Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

1000386124c11cd1ae800d.jpg

 

Лични подаци

Име и презиме: Зоран Ђуровић.

Датум и место рођења: 12. 11. 1968. Бар, Црна Гора.

Професија: Свештеник, теолог, уметник и професор.

Брачни статус: ожењен, три детета.

Адреса: via Cristoforo Colombo 22/12, 00048 Nettuno (Rома).

Web site: www.zorandjurovic.com

Е-mail: zoran5@interfree.it

Tелефон: +39-0698-80-283.

 

Студији

- Гимназија, смер дизајн (сликарске дисциплине и разне врсте дизајна: индустријски, графички, модни и ентеријер) у Подгорици, Црна Гора.

- Диплома из теологије, задобијена на Богословском факултету СПЦ у Београду.

- Постдипломске студије из Историје философије (ментор Слободан Жуњић) при Философском факултету Београдског Универзитета, без финализације доктората због парохијских обавеза.

- Од 2002 студира на Pontificio Istituto Patristico Agostiniano della Pontificia Università Lateranense, Roma.

- Магистарски степен у теологији и патристичким наукама у јануару 2007, при поменутом институту, са тезом насловљеном: La condizione originaria dell'uomo nella teologia di Agostino. Un riesame dei suoi commenti alla Genesi e dei suoi scritti della polemica pelagiana sulla mortalità di AdamoVocabolario e questioni.

- Јуна 2010. одбранио докторску тезу: La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, на истом институту под руководством следећих професора: Vittorino Grossi, OSA (први ментор), Robert Dodaro, OSA (други ментор и актуелни председник) и Nello Cipriani, OSA (advocatus diaboli). Теза публикована.

- Познати језици: a) стари: грчки, латински, старословенски, јеврејски, сиријски; b) модерни: српски, италијански, енглески, шпански, француски (и словенски језици: руски, бугарски etc.).

 

Професионална активност

Ђакон од 1992. у Београду.

- Професор византијског сликарства од 1994. на Универзитету за Треће доба у Београду.

- Свештеник и парох од 1996. у Смедереву (епархија Пожаревачко-Браничевска) све до 2002.

- Реализовао различите личне и колективне изложбе (фреске, иконе и слике) у Србији, Црној Гори и, на крају, у Италији.

- Публиковао многе стрипове и илустрације у новинама, ревијама и књигама.

- Током 2001. реализовао четири телевизијске емисије религијског садржаја, у својству идеатора, режисера и уметничког директора за ТВ Смедерево.

- Његова сликарска дела поседују: Papa Giovanni Paolo II, кардинали: Fiorenzo Angelini, Tarcisio Bertone, Gianfranco Ravasi, Tomáš Špidlík, владике (in primis Stanislav Hočevar, београдски надбискуп, Игњатије Мидић, Иринеј Буловић), свештеници-уметници (Marko Ivan Rupnik, Giampiero Maria Arabia), свештеници-научници: Аngelo di Berardino, Franco Monteverde, Remo Piccolomini и личности из културе (нпр., Erri De Luca, Massimo Cacciari). У највећем делу је изводио фреске и иконе у црквама у Лацију: Centro Ecumenico Internazionale per la Riconciliazione (Lavinio), Chiesa del Corpus et Verbum Domini (Lavinio), Santa Maria in cielo (Villa Claudia), Santi Pio ed Antonio (Anzio), Santa Barbara (Nettuno). За Istituto Patristico Agostiniano насликао је различите иконе великих димензија: за председникову канцеларију, за секретаријат и за библиотеку. Вредне су помена и иконе већих димензија реализоване за San Giovanni in Laterano (Centro diocesano per il diaconato permanente, diocesi di Roma) и цркву Santi Gioacchino e Anna (Torre Maura, Roma). Са супругом Сузаном, Бојаном Јуришићем и Милутином Ђуровићем реализовали су преко 1000 илустрација за Библију на руском, пројекат под дирекцијом Angelo Colacrai, ssp, SOBICAIN-PUG. Бави се превођењем, писањем научних студија, осликавањем цркава у Италији, предаје на Академији СПЦ за уметност и конзервацију у Београду. Са супругом сарађује са Centro Aletti, чији директор је Марко Рупник.

