Jump to content

Личности - Митрополит Иларион Алфејев

Оцени ову тему


Препоручена порука

Представљање књиге митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) «Почетак Јеванђеља»

 

Москва, 18 јула 2016 г.

22 јула 11:00 у сали Општецрквене аспиратуре и докторских студија им. святых равноапостольных Кирилла и Мефодия, одржаће се презентација нове књиге митрополита Волоколамског Илариона «Почетак Јеванђеља», јавља Патриархия.ru.

 

242641.p.jpg?mtime=1468848851
    

 

Књига «Почетак Јеванђеља» представља прву из серије од шест књига под општим називом «Исус Христос. Живот и учење».

Серија има биографски карактер, утолико што је њена централна тема људска историја Исуса Христа. Аутор је поставио задатак да пружи живи лик Исуса на основу постојећих извора и представи Његово учење онако како је изложено у Јеванђељима. Посебна пажња у првој књизи серије посвећена је цртама Његовог карактера и особенсти манира општења са људима.

Увод књиге посвећен је основним усмјерењима савремених истраживања у области Новог Завјета. Аутор даје критичку оцјену о потрази за «историјским Исусом» ван предела црквене традиције и приједлаже свој метод испитивања Јеванђеља, који затим дослиједно примјењује у дијеловима књиге, посвећеним првим главама четири Јеванђеља. Тешка питања библистике, укључујући такозвана «противуријечја» у Јеванђељима, не заобилази, напротив, темељно их обрађује.

Серија «Исус Христос. Живот и учење» наставиће се слиједећим књигама: «Бесједа на Гори», «Чудеса Исусова», «Приче Исусове», «Агнец Божији. Исус у Јеванђељу по Јовану», «Смрт и Воскресење». Монументални шестотомни рад треба да одговори на главна питања о Исусу Христу: «Шта је Исус донио људима и зашто је Он потребан савременом човјеку? Прошло је двије хиљаде година од времена када је Он живио и поучавао: зашто су Његов лик и проповјед  актуелни као и раније? Шта Исус може да пружи нама, који живимо у XXI вијеку, са свим његовим сложеностима, изазовима, проблемима и трагедијама?»

Књига «Почетак Јеванђеља» има 800 страница, више од 300 илустрација и хиљаду ипо упута на Свето Писмо.


В презентации книги примут участие:

• Митрополит Волоколамский Иларион – автор книги, председатель Отдела внешних церковных связей, ректор Общецерковной аспирантуры и докторантуры им. святых равноапостольных Кирилла и Мефодия, председатель Синодальной Библейско-Богословской Комиссии

• Епископ Егорьевский Тихон, наместник ставропигиального Сретенского монастыря, председатель Патриаршего совета по культуре

• Владимир Легойда, председатель Синодального отдела по взаимоотношениям Церкви с обществом и СМИ

• Специалисты по Новому Завету, журналисты, представители общественности.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...
  • Одговори 669
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

ДРУГИ ЈЕРАРХ РПЦ ОЦЕНИО ДА САВРЕМЕНУ ДРЖАВУ ПЛАШИ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ ЈЕР У ЊЕМУ ВИДИ ОПАСНОСТ ЗА ЦАРСТВО ЗЕМАЉСКО - "Улога религије се, исто као у Риму, види искључиво у утилитарном светлу - она треба да

„Нећу у рај са њим!“ - Митрополит Иларион (Алфејев)      Једна старија жена, дошавши код мене у храм је рекла:  „Оче! Не могу више да трпим мужа! Желела бих што пре да умрем и да се у рају нађем, са

Митрополит волоколамски Иларион: „Сваком човјеку морамо дати право на рођење“ Из Руске православне цркве је изражена забринутост због разлагања концепта брака као заједнице мушкарца и жене. „Дес

 

Филм митрополита Илариона „Православље у српским земљама“

10. Август 2016 - 13:54

volokolamski.jpgДана 11. августа 2016. године у 22,15 часова на ТВ каналу „Спас“, приказаће се филм „Православље у српским земљама“. Аутор и водитељ је Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Филм је урађен у студију „Неофит“ по наруџбини Добротворног фонда Светог Григорија Богослова уз подршку Федералне агенције за штампу и комуникацију. Ауторски документарни филм митрополита Илариона посвећен је историји и савременом положају Православне Цркве у српским земљама, њеним светињама и манастирима.

