу. Молитва може да умири све човекове недостатке. Треба да се молимо за непријатеље своје. Молитва ће нам помоћи да не паднемо у искушење. Када падне у искушење, молитва човекова није усредсређена, не дају му да се сабере, мисли, да сабере своје срце. Таква молитва је расејана... Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога. Молитва је толико јака, да она не зна за границе. Она иде и кроз воду, кроз планине, небо и земљу. Зато је молитва благо наше у нама”.   На крају беседе је Преосвећени рекао колика је опасност немара и заборава. “Литургија је сажета у јединствену молитву да дође Царство Небеско, и то је јединствена молитва да спасавамо душу своју. Онај човек који не зна шта је грех он ништа не предузима да се поправи. Молимо се браћо и сестре. Човек треба да провери Црквом да ли се он моли како треба. Нека нам Господ просветли молитвом и ум и срце и душу и да нас научи да се молимо. Амин”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од AnaLaz,
      МОЛИТВА  БЛАЖЕНОЈ АЛИПИЈИ КИЈЕВСКОЈ
      О, велика похвало Цркве Христове, града Кијева стено и утехо, преподобна мати Алипијо! Теби припадамо и теби се молимо: буди пред Христом Богом заступница наша неуспављива, јер верујемо да све што год заиштеш од човекољубивога Бога, све ће ти бити подарено из мора доброте Његове. И као што је Бог човекољубив, тако и ти, слушајући молбе нас грешних, нећеш презрети прозбе наше, јер ми сами због грехова наших немамо одважности. 
      Твоје дело, о света, јесте да се заступаш за људе грешне, а дело Божије је да љуби и милује очајнике. Измоли, преподобна, свакоме према његовој потреби: оне које су болесни скоро утеши и исцели, као што данас многима исцелење дарујеш: неми проговарају, слепи прогледавају, а они који болују са болести костију са одра болести устају. Све можеш измолити од Господа, преподобна, ако се Њему за нас помолиш. 
      Учини да се страшни тумори повлаче. Оне који су пострадали од опекотина брзо исцељење подари, као што си се болесном дечаку ноћу јавила, приклонивши ухо своје молитви мајке његове и тако си чудо исцељења свему свету показала. 
      У тешким временима тријумфа безакоња и неправде у којима живимо онима, којима је зло нането, неправедно осуђенима, у тамници заточени, из зависти, лажи и користољубља прогоњенима, измоли избављење од клевета и искшења, јер ти је велика благодат заступања од Господа подарена. 
      Ваљане бракове благослови и учврсти. Мајкама, које децу рађају даруј повољно разрешење од бременитости, чувајћи и њих и чеда њихова од сваке невоље. 
      Услиши топлу молитву родитеља које патња за децу разједа, да синови и кћери њихове у познање истине дођу, избегавши замке лукавога, и да вечно спасење добију. 
      Прими молитве напаћене деце за родитеље њихове, да молитвама твојим светлост Јеванђеља Христовог познају. 
      Такође утеши бездетне и подари им плод утробе, да нове истинске хришћане Господу твојим благословом и материнским васпитањем приводе. 
      Онима који твоју помоћ ишту ради склапања хришћанског брака пошаљи од Господа благословеног пратиоца живота њиховог, да посредованњем твојим принесу Христу Богу служењем своје домаће цркве у складном породичном савезу, а понајвише нам даруј мир, спокојство и љубав нелицемерну да будемо истински ученици Христови. 
      Онима који поклекнуше пред искушењима пијанства и наркоманије и који немају у себи снаге да се окану овог душевног безакоња подај снагу духа и просвељење ума, као што си се јавила човеку који је због пијанства требало да умре и који се по благослову твоме исцелио од овога недуга. 
      Усамљенима и беспомоћнима пошаљи молитвама твојим невидљиву утеху од Господа и познање истинске Љубави Христове, да разумеју да нас пријатељи наши, свети и анђели свагда невидљиво чувају. 
      Молитве убогих и страдалника прими и подари им заступништвом својим неочекивано старање, да би тебе имали као доброчинитељку у земаљском животу своме. 
      Малодушнима, онима који очајавају на путевима живота, буди брза утешитељка, као што си спасла жену која је у жалости намислила да се убије и девојчицу која је при паду с висине била сачувана неповређена, тако си душе њихове од бездана погибли избавила. 
      Још ти се молимо, преподобна, да нас од изненадне смрти сачуваш, као што си дечака на путу сачувала читавог и неповређеног, иако је страсни ударац примио. 
      Онима који уче излиј материнску помоћ своју и подари узрастање ума да у тешком своме труду без тескобе пребивају. 
      Свима, који су у сваковрсним животним подухватима, невољама и тешкоћама, даруј брзо устројство и повољан завршетак сваког дела. 
      Услиши молитве верних слугу Божијих, жалосних због заблуделих који пребивају изван спасоносног ковчега Цркве Православне, да их Господ Свеблаги на све могуће начине спасе и приведе у познање истине Своје. 
      Војницима ниспошаљи чврстину и снагу духа у савршавању богоугодног служења њиховог да их Господ сачува од сваког зла. 
