Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

1000386124c11cd1ae800d.jpg

 

Лични подаци

Име и презиме: Зоран Ђуровић.

Датум и место рођења: 12. 11. 1968. Бар, Црна Гора.

Професија: Свештеник, теолог, уметник и професор.

Брачни статус: ожењен, три детета.

Адреса: via Cristoforo Colombo 22/12, 00048 Nettuno (Rома).

Web site: www.zorandjurovic.com

Е-mail: zoran5@interfree.it

Tелефон: +39-0698-80-283.

 

Студији

- Гимназија, смер дизајн (сликарске дисциплине и разне врсте дизајна: индустријски, графички, модни и ентеријер) у Подгорици, Црна Гора.

- Диплома из теологије, задобијена на Богословском факултету СПЦ у Београду.

- Постдипломске студије из Историје философије (ментор Слободан Жуњић) при Философском факултету Београдског Универзитета, без финализације доктората због парохијских обавеза.

- Од 2002 студира на Pontificio Istituto Patristico Agostiniano della Pontificia Università Lateranense, Roma.

- Магистарски степен у теологији и патристичким наукама у јануару 2007, при поменутом институту, са тезом насловљеном: La condizione originaria dell'uomo nella teologia di Agostino. Un riesame dei suoi commenti alla Genesi e dei suoi scritti della polemica pelagiana sulla mortalità di AdamoVocabolario e questioni.

- Јуна 2010. одбранио докторску тезу: La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, на истом институту под руководством следећих професора: Vittorino Grossi, OSA (први ментор), Robert Dodaro, OSA (други ментор и актуелни председник) и Nello Cipriani, OSA (advocatus diaboli). Теза публикована.

- Познати језици: a) стари: грчки, латински, старословенски, јеврејски, сиријски; b) модерни: српски, италијански, енглески, шпански, француски (и словенски језици: руски, бугарски etc.).

 

Професионална активност

Ђакон од 1992. у Београду.

- Професор византијског сликарства од 1994. на Универзитету за Треће доба у Београду.

- Свештеник и парох од 1996. у Смедереву (епархија Пожаревачко-Браничевска) све до 2002.

- Реализовао различите личне и колективне изложбе (фреске, иконе и слике) у Србији, Црној Гори и, на крају, у Италији.

- Публиковао многе стрипове и илустрације у новинама, ревијама и књигама.

- Током 2001. реализовао четири телевизијске емисије религијског садржаја, у својству идеатора, режисера и уметничког директора за ТВ Смедерево.

- Његова сликарска дела поседују: Papa Giovanni Paolo II, кардинали: Fiorenzo Angelini, Tarcisio Bertone, Gianfranco Ravasi, Tomáš Špidlík, владике (in primis Stanislav Hočevar, београдски надбискуп, Игњатије Мидић, Иринеј Буловић), свештеници-уметници (Marko Ivan Rupnik, Giampiero Maria Arabia), свештеници-научници: Аngelo di Berardino, Franco Monteverde, Remo Piccolomini и личности из културе (нпр., Erri De Luca, Massimo Cacciari). У највећем делу је изводио фреске и иконе у црквама у Лацију: Centro Ecumenico Internazionale per la Riconciliazione (Lavinio), Chiesa del Corpus et Verbum Domini (Lavinio), Santa Maria in cielo (Villa Claudia), Santi Pio ed Antonio (Anzio), Santa Barbara (Nettuno). За Istituto Patristico Agostiniano насликао је различите иконе великих димензија: за председникову канцеларију, за секретаријат и за библиотеку. Вредне су помена и иконе већих димензија реализоване за San Giovanni in Laterano (Centro diocesano per il diaconato permanente, diocesi di Roma) и цркву Santi Gioacchino e Anna (Torre Maura, Roma). Са супругом Сузаном, Бојаном Јуришићем и Милутином Ђуровићем реализовали су преко 1000 илустрација за Библију на руском, пројекат под дирекцијом Angelo Colacrai, ssp, SOBICAIN-PUG. Бави се превођењем, писањем научних студија, осликавањем цркава у Италији, предаје на Академији СПЦ за уметност и конзервацију у Београду. Са супругом сарађује са Centro Aletti, чији директор је Марко Рупник.