Срби су крштени још у VII. веку, али хришћанство се утемељило у њиховој земљи тек у IX. веку, након што су Свети равноапостолни Ћирило и Методије дошли проповедајући на словенском језику. У филму се говори о духовном животу данашње Србије. Гледаоци ће моћи да се упознају са традицијом породичне прославе крсне славе или заштитника породице, јер свака има свог небеског покровитеља. Овај филм је истакао блиску везу руског и српског народа. Филм је могуће погледати и преко интернета: https://www.youtube.com/watch?v=AXAJjL_jIAI

Извор: mospat.ru

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

У Лондону ће бити приказан филм митрополита Илариона "Православље на британским острвима"

12. октобра о.г. у Лондону ће бити приказан филма митрополита волокаламског Илариона (Алфејева) "Православље на британским острвима". Филм се приказује у години културне размјене Велика Британија - Русија, и као најава за посјету британским острвима Свјатејшег патријарха г. Кирила од 15-18. октобра 2016.

Филм приказује развој хришћанства на британским острвима до подјеле на Источну и Западну Цркву, са посебним освртом на данашњи положај православља у Британији, уз наглашавање значаја великих духовника као што су митрополит сурожки Антоније (Блум), старац Софроније (Сахаров) и епископ Калистос (Вер).

https://mospat.ru/ru/2016/10/07/news136739/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 months later...

У издању Сретењског манастира изашла је прва у низу од шест књига под називом "Исус Христос. Живот и учење " митрополита волокаламског Илариона (Алфејева). Главни фокус овог јединственог рада представља лик Исуса Христа. Аутор се не слаже са различитим струјама западне новозавјетне науке, већ нас враћа назад тексту Јеванђеља - једином поузданом извору, свејдочењу о Господу Исусу Христу. У књига митрополита Илариона дат је и историјски контекст који помаже да се боље разумију догађаји и параболе из Јеванђеља. Први том је књиге посвећен је раздобљу од предисторије Рођења Спаситеља до почетка Његове проповједи.
Превео за портал поуке.орг:А.Ж. Извор:
http://www.pravoslavie.ru/100450.html

Дјетињство Исусово одвијало се претежно у Назарету. Но, о овим годинама, врло мало знамо. Матеј не говори о њима, а Лука цио период Исусовог живота док није напунио дванаест година је описао једном реченицом: Дијете расте и укрепљава се духом, испуњен мудрошћу: и милост Божија је на Њему (Лука 2, 40.). Шта се крије иза овог израза?

Да бис
мо разумјели како је васпитан Исус, Син Човјечији, морамо да замислимо живот побожне породице средње класе из скромног галилејског града. Према претпоставци да је Јосиф имао шесторо дјеце из првог брака, врло је вјероватно да су сви живјели у истој кући, и да је Исус одрастао са својом полу-браћом и сестарама који су били много старији од Њега.

У Назарету,
у то доба, вјерује се да је живјело више од пет стотина људи [1]. Сви су познавали једни друге и међусобне рођачке односе, што се јасно потврђује причом о Исусовој посјети Назарету као одраслог проповједника: И дошавши у своју земљи, он их је поучавао у њиховој синагоги, толико да су се узбунили и говорили Одакле овоме човјеку та сила премудрости? Није ли он син тесара? Не зове ли се Његова мајка Марија, и нијесу ли Његова браћа, Јаков, и Јосија, и Симон и Јуда? Његове сестре не живе ли код нас? Одакле онда овом човјеку све те ствари? (Мат. 13, 54-56).

