Jump to content

Питајте професора и свештеника др Зорана Ђуровића

Оцени ову тему


Препоручена порука

@Zoran Đurović

Slušao sam kod Jerotića da su Sv. Irinej Lionski, Kirilo Aleksandrijski i Sv. Vasilije Veliki govorili da je Adam bio "na stupnju deteta".

Da li znate nešto o tome? Gde bismo mogli da potražimo detaljnije?

Ne uspevam da nađem na netu...

Zanima me zbog toga "na stupnju". Dakle kao da je Adam bio nerazvijen, nezreo...  a ne u smislu Hristove pouke: "budite kao deca".

Suprotno tome, katolički svetac Toma Akvinski je govorio da je Adam bio savršene pameti. Najsavršeniji čovek koji je postojao. To mi ima mnogo više smisla ....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 710
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

1 hour ago, Tumaralo. рече

@Zoran Đurović

Slušao sam kod Jerotića da su Sv. Irinej Lionski, Kirilo Aleksandrijski i Sv. Vasilije Veliki govorili da je Adam bio "na stupnju deteta".

Da li znate nešto o tome? Gde bismo mogli da potražimo detaljnije?

Ne uspevam da nađem na netu...

Zanima me zbog toga "na stupnju". Dakle kao da je Adam bio nerazvijen, nezreo...  a ne u smislu Hristove pouke: "budite kao deca".

Suprotno tome, katolički svetac Toma Akvinski je govorio da je Adam bio savršene pameti. Najsavršeniji čovek koji je postojao. To mi ima mnogo više smisla ....

Ту нема никаквог знања. Може да верује ко шта хоће, јер је у питању и сам "први" Адам. У хришћанству малоазијске провенијенције се говори о њему као незрелом, док на западу се говори као о зрелом, мада такву идеју блаженог Адама који би био у Рају Августин одбацио, али је иста (савршеног духовног бића) постојала у Александрији и одатле је преузели кападокијци. Чак је имамо у Златоуста који је био антиохијац. Иста се јавља у Максима Исповедника. Можеш читати у Поликарпа Шервуда о томе, али је мени неприхватљива кападокијска и Максимова идеја о неподељеном човеку, где би после сексуална диференцијација била условљена падом. Велим, прича је јако компликована и ми овде расправљамо - што многи не разумеју - о антропологији, а не о историји. 

Аквински се удаљио од Августина јер је Аг говорио самно о делимичном блаженству јер првосаздана бића нису могла да буду блажена апсолутно ако нису знала своју будућност. Да су пак знали да ће пасти, не би уживали у блаженству. У томе је цела квака. Није било раја на почетку. 

Такође није било детета на почетку, како је Иринеј Лионски замишљао, па су се деца заиграла, а онда их Бог побио. Родитељ може да испљеска дете, да га дозове памети, а не да га препусти смрти. То је антиохијска линија која говори да је човек по природи смртан и да се овде васпитава за блаженство. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 13.12.2018. at 13:06, grigorije22 рече

@Zoran Đurović     

Posto si pisao da imas iskustva sa egzorcizmom, da li treba prihvatiti kao istinu ono sto zli duh govori prilikom egzorcizma? Na primer otac Vasilije Novkov je vrsio egzorcizam gde je posednuta osoba govorila da primanje novih biometrijskih dokumenata vodi u ad.

 

https://3rm.info/publications/16383-otec-vasilij-eshhe-propovedv-pamyat.html

Демони ће рећи све овако и онако. Као у свакодневном животу. Само треба да се игноришу. Тешко ономе ко се прими да се тада говоре истине. Исус је забрањивао њима да га и исповедају да је Светац (Син) Божији. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Tumaralo. рече

Dakle i Zlatousti i Maksim Ispovednik su smatrali da je Adams savršen čovek?

A ovo za seksualnu diferencijaciju - ne postoji uporište u Bibliji. Postojali su i Adam i Eva pre pada. Hm, kako li je mogao tako očigledno da huli? xD

Да ли би био љубазан да ми објасниш зашто Златоусти тврди да Ева није била створена у Пост 1, 26-7?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, Zoran Đurović рече

Да ли би био љубазан да ми објасниш зашто Златоусти тврди да Ева није била створена у Пост 1, 26-7?

Tu je stvoren hermafrodit.

Eva se stvara u 2goj glavi Postanja.

Grehopad se dešava u 3ćoj glavi Postanja.

Dakle prvo se dogodilo razdvajanje polova pa tek onda Pad što znači da seksualna diferecijacija nije posledica Pada.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaze Bog oce Zorane.

Kako da se postavim prema ljudima koji me oklevetaju iz razloga sto ne mogu da vide celu sliku. Necu da ih optuzujem, jer sam i ja pre bio isto slep kao oni i isto se ponasao. Psihijatar mi kaze da im prastam i gledam na njih da su oni u nizem stadijumu duhovnog razvoja. Dali je takvo glediste gordo, mada ako se tako postavim puno mi je lakse da im oprostim.

svestan sam da prvi ce mnogi prvi biti poslednji, a poslednji prvi. Tako da ne uzimam sebe za superiornog

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
пре 2 часа, књаз рече

Помаже Бог оче,
молим Вас, дали може да ми кажете, како наша црква гледа на абортус ?
С поштовањем, Н.

Не могу. Нисам се тиме никад бавио. Праштај.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Зоране, на једном предавању сам чуо да постоји два начина обожења : преко Св. Тајни и преко подвига. Наиме, данас је подвиг ослабљен, али и однос према Светим Тајнама је скроз другачији, како сте и писали у тексту ,, о причешћу две речи ,, .

