Jump to content

Recommended Posts

Иван Иљин
Додао садржај:: Пријатељ Божији12.06.2014

 

Узроке подмитљивости треба тражити у неколиким пороцима: лажљивости, среброљубљу, егоизму, таштини и гордости. "Жудња за личном добити крије се у свим народима, од највиших до најнижих слојева... болест подмитљивости се шири по свету као права епидемија... оно што привлачи, растаче и развраћа уопште није само злато и "девизе", него и лични успех, лична каријера, свако политичко и новинарско 'напредовање', почаст, власт и закулисни утицај. Једном речју, све оно што издиже човека изнад гомиле, дајући му могућност да 'фигурира', да се узноси и ужива".

Код нас се данас продају судије и професори, дипломати и политичари свих нивоа, уметници и лекари, људска тела, па чак и делови леша (трансплантанти). А да се и не говори о вишемилионској армији чиновника која као и пре живи углавном од мига, злоупотреба и свих могућих поклона. "Повољни" услови за све то, јесу полуозакоњена лажљивост у државним размерама, смешно ниске зараде државних чиновника, губитак савесности, побожности и поштења.

Истинити подвижници светости и благочашћа нису се продавали ни за каква блага, већ су напротив, презирали сваку корист и богатство, нарочито оно стечено неправедним путем. Јудина подмитљивост ушла је у историју свих времена и епоха као символ највеће духовне катастрофе која је довела до злочина пред целим човечанством.

"Новцем треба владати као што доликује господи - тако да ми владамо њиме, а не он нама" - писао је један од васељснских учитеља Цркве, св. Јован Златоуст.

Једна данас тако раширена врста подмитљивости, као што је поткупљивост, у стара времена у Русији се називала лихварством. Овај порок у друштву се дубоко презирао, па чак ни у чиновничкој средини није био нарочито широко распрострањен, о чему сведочи изузетно мали број судских поступака тим поводом у предреволуционарној Русији. "Лихварство је страст крајње изопачених људи код којих се крије у срцу безбожност" - писао је руски светитељ Тихон Задонски који се и сам одликовао нестицањем.

У Светом Писму се каже да лихвари неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10). Старозаветни пророк Јелисеј одбио је да узме новац понуђен за лечење, а његов слуга Гијезије који је тајно узео сребро био је кажњен тиме што је оболео од губе (4 Цар. 5:2027). Подмитљивост често изазивају људи који су навикли да живе по законима поткупљивања и подмићивања. На Западу се овакве појаве називају корупцијом и однос према њима је веома строг, без обзира на личност која је ухваћена у махинацијама и нечасној игри. (Сетимо се бурних процеса у САД, Италији или Немачкој, где су на оптуженичку клупу доспевали чак и чланови владе.)

Међутим, од непосредне неумешаности у реални поступак далеко је важнија душевна склоност која искључује непоштену и лажну погодбу. Али како је то тешко васпитати у себи, када "овај свет" живи по својим подлим и користољубивим законима. Придржавајући се принципа праведности, човек се брзо у очима своје околине претвара у белу врану, постаје отпадник, и као да почиње да "испада" из света. Па ипак, хиљаду пута су у праву они који се, без обзира на моду времена ("сви сада тако живе") и лажне претпоставке труде да свој живот ускладе са савешћу и живе по еванђелским заповестима. Ради тих људи се можда и одржава у животу човечанство на земљи. Њима припада будућност.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЧУЈТЕ СРБИ! ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ
Писац: Арчибалд Рајс, преводилац: Дејан Стојићевић

 

 

 

МАНЕ

 

ПОДМИТЉИВОСТ

 

Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. "Интелигенција" вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе до министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници много мање били подмитљиви него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео сам да нема разлике између министра на "ов", "ев" и неког на "ић". Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније.

Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, од одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, господин министар је постао мултимилионер.

Господин Вукићевић је био обични професор провинцијске гимназије. Пошто је постао политичар и председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, а сам Бог зна колико кошта плац и подизање таквих зграда у главном граду. Лазар Марковић је син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућнији грађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа станарину 12.000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и скупе ситнице за стан. А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина, венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао један од најбогатијих људи у земљи? А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од посланичке и министарске плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да би се докопали новца.

Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице. Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе да нешто ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата. Могао бих вам навести примере за то, и то многе, али мислим да то није потребно, јер их и сами довољно знате. Министри, генерални директори, руководиоци служби итд. - сви они једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали.

Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често не полазе ако их не покрене свежањ новчаница које дајете шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одговарајућу службу? А да се предмети на царини и код полицијског комесара одуговлаче ако нема подстрека у виду бакшиша?

Све је то врло ружно и, мада се само мањина одаје тој срамној навици, срозава цео ваш народ у очима сваког честитог човека. Када се суди о понашању ситног чиновништва, може се и наћи олакшавајућих околности у чињеници да је тако слабо плаћено да је, ради преживљавања, принуђено да потражи и додатне приходе. За ваше министре, људе из политике, итд., међутим, нема олакшавајућих околности. Они стичу богатства тим нечасним путем, а на то их наводи само љубав према новцу или таштина и охолост како би могли раскошно да живе и тиме потисну у заборав своје скромно порекло.

Share this post


Link to post
Share on other sites
zasto su ljudi podmitljivi....?
зато што су вођени среброљубљем и гордошћу...жеља за стицањем материјалних добара као и напредовање у каријери по сваку цену, данас немају мере.....нису подмитљиви само они који се жале на мале плате или они са ниским степеном образовања, већ су то и професори, лекари, политичари.....све је мање савести и поштења....данас можеш купити сваког и за мале паре...или другим речима , ако нешто желиш или ти је потребно, мораш да платиш....

Share this post


Link to post
Share on other sites
Проблем је кад неко продаје нешто што није његово. То је у суштини "мито" - крађа.

па,  нормално бата Звонце да сам мислила на то..... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па на ове твоје нормалне теме нико не пише, џаба нам нормално... :)

 

Значи, да те научи брат, овако треба наслов теме да ставиш - "Ко је подмитљивији Руси или Американци?"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зато што само на себе мисле и само њима да буде добро . Они су лишени сваког достојанства и свих особина које красе доброг човека . Немају никаквих моралних вредности , а и робови су новцу , јер им је то једино мерило вредности .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па на ове твоје нормалне теме нико не пише, џаба нам нормално... :)

Значи, да те научи брат, овако треба наслов теме да ставиш - "Ко је подмитљивији Руси или Американци?"

Putin nije podmitljiv...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени је одвратно кад генерално узимају паре, посебно болесним људима.

 

зашто су људи подмитљиви?

зато што им је циљ да задовоље само свој ситни, мали интерес.

зато што не размишљају ни о коме и ни о чему осим о сопственим потребама и задовољењу жеља. код неких се то мери ситнијим стварима, а код неких је похлепа суманутих размера.

 

додала бих још да је Арчибалд Рајс фантастично скенирао просечног Србина. А како се нисмо померили ни за милиметар у последњих 100 година, ценим да с нама као народом нешто опасно није у реду.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nije ni svaka podmitljivost ista, sta znam.tj, nije mi ista podmitljivost u smislu krsenja nekih drzavnih zakona i podmitljivost u smislu ostecenja neke licnosti.

Sta mislite o tome?

Npr sudija si i okrivis nevinog a podmicen si za to.

Policajac si i pustis nekog lika zbog nekog banalnog prekrsaja a on te casti za to.

Meni to nije isto...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да, полиција. Враћали смо се једном с неког 18-ог рођендана, никог није дирала саобраћајна, били су плаћени да нас не дирају. Само су нас питали где смо били. Алкохол уопште нису проверавали, нити су тражили дозволе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да, полиција. Враћали смо се једном с неког 18-ог рођендана, никог није дирала саобраћајна, били су плаћени да нас не дирају. Само су нас питали где смо били. Алкохол уопште нису проверавали, нити су тражили дозволе.

Sta reci za poreze npr?

Nije li to u neku ruku kradja drzave. Ili carina. Kupis nesto u inostranstvu, uredno platis i onda ti oni opet ovde naplacuju.