У овој причи, Исус се зове син
тесарев. У паралелној причи по Марку, Исус се зове син столара (види Мк 6:.. 3). То указује на професију Јосифа, којом је, можемо оправдано да претпоставимо, и Исус овладао. Може бити да је Јосифова породица била једина породица у малом граду која се бавила столарском трговином. Већина становника су били укључени у пољопривредне радове, а вјероватно је да је Јосиф израђивао за њих средства за производњу. Схватао је тако и у II вијеку Јустин Филозоф, који је писао о Исусу: "Сматрало се да јесин Јосифа, и припремљен је за столара,  живећи међу људима, израђивао је алате као што су плугови и јармови" [2]. Исусова употреба термина "јарам" у Мат. 11, 30 (грчки. Ζυγоς, руски превод "иго") може да послужи као индиректна потврда ове хипотезе.

Истовремено треба напоменути да је грчка р
ијеч τεκτων, којом је означена Јосифова професија, не значи само "столар", већ и "градитељ": термин који се примјењивао не само на оне који су дрводеље, већ на све који су израђивали предмете од дрвета или камена. Грађевинске метафоре су честе у ријечима Исуса, и можемо да претпоставимо да је био добро упознат са грађевинском вјештином. Примјери укључују Његове ријечи о објекту изграђеном на стијени и кући изграђеној на пијеску (видјети. Мат. 7, 24-27).

Занимање столар
а или градитеља изискује учешће у комерцијалним активностима, столари продају своје производе, а градитељи су плаћени за свој рад. Исус је био добро упознат са законима трговине, са системом уговорних односа између купаца и продаваца, кредитора и дужника. У Његовом учењу у више наврата се користе слике из ове области, посебно, у причи о два дужника (види Мт 18, 23-35 ..), о талантима (види Мт 25: 14-30; .. Лука 19, 12. 27) и многе друге.

Пољопривредн
е слике у Исусовим проповједима показују да је упознат са радом других земљака: ту видимо и сјетву и жетву, и виноградари. С неки занимањима Исус је могао да упозна још у раном дјетињству, посматрајући како његови сусједи раде.

Какв
о образовање је добио Исус?

Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.

 


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Наставак текста из књиге митрополита волокаламског Илариона, "Исус Христос: Живот и учење", први том - Почетак Јеванђеља (Сретењски манастир, Москва 2016), објављеног на поуке.орг:

 

Какво образовање је добио Исус?

Његов старији савременик, јеврејски филозоф из Александрије, Филон, говори о томе шта је тадашње опште, пореклом хеленско, образовање обухватало:
Граматик
у, која поучава о дјелима пјесника и прозних писаца, пружајући много знања и стварајући презир према ономе што привлачи пажњу ка испразним мислима ... Музику, која очарава оне који немају ритам - ритмом, лишене хармоније - хармонијом, немилозвучне и дисонантне - мелодијом, нескладне чинећи складним. Геометрију, којом се усађивао осјећај за једнакости и сличности у науци, али и љубав за исправне теорије складно повезане. Реторику, којом је ум увјежбаван за посматрање и редовна и лијепо и прикладно вербално изражавање, чинећи човјека истински мудрим ... Дијалектику - сестру близњакињу реторике, која учећи да правмо разлику између правих и лажних изјава, не будемо убијеђени у опсјене мудролијаме, те тако лијечимо највећу болест душе - заблуду. Стога је корисно да упознати ове и блиске науке и усавршавати се у њима [3].

Овај описан циклус наука представљао је средње образовање у јелинским школама Исусовог времена, међутим, није имао никакве везе са образовањем, које је Исус могао да у добије у свом родном граду. Ту није поучавао ниједан граматик, музичар, није било геометрију,  ни било какве реторике или дијалектике. Од онога што знамо о Галилеји Исусовог времена, не можемо чак ни са сигурношћу рећи да је у граду у коме је одрастао постојала школа. У сваком случају, не можемо сумњати да су Исусови први учитељи били Јосиф и Марија, којима је био послушан (Лк. 2, 51). Можда су Исусова браћа, као старија од Њега, такође учествовала у Његовом васпитању и образовању.

