Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Никола Ђоловић

Danse Macabre (dark & gothic music)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Obe ste me prijatno iznenadile... 0212_rolleyes

Aaaa Aphex pa ona mi je na profilu FB,bila i ovde ali je skinuh sinoć  greengrin greengrin

Uzgred,zarazi me jedan čovek ovom muzikicom i hvala puno za to,on će se već sam prepoznati.

Cekaj malo, da li si mi ti poslala zahtev preko FB-a pre mesec dana?

Jesam,ali pojma nemam šta se desilo sa istim.Nema veze,danas je to sređeno,ako se ne varam  greengrin greengrin greengrin

Share this post


Link to post
Share on other sites

Niko ne može dva gospodara služiti: jer ili će jednog mrziti, а drugogа ljubiti; ili će se jednogа držаti, а drugogа prezirаti. Ne možete služiti Bogu i mаmonu Mt. 6,24

Ili:...kаkvu zаjednicu imа svjetlost s tаmom? A kаkvu sаglаsnost Hristos sа Velijаrom (2 Коr 6,14-15)

Pravoslavlje i rok kultura

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Pre trideset jednu godinu, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike.

      Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It’s Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi;
      njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata.
      13. jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima.

      Nažalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije.
      Grupa jugoslovenskih rock poslenika, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock ‘n’ rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši vošaGeneracije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić,Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Igor Popović(Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex),Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Peđa D’ Boy (u to vreme već vođa svog Peđa D’ Boy Banda), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž.

      Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; poredDenis & Denis, Atomkog Skloništa(Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D’ Boy Banda,Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane Milošević, Tunela,Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili, Piloti, Partibrejkers,Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich & His Meteors, Vatreni Poljubac,Električni Orgazam, Kerber, Balkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović iBora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata […] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla… Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota.

      Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l’? Majku im ja… Je l’ ja sad treba da gledam one radosne p’jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit’ solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu…“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić priznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.)
      Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.)

      Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške)
      Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet  (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije.

       
      YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock ‘n’ rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana“ (autentičan komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje.
      Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“
       
      Petar Kostić, BalkanRock.com
       
    • Од WiseMan,
      Ako ste kao i ja, noću, kada sav normalan svet spava, nalazite na Pouke.org, verovatno gledate u monitor sa jakom svetlošću.
      Zato, dragi moji, odlučih da napravim temu za Pouke.org koja će ublažiti svetlost monitora kak' ne bi smo oslepeli prije vrijemena, narode!

      Khm, elem...

      Ono što je potrebno da uradite, a to je da instalirate ekstenziju za vaš internet pregledač (browser)

      Chrome (Opera takođe) : https://chrome.google.com/webstore/detail/stylus/clngdbkpkpeebahjckkjfobafhncgmne

      Firefox : https://addons.mozilla.org/en-US/firefox/addon/styl-us/?src=search

      Nakon što instalirate ekstenzije, potrebno je da odete na ovaj link i pritisnete "Install style" koji se nalazi na desnoj strani ispod slike.

      Recite mi ako negde ima greške.
      Tema je prvenstveno naprevljena za "Pouke.org Clean", ali verujem da većina vas koristi podrazumevani stil, pa sam zato okačio primere podrazumevanog stila. Radi na obe teme.
      Ne brinite, nema nikakvih virusa i ostalih karakondžula!



    • Од Nicholas,
      БЕОГРАД – Хард рок бенд „Рејн дилеј“ једно је од водећих имена на метал сцени Србије, али се и даље труде да „чврсти звук“ опстане у нашој земљи и стекне нове обожаваоце. О року, металу, новим песмама и концертним плановима у интервјуу за „Правду“ говори бас гитариста бенда „Рејн дилеј“ Стефан Радојковић.