Како онда човек да се обожује данас у 21. веку ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Zoran Đurović рече

Не могу. Нисам се тиме никад бавио. Праштај.

Чек, Аво, ниједна се није исповедала ни распитивала за твог свештеничког рока?

Агностик по том питању?

?

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 41 минута, grigorije22 рече

Komentar na ovakva tumacenja otaca. Plus Sveti Ignjatije Brajncaninov i njegovi opisi pakla. 

ako pravim pauzu, navescu ti vasilija. slikam. moram da zavrsim 2 ikone.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На Велику суботу, 19. априла/1. маја 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, протопрезвитер Петар Тривуновић, сабрат Светоуспенског храма у Новом Саду, честитао је, у име новосадског свештенства и у своје лично име, Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину др Иринеју Празник Васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа.
      Звучни запис Васкршње честитке Епископу бачком
      Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја
      „Догађај Васкрсења Христовог надилази границе Јудеје, Палестине; надилази и Исток и Запад, поставши централни догађај свега света, свега створеног, целокупне историје, постајући и остајући темељ наше вере, због чега, заједно са анђелима и светима смрт Господњу објављујемо, Васкрсење Његово исповедамо. Као следбеници Његови, призвани смо да покажемо хришћанске и људске врлине: покајање, смирење и трпљење из љубави према Богу и ближњима. У том духу, љубави, дужни смо да се молимо за све трудбенике и да храбримо све уплашене, тешимо ожалошћене и безнадежне, да уносимо мир, разумевање и радост Христовог Васкрсења и обећања вечног живота“, навео је прота Петар.
      Епископ бачки господин Иринеј захвалио је оцу Петру Тривуновићу на поучној честитки, упутивши речи очинске и архипастирске поуке, те поздравивши свеколику пуноћу Цркве Божје у Бачкој сверадосним поздравом – Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
      „Као што каже Господ, наша жалост сигурно ће се претворити у радост, и ту радост нико од нас не може одузети. То је радост Васкрсења, радост због победе вечног живота над смрћу и ништавилом, победе Онога Који је у нама над оним који је у палом и огреховљеном свету. Васкрсење није само историјска реалност, него је оно сама суштина наше вере, нашег живота, наше наде, наше љубави“, истакао је Преосвећени владика Иринеј.
      Васкршњој честитки Епископу бачком у Владичанском двору присуствовали су протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и новосадски ђакони.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епархија зворничко-тузланска, у ово свето и страшно време, када празнујемо страдања и само Распеће Христово, приморана је да се зарад истине и изречених дезинформација разне природе, јавно огради од јучерашњег гостовања свештеника Радивоја Круља из Мостара у емисији Пулс Бн телевизије.

       
         Свештеник Радивоје Круљ је клирик Епархије захумско-херцеговачке који је, у емисији Пулс Бн телевизије, у студију у Бијељини, учествовао без претходне најаве, односно без знања и благослова Епархије зворничко-тузланске. Самим тим поменути свештеник је учинио велики црквени преступ, јер се јавно појављивао и као свештеник деловао на простору друге Епархије, што канони Православне Цркве строго забрањују. Следствено томе, све што је свештеник Круљ рекао у поменутој емисији представља само и искључиво његово приватно мишљење, а никако став Епархије зворничко-тузланске и Српске Православне Цркве.
         Због овог нецрквеног поступка свештеника Круља, бићемо приморани да се одмах по празнику Васкрсења обратимо његовом надлежном Епископу, захумско-херцеговачком г. господину Димитрију, као и Светом Архијерејском Синоду. Ово ћемо учинити са намером да се овим и сличним црквено-неканонским деловањима стане на крај. У Цркви све треба да буде благообразно и чино и у црквеном поретку јер се једино тако доприноси изграђивању тела Цркве, а не, не дао Бог, Њеном рушењу.   
       
      У Бијељини, на Велики петак,
      30. април 2021. год.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од александар живаљев,
      У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. 
      Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. 
      Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље.
      Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“.  
      „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. 
      Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. 
      „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“.
      Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“.
      Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. 
      Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. 
      O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској.  
      Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“.
      Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“.  
      Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“.
      Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. 
      Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. 
      Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“.  
      Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. 
      Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“.
      На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“.
      „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“.
      Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“.
      текст и фотографије: Данко Страхинић

      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.


      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. 
      Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. 
      Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље.
      Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“.  
      „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. 
      Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. 
      „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“.
      Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“.
      Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. 
      Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. 
      O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској.  
      Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“.
      Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“.  
      Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“.
      Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. 
      Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. 
      Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“.  
      Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. 
      Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“.
      На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“.
      „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“.
      Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“.
      текст и фотографије: Данко Страхинић

      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Историјском архиву града Новог Сада, 22. јануара 2021. године, отворена је изложба „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације”, посвећена свештеницима који су побијени у Погрому (Шајкашко-новосадској рацији) у јануару 1942. године.

       
      Изложбу су отворили г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива, и г. Милан Новаковић, начелник Јужнобачког округа. Господин Петар Ђурђев је у свом обраћању нагласио да ће и у следећим годинама превасходно деловање бити проналажење што више биографија људи који су пострадали у Погрому у јужној Бачкој. „Нама јесте циљ не да се бавимо лицитирањем броја жртава, нити да их оспоравамо, нити да их повећавамо, већ да покушамо да пратимо те људе који су страдали, да их покажемо као праве историјске ликове, да им пронађемо фотографију, да им дамо биографију а, управо кроз тај људски чин, да им вратимо људско достојанство.  Познавајући њихов животни пут, можемо као друштво дознати шта смо имали и шта смо кроз ту чудовишну акцију изгубили”, навео је директор Историјског архива града Новог Сада. Изложба ће бити доступна до 22. фебруара 2021. године.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...