Шта је обука у породи
цама Галилеје у Исусово вријеме? Прије свега, у истраживању Торе - пет књига Мојсијевих, која је била Свето писмо за Јевреје и уживала неупитан ауторитет. Тора није био само збирка прича о историји народа Израела: у њу су укључени и закони,  по којима је јеврејски народ друштвено-економски живио, и морални закони сматрани неприкосновеним и обавезујућим. Свако дијете одрасло у у јеврејској породици, морало је да зна Тору.
Како
су проучавали Писмо? Предавање није нужно било из писаног текста. Већина Исусових савременика није знала да чита и библијски текстови су прихватани слушањем и запамћивањем напамет.

Из Јеванђеља знамо да је Исус био у стању да чита, то показује његова проповјед у Назаретској синагоги. Ова прича је позната свим јевађелистима, али Лука наводи да ушавши у синагогу, Исус почео да чита књигу:

"
И дође у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита. И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе мјесто гдје бјеше написано: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу.И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега. А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим. И сви му свједочаху, и дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој."(Лк 4, 16-24.).

Прича
по Луки потврђује да је Исус знао да чита хебрејски. Али зашто су на чињеницу да је узео књигу (у ствари, свитак), отворио и почео да чита, прави његови земљаци били запањени, а још више тиме да је Он пошто је затворио књигу (тј, окренуо свитак) почео да тумачи Писмо? И зашто се када су чули Његову поуку, питају: Није ли ово син Јосифов? Очигледно, то је зато што у кући Јосифовој, Исус, према њиховом мишљењу, није могао добити образовање које ће омогућити да се слободно чита на хебрејском и тумаче речи пророка. Његови слушаоци добро су знали услове у којима је одрастао, и нијесу могли да замисле да син дрводељин постане учитељ, може да прочита Писмо и да га тумачи.
Могуће је да, је поред кућног образовања, Исус школован у основној школи (да ли у Назарету?), а затим у локалној синагоги у коју је ишла Његова породица. Према каснијим јеврејским изворима, најнадаренији дјечаци су послије завршене основне школе са дванаест или тринаест година, ишли на студије у הםדרש בת БЕТ Хам-мидраш ( «кућа учења"), гдје су студирали Тору под вођством искусног ментора. Таква обука, међутим, била је доступна само неколицини дјечака. У Исусово време није у Израелу било организованог средњег и високог образовања, тако, да он није ни могао да га стекне институционално. [4].
Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.

 

 


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 7 months later...

Москва: Приказана књига „Агнец Божиј“ Митрополита Илариона

13. Септембар 2017 - 15:58

16-mitropolit-ilarion-alfejev.jpg

У Москви је 11. септембра 2017. приказана књига Митрополита волоколамског Илариона „Јагње Божје“ , што је 5. књига из низа од 6 књига под општим насловом „Исус Христос. Живот и учење“.

Обраћајући се скупу Митрополит Иларион је истакао да у црквеном предању постоје многи радови посвећени Исусу Христу и његовом учењу, животу и смрту и васкрсењу и, као по правилу, у овим радовима Јеванђељу се приступа с богословске тачке гледишта.“

„У овој књизи ја, пре свега, разматрам историју живота Исуса Христа и настојим да га прикажем као стварног човека, а истовремено као човека који је био Бог.“

Јованови јеванђеље, за разлику од других, разоткрива божанску природу Исуса Христа. Оно почиње речима „У почетку беше Реч (Логос,) и Реч беше у Бога,и Реч беше Бог“ (Јован 1,1). Под овом Речју (Логосом) овде се подразумева Син Божји који је дошао на земљу и постао човек,“ казао је Иларон.