 

Публикације

a) Књиге

- Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.

- Свети Августин, О блаженом животу (De beata vita). Латински текст напоредо, општи и посебан увод у предкрштењске Дијалоге св. Августина Nello Cipriani. Кура, превод, ноте и индекси З. Ђуровић. Издавач, Хинаки. Едиција, Извори бр. 1. Београд 2008.

- La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, (Excerpta ex dissertatione ad Doctoratum in Theologia et Scientiis Patristicis), Romae 2010.

- У припреми: Св. Григорије Чудотворац, Сабрана дела; Св. Григорије Ниски, Житије Св. Григорија Чудотворца.           

- У припреми: Јеванђеље по Марку. Превод. Отачки коментари. Модерни коментар. (Из ове књиге објављен први чланак: Mк. 1, 1, у Tеолошки погледи 1-3 (2010) 49-56).

- У припреми: Света слика на хришћанском Западу до 843., извори, документи.

b) Чланци

- Лик и Прволик, Беседа 1-4 (1993) 227-231.

- Ранохришћанска Paideia, Теолошки погледи 1-4 (1995) 121-182.

- Tеофан Грк, у Danube-the river of collaboration, интернационални конгрес научника подунавских земаља, Београд (2001), прешт. у Саборност 1-2 (1998).

- Православље за  почетнике, Смедеревска Седмица (2000-2001).

- Србијани (стрип у наставцима), Смедеревска Седмица (2000-2001).

- St. Augustine's Filioque in the Treatise 99 оn the Gospel of John, Philotheos 7 (2007) 218-231.

- Sant’Agostino: Non posse peccare, Philotheos 9 (2009) 99-127.

- Le acrides di Mt. 3, 4: 'locuste' o 'vegetali'? Саборност (Теолошки годишњак) 2 (2008) 43-59.

- Теорија иконе св. Григорија II, Папе римског, Живопис 2 (2008) 29-46.

- Схватање иконе код Светог Григорија Великог, папе римског, Живопис 3 (2009) 153-187. Приложена су и 2 папина писма (13 и 209) у латинском оригиналу и српском преводу.

- Проблем ауторства Символа вере Григорија Чудотворца, Српска теологија данас (2009), ed. Богољуб Шијаковић, Београд (2010) 167-183.

- Исус Назарећанин: иконоборачки аргумент против представе Исуса са дугом косом, Иконографске студије 3 (2010) 23-49.

- Карпократијани, две јереси? Отачник III/2 (2009) 173-179. Приложени оригинални текстови из Климента Александријског и Иринеја Лионског, преводи и коментари (54-67).

- Минуције Феликс: хришћанство без храма и светих слика, Иконографске студије 4 (2011) 123-135.

- Ђаконисе у канону XV халкидонског сабора, Српска теологија данас (2011), ed. Б. Шијаковић, Београд (2011) 100-111.

- Канон LXXXII трулског сабора, Живопис 6 (2012) 17-45. Студија је преведена на руски: Иерей Зоран Джурович, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, Искусство христианского мира (2013) 394-411. Декан и протојереј са Московског Универзитета (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), Александр Александрович Салтыков, написао је у истом зборнику чланак о наведеном тексту: К  вопросу о значении  канона 82 Трулльского  собора (в связи   со  статьей  о. Зорана Джуровича), 412-427.

- Мозаичка уметност Марка Рупника између Истока и Запада, Иконографске студије 5 (2012) 281-293.

- Повратак Оцима после Повратка Оцима, Криза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89.  

- Giovanni Crisostomo tra Agostino e Giuliano di Eclano, Богословље (2013).

- Константин Велики у списима светог Августина, Иконографске студије 6 (2013) 149-164.

- Мито светог Кирила Александријског, Теолошки погледи, XLVI (2/2013) 395-406.     

