Jump to content

Рат Амера и Совјета на небу изнад Ниш(а)...

Оцени ову тему


Препоручена порука

Како су Амери и Совјети почели да "звецкају" оружјем пред крај Другог рата и увода у блоковску поделу света? Отворени скукоб се десио почетком новембра месеца 1944. године и то изнад наше територије... На небу изнад Ниш(а)...

Крвави празник

Новембар је 1944.године. Послије силовите офанзиве Црвене армије и Народно ослобилачке војске Југославије, започете 22. септембра, сви већи градови Србије су ослобођени. У њима Комунистичка партија 7.новембра, по први пут јавно прославља Октобарску револуцију. Тако је и у Нишу, граду на југоистоку Србије чији становници броје тек двадесетпети дан на слободи. Али ни овај 7. новембар неће проћи без крви. Није то заслуга Њемаца, већ наших америчких савезника! 

 
Затишје пред буру
 
Јутро је у Нишу. На пут према Београду, припрема се штаб 6. гардијског стерљачког корпуса. Генерал–лајтененат Григориj Петрович Котов, командир корпуса, у Србији је од 1. новембра када је из Бугарске његова јединица пребазирана у Пирот. По наређењу маршала Толбухина 6-ти ГСК треба да се у фазама пребацује преко Ниша, Алексинца, Крагујевца и Београда у Сомбор, на јужно крило фронта према Мађарској.
 
41A043E0442043E04320_413044004380433043E
Генерал Григориј Петрович Котов, командант 6. Гардијског корпуса Црвене Армије, извор за фото
 
Сам пут са собом не носи нарочиту опасност. Терен је миран јер су Титови партизани, Црвена армија и дијелови Бугарске армије очистили тај дио Србије од Њемаца.. Непријатељ се сада из Грчке, преко јужних дијелова Србије (Косова и Санџака) извлачи према Босни… Најближа њемачка јединица се креће долином ријеке Ибар, скоро 100 километара југозападно од Ниша… Са своје 42 године Григориj Петрович je стекао огромно војничко искуство борећи се и у грађанском и отaџбинском рату. Ипак је сигурно да није рачунао да ће му последњу битку у животу наметнути савезници. 
 
Италија, аеродром Винћенцо, регија Фођа. Пуковник Кларенс Теодор Едвинсон командант елитне 82. ловачке групе, обавјештава своје пилоте о предстојећем задатку. Мисија бр. 829 предвиђа напад на њемачки транспорт на југу Србије. Сличан задатак у том подручју извршили су неколико дана раније. За момке који су по броју ваздушних побједа други у америчком ваздухопловству, никакав проблем. Вјероватноћа да ће данас срести њемачки авион над Србијом равна је лову на бијелог бизона. Пуковник Едвинсон изгледа не мисли тако. На ову мисију он лично води све расположиве авионе из сва три сквадрона,укупно 60 P-38 Lightning! Носилац удара биће 95. сквадрон са 25 авиона. Ваздушну заштиту пружаће му 96. сквадрон (17 авиона) и 97. сквадрон (18 авиона).
 
Gen_C_T_Curly_Edwinson_m_zps779cc3fa-223
Пуковник Кларенс Едвинсон, командан 82. Ловачке групеизвор за фото
 
Вријеме је добро, мало магловито. Ловачка група полетјела је тачно у 8 часова и 57 минута. Убрзо по полијетању по један Лајтнинг из 96-тог и 97-ог сквадрона вратио се у базу због механичких проблема. Групу предводи 95-ти сквадрон на висини од око 3600 м. Са лијевог крила му је 97-ми а са десног 96-ти сквадрон. Око 10:15 ч група се раздваја. Пуковник Едвинсон шаље 16 авиона из 97-ог сквадрона да „чисте“ пут Крушевац-Ћићевац. Њихова акција је трајала све до 10:40 ч. 
 