Књига „Јагње Божје“ проучава тај материјал из Јовановог Јеванђеља који нема паралела у другим јеванђељима. Кључна тема овог Јеванђеља јесте учвршћивање у вери да је Исус Христос Бог који се оваплотио. Ово исповедање вере на крају четвртог Јеванђеља чујемо из уста једног од његових ученика када се обраћа своме Учитељу: „Господ мој и Бог мој“ (Јован 20,28). Јованово Јеванђеље је тако изграђено како би свако ко га прочита могао исто  рећи о Исусу Христу: „Господ мој и Бог мој!“ односно исповедати у њему оваплоћеног Бога,“ рекао је Високопреосвећени.

На крају скупа Митрополит је одговарао на питања сабраних, од који су неки посебно истакли да их је књига веома заинтересовала, тим пре што спада у врсту књижевности изложену језиком приступачну свакоме читаоцу.

Извор:  Патгроиархјиа.ру (превод - Информативна служба СПЦ)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Колико често се треба причешћивати? Како се припремити за причест? Да ли су исповест и пост обавезан услов за примање Светих Дарова? Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље? Та важна питања за сваког православног верника испуњавају нашу литургијску праксу.

Правило тродневног поста пред причешће ни у каквим канонима и правилима Цркве једноставно не постоји. Постоји традиција, која се формирала при Синодалној епохи, када су се људи јако ретко причешћивали. Тада су постојали разни рокови поста: три дана, три недеље, на пример. Данас, за човека, који живи квалитетним црквеним животом, нарочито ако он пости постове које је Црква установила, (а њих, као што знате, у нашем календару, довољно много), нема потребе налагати оном који жели често да се причешћује, некакве додатне постове.

Са духовником такође је неопходно размотрити и питање о исповести пред причешће. У данашње време „постоје различите парадигме: постоји општа исповест, мада то, наравно није норма, исповест мора бити лична. Ипак, у савременим условима, питање о међусобним односима исповести и евхаристије није сасвим једноставно.

Многи схватају исповест као својеврсну „карту за причешће“. Као резултат тога, недељом ујутро може се у храму видети чудан натпис: “Они, који се не причешћују, стоје за време Литургије у централном делу храма, а они, који желе да се причесте, целу службу треба да простоје у бочном делу, где се врши исповест и у најбољем случају само у тренутку изношења Путира, ослобађају се таквог стајања у реду.“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Причешће које је тесно везано са исповедањем управо углавном је типично у руској и српској цркви док у другим Помесним Црквама таквих традиција нема. Например, у грчким црквама, људи се, као по правилу, причешћују без исповести, а исповест се претворила у ретку појаву.

Али исповест није важна само ради тога да би се човеку допустило причешће. Исповест је важна ради тога, да би човек спознао своје грехе, извео некакве анализе пред лицем Бога и пред лицем свештеника. Исповест, сама по себи показује на њега одређено преображавајуће дејство. Али исповест не сједињује човека са Христом, како се то дешава при Евхаристији „Тајном над Тајнама.“ Све Црквене Тајне међусобно су повезане, и не могу се „вештачки супротстављати“.

На пример, неки људи мисле, да је потребно једном годишње помазати се јелејем, чак иако нисте болесни, зато што се у Тајни јелеосвећења опраштају заборављени греси. А неки чак и сматрају да Тајна јелеосвећења „испуњава“ Тајну исповести! А то не постоји! Ако се човек исповедио од свег срца онда, чини ми се, њему се опраштају сви греси, и свештеник у разрешној молитви управо о томе и говори. У томе се састоји исцељујућа и спасоносна Тајна исповести. Али исповест, сама по себи, не може заменити Евхаристију, зато што Евхаристија као Тајна над Тајнама и средиште црквеног живота хришћанина, не замењује друге Тајне“.

Такође је значајно питање колико је душекорисно одређивати забрану причешћа, епитимијом. То је, наравно, могуће у случају, ако је свештеник уверен, да ће таква казна уродити плодом, и као коначан резултат, приближити човека Богу, а не да га удаљи. Данас се често дешава, да човек, услед такве забране, налази испред могућности да оде од Цркве.