- Припремљено за штампу: L’ortodossia di Paolo nella Chiesa orientale: излагање са симпосиона: Il testimone assente. Paolo di Tarso, nella storia e nella cultura fra oriente e occidente, Cosenza 8-10 marzo 2010 (Università della Calabria, Centro Interdipartimentale di Scienze Religiose, direttore Benedetto Clausi).

c) Преводи са грчког на српски

 - Св. Герман Константинопољски, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [Paul Meyendorff, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy].

- Св. Tеодор Студит, Треће побијање иконобораца, у Саборност 1-2 (1988), 39-70 [Catherine P. Roth, St. Theodore the Studite, On the Holy Icons, (прев. само Third Refusal of Iconoclasts)].

 d) Преводи са других језика

- Е. М. Кариера, Антропички принцип, Теолошки погледи, XLVI (1/2013) 215-228 [Emmanuel M. Carriera S. I., Il principio antropico, La Civilità Cattolica I (2002) 435-446].

- У штампи: Yves Congar, L'Église et les églises, 1054-1954: Neuf cents ans après, ed. de l'Abbaye, Chevetogne 1954, прев. и увод са Сузана Ђуровић.

- У штампи: Walter Kasper (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, (Pontificium Consilium ad Unitatem Christianorum Fovendam), Roma: Città Nuova, 2004.

- У припреми: Origene. Dizionario: la cultura, il pensiero, le opere, a cura di Adele Monaci-Castagno, Roma, Editrice Città Nuova 2000.

- У припреми: Luca Bianchi (ed.), Sant’Agostino nella tradizione cristiana occidentale e orientale, Padova 2011.

 e) Прикази

- XII међународни конгрес у организацији Међународног института за истраживање Исусовог лика: Исусов лик у лицима људи, Рим 11-12 октобар 2008, Понтификални Универзитет Урбанијана, in Живопис 3 (2009) 363-369.

- Св. Авустин, О блаженом животу, in Отачник 1 (2009) 294-297.  

- У припреми: XI међухришћански симпозијум: Sant'Agostino nella tradizione occidentale e orientale, Рим 3-5 септембар 2009.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Оче, како је то бити прав0славни свештеник и уметник? Мислим, како налазите компромис између доста крутих правила за свештенике и потребе за слободом (тј. слободним изразом) који мора да поседује уметник и научник као што сте Ви?

Share this post


Link to post
Share on other sites
- У припреми: XI међухришћански симпозијум: Sant'Agostino nella tradizione occidentale e orientale, Рим 3-5 септембар 2009.

 

Аво, кад ће ово бити преведено? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче, како је то бити прав0славни свештеник и уметник? Мислим, како налазите компромис између доста крутих правила за свештенике и потребе за слободом (тј. слободним изразом) који мора да поседује уметник и научник као што сте Ви?

 

Племенити Р2Д2, можда је некоме тешко или чак неспојиво. Ја немам проблема јер сам, како би неко рекао, спаљене савести. Не видим проблем. Наравно, шалу на страну, то се може у пасторалном смислу схватити као потешкоћа или као врлина. Ако доживљавамо хришћанство као руже и цвеће, све мирише на парфем, онда је ова моја позиција проблематична. Тврђе, а рекао бих и реалније посматрање хришћанске поруке може у овоме видети заиста неку предност. Хришћанство, допустите ми, није религија, није морални пут, него хрвање са Анђелом Господњим. Ако на страну ставимо и ту старозаветну епизоду, сетимо се Исуса који, када му Петар каже да "спусти лопту", да "слади", одговара му са: И ви сте слободни да одете.

Опет, каноне и правила нисам схватао као осујећујуће. То не значи да препоручујем да се крше. Сам сам приредио једно издање канона. Исто видим и у сликарству. Канони су само неке смернице. Ту су и да се мењају. Али у складу са теологијом, са причом. Ако то могу да издрже, нове сликарске формулације су "оне праве". Такве су одувек и биле. Разни иконографски типови, формулације су настајали временом. Једноставно, измишљени су. Ако су били исфантазиране, нису опстали, теолошки пак утемељени бивали су "канонизовани", али не и "слеђени".