Главнина снага (42 авиона) продужава ка примарном циљу. Едвинсон са 95-тим сквадроном снижава висину. Око 10:20 ч креће напад на жељезничку станицу. Пуковник Едвинсон лично уништава локомотиву. Затим се група окреће на југ ка селу Чамурлија (6,29 км сјеверо-западно од Ниша). Пилот Кар: „Сви орјентири су ту: брдо, пут... ево и некаквог града или села-то је то!“Исто потврђују и његове колеге из 96-тог сквадрона, који са висине од 4200 м пружају заштиту.
382-agrupanadJugoslavijom_zps4901c0e0.jp
 
Формација америчких Лајтнинга П-38, извор за фото: аутор текста
 
Село Чамурлија 10:50 ч, пилот Кар: „Угледасмо  колону возила како се великом брзином креће путем. Не виде се ознаке али смо сигурни - Њемци!“ У напад одлазе два флајта. Пуковник Едвинсон први отвара ватру-лично уништава два штабна аутомобила, 2 камиона-цистерне и 6 других камиона. Амерички пилот Кар одушевљено примјећује: „Какву смо само ватру запалили! За последњих 50 мисија нисмо направили оволику штету!“ Трећи флајт 96-тог сквадрона тражи дозволу за напад. Едвинсон одобрава. И пилот Кар је добио прилику да се покаже: „Погодио сам 5 камиона и амбулантна кола! Прекасно сам видио црвени крст!“
 
Ваздушни бoj
 
Генерал Судец, Владимир Александрович, главнокомандујући 17. ваздушне армије налази се на аеродрому Ниш. И тамо се чују експлозије.Обавјештавају га да најмање 15 авиона напада колону Котова! У првом удару, уништено је двадесетак возила са чела колоне. Међу првима аутомобил Котова.
 
Sudets_Vladimir_Aleksandrovich_zps75a4ac
Генерал Владимир Александрович Судец, командант Совјетске 17. Ваздушне армијеизвор за фото
 
Везиста 6-тог ГСК обавјештава команду аеродрома Ниш о нападу. Пилоти 288.ИАД (Павлоградска ловачка дивизија, носилац ордена Суворова и Црвене заставе) трче ка својим авионима. Прекасно!Док стазом још рулају Јакови 866-тог ловачког пука, амерички 96-ти сквадрон је над аеродромом! Американци су раније уочили аеродром и покушавају да униште противника на земљи. Капетан Чарлс Кинг из 96-тог сквадрона туче по руским камионима на ивици аеродрома. Током трећег налета примио је погодак са земље, од чега му отказује лијеви мотор. Убрзо аеродромска артиљерија погађа још једном Чарлсов авион. Изгубио је и десни мотор. Покушава да слети на једну пољану, око километар сјеверно од аеродрома Ниш. Из запаљеног авиона извлаче га српски сељаци. Са тешким опекотинама, али преживјеће. 
 
У 11 часова полетјели су на дежурним Јак-9: лајтанант Кривоногих и  млађи лајтанант Шипулја. Усмјерили су авионе према колони Котова, гдје управо трећи флајт 95-тог скадрона излази из напада. Пилот Шипулја у пењању отвара ватру на најближег противника. Кратким рафалом погађа авион млађег поручника Филипа Бруера. Лајтнинг по имену „Моја фантазија“, претворио се у ватрену лопту у којој пилот Бруер гине.
 
39965-700x449_zpse209dc08.jpg
Формација Совјетских Јак-9извор за фото
 
Поручник Кетшоук из 96-ог сквадрона са око 2100 метара осмотрио је борбу Шипулје и Бруера. Понире и на око 1000 метара висине отвара ватру на Јак-а и погађа га - Шипулја гине. Лајтанант Кривоногих се бори између два Лајтнинга и у пењању успјева да погоди једног, који задимљен напушта борбу. У том авиону је Кејт Армстронг, који се и поред отказа на једном мотору, успјева вратити у Италију. Аеродромска артиљерија, у намјери да обори други амерички авион, дејствује и грешком погађа свог ловца. Кривоногих  пада на око 3 километра од аеродрома и гине. 
 