      - Често нас питају каква је наша музика, а ми кажемо да је то „фјужн метал“ да не би морали да објашњавамо сваки албум посебно. Сам назив жанра „фјужн метал“ настао је временом. Пре тога су нас етикетирали као „агресив авангард дум метал“, што није баш једноставно за памћење. Етикете су нешто чему не робујемо, већ нас други тако дефинишу. Ваљда им је тако лакше. На последњем албуму додали смо елементе разне „не-метал“ музике, као што су њу џез, нео класика и боса нова. Нама су жанрови увек само оруђе у прављењу песама, а никад границе – каже Стефан Радојковић у интервјуу за „Правду“.

      Песме изводите на енглеском језику. Да ли је то предност или мана за један домаћи бенд?

      - Што се тиче Србије, велика је мана, али не може се рећи да нас то много интересује. Овде нико још не живи од метал музике, па тако ни ми. Додуше, треба споменути да користимо у нашим песмама и друге језике као француски па чак и јапански, зависно о ком албуму је реч.

      Вокал ваше певачице Бојане Милосављевић многи сматрају једним од најбољих вокала на домаћој рок сцени. Да ли вас само због ње пореде са бендом „Ивнсенс“?

      - Да будем искрен, ово први пут чујем. Више бих волео да нас пореде са бендовима попут „Гетеринг“ или „Арч енеми“, ако баш морамо да се поредимо са неким, али колико људи толико ћуди. Што се тиче Бојане, она је школовани певач са огромним потенцијалом. Њене најбоље перформансе тек очекујемо, јер први пут имамо певачицу која то заиста жели и да буде.

      Има ли рокенрол место у нашем друштву какво заслужује?

      - Што се тиче положаја у друштву, сцена нам је таква какво је и друштво. Њен положај се не може измерити јер све зависи од самог бенда, али и од отворености медија који су превише исполитизовани, као и све у Србији. Дакле, ако сте део политичког естаблишмента као „Ван Гог“, Бајага, „Рибља чорба“ и слични, биће вам добро. Ако нисте, осуђени сте на „срећно скакутање по мукама“ јер немате прилику да свој рад представите ширем аудиторијуму.

      Може ли дискографија опстати поред интернета и да ли ћете и ви албуме понудити на бесплатан даунлоуд?

      - Може да опстане, наравно. За то се побринуо покојни Стив Џобс. Само су се правила игре донекле изменила што значи да издавачи морају да се прилагоде новим условима или да пропадну. Што се нас конкретно тиче, знамо да се у Србији не може живети од метал музике, продаје дискова и свирки, а „фри даунлоуд“ је реалност 21. века. Верни фанови ће увек хтети да купе и ЦД, а сами дискови увек могу да послуже као одличан промотиван материјал.

      Ко су били ваши музички узори?

      - Нас у бенду има петоро и сви имамо другачији музички укус, али неке бендове сви волимо. Велики утицај на наш рад имали су бендови „Опет“, „Новембр“, „Гетеринг“, „Парадајз лост“, „Кататонија“, „Анатема“, „Арч енеми“ и њима слични.



      Метал као традиција

      Учествујете на традиционалном метал концерту 18. децембра у клубу „Дангуба“. Колико су оваква дешавања битна за популаризацију метала у Србији?

      - Традиција је јако битна за земљу којој недостаје иста. Исти је случај и са металом у Србији. Надамо се да ће овај традиционални метал концерт доживети још много издања. Ако успе да допринесе популаризацији метала одлично, а ако не, барем смо покушали. Поред „Танкера“ и нас, учествују још „Магма“ и „Хатред“, тако да препоручујем свима који воле добар метал звук да дођу и провере зашто ово постаје традиција.

      извор: Правда
    • Од Captain,
      "Рокенрол је одувек био демонска музика"

      David Bowie,

      часопис "Rolling Stone", 12.02.1976.




      "Људе можемо хипнотисати помоћу музике и када их доведемо до њихове најслабије тачке,

      у подсвест можемо сместити оно што МИ желимо да кажемо."

      Jimi Hendrix

      часопис "Life", 0310. 1969




      "Заиста верујем да је рокенрол демонска музика... Велики број ритмова у данашњој музици потичу из ритмова вуду магије... Користио сам доп, марихуану, "анђеоски прах", кокаин, хероин уз пилуле и пиће....

