Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 48 минута, grigorije22 рече

Из Житија Светог Василија Великог

Жизнь

Источники

I. Свидетельством о событиях жизни В. В., как прямым, так и косвенным (об образовании, образе мыслей), является корпус сочинений самого святителя. Наиболее важные автобиографические фрагменты: Ep. 204, 210, 223, 224; De jud. // PG. 31. Col. 653A; De Spirit. Sanct. 29. 74.

II. Свидетельства современников. 1. Свт. Григорий Богослов: а) «Надгробное слово Василию Великому» (Greg. Nazianz. Or. 43) является основным источником сведений о семье, детстве В. В., времени обучения его светским наукам, чему автор был непосредственным свидетелем (cр. автобиографическую поэму «De vita sua»). Первоначальный вариант гомилии был устным (речь 1 янв. 382, в день памяти В. В., отмечавшейся в Кесарии) и потому, вероятно, значительно более коротким и существенно отличавшимся от последующего письменного варианта (Bernardi. 1992. P. 27-28); б) др. гомилии: Or. 9. 4-6; Or. 10. 2-4; Or. 11. 1-3; Or. 13. 2; Or. 18, содержащие много свидетельств о характере В. В.; в) письма к В. В.: Ep. 1, 2, 4-6, 8, 19, 40, 45-50, 58-60, 231; а также письма, в к-рых упоминается В. В.: Ep. 16. 3-4; 25. 2; 41. 8; 42. 5; 43. 3; 44. 4; 53; 63. 5-6; 76; 80; 115. 3; г) надгробные эпиграммы В. В. (Epigr. Basil.), а также его родным (Epigr. Naucr.; Epigr. Emmel.; Epigr. Macr.; Epigr. Theos.).

2. Сведения о жизни В. В. содержатся в сочинениях его младшего брата свт. Григория, еп. Нисского, однако исследователи относятся к этим свидетельствам с осторожностью, учитывая непростые отношения братьев (Gribоmont. 1981. P. 46; ср.: Rousseau. 1994. P. 11): а) «Надгробное слово брату Василию» (Greg. Nyss. Or. in Basil.), произнесенное, вероятно, 1 янв. 381 г. (Bernardi. 1992. P. 27), богато скорее риторическим содержанием, хотя и предоставляет нек-рые важные сведения о жизни В. В.; б) «Жизнь Макрины» (De vita Macr.) - жизнеописание сестры В. В. прп. Макрины Младшей - является своего рода семейной хроникой, содержащей подробные сведения, в частности, о матери В. В. прп. Емилии (2, 11, 13), самом Григории, др. братьях: Навкратии (8-9) и свт. Петре, еп. Севастийском (12), об особенностях воспитания и начального образования в семье (3), о времени непосредственно по возвращении В. В. из Афин (6), о смерти В. В. (14) и проч.; в) письма: Ep. 13. 4-5 (к Ливанию), Ep. 29. 4 и Ep. 30 (оба к брату Петру).


3. Свт. Афанасий I Великий в письме к пресв. Палладию поддерживает В. В., его епископский авторитет, порицая кесарийских монахов, выступивших против него. Он называет В. В. «похвалой Церкви», свидетельствует об истинности его суждений (Athanas. Alex. Ep. ad Pall.).

III. Позднейшие свидетельства. 1. Церковные историки IV-V вв.: а) Сократ Схоластик сообщает отрывочные сведения о В. В.: образовании, изучении трудов Оригена, о борьбе с арианством, в т. ч. эпизод с имп. Валентом (Socr. Schol. Hist. eccl. IV 11, 23, 26; V 8, 9); б) Cозомен описывает время обучения В. В. в Афинах, приводит свидетельства о создании им монашеских общин в Понте, о встрече святителя с имп. Валентом и о его дальнейшем противостоянии арианам (Sozom. Hist. eccl. VI 15-17, 21-22); в) Феодорит Кирский подробно описывает обстоятельства встречи В. В. с имп. Валентом (Theodoret. Hist. eccl. IV 19); г) арианский историк Филосторгий пишет о полемике арианского богослова Евномия с В. В., намеренно подчеркивая «догматические заблуждения» В. В. и Григория Нисского (Philostorgius. Hist. eccl. VIII 11-13); д) краткое упоминание о В. В. и перечень нек-рых его сочинений присутствуют у блж. Иеронима Стридонского (Hieron. De vir. illustr. 116). К этим источникам примыкает «Библиотека» свт. Фотия (IX в.), предоставляющая отрывочные сведения о жизни и сочинениях В. В. (Phot. Bibl.: 40 (8b), 43 (9a), 75 (52b), 137 (97b), 138 (97b), 141 (98b), 162 (106a), 177 (123a), 226 (243a), 229 (252a, 257a, 259b, 261b), 230 (274b, 280a, 279ab), 231 (286b), 232 (291a), 240 (322b, 232a)).