Убрзо полетјело је још шест Як-9, командир ескадриле капетан Бондар, старији лајтананти Сурнев, Железнов, Поциба, лајтанант Жестовскиј и млађи лајтанант Сердјук.
 
yak9m-3_zpsae1ec8f2.jpg
Јак-9 на полетањуизвор за фото
 
Главнина америчких авиона премјешта се изнад самог града. Пуковник Едвинсон их распоређује у борбени круг. Све то прати запрепашћена маса Нишлија окупљених на тргу. Јакови прелијећу Нишку тврђаву и са неких 50 метара прелазе у стрмо пењање. Американци пуцају по њима. Прошавши у непосредној близини америчких ловаца, пилоти Бондар, Сурнев и Железнов препознају америчке ознаке и одустају од напада. Међутим дио Лајтнинга креће у потјеру за њима. Пилот поручник Џорџ Боуерс јури за Јаком који му бјежи према аеродрому. Послије неколико окрета Јак успјева да побјегне, а Боуерс митраљира стајанку аеродрома. Послије неколико минута маневрисања један од Американаца, јавиће везом: “Имам једног на нишану – има руске звијезде на репу!“ Након тога дио Американца одустаје од напада. Пилоти Блумер и Артон из 95-тог сквадрона успјевају да изолују авион којим пилотира Жестовскиј. Совјетски пилот ипак успјева да лакше оштети Лајтнинг поручника Артона, али њега погађа поручник Блумер. На око 8 км од Ниша, рањен, Жестовскиј успјева да искочи из запаљеног авиона и безбједно се приземљи падобраном у село Каменица на 8 км сјеверно од Ниша.
 
4597727134_69404023d0_o_zps70567577.jpg
Лајтнинзи 96. Сквадрона 82. Ловачке групе у формацији, извор за фото
 
Млађи лајтанант Сердјук након што је отресао са репа једног нападача, помаже свом колеги и уништава његовог противника. Био је то авион млађег поручника Елдона Коулсона из 95-ог сквадрона. Убрзо Сердјук оштећује још један Лајтнинг који успјева да побјегне. Са информацијом да су Американци у ваздуху, у 11:10 ч, полијеће  пара Јак-3,капетан Колдунов (бијели 17) и лајтанант Красјуков.Генерал Судец наређује: "Учинити све мјере у циљу прекида сукоба". Пилоти ће покушати да одвуку Американце од аеродрома, не улазећи у борбу. У том тренутку аеродрому прилази још 16 лајтнинга из 97 сквадрона. Поред Јакова из  866-тог пука, у ваздуху су била и четири Јак-9Т из 897-ог пука (под комадном лајтаната Лукашевича). Пошто су идентификовали противника, нису улазили у бој. 
 
Поручник Блурок из пратње пуковника Едвинсона успјева да оштети једног Јака. Старији лајтанат Поциба одлучан је међутим да прекине борбу. Прошавши кроз борбени круг прилази авиону на коме лети Едвинсон и лети у америчкој формацији. Маше му крилима показујући ознаке ваздухопловства Црвене армије. Едвинсон коначно даје наредбу: „То су Руси, бјежимо дођавола одавде!“ Након састављања са авионима из 97-ог сквадрона у 11:30, Американци се враћају у базу. До 13:05 на аеродром Винћенцо слетјело је 55 авиона.
 
yak3-550_zps4ebb67fe.jpg
 

Према америчком војном извјештају, 82-а ловачка група изгубила је тог дана три Лајтнинга, два у борби са Јаковима „који су грешком напали Америчке авионе“ и још један „од дејства флака током бомбародвања колоне возила“. Два пилота су погинула, а један теже рањен. Још пет Лајтнинга је теже и лакше оштећено али су се вратили у базу. Америчка команда процјењује да су оборена „два ,три или више Јакова“. На земљи су уништена 3 камиона-цистјерне нафте, 28 камиона, 4 штабна аутомобила, 1 барака, 1 приколица,2 локомотиве. Оштећена су: 22 камиона, 25 жељезничких вагона, 1 радио станица. 