Наука, схваћена у античком кључу је озбиљна, духовна дисциплина. Теолошко и филозофско мишљење није недисциплиновано. Славимо многе Оце као светитеље управо због њихове обдарености за рефлексију. Нема "побожности" у Против Евномија код Григорија из Нисе. То је научно дело. Када то кажем, не значи да је безбожно дело. Научни метод је ослобађајући. Ми имамо проблема са хиљаду "људских предања" којих треба да се ослободимо. Једини спасоносни метод је научни. Ако је неки научник уз то и светац, утолико боље по њега, али је он ауторитет у материји чак и као атеиста. Ово је мало тврда изјава, али је посматрам у светлу атеисте који није ни свестан да је негде теиста. На крају, и магарци су проповедали! ако се сетимо СЗ.

Све до сада, што сам натукнуо, су теме саме за себе. Ради се о односу срце (бубрези)-разум, наука-вера итд. Модеран свет, уметност, хришћанска традиција. Но, у конкретном случају, пошто је ваше питање конкретно, моја позиција је помало некомотна, јер иако могу да се позовем на разне старе и нове епископе уметнике (нпр. Иринеј Ћирић) или научнике, опет остаје и моја позиција што се не бавим претерано комотном уметношћу, која би свима била допадљива, а да не говорим о теолошким питањима која волим да поставим.

Дакле, бити свештеник, уметник научник не мора да значи нешто неспојиво. Неки добро све то укалапају, могу да буду и "стрејт", све је за поздравити. То је нека општа констатације. У мом случају су ствари нешто комликованије јер инсистирам на провокацији. Провокацију сматрам сјајним божанским методом, али смо ми углавном у атеистичком свету. Није "исплатива", али је волим.

Ствари се компликују пошто убацујем јуродиви и лудички моменат. Сви пак нивои су и одвојени. Научни текстови су строго научни, тако да морам да пишем и против себе, уметнички поступак је класичан, тј. технологија се до максимума поштује, сама техника, као и трагања у изразу. Уметност је изнад тога. Колико у свему томе и успевам, то остаје на укус...    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Слушао сам једног иконописца који је рекао да у иконопису нема много слободе, све се ради по правилима, с друге стране, о.Стаматис слика иконе које нису баш традиционалне, дакле има ли слободе у иконописању?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oče da li poznajete Đakona i umetnika Srđana Radojkovića i šta mislite o njegovom ikonopisu ?

 

http://ikone-srdjanradojkovic.com/ser/pocetna.html

 

Šta mislite o ikonopisu oca Stamatisa Sklirisa ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Слушао сам једног иконописца који је рекао да у иконопису нема много слободе, све се ради по правилима,  с друге стране, о.Стаматис слика иконе које нису баш традиционалне, дакле има ли слободе у иконописању?

 

Историја уметности нам говори да има и нема канона. Иконографска решења се развијају током историје и често су различита. Велики празници, циклуси. Све су то само сликарске формулације теолошко-хагиографских спекулација (предања; реч спекулација користим у њеном значењу промишљања; она значи не само "сплеткарење", како се данас може углавном разумети, него чак и одсецање главе). Решења Христовог васкрсења имамо најмање десетак типова, вазнесења такође, тајне вечере. Све се стално "измишљало". Има неких и историјских елемената у тим сценама, али и доста "иновација". Понављам, ако су теолошки оправдане, оне стоје.

Ми немамо ни верне портрете апостола. Због иконокластичких разлога, али и због катихетског препознавања одређеног типа, портрети се канонизују. Исто важи, ма колико то нама не пријало, и у вези Исусовог стварног изгледа. Чак ће се први портрети, иконе/идоли, Исуса јавити код карпократијана, гностичке групације, која ће аутентичност правдати тако што ће тврдити да су ти Исусови ликови настали у време Понтија Пилата, који их је наручио, вероватно зато што је његов сусрет са Исусом разумен по матрици Булгаковљевог романа Мајстор и Маргарита.