 

Публикације

a) Књиге

- Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.

- Свети Августин, О блаженом животу (De beata vita). Латински текст напоредо, општи и посебан увод у предкрштењске Дијалоге св. Августина Nello Cipriani. Кура, превод, ноте и индекси З. Ђуровић. Издавач, Хинаки. Едиција, Извори бр. 1. Београд 2008.

- La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, (Excerpta ex dissertatione ad Doctoratum in Theologia et Scientiis Patristicis), Romae 2010.

- У припреми: Св. Григорије Чудотворац, Сабрана дела; Св. Григорије Ниски, Житије Св. Григорија Чудотворца.           

- У припреми: Јеванђеље по Марку. Превод. Отачки коментари. Модерни коментар. (Из ове књиге објављен први чланак: Mк. 1, 1, у Tеолошки погледи 1-3 (2010) 49-56).

- У припреми: Света слика на хришћанском Западу до 843., извори, документи.

b) Чланци

- Лик и Прволик, Беседа 1-4 (1993) 227-231.

- Ранохришћанска Paideia, Теолошки погледи 1-4 (1995) 121-182.

- Tеофан Грк, у Danube-the river of collaboration, интернационални конгрес научника подунавских земаља, Београд (2001), прешт. у Саборност 1-2 (1998).

- Православље за  почетнике, Смедеревска Седмица (2000-2001).

- Србијани (стрип у наставцима), Смедеревска Седмица (2000-2001).

- St. Augustine's Filioque in the Treatise 99 оn the Gospel of John, Philotheos 7 (2007) 218-231.

- Sant’Agostino: Non posse peccare, Philotheos 9 (2009) 99-127.

- Le acrides di Mt. 3, 4: 'locuste' o 'vegetali'? Саборност (Теолошки годишњак) 2 (2008) 43-59.

- Теорија иконе св. Григорија II, Папе римског, Живопис 2 (2008) 29-46.

- Схватање иконе код Светог Григорија Великог, папе римског, Живопис 3 (2009) 153-187. Приложена су и 2 папина писма (13 и 209) у латинском оригиналу и српском преводу.

- Проблем ауторства Символа вере Григорија Чудотворца, Српска теологија данас (2009), ed. Богољуб Шијаковић, Београд (2010) 167-183.

- Исус Назарећанин: иконоборачки аргумент против представе Исуса са дугом косом, Иконографске студије 3 (2010) 23-49.

- Карпократијани, две јереси? Отачник III/2 (2009) 173-179. Приложени оригинални текстови из Климента Александријског и Иринеја Лионског, преводи и коментари (54-67).

- Минуције Феликс: хришћанство без храма и светих слика, Иконографске студије 4 (2011) 123-135.

- Ђаконисе у канону XV халкидонског сабора, Српска теологија данас (2011), ed. Б. Шијаковић, Београд (2011) 100-111.

- Канон LXXXII трулског сабора, Живопис 6 (2012) 17-45. Студија је преведена на руски: Иерей Зоран Джурович, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, Искусство христианского мира (2013) 394-411. Декан и протојереј са Московског Универзитета (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), Александр Александрович Салтыков, написао је у истом зборнику чланак о наведеном тексту: К  вопросу о значении  канона 82 Трулльского  собора (в связи   со  статьей  о. Зорана Джуровича), 412-427.

- Мозаичка уметност Марка Рупника између Истока и Запада, Иконографске студије 5 (2012) 281-293.

- Повратак Оцима после Повратка Оцима, Криза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89.  

- Giovanni Crisostomo tra Agostino e Giuliano di Eclano, Богословље (2013).