Пилот Кар каже: „Били смо већ или без муниције или при крају. Много смо се истрошили у митраљирању колоне, иначе би Руси-горе прошли. Уништили смо од пет до седам руских Јакова. Били су попут „месера“, али ми смо имали и бољу тактику и повољнију ситуацију.“Наравно Кар заборавља на њихову главну предност: изненађење и значајно повољнији однос снага па једнак број оборених авиона на обе стране прије може бити неуспјех Американаца.

Руски извори говоре о три оборена Јака и оштећење једног. Руски извјештај не спомиње колики су губици на земљи у техници и људству аеродрома Ниш. Штаб 866-тог ловачког пука процјењује да је оборено пет Лајтнинга. Поред командира корпуса Котова у америчком нападу погинула су 34 војника 6-ог корпуса, а још 37 је рањено. Послије новембарског инцидента 288-а ловачка дивизија муњевито је пренаоружана најновијим Јак-3.

 

semanis_zps57a22d63.jpg

 

Југословенски извори дају још неке интересантне податке. Према истраживању бившег директора Музеја Југословенског ваздухопловства, проф. Чедомира Јанића, послије узбуне на аеродрому Ниш прво су полетјели авиони Јак-3 из 659.ИАП. Како Јанић не спомиње 866. ИАП, могуће да је погрешно идентификовао пук, с обзиром да су оба била у саставу 288.ИАД. Са потпуном сигурношћу ово ће бити могуће провјерити тек увидом у ратни дневник 659.ИАП, који нам, за сада , није доступан.

Савременик тог догађаја, политички комесар аеродрома Ниш Јока Дрецун, руским Јаковима приписује 7 побједа и уписује погибију 14 америчких пилота (братска наклоност ка руској страни је евидентна)!Истовремено Дрецун каже да су Американци оборили три Јака. У сведочењу које је дао инжењер завода „Утва“Драгослав Димић, сазнајемо да је међу погинулима била и једна дјевојка пилот, студент из Москве, која је становала код Димићевих родитеља. Међутим не знамо њено име нити околности под којима је погинула. Да ли је она оборена у авиону или је једна од жртава америчког митраљирања стајанке аеродрома Ниш?

 

9WilliamE_Bill_BlurockampP38BlurocketI_z

Поручник Блурок испред свог Лајтнингаизвор за фото

 

Тијела Американаца, Црвеноармејци су сахранили недалеко од улаза на тадашњи аеродром Ниш и ту подигли пирамиду. Данас није могуће утврдити мјесто гробнице. Могуће је да су тијела касније негдје премјештена. Током маја 2012 делегација министарства одбране САД посјетила је Србију са намјером да открије судбину 18 америчких пилота страдалих над Србијом током рата. На списку несталих пилота нашло се и име Филипа Бруера, за којег се вјерује да му се тијело налази негдје у Крушевцу?!

Ни мјесто гробнице погинулих руских пилота и војника није познато. Знамо само да је генерал Котов сахрањен у Одеси, у Алеји славних.

 

Зашто другови Савезници?

Пошто је изгубио стратешки важну комуникацију - друмове и железницу кроз долине ријека Јужна и Велика Морава, преко Београда до Мађарске, Вермахт је принуђен да се из Грчке повлачи уским путевима Косова и Санџака. На том простору Хитлерова армада ужива подршку и локалног становништва, али пролаз стално сужавају ослободилачке снаге. Њемачке колоне су свакодневно изложене нападима из ваздуха. Од септембра 1944. над територијом Југославије дејствују четири ескадриле НОВЈ, али и снаге британског, америчког и совјетског ваздухопловства. Са том се силом све теже могла носити авијација окупационих снага. Од новембра њемачка Команда 4. Ваздухопловне флоте (у којој је тада само 656 авиона) због проблема на источном фронту, покрива само сјевер Србије. „Авијација Хрватске“ концентрисана је над западном територијом Југославије тако да су њемачке колоне на Косову практично незаштићене.