Иконе имају своју функцију. Антицрквено би било представљати ликове "неканонски". Све друге могуће технике и технологије су допуштене. Не могу представити Петра као голобрадог и црнокосог младића. Није канонски. Са овим не сме да се брка стил! То никако! Стилове препустити уметницима и духу времена. Не обогторавајмо само оно што је нама блиско. Комнини, палеолози, копти, сиријци, моравци, барокни су сви једнако вредни. У смислу да је свака таква интерпретација легална. Колико уметничког и сакралног преноси, то је друго питање. Свако дело треба да се вреднује у оквиру своје традиције и оног што би било опште духовно/уметнички вредно.

Продуховљене иконе су корисне, али и код кич икона се дешавају чуда. На религијском плану, битан је однос између молитеља и светог објекта.

Зато и не постоје "духовне" иконе. Постоје, да се парадоксално изразим, скроз духовне (уметничке) иконе, а да су мртве. Мртве зато што нема другог који се моли пред њом. Испитује је само по уметничким критеријумима. Са друге стране, изузетно је жива и духовна, јер способног дигне, "удари". Другим речима, неко ће од кича направити светињу, а од ремек-дела нулу.

Прича о канону је и крајње прозаична. Маркентишка. Мађијаји се купци како је то нешто много вредно, недоступно... урађено "по Духу", инспирисано, треба молитва, чин рукопроизвођења... Ништа погрешније. Маркентишки пак исправно. Знају радњу.

 Имам доста тога да кажем на ову тему, али да не затравим...              

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oče da li poznajete Đakona i umetnika Srđana Radojkovića i šta mislite o njegovom ikonopisu ?

 

http://ikone-srdjanradojkovic.com/ser/pocetna.html

 

Šta mislite o ikonopisu oca Stamatisa Sklirisa ?

 

Да, Срђан је један од наших најбољих црквених уметника. За друге ствари га не треба слушати, поготово не везане за духовно/практични живот. Да се сада и нашалим са мојим другаром, ђакон си! :))) Срђан се остварио у иконама и графикама. То су изузетно лепе и провокативне ствари, интимистичка уметност, која повремено зна да пређе и у маниризам, али сви ми који живимо од тога, такви смо. Срђанов пут, ако смем да кажем, али са оградом да сасвим грешим, је увек био усмерен на оно суштинско. Шта је биће, човек, шта си ти, волиш ли ме? Нема ништа интимније ни огољеније. Али, пажња. Ни Срђан ни Зоран негде не могу да поставе то питање. Немају право на њега.

Срђанове иконе у својој једноставности, сведености, просветљености (оставља и белу основу, навлаш некад премаже нешто, али је онда то та боја), подсећају нас на коптску, сиријску, јерменску уметност. Има превођења и минијатуристичког речника у иконографски. Експеримент је успео... често.

Срђан се нашао у икони великог формата, није за програм цркве, за фреске. То је друга дисциплина. Ни ја нисам за многе дисциплине, да ме погрешно не схватите.     

Share this post


Link to post
Share on other sites

Св. Никола је фамилијарна. Ја и моја госпа смо узели св. Игњатија - и то много пре него што сам дошао у браничевску (неки рекли, "види шта све људи не раде да би се додворили владици")! Иначе, у праву си што се тиче ића и пића, јер барем 70% тако доживљава то. Но, ни не замерам им. То је добра стара паганска религија. Свако по својим могућностима. Нисмо ми Срби неки духован народ. Још мање православан. Наравно, све ово је уопштавање.    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Dominika,
      Седамнестог јуна, у Понедељак Светог Духа, у манастиру св. Ђорђа ‘Хумејра’ у Долини хришћана у Сирији, по благослову патријарха антиохијског Јована, организован је сусрет свештеника из Сирије и Либана. Учествовао у њим преко 100 изабраних отаца из 12 православних митрополија дејствујућих у овим државама. Сусрету су преводили митрополит Хаурана и Џабал ал-Араб Сава (Есбер), митрополит Ладакије Атанасије (Фахд), епископ Сафите Дмитрије (Шарбак) и епископ Маалуле Ефрем. Девиза сусрета је била ’Заједно према бољој служби’.