- Константин Велики у списима светог Августина, Иконографске студије 6 (2013) 149-164.

- Мито светог Кирила Александријског, Теолошки погледи, XLVI (2/2013) 395-406.     

- Припремљено за штампу: L’ortodossia di Paolo nella Chiesa orientale: излагање са симпосиона: Il testimone assente. Paolo di Tarso, nella storia e nella cultura fra oriente e occidente, Cosenza 8-10 marzo 2010 (Università della Calabria, Centro Interdipartimentale di Scienze Religiose, direttore Benedetto Clausi).

c) Преводи са грчког на српски

 - Св. Герман Константинопољски, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [Paul Meyendorff, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy].

- Св. Tеодор Студит, Треће побијање иконобораца, у Саборност 1-2 (1988), 39-70 [Catherine P. Roth, St. Theodore the Studite, On the Holy Icons, (прев. само Third Refusal of Iconoclasts)].

 d) Преводи са других језика

- Е. М. Кариера, Антропички принцип, Теолошки погледи, XLVI (1/2013) 215-228 [Emmanuel M. Carriera S. I., Il principio antropico, La Civilità Cattolica I (2002) 435-446].

- У штампи: Yves Congar, L'Église et les églises, 1054-1954: Neuf cents ans après, ed. de l'Abbaye, Chevetogne 1954, прев. и увод са Сузана Ђуровић.

- У штампи: Walter Kasper (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, (Pontificium Consilium ad Unitatem Christianorum Fovendam), Roma: Città Nuova, 2004.

- У припреми: Origene. Dizionario: la cultura, il pensiero, le opere, a cura di Adele Monaci-Castagno, Roma, Editrice Città Nuova 2000.

- У припреми: Luca Bianchi (ed.), Sant’Agostino nella tradizione cristiana occidentale e orientale, Padova 2011.

 e) Прикази

- XII међународни конгрес у организацији Међународног института за истраживање Исусовог лика: Исусов лик у лицима људи, Рим 11-12 октобар 2008, Понтификални Универзитет Урбанијана, in Живопис 3 (2009) 363-369.

- Св. Авустин, О блаженом животу, in Отачник 1 (2009) 294-297.  

- У припреми: XI међухришћански симпозијум: Sant'Agostino nella tradizione occidentale e orientale, Рим 3-5 септембар 2009.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Оче, како је то бити прав0славни свештеник и уметник? Мислим, како налазите компромис између доста крутих правила за свештенике и потребе за слободом (тј. слободним изразом) који мора да поседује уметник и научник као што сте Ви?

Share this post


Link to post
Share on other sites
- У припреми: XI међухришћански симпозијум: Sant'Agostino nella tradizione occidentale e orientale, Рим 3-5 септембар 2009.

 

Аво, кад ће ово бити преведено? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче, како је то бити прав0славни свештеник и уметник? Мислим, како налазите компромис између доста крутих правила за свештенике и потребе за слободом (тј. слободним изразом) који мора да поседује уметник и научник као што сте Ви?

 

Племенити Р2Д2, можда је некоме тешко или чак неспојиво. Ја немам проблема јер сам, како би неко рекао, спаљене савести. Не видим проблем. Наравно, шалу на страну, то се може у пасторалном смислу схватити као потешкоћа или као врлина. Ако доживљавамо хришћанство као руже и цвеће, све мирише на парфем, онда је ова моја позиција проблематична. Тврђе, а рекао бих и реалније посматрање хришћанске поруке може у овоме видети заиста неку предност. Хришћанство, допустите ми, није религија, није морални пут, него хрвање са Анђелом Господњим. Ако на страну ставимо и ту старозаветну епизоду, сетимо се Исуса који, када му Петар каже да "спусти лопту", да "слади", одговара му са: И ви сте слободни да одете.

