Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

O.Zorane, mislim da je pravo vreme posle nekoliko debata na temu eshatoloskih tela i ukljucivanje fizike i ostalih nauka, te logickih kvadratura, napisati nesto o ljudskoj prirodi.

 

Postoje li nama poznate i definisane granice ljudske prirode? 

 

Gledajuci Bogocoveka, kako hoda u telu po vodi i njegovu ljutnju na coveka, koji ne zna, da moze pomerati planine, otvarati more, dosetiti se struje ili buditi Hrista, da bi mu skrenuli paznju kako upravo tone ladja na kojoj se sam Bogocovek nalazi (kakva glupost apostolska).. 

 

Poznajemo li mi o.Zorane granice ljudske prirode? 

 

Covek neprestano uzrasta, covek ne stagnira, covek je u neprekidnom pokretu a gde je granica?  Postoji li nemoguce u Hristosu?

Odsustvo vere.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Поштовани професоре, можете ли мало подробније да нам појасните шта је то трансупстанцијација и који је теолошки став православних по овом питању?

Sent from my iPad using Tapatalk

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поштовани професоре, можете ли мало подробније да нам појасните шта је то трансупстанцијација и који је теолошки став православних по овом питању?

Sent from my iPad using Tapatalk

Племенити, ја нисам стручњак у тој материји, тако да не бих имао референци. Проблем је настао између католика и протестаната у време реформацијске кризе. Са Лутером се покушало захватити шире проблем присуства Христа у евхаристији и са нама. Тридентинум је некако отишао у погрешном правцу и постварио "ствар". Канони о евхаристији, када се пажљиво читају, откривају уверење да Хр има једно индивидуално тело, као и свако од нас и да ми конзумирамо то тело јер су се материје хлеба и вина претвориле у то тело, али задржале спољашњи облик. И ми, православни, верујемо да нам се под тим видом даје тело Христово. Каква је разлика? Код нас нема учења о претварању. Има у неким визијама које су настале управо под утицајем ових спорова који нису наши. Тако се вели да неки свеци виде реално тело и крв, нешто као, крвавице које Лале припремају, Бог да ме прости.

Није то. Ми једемо и истовремено не једемо тело и крв. Нисмо канибали, антропофаги, како су нас на почетку пагани оптуживали. Наше једење и пијење није буквално, као да имаш леш који треба да поједеш и сажваћеш. Не, али једење у овој форми означава најприсније сједињење са оваплоћеним Богом. Оно означава реално мешање, физичко, нашег тела и крви са његовом. Али не како би хтели канибали.

Опет, то Хр тело је колективно, опште. Заједничко је свима нама и ми смо у њему на мистички начин укључени. Зато, и то ми се чини централним моментом, који је још Павле истицао, ми улазимо у најтешњу заједницу једни са другима. Сви они који сачињавају то Чудесно Тело.

Када се Тело посматра као индивидуално, онда се оно види као амајлија, амулет, магични објекат који у себи садржи некакве божанске силе и које нас као такво освећује. У томе је "грех" трансупстијације. Добијаш Свети Грал. Зашто таквог мита нема код нас? Зато што смо нормални. Зато што знамо да је Хр ту, међу нама. Каже тридентински канон: Миса је валидна и ако сам поп је одрецитује. На Истоку тог нема. Не допушта ти ни литургијски текст. Ко ће да ти каже: амин? Исус вели где су двоје-троје скупљени у његово име. Не један.

Дакле, и православни и католици верују (а сада и добар део протестаната) да у даровима имамо тело и крв Хр. Оно на чему је источна традиција инсистирала је мноштвеност тог тела, да је оно састављено од ћелија које смо ми. Наравно, ово је само једна представа, не израз онога што и заиста јесте. Али служи да изрази мисао о телесној вези између нас и Васкрслог Хр.