 

untitled_zps85b75aa4.jpg

Формација П-38 Лајтнингизвор за фото

У бројним западним публикацијама наводи се да је за трагедију крива руска страна која није обавјестила Американце о „пробоју који је направила предходног дана у дубини од 100 км“, што је потпуна измишљотина. Ниш је слободан од 14. октобра, а пут до Алексинца је још дубље у слободној територији. Уз то се напомиње да су Совјети касније „стрељали официре одговрне за овај пропуст“, иако не постоје било какви докази за ту тврдњу. 

Кобног дана, према извјештају који је направио амерички штаб у Казерти 25. новембра 1944. циљ 82. ловачке групе је било ометање њемачког друмског и жељезничког саобрађаја на потезу Сјеница-Нови Пазар-Рашка-Митровица (у просјеку 150-95 километара југозападно од Ниша).„Пуковник Едвинсон је наишао на густ саобраћај кроз мјесто за које је он мислио да је Нови Пазар.. Послије развијања снимака камере види се да је митраљиран погрешан пут-око 72 км удаљен од циља, што је око 10 минута лета“. У америчкој документацији је такође уписано мејсто пада првог Лајтнинга као Сјеница (мјесто тада под контролом Њемаца и муслиманске милиције), што је читавих 152 км даље од стварног мејста пада авиона. Још већу сумњу на америчке твдње доноси свједочанство, совјетског пилота Бориса Смирнова. Он је у својим мемоарима написао да су у олупини јендог Лајтнинга нашли карту на којој је Ниш означен као циљ!

Амерички штаб даље каже:. „Едвинсон је одмах препознао авионе као совјетске, али није успио да сакупи своје снаге и за то вријеме је још један Лајтннинг оборен и најмање два, три или више Јакова. За вријеме сабирања његових авиона, један Јак се приближио Едвинсоновом авиону, након чега је и потврђена идентификација. Тада је Едвинсон издао наредбу о повлачењу“. 

Американци у извјештају од 25. новембра кажу да су совјетски авиони „оправдано напали амерички сквадрон“ и да је амерички командант разријешен дужности.

 

yak-3nn_zps5ca0a6ef.jpg

Јак-3извор за фото

 

И Совјети су ставили под лупу своје снаге. Потпуковник Степан Никифорович Кузин, отишао је са дужности команданта 866. ИАП 29.новембра 1944. Послије утврђивања околности инцидента над Нишем, ослобођен кривице Кузин постаје замјеник команданта дивизије у Мађарској.

Генерал Вилсон, командант америчких снага на Медитерану писмом је изразио жаљење и упутио извињење за трагични инцидент. Посебно је похвалио пилота Колдунова који је „исказао изузетну храброст и успоставио контакт са америчким авионима, што је довело до прекида скукоба“. Извињење је упутио и генерал Ајра Икер. 

Кривица за погрешну процјену мјеста дејства, приписана је пуковнику Едвинсону (пилоту са 4000 часова налета!). По повратку у Фођу, сваки пилот је морао написати изјаву.„Руси су хтјели Едвинсонов скалп.. У ствари хтјели су да буде стрељан!“, тврди пилот Кар и сву кривицу сваљује на руску страну која је „направила велики пробој фронта, а о томе није обавјестила Американце. Нисмо погријешили, погодили смо мету!“ Објашњење би имало смисла да је Ниш неко село, а не један од највећих градова Србије!!!

132517_72074429_Nis-43-10-20_zps8a97e8e7

Aерофото снимак бомбардерских дејстава Савезника над Нишомизвор за фото

Да је Ниш добро познат Американцима говори и то да су га од 20.октобра 1943. укупно 16 пута бесомучно бомбардовали. Најжешћи напад десио се на Велику суботу (15. априла 1944. године) када је убијено 700 цивила (следећа два дана, Американци су бомбардовали Београд, убивши 2000 и ранивши 7000 Београђана!). Зашто је сваки град у Србији и Црној Гори систематично бомбардован од стране савезника тешко је објаснити. Колико је тек тешко објаснити  зашто је тај исти Ниш и ослобођен опет био мета?! 