      Састанак је почео молитвом. После ње приказан је филм, где патријарх Јован причао је о служби свештеника, која мора бити испуњена Светим Духом. После филма предавање одржао је отац Игнатије Даруџ; рекао је, да свештеник је икона Христа. Такође је изјаснио да циљ сусрета су заједничка молитва, упознавање, дискусија, измена искуства.

      Касније свештеници су били поделени на групе, у којим су биле дискусије на одређене теме. Сусрет завршио се молитвом.

      Чини се, да то је био први у историји такав велики састанак свештеника Цркве антиохијске у Сирји и Либану.

      Извор; превод: pouke.org
    • Од Логос,
      Шта се то дешава на Филолошком факултету да је 136 знаменитих универзитетских професора, академика, књижевника, правника, новинара... потписало отворено писмо ставивши се на страну суштине, а не процедуре.
       
      Њихово реаговање изазвала је чињеница да је недостатак кворума на седници Наставно-научног већа Филолошког факултета Универзитета у Београду био разлог да професори др Дарко Танасковић и др Предраг Пипер не буду предложени за емеритуса, иако су матичне катедре за то дале позитивно мишљење.
      То је био разлог објављивања отвореног писма названог „Предлог за размишљање“ чији потписници наводе да су истински забринути због разних појава које угрожавају систем српског високог школства и његове највише научно-педагошке квалитете. Зато су се обратили свим деканима, професорима, члановима изборних већа и других управних тела појединих факултета, али и ректорима, као и свим одговорним члановима научне и универзитетске заједнице. У неодобравању статуса емеритуса двојици професора виде озбиљан проблем, јер, како наводе, у универзитетској заједници нема никога ко би могао са елементарном озбиљношћу да образложи да они то не треба да постану.
      На питање има ли у тој скривалици са недостатком кворума ипак неких добитника, потписници одмах додају да, нажалост, има.
      „То су они малобројни, али за изборну процедуру и укупан број гласова ипак релевантни појединци, који су лично заинтересовани за то да управо професори највиших научно-педагошких компетенција буду уклоњени са факултета“, наведено је у овом обраћању јавности.
      У овом случају, како констатују, губитници неће бити професори Танасковић и Пипер, већ матичне студијске групе, цео Филолошки факултет, па и Београдски универзитет.
      „Није тешко сагледати једноставну чињеницу да студиј оријенталистике са проф. др Дарком Танасковићем и без њега, те студиј славистике са проф. др Предрагом Пипером и без њега једноставно нису ни приближно исте научно-педагошке категорије“, наведено је у „Предлогу за размишљање“.
      Професор Танасковић за Спутњик каже да нерадо говори о насталој ситуацији, јер је реч о његовом универзитетском статусу, али и додаје да га то што је „Предлог за размишљање“, који је нашло за сходно да потпише и изнесе пред јавност више од 130 савесних и озбиљних личности, од којих многе нису из академске средине у ужем смислу, обавезује да саопшти своје виђење ствари.
      „Пре свега, тачности ради, ваља нагласити да смо колега Пипер и ја одласком у пензију испунили основни предуслов да будемо предложени за избор у звање професора емеритуса. Наше катедре, за славистику и оријенталистику, предложиле су нас, а одлуку о усвајању ових предлога и њиховом упућивању Сенату Универзитета требало је да на својој седници донесе Наставно-научно веће Филолошког факултета. Разматрање предлога и одлучивање о њима онемогућено је недостатком потребног кворума Наставно-научног већа, рок за упућивање предлога Универзитету је истекао и ми нисмо постали кандидати за ово истовремено почасно и радно звање. То су чињенице, онако како их ја видим. Све остало у вези са симптоматичним недостатком кворума и одсуством настојања да се до њега дође у домену је претпоставки, за које нема доказа, али има озбиљних индиција, о којима засад не бих говорио“, каже наш познати професор оријенталистике и некадашњи дипломата.
