Jump to content
JESSY

Бoг не воли човекову самоувереност и како победити самоувереност

Rate this topic

Recommended Posts

Понекад човеку бива тешко. А понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме.

Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не вређа тако да та увреда стане између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко? Тако да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно?

И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам!
Па, тачно, сам. А ко би то требало да ради уместо њега?

Али не... Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном посебном смислу ових речи.

Ово се не може објаснити неверујућем човеку, иако он такође пати од ове болести. Јер он зна, у свом искуству се већ више пута уверио како је кад Господ све чини као уместо њега. И кад се Он повлачи и даје му да се потруди сам и да осети како је с Њим и како је без Њега.

То понекад бива казна због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности. Али „ономе ко воли Бога“ и притом стражи над собом „све помаже на добро“ (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, да се покаје, и већ му бива много лакше и боље.

Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се толико често не примећује – док човек не дође до саме ивице...

Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни, чак – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се и да може да га понесе. А онда додаје још. И још. И још... Иде корак за кораком напред, не задржавајући се, не смањујући темпо.

И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, почевши од извесног тренутка, све то ради сам. И на крају најчешће долази до слома.

„У извесном тренутку“, у стварности заиста одређеном – оном кад човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, да ли је затворено и да ли се скупило?

Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Урезало ми се у сећање нешто што сам једном чуо на проповеди свештеника којег добро познајем: зашто је Петар почео да се дави? Зато што се уплашио? А зашто би се одједном уплашио? Није се уплашио да крочи на воду у сред буре и да крене по њој по речи Спаситеља, а кад је већ ишао по благодати Божијој по њеној површини као по земљи, уплашио се? Није баш најлогичније... Зар није све због тога што је у једном тренутку помислио да сам иде? Зар није на тренутак заборавио Онога захваљујући Чијој сили и вољи је вода постала као чврста? Ако је тако, шта је онда чудно у томе што се уплашио и што је почео да тоне?

Не знам и нико од нас не зна шта се заправо десило с апостолом. Али је чињеница да се то с нама дешава стално и свуда.

Кад човек нешто почне ради Бога: неки посао, живот која личи на подвиг – и Господ „Који и намере целива“, пружа Своју обилату помоћ. И човек иде – опрезно, са свештеним страхом – напред, плашећи се да се случајно не оклизне, да не згреши, да се не лиши ове Божанске подршке. И постепено се предаје томе, навикава се на труд и на подвиге, они постају нешто свакодневно, што наводно не превазилази човекове снаге.

И оно за шта је раније молио за благослов, за шта се молио, почиње да ради сам. И успешно!

По инерцији, по навици. И више му успева. И још више. И можда тако дуго живи – у зависности од околности, од сопствених природних способности и од многих спољашњих фактора.

Међутим, пре или касније ипак осећа да му није просто тешко као што му је бивало раније, већ да је готово, нема више снаге. Осећа: још мало – и пући ће... То се дешава многима. И онима који су врло ревносни, и онима који баш нису, а понекад и онима који уопште нису ревносни.

Истина, постоји ризик да човек пукне. И да се сломи. Ево зашто је тако важно да човек схвативши да сам ради, застане и да се разабере: зашто је тако? Зашто је остао сам?

Зато што је највероватније намерио да чини Божија дела заборавивши на Бога. Чудно звучи, али се то врло често дешава. Где? Па у нашој, црквеној средини. Због чега би иначе могли да видимо озлојеђене испоснике, намрштене молитвенике, огорчене социјалне раднике? Знамо да су и једно и друго – богоугодна дела. Али кад су тачно угодна и како и с каквим срцем им се приступа – ова питања нам често ни не падају на памет. И тако се дешава да их понекад чинимо не богоугодно, чак директно противно Богу, и заиста – не противећи Му се. Уопште то не примећујући. А само... Само осећајући управо ону тежину од које човек више нема снаге да живи.

И то се никако не може избећи, никако човек не може да се осигура, ако не застаје чешће на својим путевима и не проверава: да ли су моји путеви притом Божји? Или не? Неко ће, наравно, рећи: а како да се разабере, како да буде сигуран у тачност одговора на ово питање? Постоји једна тајна... Ако буде спреман да се заустави, или да скрене, или чак да крене уназад, чим схвати да је таква воља Божија, Господ ће му сигурно дати одговор – јасан, поучан. А ако не, шта ће му?

Кад после дугог периода самосталне делатности и самосталности поново осети не само да га води рука Божија, већ и да се потпуно налази у овој руци, да га она држи, он схвата сву снагу и дубину јеванђељског: „Без Мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5). Ништа добро, разуме се.

И у срцу му одјекује: „А ја, Господе, и не желим без Тебе...“

Игуман Нектарије (Морозов)
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру

Share this post


Link to post
Share on other sites
ag.jpg

 

 

Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра, и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело.

 

 

Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да бизажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које јетемељ и почетак праве смирености. 

 

 

Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи итражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти.  

 

Св. Никодим Светогорац (Невидљива Борба)

 

 

 Храм Светог Јована Крститеља

Share this post


Link to post
Share on other sites

ОК, опет је потребно разјашњење, тј. Поука.орг. :)

 

Монаси живот проводе сасвим различито од "мирјана", тј. нас обичних људи. Као што спортиста има сасвим другачији однос према неким стварима од песника или музичара, тако и они имају сасвим другачији поглед на неке духовне ствари.