2. Жития и гомилии: а) «Житие св. Василия» (Vita S. Basilii), приписывавшееся современнику В. В. свт. Амфилохию Иконийскому, как определил издатель XVII в. Ф. Комбефис, ему не принадлежит (BHG, N 246y - 260; Barringer. 1980). Многочисленные вост. версии этого жития указывают на то, что его возможным автором является преемник В. В. по епископской кафедре Елладий: предполагается, что, произнеся надгробную речь В. В., Елладий положил начало житийной традиции святителя, к-рая впосл. существенно пополнилась за счет различных вставок (Муравьев. 1997. С. 139-141, 144). Неподлинными или спорными являются также приписываемые Амфилохию сочинения: «Энкомий св. Василию Великому» (BHG, N 260z), «Слово на Обрезание и [память] св. Василия Великого» (BHG, N 261); б) прп. Ефрема Сирина (IV в.) «Похвальное слово Василию Великому» (Θραντζόλης Κ. ῾Οσίου ᾿Εφραίμ τοῦ Σύρου ἔργα. Θεσσαλονίκη, 1998. Τ. 7. Σ. 338-355).

3. Жизнеописания Нового времени: а) подлинные и сомнительные сведения о жизни В. В., его почитании, чудесах, мощах и проч. приводит Ф. Барт (ActaSS Antw., 1698. Iun. T. 2. P. 807-958; P., 18673. T. 23 (Iun. T. 3). P. 295-436; отчасти воспроизводится во вступительной статье к изданию сочинений В. В. в патрологии Миня - Introductio // PG. 29); этой работе предшествовало соч. «Жизнь святых Василия Великого и Григория» Ж. Эрмана (Hermant G. Vie de S. Basile le Grand et celle de Grégoire. P., 1674. 2 vol.); б) Л. С. Тиймон посвятил житиям святителей В. В., Григория Богослова, Григория Нисского и Амфилохия Иконийского большой том своего труда «Mémoires pour servir à l'histoire ecclésiastique des six premiers siècles» (P., 1703. T. 9, житие В. В.- P. 1-304, примеч.- P. 628-691); в) монах-бенедиктинец конгрегации св. Мавра (см. ст. Мавристы) П. Маран, принявший от мавриста Ю. Гарнье († 1725) заботу о полном издании сочинений В. В. (вышло в Париже в 1721-1730), на основе работы Тиймона составил (1730) житие святителя (Vita Basilii // PG. 29. P. V-CLXXVII). В наст. время оно является наиболее полным источником сведений о В. В., на нем основывается большое число последующих исследований. Однако, ограниченное материалами, находившимися на тот момент в парижских б-ках (Gribomont. 1981. P. 23), это сочинение требует методологической коррекции: жизнь и учение В. В. следует рассматривать в контексте культурных традиций поздней античности и христ. влияний (в особенности Оригена), а также используя совр. данные вспомогательных исторических наук - археологии, палеографии, нумизматики и проч.

4. Совр. исследования (XIX-XX вв.): а) П. Аллар в 1899 г. составил описание жизни В. В. (Allard), к-рое лежит в основе мн. общих работ, посвященных святителю (в т. ч. на рус. языке: Лебедева. 1902; на греч. языке: Παπαδόπουλος. 2002); б) исследования греч. ученых К. Бониса (Μπόνης. 1975. Σ. 13-71) и П. Христу (Χρήστου. 1978) являются плодом глубокого изучения исторических источников; б) С. Жие (Giet. 1941), Б. Тройкер (Treucker. 1961), И. Куртонн (Courtonne. 1973), Б. Ген (Gain. 1985) и Ж. Р. Пуше (Pouchet. 1992) раскрывают культурный и религ. горизонт жизни В. В. гл. обр. на основе его обширной переписки; в) Ф. Руссо (Rousseau. 1994), следуя П. Федуику (Fedwick. 1979), написал исследовательскую работу о жизни и творчестве В. В., в к-рой учитываются новейшие данные исторической науки.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сада ти нађи из ког житија је ова причао о златном голубу.