Чудно је то да се код нас, како ми се чини, ствари више виде као неки процес. Нпр. сви велимо да су хлеб и вино освећени и да су тело и крв Логоса. Али кад се онда дешава тај моменат? Практично га нема. Цитирамо Хр речи: Узмите једите..., али зашто после призивамо Светог Духа да освети дарове? Латини су у једном моменту изгубили епиклезу (сјајни Тафт вели: Није питање када је ушла епиклеза у латински обред него када се изгубила; одувек је постојала), па су освећење видели у овим речима као чаробним, да се тада врши освештавање. Уствари, имамо процес. Стално улажење у Светињу. Зато, после: Узмите једите, велимо: Пошаљи Духа Светога на нас и на ове предложене дарове. На нас и на дарове. То је једно. И ми се претварамо у те дарове, односно као и они у Тело и Крв. Није довољно само на нас као ни само на дарове. Само нас Дух Свети, који оприсутњује Христа, чини тим Христом.               

Share this post


Link to post
Share on other sites

И отрезни се Ноје од вина, и дознаде шта му је учинио син његов млађи, и рече: Проклет да је Ханаан; слуга роб биће браћи својој.''

(Постање 9.22.)

 

шта је то Ханан учинио оцу па је овај проклео сво његово потомство?

 

оче Зоране, нађох код Павла:

''Посљедњи непријатељ укинуће се - смрт.'' (1Кор 15.26.) сетих се оне полемике о смрти и смртности и тога како стално заборављамо то да је смрт човеков највећи (архи)непријатељ.

Наши свјетоназори су мого далеки од ових старих. Моја деца се сад издеру на мене. Други свет. 

Ханан је осудио Ноја. Покрио га је. Нашао је да је то лош призор. Он се морално понео, а угасио је. Није поштовао онога од кога је. Нешто слично имамо и у заповести: Поштуј оца и мајку... Моја ћера покуша да адвокатише, али јој ја рекох: Не каже тамо: ако су овакви или онакви, него једноставно: родитеље мораш да поштујеш. Могуће је, дакле, да нам овај мит говори о поретку и огрешењу о њега. Видиш, тамо нема ових моралних дилема које ми постављамо. То је заиста други свет. Као и приче о попрцкивањима. Нису видели грех. Када су писали Библију нису имали нас у обзиру. Тако сада јеховисти и суботари узимају да кажу како Ис није претворио воду у вино! Јер би још горе напио људе! Они имају проблем са Исусом, не ја. Ја га поздрављам и радо бих пио тог вина!

 

Смрт је најгори непријатељ. Све остало су лимунаде. Практично не завређују осврта. Када сам написао "Доћи ће смрт и имаће твоје очи", многи су пали у депресију и осудили тај мој приступ. Једноставно нису разумели. Неки су ми писали мислећи да не верујем у Бога. Поделио сам судбину Кохелета. 

Но, онда сам написао неколико текстова о смрти и васкрсењу, односно нашем директном уласку у рај после смрти. И то је наишло на доста негодовања, али се прикључи и о. Сава, тако да критичари спустише лопту. Јер, многи су помислили да хоћу да им узмем душу. То је тачно, јер хоћу да изгубе душу да би је нашли. Али не само душу него и тело. А то може само преко Бога. Не можеш да васкрснеш по себи. Бог те диже из мртвих. Али не може да те дигне ако не видиш смрт у очи. Ако живиш јефтину егзистенцију, коме требаш? Видиш ли колико је Хр захтеван? А, са друге стране, каже: дао си ми чашу воде, хајде са мном! Шта лакше од тога?

   

Гледам да други са мном одговорно промишљају ове ствари и живе животе. Јер, ми смо постиснули смрт. Сексуалност и порнографија су експлодирале, смрт се заборавила. И то је већи заборав уколико је друштво богатије. Овде, на Западу, само видимо неке плакате. Опело над урном или над затвореним ковчегом. Мртваца не треба да видиш. Као у СЗ где ниси требао да га такнеш да не би постао нечист. Опет, у непотискиваној сексуалности и порицању смрти видим уску везу јер се из страха од смрти јавља разуздана сексуалност. Смртник покушава да тим ослобођеним еросом порекне смрт. Али, то није одговор. Задобија се привид живота као у дионисијским обредима.