      Монахе упути да исправно ходе путем Господњим, крепећи их у подвизима и смиреном ношењу крста свога, као што си се и ти подвизавала на спасење, у љубави према Господу и људима Његовим. 
      Архијерејима и свештеницима даруј истинско стајање у вери Православној, да стадо Христово у вери и нелицемерно напасају, право управљајући и без спотицања пред Господом ходећи. 
      Старешинама и властима подари мудро управљање народом нашим да у савезу са Црквом земља наша у миру и спокојству пребива. 
      Отвори нам молитвама својим двери милосрђа Божијег и избави нас од свакога зла. Дај нам да избегнемо замке лукавога. Моли, преподобна, милосрдног Господа за нас који се кајемо да нам опрости кривице наше по мноштву доброте Своје. Све до краја молитвама твојим сачувај нас неосуђенима, да, спасени твојим заступништвом и помоћи, свагда узносимо славу, хвалу благодарност и поклоњење јединоме Богу у Тројици, Саздатељу свега. Амин.


    • Од Логос,
      Празновање преподобне мати Параскеве у виноградском храму у Крагујевцу свечано је почело празничним бденијем које је у суботу 26. октобра 2019. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење свештеника и ђакона крагујевачких храмова. Храм Свете Петке био је испуњен свештенством, монаштвом, ученицима Богословије “Светог Јована Златоустог”, као и верним народом којем је Епископ Јован пожелео благословен долазак у овај свети храм.   Звучни запис беседе   “Нама су потребне молитве угодника Божијих, светитеља Божијих, али је исто тако потребно, браћо и сестре, да се и ми молимо њима. Молитва треба да буде садржајни део живота сваког хришћанина. Она нас чини буднима, не да нам да се олењимо и успавамо. Заиста, молитва је стабилизатор наш, јер од молитве зависи да ли ми живимо хришћански. Молитва произилази из вере као што и вера произилази из молитве. Када се молимо, када се предано молимо, ми смо усмерени ка Богу, нисмо расајени, већ су ум и срце усредсређени на Бога. Зато и кажу свети оци да је молитва хоровођа у хору хришћанских врлина. Нека нас Господ научи да се правилно молимо, да попут апостола замолимо Христа: “Господе, научи нас да се молимо”. Нека нас Господ и света Петка науче како да се молимо. Срећна слава, Бог вас благословио”, била је порука Владике Јована.   У недељу, 27. октобра, архијерејским литургијским сабрањем настављена је прослава храмовне славе. Светој Литургији, која је служена испред храма, присуствовало је неколико стотина верника међу којима су били ученици Богословије, као и ученици ОШ “Свети Сава” који су дошли у пратњи директора школе и свог вероучитеља. Епископу су саслуживали: протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, протојереј – ставрофор Милан Борота, протојереј – ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј Јадран Димовски, протођакон Иван Гашић, ђакони Александар Ђорђевић и Урош Костић. Појали су чланови хора Саборног храма Успења Пресвете Богородице којима је дириговао протојереј Драгослав Милован, као и свештеници храма Светог Саве.     Верницима се обратио протојереј – ставрофор др Зоран Крстић који је истакао да је у години у којој обележавамо осам векова аутокефалије СПЦ важно да знамо да стицање аутокефалности 1219. године не представља рођење, већ представља пунолетство хришћанске православне вере нашег српског народа. “Када говоримо о зрелости, постоји центар наше вере, а то је вера у васкрсење. Васкрсење и вера у васкрсење заправо чине једну веру зрелом.    Само са вером у васкрсење ми можемо да пробијемо границе историје и разумемо поруке и приче које нам је Господ саопштио, а једна од њих је ова коју смо данас чули. Кад реално погледамо свет и историју ми ту видимо само непријатељство. А Господ нам каже да љубимо непријатеље своје. Непријатеља је немогуће волети у оквирима историје. Али кад перспективе наше вере проширимо на Царство Небеско, онда можемо непријатеље да претварамо у браћу. Само у светлости васкрсења ми можемо да испунимо и овакве захтеве и овакве заповести које нам даје Господ. У светлости васкрсења ми прослављамо празнике, у тој светлости молимо се и преподобној мати Параскеви. Да будемо милостиви и благи и према незахвалнима и према злима и према онима који нас мрзе, зато што се на тај начин угледамо на свог Господа. Амин”, рекао је поред осталог прота Зоран у својој беседи.   Пре чина резања славског колача вршен је опход око храма након којег је Владика Јован преломио освећени колач са госпођом Весном Делибашић, овогодишњом колачарком. За све сабране вернике уприличено је послужење испред храма као и трпеза љубави којом је заокружено прослављање храмовне славе - Свете Петке.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У пуној сали парохијског дома Вазнесењске цркве у центру Београда, 15. октобра 2019. године, предавање на тему „Молитва – дисање душе“ одржао је јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира св. Архангела Гаврила у Кусатку (Пиносави) надомак Младеновца.       Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Логос,
      У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић.         Извор: Телевизија Храм

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...