То је кажа. Најпре што би Васа био једини светац којхи је видео освећење дарова. Увела би се сумња да ли се дарови на другим службама освећују. Глуп је изговор да се нхе освећују због греха ђакона, односно зато што су жене нечиста сила. Сам Василије није проповеао Духа као Бога. Дакле, само из касније праксе, кад се већ увела завеса, следи позивање на ауторитет Василија Великог, који није ни лук јео, и лук мирисао. Ово је дубоко антицрквена епизода, јер Црква учи да Дух силази иако је поп убица. То је његов грех, али се светиња обавља као да је и сам светац врши, јер је свештеник инструмент, а Хр истински принос и приноситељ. Ова прича одражава и прави дух новотараца, јер они све прихватају пост фестум. И онда иду да моралом образлажу ствари. Зато данас неће да иду на "новотарске" литургије, а сам Вас Вел. је био корифеј новотараца. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jeli ovo tačno? @Zoran Đurović

Неће бити тужни због својих рођака (који су у паклу)?
 
– Рођачке везе престају са тренутком смрти. И сви брачни односи се завршавају. И телесни. Ако рођаци приђу ближњем, то онда није због рођачке везе, већ због душевне. Ако је није било, онда и не долазе. Схватате? „У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити“ (Лк. 17:34). Господ је, сећате се, рекао: свако одговара само за себе (види Језекиљ 18.). И опет, ако међу венчаним супружницима постоји душевно и духовно сродство, и тада ће постојати, али не као између мужа и жене, већ као између два детета Божија. Ако тога нема, онда не.
Људи ће бити васкрснути управо у овом телу у коме се сада налазимо. И тада ће бити плата за грехе и апсолутно пуна награда. Тада ће наступити велико Царство где неће бити ни смрти, ни трулежности. Како је речено, вечно весеље ће доћи, болест, туга и уздаси ће отићи.
 Danil Sisojev

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović 

Evo jedan tekst ko stvoren za tebe. 12:smeha:

ISTRAŽUJEMO Šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno tokom posta: Seks moguć samo uz blagoslov

 

prekomerno jeloFOTO: SHUTTERSTOCK

Pored odricanja od prekomernog jela i pića tokom posta, vernici bi, kako kaže Sveto pismo, trebalo da se uzdržavaju i od intimnih odnosa.

 
 

sNmk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bFOTO: SHUTTERSTOCK

Dobro bi bilo da ostave i cigarete, kao strast koja takođe nije poželjna u dane određene za "pročišćenja od loših misli i dela".

 

- Kao kada nam u kuću dolazi neki dragi gost i mi se trudimo da je sredimo da bi se on ugodno i prijatno osećao. Koliko tek treba da očistimo svoje telo u koje preko Svete tajne pričešća primamo u sebe samog Gospoda, i zato je potrebno da se uzdržavamo – poručuju sveštenici.

Alkohol nije zabranjen, ali u količini koja ne dovodi do opijanja, što podrazumeva umerenost ili nazdravljanje kojom čašicom nekim lepim povodom.

Kad je reč o uzdržavanju od intimnih odnosa, sveštenici sa kojima smo razgovarali kažu da je “telo ljudsko hram duše i Duha Svetoga”.

 

– Kao takvog, ne treba ga skrnaviti telesnim pohotama, ako je ikako moguće, dok se spremamo za primanje svetinje kroz pričešće – poručuju sveštenici.

O uzdržavanju od telesnih strasti za vreme posta govorio je i sveti Jovan Zlatousti rečima: "Ko svodi post samo na uzdržavanje od hrane, taj sramoti post. Nisu samo usta dužna da poste-ne! Neka posti i oko, i uho, i ruke, i noge, i svo naše telo."

Međutim, ako za vreme posta ipak požele telesnu strast, vernici mogu da se obrate svešteniku koji će, u slučaju "opravdanog" zahteva, dati blagoslov za upražnjavanje seksa i u ovom periodu. Naime, prema svetim knjigama odnosi u postu nisu ni zabranjeni, ni poželjni, ali "ako supružnici ne mogu da izdrže, bolje da se jedno drugom podaju, nego da samo o tome misle".

Držeći se ovih reči, neki sveštenici ističu da ljudi koji su u braku ne moraju da se uzdržavaju od seksa, jer je reč o potrebi koja vodi produžavanju roda ljudskog.