 

Опет, дионисијског не смемо да се одрекнемо, јер то је живот. Ако га живиш у Христу и свесан мрачне стране, смрти. Ранохришћанске катакомбе су инспирисане таквим фрескописом. Пуним светлости и једноставности, симболима живота. Гробље је тиме било сликано. Олтари подизани над моштима. Таква комбинација је добитна, како ја видим ствари. Ништа јефтино, јер за то светло морамо крв пролити (реално или симболички, свеједно). 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nisam teolog al ču da iznesem neko svoje razmišljanje,valjda Ava ned da se ljuti.Ja to vidim kao projavu ljudske prirode koja oseća svu težinu greha celog sveta i tako obremenjena oseća da je Bog napušta.Kao što znaš da su u Hristu bile dve prirode a samim tim i dve volje.Ljudska volja zaslepljena količinom greha koju prima Hristos na sebe nas radi, vapi za Bogom i to Ipostas oseća kao što oseća i svaki grešnik koji pod teretom greha izgubi Boga u sebi.Hristos je bio bez greha ali ga Bog učini ,,grešnim,, nas radi.

Да, ово је одлично. То је размена својстава у једној личности. Хр је постао "грех" за нас! Као азазел. Али је Логос, како си видео, јако добро окусио то што је по људском могао искусити! И то није било тек тако... нека фора, глума. Ми исмо искупљени преко позоришта. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

O.Zorane, mislim da je pravo vreme posle nekoliko debata na temu eshatoloskih tela i ukljucivanje fizike i ostalih nauka, te logickih kvadratura, napisati nesto o ljudskoj prirodi.

 

Postoje li nama poznate i definisane granice ljudske prirode? 

 

Gledajuci Bogocoveka, kako hoda u telu po vodi i njegovu ljutnju na coveka, koji ne zna, da moze pomerati planine, otvarati more, dosetiti se struje ili buditi Hrista, da bi mu skrenuli paznju kako upravo tone ladja na kojoj se sam Bogocovek nalazi (kakva glupost apostolska).. 

 

Poznajemo li mi o.Zorane granice ljudske prirode? 

 

Covek neprestano uzrasta, covek ne stagnira, covek je u neprekidnom pokretu a gde je granica?  Postoji li nemoguce u Hristosu?

Наша је мера Хр. Тамо ћемо имати границе. Сада их не знамо. У светлу промишљања која смо скоро имали, све ће се престабилисати са парусијом. Истина, она је за нас у трену ока, али ће се десити. Преображај наше природе се покалпа са са космичким преображајем. Ново небо и нова земља. Све творим ново. Но, за нас остаје мистериозан овај преплет есхатона и историје. Усудио бих се да кажем да је Хр ходао по "преформулисаној" води, не само да се он преобразио, јер видимо и Петра непреображеног где хода, али после потања. Утопио се у свој простор и време. Вера се мени чини оприсутнење есхатона у нашем времену. Она буквално мења физику, тако да је тачно оно што вели: Рећи ћеш брду овом, премести се тамо...  

Share this post


Link to post
Share on other sites

тако и ја размишљам. ерос и танатос.. с тим што су стари Грци и те како били свесни присуства и једног и другог начела у свом животу, па су настојали да успоставе равнотежу. међутим данашња култура негира смрт, али тако што затвара очи јер нема одговор (јер је одбацила одговор), одатле експлозија сексуалности и порнографије- да би се заборавила смрт. ако је већ не можемо победити, правићемо се да не постоји. хахаха.. али, она ће доћи.. и имаће наше очи  :)

 

што се тиче оног догађаја са Нојем, мислим да је ту нешто друго у питању. јер, оца су покрила друга двојица синова (Сим и Јафет) тако што су га огрнули, окрћући главу да не гледају његову наготу. очигледно је Хамов грех нешто друго, нешто много страшније.. јер Ној се буди и схвата шта му је млађи син учинио. писац не каже шта, али се то може наслутити..

За ерос и танатос, амин.

Мислим да Хам није урадио то што ти је пало на памет. Експлицитнија би била Библија. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

мислим да јесте.

 

за Семите су Хамити били нижа раса, племена робова и слугу, који носе вечни белег проклетства. морали су нешто да им ставе на терет, нешто страшно и срамотно чиме би оправдали њихов статус полуљуди. а који је то злочин? Библија нам не говори јасно. каже само да је Хам видео оца пијаног и нагог у шатору и да је отишао и то јавио браћи. то свакако није ништа толико страшно да заслужи такву осуду. очигледно писац на нешто алудира, али се и сам стиди да то каже отворено, јер је толико страшно и срамотно да се не изговара.