Опет, каноне и правила нисам схватао као осујећујуће. То не значи да препоручујем да се крше. Сам сам приредио једно издање канона. Исто видим и у сликарству. Канони су само неке смернице. Ту су и да се мењају. Али у складу са теологијом, са причом. Ако то могу да издрже, нове сликарске формулације су "оне праве". Такве су одувек и биле. Разни иконографски типови, формулације су настајали временом. Једноставно, измишљени су. Ако су били исфантазиране, нису опстали, теолошки пак утемељени бивали су "канонизовани", али не и "слеђени".

Наука, схваћена у античком кључу је озбиљна, духовна дисциплина. Теолошко и филозофско мишљење није недисциплиновано. Славимо многе Оце као светитеље управо због њихове обдарености за рефлексију. Нема "побожности" у Против Евномија код Григорија из Нисе. То је научно дело. Када то кажем, не значи да је безбожно дело. Научни метод је ослобађајући. Ми имамо проблема са хиљаду "људских предања" којих треба да се ослободимо. Једини спасоносни метод је научни. Ако је неки научник уз то и светац, утолико боље по њега, али је он ауторитет у материји чак и као атеиста. Ово је мало тврда изјава, али је посматрам у светлу атеисте који није ни свестан да је негде теиста. На крају, и магарци су проповедали! ако се сетимо СЗ.

Све до сада, што сам натукнуо, су теме саме за себе. Ради се о односу срце (бубрези)-разум, наука-вера итд. Модеран свет, уметност, хришћанска традиција. Но, у конкретном случају, пошто је ваше питање конкретно, моја позиција је помало некомотна, јер иако могу да се позовем на разне старе и нове епископе уметнике (нпр. Иринеј Ћирић) или научнике, опет остаје и моја позиција што се не бавим претерано комотном уметношћу, која би свима била допадљива, а да не говорим о теолошким питањима која волим да поставим.

Дакле, бити свештеник, уметник научник не мора да значи нешто неспојиво. Неки добро све то укалапају, могу да буду и "стрејт", све је за поздравити. То је нека општа констатације. У мом случају су ствари нешто комликованије јер инсистирам на провокацији. Провокацију сматрам сјајним божанским методом, али смо ми углавном у атеистичком свету. Није "исплатива", али је волим.

Ствари се компликују пошто убацујем јуродиви и лудички моменат. Сви пак нивои су и одвојени. Научни текстови су строго научни, тако да морам да пишем и против себе, уметнички поступак је класичан, тј. технологија се до максимума поштује, сама техника, као и трагања у изразу. Уметност је изнад тога. Колико у свему томе и успевам, то остаје на укус...    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Слушао сам једног иконописца који је рекао да у иконопису нема много слободе, све се ради по правилима, с друге стране, о.Стаматис слика иконе које нису баш традиционалне, дакле има ли слободе у иконописању?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oče da li poznajete Đakona i umetnika Srđana Radojkovića i šta mislite o njegovom ikonopisu ?

 

http://ikone-srdjanradojkovic.com/ser/pocetna.html

 

Šta mislite o ikonopisu oca Stamatisa Sklirisa ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Слушао сам једног иконописца који је рекао да у иконопису нема много слободе, све се ради по правилима,  с друге стране, о.Стаматис слика иконе које нису баш традиционалне, дакле има ли слободе у иконописању?

 

Историја уметности нам говори да има и нема канона. Иконографска решења се развијају током историје и често су различита. Велики празници, циклуси. Све су то само сликарске формулације теолошко-хагиографских спекулација (предања; реч спекулација користим у њеном значењу промишљања; она значи не само "сплеткарење", како се данас може углавном разумети, него чак и одсецање главе). Решења Христовог васкрсења имамо најмање десетак типова, вазнесења такође, тајне вечере. Све се стално "измишљало". Има неких и историјских елемената у тим сценама, али и доста "иновација". Понављам, ако су теолошки оправдане, оне стоје.