Kažu da im se vernici ne javljaju sa zahtevom da ih razrešio ovog dela posta, što ne znači da ne praktikuju intimne odnose dok on traje.

 

- U svakom slučaju, u večeri pred pričešće trebalo bi se uzdržavati od svakog jela i pića, ali i svih drugih telesnih zadovoljstava. Pored uzdržavanja od prejedanja i strasti, ljudi treba više da se okrenu molitvi. Treba da se uzdržavaju od rđavih misli, želja i dela. S druge strane, traži se umnožavanje dobročinstava i svih jevanđeljskih vrlina. I da ne budu licemerni, odnosno da ne stavljaju okolini do znanja da poste. Treba da žive u granicama skromnosti, gde se podrazumeva i uzdržavanje od strasti, posebno za one koji nisu u braku - kažu sveštenici.

Svesni su da cigarete mnogi ne mogu da ostave zbog posta, ali da se ne sme pušiti pre pričešćivanja.

- Što se alkohola tiče, koja čašica je dozvoljena. Međutim, nije dozvoljeno opijati se, nego nazdraviti – naglašavaju sveštena lica.

Podsećaju da je cilj posta očišćenje tela, jačanje volje, uzdizanje duše iznad tela, a iznad svega proslavljanje Boga.

Deca do sedme godine ne moraju postiti, a mogu se pričestiti. Posle sedme godine, treba ih pomalo uvoditi dan-dva da poste, kad roditelji procene da je vreme, a da se ne pretera i ne stvori kod dece kontraefekat i odbojnost od posta.

 

Mogućnost razrešenja

Razrešenje od pravila posta postoji u situacijama koje proceni nadležni paroh, odnosno sveštenik.

– To je moguće ako se radi o trudnicama, dojiljama i bolesnim ljudima, koji zbog specifičnosti stanja u kojem se nalaze dobijaju razrešenje da mogu da mrse, a da se pričeste kad se osećaju spremni i dostojni. S obzirom na to da oni koji se u nedelju pričešćuju, u subotu od 23.59 časova ništa ne jedu i ne piju dok se ne pričeste, pomenutim osobama se dozvoljava da popiju lek ili čak da doručkuju, zbog jačine terapije ili dojenja deteta – objašnjavaju sveštenici.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Zoran Đurović рече

Лупа глупости.

 У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити“ (Лк. 17:34).