      Коментаришући подршку коју су добили професор Пипер и он, Танасковић каже да, ако је добро разумео „Предлог за размишљање“, његови потписници сматрају да никакве процедуралне околности и оправдања при одлучивању о суштинским академским питањима не би смели да буду довољни да се она једноставно скину са дневног реда универзитетског живота. То је, како каже, најбитније и не односи се само на овај случај.
      „Запажено је, наиме, да је на нашим факултетима узело маха накарадно схватање аутономије универзитета које, у комбинацији са реликтима самоуправљачких манира и стављањем у први план интереса ужих, добро позиционираних група, доводи у питање квалитет основне, наставне и научне делатности високошколских установа и ствара атмосферу резигнације и подаништва, неспојиве са мисијом и духом универзитета. У науци не сме да одлучује став већине, до којег се неретко долази прегласавањем унутар система успостављене гласачке машине, већ су једино релевантни аргументи засновани на научним чињеницама и потврђеним резултатима“, недвосмислен је саговорник Спутњика.
      Професор Филозофског факултета, академик Љубодраг Димић за Спутњик је објаснио зашто је један од 136 потписника „Предлога за размишљање“, међу којима су, поред осталих, и онколог др Радан Џодић, издавачи Жарко Чигоја и Јагош Ђуретић, књижевници Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Зоран Живковић, Рајко Петров Ного, Гојко Ђого, Александар Гаталица, Владислав Бајац, дипломата и амбасадор Србије у Грчкој Душан Спасојевић, проф. др Слободан Реметић, композитор проф. др Рајко Максимовић, универзитетски професори др Бранко Крга, др Ненад Кецмановић, др Ратко Божовић, сликар Чедомир Васић, в. д. директора Народног музеја у Београду Бојана Борић Брешковић, етнолог Драгомир Антонић, историчар проф. др Чедомир Антић, драматург Бојана Андрић, некадашњи новинар а сада универзитетски професор др Слободан Рељић…
      „Моје мишљење је да су у питању изузетни професори и штета је одрицати се таквих људи који имају искуство које могу да пренесу не само на студенте, већ и на млађе професоре. То је био разлог што сам ја ставио свој потпис испод тог захтева да се професорима Танасковићу и Пиперу продужи професура. Као што и сами видите, увек постоје могућности да се процедура изигра разлозима који су крајње ирационални. У питању су људи који су своје знање стицали деценијама и који су у могућности да га пренесу другима. А то је, на крају крајева, и функција универзитета да се ту срећу они који хоће да уче са онима који знају, који могу да их подуче“, наглашава наш познати историчар.
      На питање може ли се очекивати да се евентуалним изменама прописа који регулишу функционисање факултета онемогући да се процедура испречи наспрам суштине, јер најновија дешавања на Филолошком факултету нису усамљена појава, пошто се нешто слично недавно дешавало и на Филозофском факултету, Димић одговара да су закони, прописи увек последица негативне стварности.
      „Уколико у ствараности постоји нешто што је изигравање закона, вероватно ће законодавац морати да размишља и у том правцу, али то ће тек бити у некој будућности, а неки драгоцени људи неће моћи своје знање да деле са млађим колегама“, упозорио је Димић.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      У Недељу седму по Пасхи – Светих Отаца Првог васељенског сабора, 9. јуна 2019. године, Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије саслуживали су Митрополиту Чешких земаља и Словачке г. Растиславу, који је началствовао светом архијерејском Литургијом и актом канонизације свештеномученика Станислава Насадила у Саборном храму светог Јована Милостивог у Кошицама, у Словачкој.