 

https://grigorijepalama.wordpress.com/2017/09/17/митрополит-иларион-алфејев-исповест/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 54 минута, JESSY рече

Причешће које је тесно везано са исповедањем управо углавном је типично у руској и српској цркви док у другим Помесним Црквама таквих традиција нема. Например, у грчким црквама, људи се, као по правилу, причешћују без исповести, а исповест се претворила у ретку појаву.

Не допада ми се ни то ако се исповјест претворила у ријетку појаву. И то је нека крајњост.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Једна постарија жена, дошла је код мене у храм и рекла „баћушка! Не могу више трпети мужа! Радије бих умрла и отишла у рај, само да га више не видим.“ Ја јој одговарам: „Драга моја! Једина могућност за вас да доспете у рај је – заједно са мужем. Без мужа ви можете рачунати једино на ад.“ Тада је она казала: „Нећу у рај с њим. Било куда – само подаље од њега!“

Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи,сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.

Како заволети ближњег? У првом реду треба се трудити да се испод спољашњег изгледа човека види његова унутрашњост, дубина, суштина. Треба се потрудити да се прозре тамо где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, који се дави у страстима, а не примећујемо онај лик Божији који се скрива под спољашњим слојевима. А управо је њега потребно да видимо и њему да се поклонимо у свакоме од наших ближњих.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Веома распрострањена грешка која је корен многих конфликата међу људима, састоји се у томе, да ми не примамо човека онаквог какав он јесте, већ желимо да га видимо другачијег: са наше тачке гледишта њему то и то не приличи, он би у томе и томе могао бити бољи. Правимо вештачку схему и желимо да се човек уклопи у њу, а ако се он не смести у њу, ми живимо у непрестаном конфликту између наше представе о томе какав он треба да буде и реалности.

Када би научили да се темељимо на томе што нам је дато у сваком човеку, а не на томе што желимо да видимо у њему, наш однос према људима би се променио на кардиналан начин. Треба напоменути да Бог љуби сваког човека управо таквог какав он јесте. Да, Бог чека док се грешник не покаје, не исправи, не обрати Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог страда од несавршенства човека, од његових грехова, од тога што Га човек оставља и заборавља. Али све то не смета Богу да љуби човека све дотле док се човек не обрати, покаје и исправи. По учењу преп. Исака Сирина Љубав Бога према човеку се не умањује чак ни онда када не наилази на узајамност. Поменимо оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио и отишао у „далеку земљу“, отац је наставио да га воли и чека.

Често чланови једне породице живе у непрекидном конфликту због тога што један другог криве за недостатак љубави. Например, мужу се почиње причињавати да га жена недовољно воли; на тој основи он према њој осећа нетрпељивост, распаљујући свађе. И његова љубав слаби због тога што, како му се чини, не наилази на узајамност… Али конфликт може изникнути и од „преизобиља“ љубави: када љубав постане страсна, слепа, егоистична, када се човек према другоме почне односити као према својој својини. Одавде се рађа ревност, изничу неоправдана подозрења, незаслужени прекори. Породица се разара како од недостатка, тако и од преизобиља љубави.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Неретко, родитељи бивају незадовољни својом децом, сматрају да се деца не занимају оним чиме треба, нису послушна, не пројављују потребну пажњу и бригу. Да, деца треба да слушају родитеље и брину се о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајевима су обавезни да се умешају, да би помогли, да би с висине свога већег искуства указали деци на оно што они по својој незрелости не виде. Али родитељи не треба да забораве да је њихово дете слободна личност, која има право да самостално изабере свој пут, одреди своја интересовања, круг пријатеља. Често мати држи дете у строгости, лишавајући га разоноде, контролишући круг његовог кретања, претећи му да се сусреће са овим или оним пријатељем. Бива да из моралних разлога верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, иду у биоскоп, да се играју на улици. При томе они не умеју да увек објасне у чему је смисао таквог уздржања, не дају деци позитивно испуњење живота, већ само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може да постане стожер духовног живота. И дете трпи до неког тренутка, а онда одједном (у шеснаест, дванаест година, или чак и раније) збацује са себе то бреме, а заједно са њим губи и веру.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Некада хришћанин који живи у породици где не деле сви његова религиозна убеђења, отежава живот других чланова породице, бранећи им да се занимају оним што је с његове тачке гледишта достојно прекора и нехришћански. Например, у породици је дубоко верујућа мати, неверујући отац, и деца која премда иду у цркву заједно са мајком, ипак не деле толико њена интересовања, да се сасвим одрекну од забаве. Приближава се Нова година; муж и деца желе да празнују. Али мати, сматрајући тај празник „незнабожачким“, забрањује деци да се веселе, храни их посном храном (јер Нова година улази у Божићни пост). Можда би било боље да се у овом случају учини жртва собом и својом побожношћу, и спреми мужу и деци долазећи празник, а онда још један празник – на Божић. Затим – даље и даље, док се читав живот породице не претвори у непрекидан, непрестајући празник. Јер се управо у томе и састоји хришћанство, у томе се пројављује највећа љубав према ближњем – заборавити себе, жртвовати себе и живети за друге, старати се да им се учини радост.