      Рокенрол не слави Бога. Не можете пити из чаше Божје и чаше демонске у исти мах.

      Био сам један од пионира те музике, један од њених градитеља.

      Знам од каквих цигала се састоји, јер сам ја градио."

      Little Richard





      „Сатана тамо прави бал“

      Архимандрит Рафаил Карелин



      Музика – то је најинтимнији и најнепосреднији облик искуства, који је посебно блиско повезан са скривеним светом људских емоција, доживљаја и страсти. Ако је реч линија и контура фигуре, онда је музика – његова боја.

      Древни Оци и учитељи Цркве су утврдили каноне црквеног појања, створили су музичку идиому за богослужење, где место музичких инструмената заузимају гласови људи. Музика – то је велика хармонизујућа сила; она је способна сазидати, али је такође способна и да разруши.

      Пагански празници су били праћени музиком која је доводила људе у стање беса и помаме.

      Музика има свој језик. Народ, који је учествовао у паганским фестивалима и баханалијама, био је опијен, не толико вином, колико екстатичном музиком. Жреци Ваала, Изиде и Дионисија плесали су и играли под кричућим нексладним звуцима флаута и бубњева и доводили себе у стање демонског виђања. То је био продор у духовни свет, само у свет таме, у свет невидљивих змија и чудовишта. Платон, у својом делу „Закон“ писао је о томе, да музика може да разруши државу. Наследником паганских култних оргија сада је постала рок-музика.

      У 20-ом веку појавила се нова религија „сатанска црква“, односно, постојала је још у давним временима, али сад, излазећи из подземља, као змија из пећине, она је громко прогласила њена права и захтеве за светском владавином, на уништење Хришћанства – свог исконског противника и на поклоњење сатани као богу. У области морала појавило се ново учење, које призива на уништење свих представа и схватања о моралу и задобијања слободе у најдивљем сатанском разврату, да би људи, испитавши све дубине греха и зла, учинили себе сличним сатани. Заиста, сатана се сада посматра као символ слободе.

      У искуству тај древни каинизам се пројавио у рок музици, тешком металу, поп искуству, једном речју, у култу изопачености, убиства и демонизма. Зашто савремена омладина бива привучена рок музици? Зато што у њој она налази удовољење својим страстима. Од изопачености света, она бежи у безумље сатанизма, из сумрака, који виси над земљом, у бездану таму.

      Шта представљају собом звуци рок музике, о чему они говоре људима, о коме иде прича, закључана у дивљу какофонију? О демону, кога је Христос назвао „убицом од искони“. Рок музика – то је музика смрти, уништења, експлозијама, запаљеним зградама, које падају на земљу, и кидају људска тела на комаде; то је слика ђаволске апокалипсе, то је оно – што би ђаво хтео да учини са светом, када би му била дана власт.

      Шта се још садржи у звуцима рок музике? Цинични секс, само дисање мрске страсти, изопачени психизам, који хоће да удави дух и да га убије, као ваханке – Орфеја. У рок музици су фиксирани доживљаји свих видова разврата и зато, концерти рока се често завршавају психичким епидемијама, који захватају целу публику, то су оне баханалије древних пагана, само у горем облику.

      Неки говоре о некаквом „добром“ и „лошем“ року, но то је све исто, што говоре и о магији: добра – бела и лоша – црна. И једна и друга служи сатани. Нама говоре, да се у неким рок групама певају песме о Христу, али бих ја више воле атеистичко насиље над Црквом и одрицање од Христа, него да видим Христа у улози суперзвезде рока, или плесајућег хипија са гитаром у руци.

      Оно што нису могли атеисти учинити – да вулгаризују Христов образ – то чине поклоници „хришћанског рока“. Сада неки свештенослужитељи и теолози хоће да уцрковљују рок музику, да би заједно са њом, уцрквенили и љубитеље рока, не схватајући, да саму Православну Цркву претварају у рок цркву.