Pozabavicu se uskoro ovim, nadam se. Interesanitna ti je teza

Share this post


Link to post
Share on other sites
Наши свјетоназори су мого далеки од ових старих. Моја деца се сад издеру на мене. Други свет.

 

Uvazeni oce.

 

Nadam se da nas ova moja crtica nece naljutiti sto je malo off ali ne mogu da odokim.

 

Danas sam decu vodio do lekara. Milos 4 in pol a Lazar 3 in pol leta Gospodnjih.

 

Oni su sve vreme trcali vikali namerno me ne slusali doduse pregled kod lekara je zavrsen vrlo odgovorno sa (decje) strane. Medjutim njihovo ponasanje pre i posle je bilo neverovatno i rekao sam im sada ce vas doktori i svi drugi koji su bili tamo zapamtiti kao divljake.

 

Dosli smo kuci i pre nego sto smo izasli iz auta ja im ponovo napomenem da su bili jako nemirni i da to nije bilo ispravno ponasanje.

 

E sada zaplet.

 

Izlazeci iz auta mladji sin Lazar kaze> Tata ali ti ne razumes mi smo samo pokazivali kako ne treba da se ponasa.

 

I njihov shef tata je doziveo dolgi muk i nisam mogao da verujem sta cujem :))

 

Jos jednom ne zamerite ali ja to mozda zbog Duha na temi sa puno ozbiljnih stvari.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Izlazeci iz auta mladji sin Lazar kaze> Tata ali ti ne razumes mi smo samo pokazivali kako ne treba da se ponasa.

 

Можда Лазу да испрашиш!  :))  Мали воле да зезају. Али, какав ти је одговор дао, мислим да је повукао на татка. То је још један разлог за да га испрашиш:))) Ако ти је жао, ти му кажи: Не бих те ја изударао, него ми рекао падре Зоран :D .

Невероватни су. Слатки док су мали. После постају аждаје, гремлини. Код мене, где сам ја растао, била је изрека: Удри, доклен мош мават! - У преводу: Туци их докле можеш да удараш.

Наравно да ово није моје наровоученије, тако да га стаф не побрише. Мада, мало старих манира није на одмет :D .   

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда Лазу да испрашиш!  :))  Мали воле да зезају. Али, какав ти је одговор дао, мислим да је повукао на татка. То је још један разлог за да га испрашиш :))) Ако ти је жао, ти му кажи: Не бих те ја изударао, него ми рекао падре Зоран :D .

Невероватни су. Слатки док су мали. После постају аждаје, гремлини. Код мене, где сам ја растао, била је изрека: Удри, доклен мош мават! - У преводу: Туци их докле можеш да удараш.

Наравно да ово није моје наровоученије, тако да га стаф не побрише. Мада, мало старих манира није на одмет :D .   

Ne mogu da ga bijem jos se smejem :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У Италији је до недеље 22.3.2020.умрло најмање 50 католичких свештеника од вируса корона. Многи од њих су се заразили јер су желели да помогну другим људима у невољи.      Само у петак и суботу било је десет нових смртних случајева у редовима свештенства. Многе жртве су следиле позив папе Фрање и желеле су да помогну верницима у тешким временима. Огромна већина њих припадала је ризичној групи због старости. Међутим, недавно је умро парох у бискупији Парме у  својој 55. години. Вероватно се заразио од заражене старије жене о којој се бринуо.   Ломбардијска бискупија Бергама имала је највише смртних случајева. Седамнаест свештеника је већ умрло у тој северној италијанској провинцији; тамо је регистровано скоро 6.000 случајева заразе. Италија је имала до суботе 21.3.2020. чак 825 смртних случајева од короне.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Драгана Милошевић
      Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца.
      Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања.

      Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“
      Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.
      Жртве свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму.

       
      У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама.
      За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.
      На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.
      Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.
      Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред.
      Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“

      Одмах после рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.
      На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.
      Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија.
      Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“

      Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.
      Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимању црквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.
      Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.

      Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.
      За послератни однос комунистичке власти према Цркви, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“
      Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.
       

      Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори.
      На фотографијама су жртаве комунизма, снимље приликом њиховог вађења из јама у зиму 1941/42. у Црној Гори. Спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однео из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда.
      Извор: Седмица
      Комунисти у Црној Гори убили 185 свештеника - TAMO DALEKO
      TAMODALEKO.CO.RS Пише: Донко Ракочевић Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених  
    • By Hadzi Vladimir Petrovic
      Појавила се  потреба за организованијим дјеловањем против овог оца који је својим писањем узнемирио један број епископа, свештеника, монаха као и лаика и најмање једну попадију.
      Овако се више не може, по разним темама, неорганизовано, стога по угледу на протест Лажног Цара Шћепана Малог против Лажног Цара Шћепана Малог стављам се на чело екипе која ће да покушава намагарчити Ђуровића и без координације с-меном нема акције.
      Сасвим демократски моја је смјена могућа простом већином, с тим да остајем ВД до избора новог кандидата, новог кандидата по угледу на Амерички црквени устав и у складу са највишим демократским стандардима предлаже сам @Zoran Đurović
      Добровољне прилоге и чланарину усмеравати на оног којег хоћемо да намаргачимо са надом да их неће злоупотрјебити на духовне сврхе , општу ползу или научна истраживања. Због тога сва средства која се троше на покушај дускфаликације преквалификованог да се усмјерју нама, у супротном "чешљање" ће ва се обити о главу
      Сретна Нова Година
    • By Логос
      На Бадњи дан, 6. јануара 2020. године, активни и умировљени свештеници Новог Сада честитали су Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину др Иринеју празник Христовог Рођења. У своје лично име, као и у име свих новосадских клирика, предстојећи Празник владици Иринеју је честитао протонамесник Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник.   Звучни запис божићне честитке свештенства Епископу Иринеју   Као представници свештеног клира и христоименитог народа Цркве Божје, коју у Бачкој већ пуне три деценије ревносно приводите Христу, са радошћу доживљавамо и привилегијом сматрамо могућност да на Бадње вече будемо сабрани око Вас, као нашег „Правила вјери”, достојног наследника дичних духовних отаца наших, епископâ бачких; да Вас – као домаћина најстарије и најчасније православне српске куће у овоме Граду, која равно три столећа одолева разним непогодама овога света и века – поздравимо, не у намери да кажемо нешто ново него само да рефлектујемо Ваше досадашње неуморно учитељство према нама – речју и делом, којим нас везивасте за Царство непоколебиво, навео је отац Ђорђе у просторијама Црквене општине новосадске.   Епископ бачки г. Иринеј захвалио је оцу Ђорђу Стојисављевићу и свештенослужитељима новосадским на поучној честитки, упутивши им речи очинске и архипастирске поуке, те поздравивши свеколику пуноћу Цркве Божје у Бачкој сверадосним поздравом – Христос се роди! Ваистину се роди!    Пастирска одговорност је једнака у свим временима, јер је то наше саслуживање Господу Христу као Архипастиру и Првосвештенику Цркве Његове, али у нашем времену треба да будемо још свеснији светости и одговорности нашега служења. Сами видите да апокалиптички дух наших дана је више него очигледан, и да су напади на Цркву Божју све жешћи и неприкривени. Имајући све то у виду, на нама је да иштемо, додатно, неуморно и неућутно, благодатну силу Духа Светога, Онога Духа Који Христос шаље у свет у Име Очево и Којим Црква живи и дише, јер је Он њен други Утешитељ – Онај Који нас учи свему ономе што нам је Христос дао, поручио је Епископ бачки.   Исте вечери, свештеници Саборног храма свечано су унели бадњак у Владичански двор и још једампут су  честитали Његовом Преосвештенству празник Христовог Рождества.      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Поводом предстојећих Божићних празника, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј угостио је у среду, 25. децембра 2019. године, у Владичанском двору у Новом Саду, бригадног генерала г. Зорана Насковића, команданта Прве бригаде Копнене војске Србије.     Састанку је присуствовао и војни свештеник, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, капетан Прве бригаде Копнене војске Србије и сабрат Светосавског храма на Новом насељу.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...