Како су Американци казнили пуковника Едвинсона? Он се на мјесту команданта 82. ловачке групе задржао до 22. новембра када је послат кући у Америку. Јануара 1944. постао је замјеник команданта базе Блутентал Филд, Сјеверна Каролина, а убрзо потом и њен командант. Послије још неколико високих командних дужности, у мају 1946., Едвинсон је опет у Европи. У Њемачкој, преузима команду над 366 ловачком групом авиобазе Fritzlar. Слиједи опет низ највиших војних дужности, одликовања и коначно добијање генералског чина. О њему је 1985. године издата књига „Edwinson A 'Legend' in His Time."

7_zps0d19c7a1.jpg

Кларенс Едвинсон испред Лајтнингаизвор за фото

Ако је овако „кажњен“ човјек који је означен као кривац за катастрофалан напад, није ли то доказ да ова мисија и није била грешка? Праву истину вјероватно нећемо наћи у војним, већ архивама обавјештајних служби. Данас само можемо да нагађамо да ли овај догађај има везе са јавно исказаним незадовољством западних савезника због уласка Црвене армије у Југославију?Једно је сигурно и Њемци и наши западни савезници, били изненађени брзим напредовањем Црвене армије на Балкану.

10423622_507847952648453_1929039998_n_zp

Аутор текста, првобитно објављеног на руском језику у магазину „Авиация и космонавтика“ (бр.11/2013), је војни новинар из Подгорице Светозар Јокановић. Његовом љубазношћу и уз дозволу и превод на српски језик, у прилици смо да и ми прочитамо овај текст.

УПВЛПС

ПДФ

Ваздухопловни билтен УПВЛПС-ванредно издање

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Супер је чланак, мада је аутор по мало пристрасан. Не верујем да је било намерно јер је предаја Југославије комунистима договорена давно пре тога. Грешке се дешавају. Пуно људи у рату страда од "пријатељске ватре" и слично.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Супер је чланак, мада је аутор по мало пристрасан. Не верујем да је било намерно јер је предаја Југославије комунистима договорена давно пре тога. Грешке се дешавају. Пуно људи у рату страда од "пријатељске ватре" и слично.

 

Па добро, сви су се поизвињавали после једни другима... Али су "предњачили" Амери и легендарни Ајра Икер.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Премда, мож` да буде и нешто друго у питању...

 

Наиме, када је "завршена" Италија, и када је почела кампања ваздушних напада широм Балканског полустрва, колико се сећам из историје (војне) генерал Ајра Икер као командант 15. ваздушне армије је имао неки план "на своју руку" да интензивира учешће својих авиона и посада на Балкану, конкретно над територијом Југославије, а све у циљу "спречавања" да Југославија уђе у сферу интереса Совјета... Међутим, "добио је по ушима" (јер војник не размишља, него слуша наређењеа :) ) и окренуо се другим задацима... Пошто овакву акцију пуковник Едвинсон није могао извршити на своју руку, тј. морао је и Икер бити упознат са дизањем 60 ловаца, постоји могућност да је и то било мало "чачкање" Совјета, када им је већ (евидентно) Балкан био препуштен....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
генерал Ајра Икер као командант 15. ваздушне армије је имао неки план "на своју руку" да интензивира учешће својих авиона и посада на Балкану, конкретно над територијом Југославије, а све у циљу "спречавања" да Југославија уђе у сферу интереса Совјета...

 

Хвала му онда, штета што није успео. 8086.gif

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не знам о каквим теоријама завере говорите - овај догађај се десио 7. новембра - скоро три недеље пошто је ослобођен Београд. Тад су Совјети практично већ излазили из Југославије.

 

Друго, аутор прави закључке на основу непроверених информација. Чарлс Кинг је пао 25км источно од Сјенице (преко 100км од Ниша како се наводи у тексту), и по његовом опису је вероватно у близини и погођен. Он није учествовао у нападу код Ниша. Крајем децембра је преко Бољанића евакуисан од стране четника. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Премда, мож` да буде и нешто друго у питању...