      Та неразборита сваштоједност, потера за аритметичким бројем парохијана и мисионарским ефектом, може да се претвори у секуларизацију самог Православног духа и служењу укусима и захтевима савременог, у много чему паганског света.

      Некада смо са изненађењем читали о карневалским мисама, о џезерима који свирају у протестантским капелама, о плесачким деловима, уређеним у католичким храмовима. А сада, чини се, да тај сабат, може постати близак у будућности и нама. Један свештеномонах говори о томе, да рок музика не смета молитви Исусовој.

      Како се крици и конвулзије рока могу повезати са Именом Исуса Христа, тешко је представити. Подсетићу његово високопреподобије о секти адамита који су се молили наги и тврдили, да то не само да не смета, него и помаже ватрености молитве, а одећа, напротив, буди страсти и омета силазак благодати.

      Неки свештенослужитељ је изјавио: „Ја се занима роком већ много година и не осећам од ње никакве штете.“ Човек осећа штету, када губи благодат, а уобичајени грех обично престаје да узнемирује савест. Блудник такође говори: „Ја не осећам никакву штету од блуда, ја не чиним никоме ништа лоше.“

      Постоје методе тантричког будизма – усредсређено разматрати сексуалне слике и при томе, контролисати своје страсти. Зар нам такву тантричку целомудреност не предлажу заштитници и пропагатори рок музике?

      У Старом Завету у одговорност свештеника улазило је и оделити свештено од несвештеног, профаног, а овде хоће да помешају свештено са сатанским.

      Други свештенослужитељ је насликао иделастичку слику: он сматра да хипији и рок музичари, најчешће, постају свештеници и монаси. Он жели да представи покрет хипика и рок концерте као прелазно стање од недуховности савременог света ка Православљу. Али он заборавља, да су наркоманија и разврат, а не молитва, били главни садржај живота хипика.

      Ако има људи, који су пришли Цркви из тог блата – из света таме и безумља, то се ми радујемо томе. Али да би из блата ушли у храм, треба опрати своју одећу: храм је несместив са блатом.

      Први који је ушао у Царство Небесно је покајани разбојник. Свети Јован Златоусти говори о њему, да је остао жив, постао би подвижник. Разбојник се спасио, али то не значи, да је злочин – против буржоазије и пут ка Цркви.

      Ако су неки хипици пришли Цркви, онда Слава Богу, али сравните њих са онима, који су нашли заједнички гроб од наркотика, који су уништили и осакатили живот и себи и другима; то ће бити прости бројеви, у поређењу са хиљадама. Човек, који се занима роком, то је наш ближњи, који је упао у несрећу; он мора да буде предмет наших брига, јер и једна душа је огромна драгоценост у очима Божијим. Али он мора да приђе Цркви, да прекине са роком и из корена да измени свој живот, а ту му проповедају да су рок и Хришћанство у потпуности сместиви, наглашавајући чак, да они употпуњују једно друго.

      Неки свештеници, да би привукли љубитеље рок музике, лажно говоре о хришћанској основи рока и самим тим, предлажу својим подређенима неко компромисно Хришћанство: дођи у храм на молитву, а затим на концертима удовољавај својим страстима – једно не смета другоме; можеш увече да учествујеш у музичким баханалијама, а ујутро – доћи на службу и причестити се. Православна Црква не мора да преузме методе језуита и „војске спаса“.

      Неки долазе до тога, да је рок био протест против совјетске тираније. Али то је лаж: рок је почео у таквим земљама, где није било тираније; он се појавио као протест против дроњака и рита морала, који су још остали у пост-хришћанском свету.

      Љубитељи рока се уопште не замишљају над социјалним и политичким проблемима. Они стреме ка једноме: вештачки хипетрофисати своје страсти, демонизовати своју душу и у том богоборству и уподобљењу сатани наћи своју имагинарну слободу.

      http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/o_roku.htm
×
×
  • Create New...