Често љубав родитеља према деци постаје бреме од кога се деца не могу ослободити читавог живота. Љубав не треба да прерасте у насиље над личношћу. Сећам се страшног, трагичног случаја, који се догодио са тринаестогодишњом девојчицом. Мати је од ње захтевала апсолутну искреност, сматрајући да она са ћерком има „посебан“ однос и да ова нема право ништа да крије од ње. Једном је девојчица добила двојку, али се бојала да до каже мајки. Ова је на неки начин све сазнала и дошла у школу да би разјаснила понашање са ћерком и наставницима. Девојчица, која се оптерећивала (=мучила) страхом да ће је открити, видела је кроз прозор мајку која иде у школу. Сачекавши да она уђе у зграду, девојчица је трчећи изашла из зграде и на очиглед друге деце бацила се под точкове првог аутомобила који је наишао. Умрла је у болници након неколико часова. Освестивши се пред смрт, девојчица је рекла да уопште није желела да заврши са собом, већ само да „уплаши“ мајку, одвуче њену пажњу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Није увек и није сваки човек спреман на апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не може се од човека тражити оно што он не може дати, чак и ако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, пријатељ или пријатељица. Нека вам се сваки човек отвори у оној мери у којој хоће и може то да учини. Не може се „продрети у душу“ човека, јер душа – то је светиња светих и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стојати пред вратима и куцати, као што Христос куца у људским душама, али тихо и ненаметљиво. А ако се врата не отворе, боље је отићи.

Љубав према ближњем треба бити мудра.Она треба бити жртвена, као љубав Христа, Који нас је заволео такве какви јесмо. Она треба да причињава радост ближњима, а не да за њих буде „бреме које није лако понети“. Она треба да буде апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у ревност, да доводи до свађе и зависти, ограничава слободу ближњих, не треба да буде егоистична, не треба да се умањује уколико не налази на одговор. Апостол Павле говори: „Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди…љубав… не иште своје… све покрива, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје…“ (1Кор 13;4-8).

 

http://otacmilic.com/mitropolit-ilarion-alfejev-razgovor-s-roditeljima/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

митрополит Иларион (Алфејев): ПОЗИВ

Вера је пут на ком Бог и човек иду у сусрет један другоме. Први корак чини Бог, Који увек и безусловно верује у човека. Он човеку даје некакав знак, некакво предосећање Свог присуства. Човек као да чује тајанствени позив Божији, и његов корак у сусрет Богу представља одговор на тај позив. Бог позива човека јавно или тајно, осетно или чак неприметно. Али човеку је тешко да поверује у Бога ако не осети позив.