 

Наиме, када је "завршена" Италија, и када је почела кампања ваздушних напада широм Балканског полустрва, колико се сећам из историје (војне) генерал Ајра Икер као командант 15. ваздушне армије је имао неки план "на своју руку" да интензивира учешће својих авиона и посада на Балкану, конкретно над територијом Југославије, а све у циљу "спречавања" да Југославија уђе у сферу интереса Совјета... Међутим, "добио је по ушима" (јер војник не размишља, него слуша наређењеа :) ) и окренуо се другим задацима... Пошто овакву акцију пуковник Едвинсон није могао извршити на своју руку, тј. морао је и Икер бити упознат са дизањем 60 ловаца, постоји могућност да је и то било мало "чачкање" Совјета, када им је већ (евидентно) Балкан био препуштен....

 

Командант 15 ААФ је био Нејтан Твајнинг. Икер је био командант савезничких ваздухопловних снага не Медитерану.

Не знам о каквим акцијама говориш, кад је то потпуно супротно ономе што се дешавало. Операција Ретвик је практично помогла Совјетима да брже уђу на Балкан.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Брате, ако знаш више од нас онда нам објасни, немој да се свађаш... :)

 

Ја појма немам о томе па ми је свака информација добродошла.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да друже... Нико овде не жели да дезавуише истину напослетку! О генареалу са 4 звездице, Ајри Икеру причам у контексту Балканских ваздушних снага (чији је он напослетку био командант) и ангажовању тих потенцијала на нашем полуотоку... И даље, чврст стојим да је човек имао идеју да нас "спасе" од комунарских снага... Извор: проф. Мухидин Софтић-рахметли Соле и његова предавања (чак и ва времја она)... Легенда катедре повијесних наука...

 

А нити једниом речју нисам довео у питање кампању "Ретвик", јер тако је наређено са виших страна... На концу и ова опсервација о Октобраском дне иу Ниш(у) је само моје мишљење...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Икер је био командант MAAF, а не BAF.

http://en.wikipedia.org/wiki/Mediterranean_Allied_Air_Forces

 

Ја не знам за Икерове идеје и замисли, знам да је у пракси то изгледало другачије. Пошто нисам био на професоровим предавањима, имаш ли неки други извор?

 

На концу и ова опсервација о Октобраском дне иу Ниш(у) је само моје мишљење...

 

Сукоб се десио 7. нобембра.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Ово је вјеројатно прво!

 

Не знам о каквим теоријама завере говорите - овај догађај се десио 7. новембра - скоро три недеље пошто је ослобођен Београд. Тад су Совјети практично већ излазили из Југославије.  

 

Друго, аутор прави закључке на основу непроверених информација. Чарлс Кинг је пао 25км источно од Сјенице (преко 100км од Ниша како се наводи у тексту), и по његовом опису је вероватно у близини и погођен. Он није учествовао у нападу код Ниша. Крајем децембра је преко Бољанића евакуисан од стране четника. 

 

Треће

 

Изволи ватро брате, па напиши ти другојачију причу, ако мислиш да је ова неистинита!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Икер је био командант MAAF, а не BAF.

http://en.wikipedia.org/wiki/Mediterranean_Allied_Air_Forces

 

Ја не знам за Икерове идеје и замисли, знам да је у пракси то изгледало другачије. Пошто нисам био на професоровим предавањима, имаш ли неки други извор?

 

 

Сукоб се десио 7. нобембра.

 

Нема! Мораш да ми верујеш! Ако хоћеш...

 

И није "шија него врат"

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Заправо, ја хоћу да кажем да док сам истраживао другојачију причу, за коју сам мислио да је неистинита, наишао и на амерички документ - изјаву пилота Чарлса Кинга о спашавању, у којој он каже да је гађао циљеве код Сјенице и да је тамо и пао. Места за грешку и тумачење у овом случају нема - Кинг дефинитивно није слетео код Ниша.