Ми немамо ни верне портрете апостола. Због иконокластичких разлога, али и због катихетског препознавања одређеног типа, портрети се канонизују. Исто важи, ма колико то нама не пријало, и у вези Исусовог стварног изгледа. Чак ће се први портрети, иконе/идоли, Исуса јавити код карпократијана, гностичке групације, која ће аутентичност правдати тако што ће тврдити да су ти Исусови ликови настали у време Понтија Пилата, који их је наручио, вероватно зато што је његов сусрет са Исусом разумен по матрици Булгаковљевог романа Мајстор и Маргарита.

Иконе имају своју функцију. Антицрквено би било представљати ликове "неканонски". Све друге могуће технике и технологије су допуштене. Не могу представити Петра као голобрадог и црнокосог младића. Није канонски. Са овим не сме да се брка стил! То никако! Стилове препустити уметницима и духу времена. Не обогторавајмо само оно што је нама блиско. Комнини, палеолози, копти, сиријци, моравци, барокни су сви једнако вредни. У смислу да је свака таква интерпретација легална. Колико уметничког и сакралног преноси, то је друго питање. Свако дело треба да се вреднује у оквиру своје традиције и оног што би било опште духовно/уметнички вредно.

Продуховљене иконе су корисне, али и код кич икона се дешавају чуда. На религијском плану, битан је однос између молитеља и светог објекта.

Зато и не постоје "духовне" иконе. Постоје, да се парадоксално изразим, скроз духовне (уметничке) иконе, а да су мртве. Мртве зато што нема другог који се моли пред њом. Испитује је само по уметничким критеријумима. Са друге стране, изузетно је жива и духовна, јер способног дигне, "удари". Другим речима, неко ће од кича направити светињу, а од ремек-дела нулу.

Прича о канону је и крајње прозаична. Маркентишка. Мађијаји се купци како је то нешто много вредно, недоступно... урађено "по Духу", инспирисано, треба молитва, чин рукопроизвођења... Ништа погрешније. Маркентишки пак исправно. Знају радњу.

 Имам доста тога да кажем на ову тему, али да не затравим...              

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oče da li poznajete Đakona i umetnika Srđana Radojkovića i šta mislite o njegovom ikonopisu ?

 

http://ikone-srdjanradojkovic.com/ser/pocetna.html

 

Šta mislite o ikonopisu oca Stamatisa Sklirisa ?

 

Да, Срђан је један од наших најбољих црквених уметника. За друге ствари га не треба слушати, поготово не везане за духовно/практични живот. Да се сада и нашалим са мојим другаром, ђакон си! :))) Срђан се остварио у иконама и графикама. То су изузетно лепе и провокативне ствари, интимистичка уметност, која повремено зна да пређе и у маниризам, али сви ми који живимо од тога, такви смо. Срђанов пут, ако смем да кажем, али са оградом да сасвим грешим, је увек био усмерен на оно суштинско. Шта је биће, човек, шта си ти, волиш ли ме? Нема ништа интимније ни огољеније. Али, пажња. Ни Срђан ни Зоран негде не могу да поставе то питање. Немају право на њега.

Срђанове иконе у својој једноставности, сведености, просветљености (оставља и белу основу, навлаш некад премаже нешто, али је онда то та боја), подсећају нас на коптску, сиријску, јерменску уметност. Има превођења и минијатуристичког речника у иконографски. Експеримент је успео... често.

Срђан се нашао у икони великог формата, није за програм цркве, за фреске. То је друга дисциплина. Ни ја нисам за многе дисциплине, да ме погрешно не схватите.     