Вера је тајна и загонетка. Због чега се један човек одазива на позив, а други не? Због чега је један, чувши реч Божију, спреман да је прихвати, а други остаје глув? Због чега неко, сусревши Бога на свом путу, истог тренутка оставља све и креће за Њим, а други се окреће и одлази у страну? ,А идући покрај мора Галилејског виде два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, где бацаху мрежу у море, јер беху рибари. И рече им: Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и кренуше за Њим. И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, где крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за Њим“ (Мт. 4,18-22). У чему је тајна те спремности галилејских рибара да, оставивши све, крену за Христом, Којег виде први пут у животу? И због чега се богати младић, којем је Христос такође рекао: „Хајде за Мном“, није одмах одазвао, него „отиде жалостан“ (Мт. 19, 21- 22)? Није ли разлика била у томе што су они били сиромашни, а овај је имао „многа имања„, они нису имали ништа осим Бога, а овај је је имао „богатство на земљи“?

Сваки човек има своја богатства на земљи, био то новац или ствари, добар посао или животно благостање. А Господ каже: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5, 3). У старим рукописима Јеванђеља по Луки речено је још једноставније и непосредније: „Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије“ (Лк. 6, 20). Блажени су они који осете да ништа немају у овом животу, па макар имали и много тога, они који су осетили да никакво земаљско стицање не може човеку заменити Бога. Блажени су они који одлазе и продају све своје богатство, како би добили један драгоцени бисер – веру (Мт. 13, 45-46). Блажени су они који су спознали да су без Бога сиромаси, који су постали гладни и жедни Њега свом душом, свим умом и вољом.

Реч о вери никада није била лака за прихватање. Али у наше време људи су у толикој мери заокупљени проблемима земаљског битисања, да многи једноставно немају времена да чују ту реч и да се задубе у мисли о Богу. Понекад се вера своди на празновање Рождества Христовог и Пасхе и поштовање још понеких обреда само због тога да се „не одвојимо од корена“, од националне традиције. Понегде вера одједном постаје „модерна“, и људи иду у цркву да не би заостајали за суседом. Али за многе главни проблем представља пословни начин живота, посао. „Пословни људи“ представљају посебну генерацију људи двадесетог века за које не постоји ништа друго осим њихове сопствене функције у некаквом „послу“, бизнису, који их заокупља у потпуности и не оставља ни најмањи зрачак светлости или паузу која је неопходна да би се чуо глас Божији.

И опет, колико год то изгледало парадоксално, између буке и вртлога посла, догађања, утисака, људи у свом срцу чују тајанствени Божији позив. Можда се овај
позив не поистовећује увек са идејом о Божанству и често се субјективно прихвата једноставно као некакво незадовољство, унутрашњи немир, трагање. И тек након много година човек постаје свестан да је сав његов ранији живот био толико инфериоран и непотпун због тога што у њему није било Бога, без Кога нема и не може бити пуноће постојања. „Ти си нас створио ради Себе„, каже блажени Августин, „и у неспокоју пати срце наше док се у Теби не умири„.

Божији позив може се упоредити са стрелом којом Бог, као искусан ловац, рањава душу човекову. Рана која крвари и која не зараста приморава душу да заборави на све и да тражи лекара. Душа онога ко је осетио позив постаје заокупљена снажном жудњом за Богом. „И помисли овакве душе“, каже преподобни Макарије Египатски, „горе духовном љубављу и незадрживом жудњом за све славнијим и светлијим красотама духа, муче се због незадрживе љубави према небеском Женику, и… стреме ономе најузвишенијем и највеличанственијем што се ви- ше ни речима не може исказати, нити људским разумом појмити… Кроз велике подвиге, напоре, дуго подвизавање и савршену борбу… овакве душе су увек занете небеским духовним тајнама и одушевљене разноврсношћу Божије лепоте, тражећи са великом жудњом оно што је најбоље и највеће. Јер, у Божанственом Духу садржана је разноврсна и наисцрпна, неизрецива и незамислива лепота, која се открива достојним душама на радост и наслађивање и живот и утеху, како се чиста душа, која сваког часа гори од најснажније и ватрене љубави према небеском Женику, никада више не би освртала на земаљско, већ како би свецело била обузета љубављу према Њему“

 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...