 Ovo je najverovatnije neka njegova interpretacija jer ne vido nigde u otaca. No postavlja se pitanje šta sa rođačkim vezama ako ćemo svi da budemo jedno kroz Hrista a rođaci na primer nisu bili verujući? On insistira na duhovnoj vezi među ljudima još ovde na zemlji pa ako je nema ljudi ne prilaze jedan drugom. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Овим дописом желим да обавестим целокупну јавност истине ради о недавном инциденту који се десио 2. септембра 2019. године око 8:00 часова увече у Сједињеним Америчким Државама у Флориди. Изражавам велико жаљење што су недавно поједини медији писали не баш веродостојно о овом догађају, а који је везан за оца Драгана Жарића, свештеника СПЦ у Петерсбургу (Ст. Петерсбург) у Америци.     Свештеник Драган Жарић је отац три дечака и однедавно девојчице. Горепоменутог дана кад се догодио инцидент породица Жарић је имала госте, једну младу породицу са њихове парохије који су дошли да виде новорођену бебу (Јефимију). После краћег времена отац Драган је изашао напоље заједно са парохијанином М. Ћ. да види ста раде његова два старија синчића Јован (7 година) и Гаврило (9 година) који су се играли на оближњем игралишту. И тако док су свештеник и М. Ћ. разговарали о. Драган је идући погледао према кошаркашком игралишту и видео како један старији дечак Чарлс (12 година Charles), хвата Гаврила (9 година) за врат, ставља-позиционира руку око његовог врата, притеже и онда га брутално баца као лопту на бетонску подлогу игралишта. А што је проузроковало да је Гаврило почео да се привија лежећи на бетону и да плаче у боловима од пада уз многобројне модрице по телу. Чарлс (Charles) се засигурно не може сматрати другаром Гаврила и Јована, а како би то неко можда рекао. Kо је икад пао на бетон са неке висине зна какве опасне повреде по живот могу да буду проузроковане. После овог отац Драган се умешао у догађај и у афекту ударио ћушку Чарлсу. Чарлс је иначе дете проблематичног понашања. На кошаркашком игралишту је било још троје деце и две старије особе, не укључујући парохијана М. Ч. као и дечака Јована који су видели цео догађај. Свештеник није позвао полицију иако је могао и требао то да уради. Раније пре овог догађаја већ неколико пута Гаврило и Јован су долазили кући у сузама, јер их је Чарлс малтретирао. Свештеник Драган како би се то казало народим језиком није хтео да се „замери ником“ да као српски православни свештеник неког пријављује полицији. Српска дијаспора и парохијани свештеника Драгана су изненађени и шокирани оваквим новинским извештавањем, које није веродостојно. Амерички новинари који су описивали овај догађај уопште нису поменули све детаље већ су тенденциозно сву кривицу свалили на њега. Нажалост неки медији у Србији нису чак ни енглески текст веродостојно превели на српски језик   Можемо судити оцу Драгану читајући овакве текстове али засигурно не можемо сазнати целу истину из овако спинованих вести. Неко ко седи за монитором компјутера и чита све ово може претпостављати да је свештеник требао овако или онако да поступи, али је питање како би они у сличној ситуацији поступили да виде да неко њихово дете туче и малтретира притом знајући да то није први такав инцидент учињен од исте насилне особе. Свештеник Драган је направио грешку што није позвао полицију истог тренутка кад се догодио први овакав инцидент. То је на жалост пропуст многих Срба у дијаспори јер се пре свега руководе својом традицијом и културом, а не традицијом и правосуђем држава у којима живе.   Драган је свештеник који је већ десет година у Америци и за све то време ради са децом. У тих десет година није имао никакав инцидент нити је начинио један једини проблем икоме. Инстинктивно да заштити своје дете, га је сад довео у проблем, Уместо, као што то данас чине у западном свету, да забележи камером Гаврила који лези на бетону и превијајући се плаче, да фотографише све модрице, и да позове полицију, Драган је реаговао инстинктивно као родитељ и то га је сад довело у проблем. Ствари су сад на жалост кренуле другим током. Стога апелујемо барем на наше новинаре у Србији да покушају разумети једног родитеља који је заправо само штитио своје дете.   Ма колико то нама можда звучало неуобичајено а некоме и неприхватљиво, отац Драган је ипак требао пријавити Чарлса полицији. Свако од наших људи који живи на Западу у дијаспори требао би да извуче поуку из ових догађаја. Ми смо као народ такви да често желимо да будемо више добри другима него себи, али средина у којој живимо нема разумевања за нашу традицију и културу те је стога паметније да прихватимо обичаје и понашање Запада, макар то било само формално, али да не доводимо себе у ситуацију да се правдамо и страдамо због својих добрих намера.   Мојсије Жарић     Извор: Видовдан