      Поред епископâ Иринеја и Исихија, у име Српске Православне Цркве, у свечаном догађају у Кошицама – у Православној Цркви Чешких земаља и Словачке, учествовали су Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископи: браничевски Игњатије и буеносаирески Кирило. Митрополиту Растиславу су саслуживали и архиепископи: пшемиславски и горлицки Пајсије (Пољска Православна Црква), прашки Михајло, михаловско-кошицки Георгије и епископ шумперски Исаија, викар Епархије оломоуцко-брнске, као и више свештенослужитеља из Пољске, Чешке, Словачке, Црне Горе и Србије.
      У пратњи архијерејâ Иринеја и Исихија налазе се: презвитер Велимир Врућинић, парох новосадски, јеромонах Ермолај и монах Пајсије (праунук светог Станислава) из Светоархангелског манастира у Ковиљу, и протођакон Горан Ботошки.
      Епископ бачки г. Иринеј беседио је по прочитаном јеванђелском одељку. Владика Иринеј је такође благословио славске дарове – колач и жито.
      Архиепископ михаловско-кошицки г. Георгије поздравио је епископе који су у Словачку допутовали из више помесних Православних Цркава, захвалио им је на учешћу у данашњој великој радости за Православну Цркву Чешких земаља и Словачке, а потом је упознао присутне у храму у Кошицама са животом православног свештеника Станислава, који је пострадао током Другог светског рата од стране усташког фашистичког режима. Монаху Пајсију – праунуку светог Станислава Насадила, Архиепископ Георгије је даривао икону новопросијавшег угодника Божјег. По завршетку сабрања, Митрополит Растислав је захвалио свима који су узели учешће у евхаристијском слављу.
      Дан уочи канонизације православног свештеника чешког порекла – оца Станислава Насадила, 8. јуна, у православном храму у Кошицама је служено бденије, након којег је одржано кратко представљање лика и дела оца Станислава.
      Српска Православна Црква прибројала га је лику светих 1961. године и литургијски га прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким и са њим пострадалим свештеномученицима 4. јула по јулијанском, односно 17. јула по григоријанском календару. Спомен новомученика оца Станислава Насадила у календару светих Православне Цркве Чешких земаља и Словачке биће прослављан 20. јуна.

      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Руска православна црква у Аустрији радује се рукоположењу новог свештеника. Наиме,  архиепископ Антониje (Севрјук) рукоположио је 22. маја 2019. ђакона Георгија Рјашка за свештеника у Саборнојцркви Светог Николаја у Бечу.
      Рјашко је рођен 1992. године у западној Украјини, а богословске студије завршио је у Кијеву, а од 2013. једном делом у Бечу. Године 2017. рукоположио га је за ђакона тадашњи аустријски епископ Тихон (Зајцев) у Бечу.  Нови свештеник ће пастирствовати у Аустрији. Тренутно при саборној цркви св. Николаја служи девет свештеника и три ђакона. Настојатељ Саборне цркве је протојереј Владимир Тисхук.
      Сматра се да је број руских православних верника у Аустрији око 40.000. Заједницу чине верници различитих националности, који углавном живе у Бечу. Епархија Руске православне епархије је основана 1962. године и званично призната 2013. године. Седиште епископа је Николајевска Саборна црква у трећем округу у Бечу. Друге правно признате руске православне парохије налазе се у Грацу и Линцу. Епархија је под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Од краја 2017. епископ Антоније (Севрјук) је епархијски архијереј Аустрије.
      Још једна руска православна црква постоји у Салцбургу. Она не припада Епархија бечкој и аустријској Московске Патријаршије, већ Епархији берлинској и немачкој Руске православне заграничне Цркве.
      У Бечу је 17. маја 2019.г. одржано свечано отварање Музичке школе "Сергеј Васиљевич Рахмањинов" при Руској православној саборној цркви Св. Николаја. Сама школа постоји од 2017. године, али до сада није имала редовне просторије. Сада су оне закупљене у Маркхофгасеу у трећем округу Беча. Осветио их је архиепископ Антоније; чину су присуствовали представници Руске и Белоруске амбасаде.
       
      Извор: Катпрес (с немачког Инфо служба СПЦ)
    • Од Логос,
      Емисија питајте свештеника са Протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем Архијерејским намјесником бококоторским.
      Звучни запис беседе
×
×
  • Create New...