Share this post


Link to post
Share on other sites

Св. Никола је фамилијарна. Ја и моја госпа смо узели св. Игњатија - и то много пре него што сам дошао у браничевску (неки рекли, "види шта све људи не раде да би се додворили владици")! Иначе, у праву си што се тиче ића и пића, јер барем 70% тако доживљава то. Но, ни не замерам им. То је добра стара паганска религија. Свако по својим могућностима. Нисмо ми Срби неки духован народ. Још мање православан. Наравно, све ово је уопштавање.    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Овогодишње празновање заштитника и патрона крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог отпочело је 25. новембра 2019. године служењем вечерње службе у параклису школе.   Звучни запис обраћања Епископа Јована   Звучни запис беседе Митрополита Порфирија   Звучни запис духовне поуке Епископа Јована     Пре службе, професори, ученици и гости, окупили су се у холу Богословије и уз Ис полла ети деспота и тропар Светом Јовану Златоустом дочекали Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Вечерњу службу служио је Високопреосвећени Mитрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а у наставку, по први пут у историји те богословије, прослављању школске славе придодата је још једна свечаност – монашење. Чин монашења извршио је владика Јован, а монашки постриг примио је бивши ђак а садашњи професор крагујевачке богословије г. Јован Прокин.   У наставку вечери преломљен је славски колач црквеног радија “Златоусти”.   У уторак, 26. новембра 2019. године, на дан славе, у празничној атмосфери и пуном холу дочекани су архијереји шумадијски Јован и загребачко-љубљански Порфирије, који је и началствовао евхаристијским сабрањем.   После читања Јеванђеља, надахнуту и поучну беседу произнео је митрополит Порфирије: -Свака реч Јеванђеља јесте реч Божија, реч Христова, иако је у прошлости већ изречена, она не губи своју снагу и вечни смисао. Сада смо чули реч Христову, реч Њега самога, која нам открива да је Он дошао у свет, не да би основао неку нову заједницу, идеолошки другачију, не да би утемељио неки нови философски правац који би био само још један више у ондосу на претходне, већ је Господ дошао искључиво и само да спасе људски род.    Истовремено, основао је Цркву своју, да она буде радионица спасења, да она буде предукус Царства Божјег, да она буде Царство Божје међу нама управо кроз овај моменат, кроз свету Литургију. Тако и у причи коју је Господ изрекао, а записао је апостол Јован, Он позива све нас да се угледамо на Њега, да нам Он буде образац и узор. Ми данас славимо једног таквог пастира Христовог, кроз чије дело се пројавила служба Христова.    Тај пастир јесте Јован, прозван Златоустим. Тако је назван због златних и спасоносних својих речи, али те речи нису биле само дивно изречене, нису биле пука реторика, већ су биле испуњене Духом Светим и у себи носиле снагу која се није само дотицала срца свих људи који су га слушали, већ дотиче и наша срца, срца савремених хришћана. Та снага речи проповедника речи Божје није у стилу, није у начину на који је та реч изречена, него је у унутрашњем односу са Богом и Христом.    Ако та реч Јеванђеља није потврђена животом, односно ако не извире из живота по Христу, онда та реч, ма колико лепо била изречена, нема никакву снагу. Ма колико Свети Јован Златоусти имао спасоносу, златну и убедљиву реч, пре свега има спасоносни, врлински живот. Зато сада када славимо светог Јована Златоустог, морамо знати да наша реч има снагу само ако живимо светим животом каквим је он живео”.   Током празничне Литургије, као и сваке године, владика Јован је рукопроизвео матуранте из Епархије шумадијске у чин чтеца, док је професора монаха Јована Прокина рукоположио у чин јерођакона.   По завршетку свете службе уследила је свечана академија коју је отворио хор Богословије, а затим је реткор Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић свима пожелео добродошлицу и најавио даљи програм. Професор јереј Владан Костадиновић, потпомогнут рецитаторима Миланом Јеличићем, Марком Станишићем и Павлом Луковићем, одржао је предавање о историјским приликама у време добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. После предавања ученици Дејан Костић (на гитари) и Стефан Стојановић (на фрули) извели су песму Зајди, Зајди. За крај програма хор је уз инструменталну пратњу ученика отпевао песму Играли се врани коњи. Прослава је настављена уз свечани ручак у школској трпезарији, уз песму и пријатно расположење.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Православни богословски факултет Вас позива на промоцију пет томова ПАТРОЛОГИЈЕ Епископа умировљеног захумско-херцеговачког др Атанасија Јевтића, професора емеритуса.     Говоре:   Епископ др Атанасије др Александар Ђаковац др Здравко Јовановић др Микоња Кнежевић др Андреј Јефтић     У амфитеатру факултета, Мије Ковачевића 11Б, у понедељак, 18. новембра 2019. у 19.00 часова. Улаз слободан. Добро дошли!     Извор: Православни богословски Факултет у Београду