    • Од Логос,
      Од Господа ти радост! радост – у свакој муци, у свакој невољи, у свакој смрти Њега ради. Јер у овом тужном свету нема истинске радости мимо Њега. Та колико је пута, нема сумње, Он свемилостиви сишао у сам пакао мој и извукао ме из најстрашније смрти моје, умирања мог. То је сигурно и с тобом много пута учинио.      И разлио чудесну радост по души мојој и твојој. Тако увек, тако свуда у свим световима човечанским Он стиже и пристиже к нама са Својом Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Радошћу. И ко је онда богатији од нас! И заиста смо увек са пресветлим Апостолом – „као они који ништа немају, а све имају“. Несумњиво, све имају – када Господа Христа имају. Зато смо добре воље увек у овом малом и мајушном свету: добре смо воље у мукама, у невољама, у гоњењима, у страдањима, и у свима смртима: јер изнад свију њих и у свима њима чудесни и благи Господ хода од срца мог до срца твог, и срца свачијег. Ко има очи да види, то увек види; ко има уши да чује, то увек чује. Нема муке моје, ни болести моје, ни смрти моје, које човекољубиви Господ није свемилостиво узео на себе. Тако исто и твоје. То си морао осетити.   По твоме писму разливена је нека туга, која као да својим невидљивим капиларима сише очајање. А очајање? То је највећи непријатељ човеков у земаљском свету. Јер најмоћнији: врло лако стровали душу човекову у смрт. А када душа у човеку умре, – нашта му онда сав свет, сви светови скупа? Онда се сви светови претварају у смрдљива гнојилишта, и човек у мукама постаје близанац ђаволу и анђелима његовим. Не! нема места очајању за хришћанина у овом свету, јер када је Господ сишао у овај свет, и Црквом сав остао у њему, – како онда дати места очајању у души својој? Та сав Господ је ту, поред нас, око нас! Само завапи к Њему, и гле! – већ си у загрљају Његовом. А ко те онда може отети из загрљаја Његовог: који то непријатељ, који то човек, који то ђаво, који то пакао? Та никаква нас сила, никаква злосила не може раставити од љубави Његове. Њиме смо увек јачи од свакога зла, од свакога греха, од свакога пакла, од свакога ђавола, и од свију скупа. Сва је мудрост хришћанинова у томе: држати се непрестано Господа Христа – држати се молитвом, држати постом, држати милостињом, држати љубављу, држати кротошћу, држати смиреношћу, држати трпљењем, држати покајањем, држати светим Причешћем, држати светом исповешћу; држати се Њега, Неизменљивог, Ничимнезаменљивог и Никимнезаменљивог Бога и Господа, сваком светом тајном и сваком светом врлином. Онда? – Онда смо изнад свих смрти, изнад свих мука: увек радосни – радошћу вере, радошћу спасења...   Правог свештеника не смеју саблазнити ни рђави свештеници, ни рђави првосвештеници. Он увек гледа изнад њих, и увек угледа свете свештенике и свете првосвештенике: угледа светог Златоуста, светог Саву, светог ђакона Авакума, и безброј других светитеља. И ка њима се пружа свом душом, и њима се одушевљава, и њима се руководи. А они? Сви су они у Цркви живи и данас, као јуче, и као пре хиљаду година. Живи сви свети Апостоли, живи сви свети Мученици, живи сви свети Оци, свети Исповедници, и свакодневно саслужују на светој Литургији и нама, недостојним свештенослужитељима Божјим. Зар нисмо онда јачи и силнији од сваке смрти, од оваког зла, од сваког греха? И зар можемо имати изговора за своје очајање у свештеничком звању? Та ни служба анђелска није узвишенија од службе свештеничке! Свештеник има божанске власти над – рајем и паклом, над смрћу и животом, над бесмртношћу и вечношћу. А ти, драги мој, као да си тренутно посумњао у то, и клонуо духом. Горе срце! Јер нико у роду људском нема што свештеник Христов има. Главно је: ослони се вером и молитвом и љубављу на чудесног Господа, Господа Сладчајшег – и све ће смрти побећи од тебе, а камоли очајање и његова исчадија.   Сва ти добра од Господа жели препоручујући се твојим светим молитвама твој отац Јустин.     Писмо свештенику (13 фебруара 1956). Свети ЈУСТИН Ћелијски (Нови)     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      Протојереј Јован Мајндорф (17. фебруар 1926. - 22. јул 1992), декан Академије Светог Владимира од 1984 до 1992, професор Историје Цркве од 1959. до 1992, плодан писац и снажан глас Православне Цркве, упокојио се на 22. јула 1992. године.

      Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД).
      Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу.
      Отац Јован Мајендорф је дуго времена био на челу Одељења спољних односа Православне Цркве у Америци. Био је један од иницијатора стварања канонске организације ове Помесне Цркве (чији почеци сежу у време оснивања Руске мисије на Аљасци, 1794. године), која је своју аутокефалност добила од Московске Патријаршије 1971. године. Од 1968. до 1976. године стајао је на челу комисије “Вера и поредак” Светског Савета Цркава, у чијем се Централном одбору налазио. Отац Јован је био један од оснивача Синдесмоса (Светске федерације православне омладине) 1953. године, први секретар те организација, а затим и њен председник. Такође, протојереј Јован Мајендорф био је ректор Академије Светог Владимира у Њујорку. Последње три године живота често је посећивао Москву и Петроград, где је држао предавања и проповедао.
      Дела оца Јована Мајендорфа преведена су на 12 светских језика. Његовом перу припадају такве студије као што су “Увод у учење Григорија Паламе” (Editions du Seuil, Paris, 1959), “Свети Григорије Палама и православна мистика” (Сеил, 1959; српско издање: Православни Богословски факултет и Хиландарски фонд, Београд, 1983), превод и критичко издање “Тријада у заштиту свештеноисихаста” од светог Григорија Паламе (у 2 тома, Louvain, 1959), “Православна Црква јуче и данас” (Сеил, 1960; 2. издање 1969), “Православље и католицизам” (Сеил, 1965), “Христос у византијском богословљу” (Les editions du Cerf, 1969; српско издање: “Христос у Источно-хришћанској мисли”, Хиландар, 1994) “Увод у византијско богословље” (Серф, 1975), “Брак: његова перспектива у Православљу” (YMCA-Press, 1986), као и мноштво чланака. На енглеском језику објављене су књиге: “Византијско богословље – Историјски токови и догматске теме” (Fordham Universsity Press, 1974; српско издање: “Византијско богословље”, Каленић, Крагујевац, 1989.), “Византија и уздизање Русије – истраживање византијско-руских односа у XV веку” (Harvard University Press, 1980), “Византијско наслеђе Православне Цркве” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981), “Јединство царства и хришћанске поделе. Црква од 450. до 680. године” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981; српско издање: Каленић, Крагујевац), а такође и зборници радова и издању Свето-Владимирске духовне Академије: “Живо предање” (1978), “Саборност и Црква” (1983), “Сведочанство свету” (1987), “Визија јединства” (1987). Отац Јован је био ожењен, имао је четворо деце и шесторо унучади.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Dominika,
      Седамнестог јуна, у Понедељак Светог Духа, у манастиру св. Ђорђа ‘Хумејра’ у Долини хришћана у Сирији, по благослову патријарха антиохијског Јована, организован је сусрет свештеника из Сирије и Либана. Учествовао у њим преко 100 изабраних отаца из 12 православних митрополија дејствујућих у овим државама. Сусрету су преводили митрополит Хаурана и Џабал ал-Араб Сава (Есбер), митрополит Ладакије Атанасије (Фахд), епископ Сафите Дмитрије (Шарбак) и епископ Маалуле Ефрем. Девиза сусрета је била ’Заједно према бољој служби’.