Случај борбе код Ниша даље нисам истраживао, јер ме не занима.

 

А пошто видим да је вама тешко да правите разлику између савезничких јединица, што и не чуди пошто вас мучи и разлика између октобра и новембра 44-те, даља дискусија са вама је непотребна.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
А пошто видим да је вама тешко да правите разлику између савезничких јединица, што и не чуди пошто вас мучи и разлика између октобра и новембра 44-те, даља дискусија са вама је непотребна.

 

И пошто си сам детерминисао и одредио временски размак, те си исто тако "одредио" како се ко мора понашати у тим формама, нека ти је аферим и да попијемо коју, макар и у мери најновијих повијесних открића... 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС.
      Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију.
      Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту.
      Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”.
      О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту.

      Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже:
      „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“
      Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији.
      „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”.
      „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”.
      Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран:
      „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”.
      Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат:
      „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”.

      Владика Јован о албуму
      Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао:
      „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”.
      „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо.
       
      Заоставштина
      Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић:
      „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора.

      За сам албум Горан Трајкоски каже:
      „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”.
      Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе.
      И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора.
      Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив.
      Списак учесника
      Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња.
       
      Данко Страхинић
      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021.
         
      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС.
      Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију.
      Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту.
      Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”.
      О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту.

      Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже:
      „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“
      Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији.
      „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”.
      „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”.
      Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран:
      „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”.
      Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат:
      „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”.

      Владика Јован о албуму
      Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао:
      „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”.
      „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо.
       
      Заоставштина
      Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић:
      „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора.

      За сам албум Горан Трајкоски каже:
      „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”.
      Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе.
      И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора.
      Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив.
      Списак учесника
      Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња.
       
      Данко Страхинић
      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021.
         
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 11. јануара на дан када наша Света Црква прославља 14000 Витлејемских младенаца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, је у Аранђеловцу у храму Светих апостола Петра и Павла, служио свету Архијерејску Литургију.

       
      Звучни запис беседе
       
      Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, Архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протојереј Љубиша Ђураш, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић.
      Својим краснопјенијем су ово сабрање улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца.
      Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне укрепио и поучио својом беседом. Он нас је подсетио да у овоме свету не можемо имати бољи пример исправног живота од самога Господа. Он је тај који нас је одвео до Голготе, али нас све затим води и до Васкрсења. Онај човек који има љубави према Богу, имаће је и за свако друго Божије створење. Требамо волети Бога изнад свега, а са Њиме и цео свет. Бог се на Божић није родио само за одабране људе, већ за цео свет. Сваким даном се у нама треба рађати нова вера и нада. 
      “Божић нас позива да живимо моралним животом”, наводи Преосвећени Владика. Христа морамо сместити у наша срца. Рађа се у штали јер за Њега никаква палата или материјално благо не представља ништа. Морамо стално водити рачуна да не паднемо и морамо се трудити да Христос буде срце нашег срца, душа наше душе и живот нашег живота. Празнике које прослављамо морамо на исправан начин и да доживљавамо. Бог је на Божић показао да воли човека, сада је на човеку да покаже да ли воли Бога. Нема мањег или већег празника, сви празници су битни и велики. “Све из послушности извире, јер је она добра”, наводи Епископ.
      Након Свете Литургије, Епископ и архијерејски намесници су састанак наставили на врху планине Букуља у истоименом ресторану. Његово Преосвештенство је пре састанка освештао ресторан и све просторије у њему, а домаћинима породици Милојевић, Г-ђи Верици и Г-дину Радовану је пожелео успешно пословање и свакога успеха у даљем породичном и пословном животу.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Драгана Милошевић,
      Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама.   Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот.   Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“     О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха.       Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2).   Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи.     Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе.     Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4).         Игуман Петар (Драгојловић)     Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo
      WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама.
       
      Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот.

      Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“
      О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха.
      Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2).

      Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи.
      Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6)

      Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе.
      Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4).
       
      Игуман Петар (Драгојловић)
       
       
      Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo
      WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како...
×
×
  • Креирај ново...