    • Од Логос,
      Свештеник полаже Дарове на свету Трпезу; а тада, пошто се приближило време савршавања самога чинодејства, и пошто се налази непосредно пред приношењем страшне жртве, он потпуно приправља себе, очишћује се молитвама и припрема се за свештенодејство. Али, не само себе, него и присутни народ молитвом приготовљује и припрема за благодат, за стицање узајамне љубави и за исповедање вере.      Наиме, у ово троје садржана је целокупна припрема, коју је Господ затражио од нас рекавши: „Будите спремни“(r). Јер, овде су присутни и вера и дела: вера се открива кроз исповедање, а дела се показују кроз љубав, која представља конац сваког доброг дела2 и врхунац сваке врлине.   2. Али, о томе ћемо нешто касније. Но, пре тога свештеник позива присутне вернике да се моле за оно за шта се у тај час треба молити. За предложене часне Дарове, вели он, Господу се помолимо. Помолимо се Богу за ове Дарове који су пред нама: да они буду освећени и да наше првоначално назначење доспе до своје кончине. Затим, придодаје и друге прозбе за оно што треба да иштемо од Бога, а на крају нас позива да сами себе и једни друге и сав живот свој Богу предамо. Потом тихо упућује Богу једну молитву чији завршетак, као што је обичај, узвикује гласно да га сви чују; тако да и он сам упућује Богу славословље, а истовремено вернике чини заједничарима тога славословља.    Након тога моли се за све и позива их да имају мир међу собом. Наиме, после возгласа: Мир свима, додаје: Љубимо једни друге. Јер, да се молимо за друге, то је апостолска заповест; због тога се и народ моли за свештеников мир, говорећи: И духу твоме. Пошто иза наше међусобне љубави следи љубав према Богу, а иза љубави према Богу следи савршена и жива вера у Њега, стога свештеник, поменувши љубав и позвавши вернике да љубе једни друге, одмах позива на исповедање вере, говорећи: ... Да бисмо једнодушно исповедали. И верници објављују Бога Кога треба да исповедамо, а то је Света Тројица.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Поводом упокојења др Улриха Луца, професора Новог Завета у Берну, епископ бачки Иринеј упутио је његовој удовици следећи телеграм саучешћа:     Дубоко уважена госпођо Луц,   Желим да Вам изразим своје искрено саучешће и молим се да Господ наш Исус Христос подари Вашем  преминулом супругу, а мом незаборавном пријатељу Улриху вечни покој и блаженство у Царству небеском.   Иринеј Буловић, православни епископ новосадски и бачки     Sehr geehrte Fr. Luz,   Ich moechte Ihnen mein aufrichtiges Beileid aussprechen und bete, dass unser Herr Jesus Christus Ihrem verstorbenen Mann und meinem unvergesslichen Freund Ulrich die ewige Ruhe und die Seligkeit des Himmlischen Reiches schenke.     Irenaeus Bulovic, Orthodoxer Bischof von Novi Sad und der Batschka     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од александар живаљев,
      ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ
      Аутор: Вук Бачановић
      Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? 
      Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. 
      Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. 
      Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. 
       
      Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића.
      Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић?
      Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“.
      У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће.
       
      Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива  средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације.
      Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога.
      Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас.
      Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. 
      Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона  Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? 
      Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“.
      Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења.
      Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији.
      Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу.
      Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе?
      Политикон
      ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић – Политикон
      POLITIKON.RS

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...