Ti podmitis carinika... Sta znam, to mkze da se gleda dvojako :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By JESSY
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
    • By JESSY
      Добијам недавно поруку да је плата легла и реагујем радосно. Неки познаник ме у полу-шали оптужи, као, какав сам то хришћанин и православац, а радујем се парама. Зар нисам чуо проповед недавно у цркви (он ју је сасвим погрешно схватио). 
      „Дај мени твоје паре ако се теби гаде. Нећу се ја љутити. “, велим ја. Тајац.
      Радујем се парама. Искрен сам. Не волим паре, али су ми потребне. Мислим да се већина људи који имају породице овако осећа. Монаси, аскете, наравно, имају другачији призив, али и они се обрадују кад се после труда њихових руку на столу нађе векна хлеба, или се набави материјал за обнову храма. Сматрам да је веома лицемерно то што неки хришћани раде, па категорички осуђују труд за стицањем материјалних добара. Ако посматрамо причу о Христу и богатом младићу (Мт. 19, 16 -30), ту није осуђено младићево богатство, већ то што му је богатство било драже од Христа. Кад каже да је лакше камили проћи кроз «иглене уши» него богатоме ући у Царство небеско, Христос мисли на ниска царинска врата, кроз која је човек могао провести камилу само ако скине с ње терет, да би се царина пописала. Дакле, богаташ може ући у рај, али не док је сувише везан за земаљско богатство. Прича о човеку који сабира жито и износи велике планове (Лк. 12, 13 – 21), није прича против било каквог планирања у материјалном смислу, већ, опет, против похлепе. Узимајући историјске и кутуролошке околности написаног текста, он се директно противи особама које складиште летину да би сачекали повољно време и продали је по скупљој цени. У време оскудице храном, овакво злоупотребљавање потреба ближњих зарад сопственог богаћења и лакомства итекако је удаљено од Јеванђеља. Блажени Августин објашњава да је сељак „намеравао да испуни своју душу прекомерним и непотребним трбухоугађањем и био је охол не обазирући се на све оне празне трбухе сиротих. Он није схватао да су трбуси сиромаха много сигурније складиште него његови амбари.“ Исти пример налазимо и у причи о богаташу и Лазару (Лк. 16, 19 – 33). 
      Дакле, Јеванђеље ни у једном тренутку не осуђује материјално богатство, нити потребу за основном сигурношћу. Оно позива сиромашне на труд, наду и поуздање у Бога, и категорички се противи лакомству. Ко има породицу, нарочито ко има децу, желеће да им пружи основну сигурност, не заборављајући при том да поуздање у Бога и скромност долазе пре свега. Било је и биће пуно имућних светитеља (Свети Никола и свети Немањићи су најпознатији међу њима). Примећујемо, међутим, да су се богатством служили и на добробит ближњих. Да не помињемо многе свете у чијим се житијама каже како су поделили сиромашнима своје имање и сво богатство. Дакле, били су имућни. Стицали су, зарађивали, трудили се, чували, али нису жалили да се свега одрекну зарад већег и далеко важнијег циља – Царства небеског (Мт. 13, 44). Тако и ђаво кад искушава Христа, нуди му сва богатства на свету (Мт. 4, 3-11) ако му се поклони. Христос то одбија. Кроз три описана искушења нам постаје јасно да се Он изборио против три најопасније страсти којој су склони људи, међу којима је и похлепа. 
      Као дивну супротност раније наведеним лакомим људима, Христос наводи праведног Лазара и удовицу која је дала последњу лепту као прилог у храм (Мк. 12, 41 -44). Једни служе материји, други служе Богу. Но увек морамо имати на уму да материја није по себи зла, већ је зло обожавање материје. Она је дата човеку да се њоме служи, унутар ње живи, а она и чини његов саставни део (тело). Нисмо духови, но људи од душе и тела. 
      Свет није црно-бео. Нити су сви богаташи лоши, нити су сви сиромашни добри. Све је до личности. Зависи шта особа сматра најважнијим, шта сматра даром од Бога – БОГатством, јер „где је богатство ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 19-21). Постоје људи који су постали сиромашни не због животних околности, или несрећа, већ што су, једноставно, лењи. Прокоцкали, пропили, били једнаки блудном сину из јеванђељске приче. И исто као и он, увек могу да се врате Оцу. 