      Састанак је почео молитвом. После ње приказан је филм, где патријарх Јован причао је о служби свештеника, која мора бити испуњена Светим Духом. После филма предавање одржао је отац Игнатије Даруџ; рекао је, да свештеник је икона Христа. Такође је изјаснио да циљ сусрета су заједничка молитва, упознавање, дискусија, измена искуства.

      Касније свештеници су били поделени на групе, у којим су биле дискусије на одређене теме. Сусрет завршио се молитвом.

      Чини се, да то је био први у историји такав велики састанак свештеника Цркве антиохијске у Сирји и Либану.

      Извор; превод: pouke.org
    • Од Логос,
      Шта се то дешава на Филолошком факултету да је 136 знаменитих универзитетских професора, академика, књижевника, правника, новинара... потписало отворено писмо ставивши се на страну суштине, а не процедуре.
       
      Њихово реаговање изазвала је чињеница да је недостатак кворума на седници Наставно-научног већа Филолошког факултета Универзитета у Београду био разлог да професори др Дарко Танасковић и др Предраг Пипер не буду предложени за емеритуса, иако су матичне катедре за то дале позитивно мишљење.
      То је био разлог објављивања отвореног писма названог „Предлог за размишљање“ чији потписници наводе да су истински забринути због разних појава које угрожавају систем српског високог школства и његове највише научно-педагошке квалитете. Зато су се обратили свим деканима, професорима, члановима изборних већа и других управних тела појединих факултета, али и ректорима, као и свим одговорним члановима научне и универзитетске заједнице. У неодобравању статуса емеритуса двојици професора виде озбиљан проблем, јер, како наводе, у универзитетској заједници нема никога ко би могао са елементарном озбиљношћу да образложи да они то не треба да постану.
      На питање има ли у тој скривалици са недостатком кворума ипак неких добитника, потписници одмах додају да, нажалост, има.
      „То су они малобројни, али за изборну процедуру и укупан број гласова ипак релевантни појединци, који су лично заинтересовани за то да управо професори највиших научно-педагошких компетенција буду уклоњени са факултета“, наведено је у овом обраћању јавности.
      У овом случају, како констатују, губитници неће бити професори Танасковић и Пипер, већ матичне студијске групе, цео Филолошки факултет, па и Београдски универзитет.
      „Није тешко сагледати једноставну чињеницу да студиј оријенталистике са проф. др Дарком Танасковићем и без њега, те студиј славистике са проф. др Предрагом Пипером и без њега једноставно нису ни приближно исте научно-педагошке категорије“, наведено је у „Предлогу за размишљање“.
      Професор Танасковић за Спутњик каже да нерадо говори о насталој ситуацији, јер је реч о његовом универзитетском статусу, али и додаје да га то што је „Предлог за размишљање“, који је нашло за сходно да потпише и изнесе пред јавност више од 130 савесних и озбиљних личности, од којих многе нису из академске средине у ужем смислу, обавезује да саопшти своје виђење ствари.
      „Пре свега, тачности ради, ваља нагласити да смо колега Пипер и ја одласком у пензију испунили основни предуслов да будемо предложени за избор у звање професора емеритуса. Наше катедре, за славистику и оријенталистику, предложиле су нас, а одлуку о усвајању ових предлога и њиховом упућивању Сенату Универзитета требало је да на својој седници донесе Наставно-научно веће Филолошког факултета. Разматрање предлога и одлучивање о њима онемогућено је недостатком потребног кворума Наставно-научног већа, рок за упућивање предлога Универзитету је истекао и ми нисмо постали кандидати за ово истовремено почасно и радно звање. То су чињенице, онако како их ја видим. Све остало у вези са симптоматичним недостатком кворума и одсуством настојања да се до њега дође у домену је претпоставки, за које нема доказа, али има озбиљних индиција, о којима засад не бих говорио“, каже наш познати професор оријенталистике и некадашњи дипломата.
      Коментаришући подршку коју су добили професор Пипер и он, Танасковић каже да, ако је добро разумео „Предлог за размишљање“, његови потписници сматрају да никакве процедуралне околности и оправдања при одлучивању о суштинским академским питањима не би смели да буду довољни да се она једноставно скину са дневног реда универзитетског живота. То је, како каже, најбитније и не односи се само на овај случај.
      „Запажено је, наиме, да је на нашим факултетима узело маха накарадно схватање аутономије универзитета које, у комбинацији са реликтима самоуправљачких манира и стављањем у први план интереса ужих, добро позиционираних група, доводи у питање квалитет основне, наставне и научне делатности високошколских установа и ствара атмосферу резигнације и подаништва, неспојиве са мисијом и духом универзитета. У науци не сме да одлучује став већине, до којег се неретко долази прегласавањем унутар система успостављене гласачке машине, већ су једино релевантни аргументи засновани на научним чињеницама и потврђеним резултатима“, недвосмислен је саговорник Спутњика.
      Професор Филозофског факултета, академик Љубодраг Димић за Спутњик је објаснио зашто је један од 136 потписника „Предлога за размишљање“, међу којима су, поред осталих, и онколог др Радан Џодић, издавачи Жарко Чигоја и Јагош Ђуретић, књижевници Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Зоран Живковић, Рајко Петров Ного, Гојко Ђого, Александар Гаталица, Владислав Бајац, дипломата и амбасадор Србије у Грчкој Душан Спасојевић, проф. др Слободан Реметић, композитор проф. др Рајко Максимовић, универзитетски професори др Бранко Крга, др Ненад Кецмановић, др Ратко Божовић, сликар Чедомир Васић, в. д. директора Народног музеја у Београду Бојана Борић Брешковић, етнолог Драгомир Антонић, историчар проф. др Чедомир Антић, драматург Бојана Андрић, некадашњи новинар а сада универзитетски професор др Слободан Рељић…
      „Моје мишљење је да су у питању изузетни професори и штета је одрицати се таквих људи који имају искуство које могу да пренесу не само на студенте, већ и на млађе професоре. То је био разлог што сам ја ставио свој потпис испод тог захтева да се професорима Танасковићу и Пиперу продужи професура. Као што и сами видите, увек постоје могућности да се процедура изигра разлозима који су крајње ирационални. У питању су људи који су своје знање стицали деценијама и који су у могућности да га пренесу другима. А то је, на крају крајева, и функција универзитета да се ту срећу они који хоће да уче са онима који знају, који могу да их подуче“, наглашава наш познати историчар.
      На питање може ли се очекивати да се евентуалним изменама прописа који регулишу функционисање факултета онемогући да се процедура испречи наспрам суштине, јер најновија дешавања на Филолошком факултету нису усамљена појава, пошто се нешто слично недавно дешавало и на Филозофском факултету, Димић одговара да су закони, прописи увек последица негативне стварности.
      „Уколико у ствараности постоји нешто што је изигравање закона, вероватно ће законодавац морати да размишља и у том правцу, али то ће тек бити у некој будућности, а неки драгоцени људи неће моћи своје знање да деле са млађим колегама“, упозорио је Димић.
       
      Извор: Телевизија Храм

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...