      У нашем народу постоји та нездрава завист, па чим је неко имућан, заживи презир, лаж и љубомора према њему. Ко је поштено стекао новац, свака му част, способан је и вредан, а вероватно ће и користити новац на добробит ближњих. Исто тако, није дужан да поклања новац онима који су беспослени и тобож јадни. Дариваће смислено, и то онима којима је заиста потребно. 
      Ово говорим и у контексту разних оптужби на рачун свештеника, у чему се углавном претерује. Они имају своје породице и потребе као и сви други људи. Не треба бити лицемеран и очекивати да свештеник живи као монах у манастиру, на хлебу и води. Да ли би ико својој деци ускраћивао нормалан оброк? Наша вера не налаже сиромаштво, она позива на скромност. Друга је ствар што неки не признају за скромност ништа више од седамдесет кила тежине и осамдесет коњских снага аутомобила. 
      Христос је имао благајника, и из те благајне делио сиромашнима. Нажалост, знамо да се благајник олакомио, те је Христа издао. Ту видимо колико брига за новцем може бити погубна. Да су људи бољи и свет лепше место, новац нам не би требао. Ова земља има довољно добара да нахрани сву своју децу. Због мањине похлепних, већина гладује. Хришћани, у суштини, не воле новац, али не могу сасвим одрећи потребу за њим. Новац је потребан да се сазида храм, да се нахрани гладан човек, да обуче своје дете, да га школује, лечи и изведе на пут. И нема ничег погрешног уколико видиш на столу плод својих руку и заблагодариш Богу на шанси да уживаш у Његовим добрима. 
      А ако се неко гади пара, или мисли да су оне саме по себи тешко зло, озбиљно, нећу се ја љутити.     http://avdenagom.blogspot.com/2018/09/blog-post_7.html
    • By Поуке.орг инфо
      „Не дајемо држави Србији, она нама помаже”, рекао је Митрополит Амфилохије за подгоричке Вијести и додао да Србија помаже градњу саборне цркве у Беранама и да даје помоћ коју Митрополија црногорско-приморскаа тражи и за обнову манастира.
      Према његовим речима новац који се прикупи од добротворних прилога користи се за обнову Манастира и изградњу Цркава широм Црне Горе и не шаље се у Србију.
      „Откуд би се обновило 650 храмова у Црној Гори, саградио храм у Подгорици, Бару…Ти који то причају да износимо паре из Црне Горе су људи који само кроз паре гледају свијет и лажу и бога и себе и своју савјест и пљују по својим прецима”, рекао је Митрополит.
      Он је додао да Српска православна црква од прилога острошких манастира финансира три кухиње за сиротињу у Подгорици, Беранама и Цетињу, а даје и за прогнанике са Косова и Метохије и других крајева, и помаже две породице из Србије.
      Како је рекао, Борис Тадић у време док је био председник Србије дао је за обнову манастира Бешка у Црној Гори 35.000 евра.
      Извор: ТВ Храм
    • By Поуке.орг инфо
      Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да се новац од прилога које верници остављају у црногорским манастирима не износи из Црне Горе у Србију и да држава Србија помаже СПЦ у Црној Гори.
       
      „Не дајемо држави Србији, она нама помаже”, рекао је Митрополит Амфилохије за подгоричке Вијести и додао да Србија помаже градњу саборне цркве у Беранама и да даје помоћ коју Митрополија црногорско-приморскаа тражи и за обнову манастира.
      Према његовим речима новац који се прикупи од добротворних прилога користи се за обнову Манастира и изградњу Цркава широм Црне Горе и не шаље се у Србију.
      „Откуд би се обновило 650 храмова у Црној Гори, саградио храм у Подгорици, Бару…Ти који то причају да износимо паре из Црне Горе су људи који само кроз паре гледају свијет и лажу и бога и себе и своју савјест и пљују по својим прецима”, рекао је Митрополит.
      Он је додао да Српска православна црква од прилога острошких манастира финансира три кухиње за сиротињу у Подгорици, Беранама и Цетињу, а даје и за прогнанике са Косова и Метохије и других крајева, и помаже две породице из Србије.
      Како је рекао, Борис Тадић у време док је био председник Србије дао је за обнову манастира Бешка у Црној Гори 35.000 евра.
      Извор: ТВ Храм

      View full Странице
    • By JESSY
      Извор: Кијевска Митрополија
      Вести из сестринских цркава

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...