 

За живот у свету самоувереност је неопходна. Јер ми се "боримо" да завршимо школу, зарадимо за живот, урадимо посао, направимо кућу, купимо ауто... За било који од тих задатака неопходно је бити самоуверен. Али монах има сасвим другачије задатке у животу. Он се бори са духовним проблемима и решава духовне задатке. Реч "самоувереност" у та два контекста у ствари има сасвим различито значење. Бити "самоуверен" у свом послу или преговору за куповину аута је сасвим различито од бити "самоуверен" у молитви или побеђивању страсти.

 

Зато будите опрезни када читате монашке књиге и текстове. Треба их правилно разумети, иначе могу сасвим погрешно да се примене. Као када би песник дизао тегове са намером да напише бољу песму или музичар ударао у џак да боље одсвира виолински концерт.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vladika Nikolaj je govorio da je za sve sto je u zivotu postigao zahvalan Bozijoj milosti i svom trudu.

Cini mi se da,danas pogotovo,ljudima fali samouverenosti,ne kao onaj nacin razmisljanja "nista me ne moze zaustaviti",vec svesnosti da covek uz Boziju pomoc moze postici dosta toga,samo ako zeli i ako se trudi.

S toga ne vidim smisao ovakvih "uskostrucnih" tekstova i pouka medju nama obicnim ljudima,posto mogu biti kontraproduktivno shvaceni,pogotovo kad su bez objasnjenja.

Nista licno Dzesi,nemoj da se ljutis ali meni su takve stvari donele vise stete od koristi cini mi se,pa zato kazem.Ono sto je za monahe neka ostane monasima. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Џеси ради супер посао, увек са задовољством читам њене теме. :good2:

 

Само што смо ми остали често мало лењи да ствари детаљније објаснимо. Некада само убацимо пар "шаљивих" коментара који могу и погрешно да се протумаче... Од којих сам први ја. joooj

Share this post


Link to post
Share on other sites
Монаси живот проводе сасвим различито од "мирјана"

 

Али , Бог по истим правилима посматра и једне и друге и из тог разлога треба да будемо веома опрезни . 

Не кажем да човек не треба да буде самоуверен , али и претерана самоувереност може имати последица .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али , Бог по истим правилима посматра и једне и друге и из тог разлога треба да будемо веома опрезни . 

Не кажем да човек не треба да буде самоуверен , али и претерана самоувереност може имати последица .

 

Јесте, можемо да кажемо да постоје две врсте самоуверености - светска и духовна. Сви се ми - и монаси и мирјани - бавимо обема, само је акценат на различитом. Монахе ова "светска" и не интересује. Они су за овај све умрли и више за њих не постоји. Па зато када пишу то треба разумети искључиво да се односи на духовни живот, али никако није савет за односе у свету - пословне итд. Јасно је да архитекта мора да буде "самоуверен", тј. да има поверења у своје знање и одлучно га примени. А у духовном животу је глупо бити "самоуверен" јер смо ту сви потпуно балави.

 

Ако се та разлика има на уму, онда овакви текстови могу лако да се разумеју исправно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али , Бог по истим правилима посматра и једне и друге и из тог разлога треба да будемо веома опрезни . 

Не кажем да човек не треба да буде самоуверен , али и претерана самоувереност може имати последица .

Pa preterana samouverenost je pogubna svakako ali neka esencijalna mora da postoji.Covek ne moze ziveti bez samouverenosti/samopouzdanja,sa svescu naravno da njsta ne moze sam i da nije "sam sebi dovoljan".

Nadam se da Bog nikoga ne posmatra po pravilima,pravila mi vise prilice ljudskoj prizemnosti. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ono sto je za monahe neka ostane monasima. :)

 

Ovo je samo interpretacija reci Gospodnjih: "Ne znate li da bez mene ne mozete ciniti nista" i vazi za sve nas.  :good2:

Svima nam se desava(lo) da pogresno protumacimo nesto, covek samo ne treba da ide u krajnosti: potpuno prihvata ili potpuno odbacuje (bilo sta).  8086.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prvi put u zivotu cujem ovako nesto...

 

:D а ја сам у првим сусретима са вером управо о овоме слушао и када се не разуме правилно тешко нама. Но све у своје време

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије служио је празнично бденије, уочи празника Благовести, у суботу 6. априла, у манастиру Ћелије. У својој проповеди, Владика је истакао да је гордост највећи човеков непријатељ и да је православна вера једина истинска и права вера. Преосвећени је позвао бројне окупљене вернике да на Благовести поново буду у манастиру јер ће више архијереја служити Литургију. Посебно је поменуо домаћина Владику Милутина и умировљеног Епископа нишког Јована, кога је замонашио у манастиру Тврдош, али и наследника Епископа Григорија на трону архијереја захумско-херцеговачких – Владику Димитрија, за кога је Владика Атанасије рекао да је честит човек, родом из племена Паштровића. 
       
       
    • By Логос
      Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа,­ – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја.

      Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот.
      Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина.
      Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете.
      У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност.
      Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу.
      Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света.
      Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу.
      Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама.
      Амин.

      Извор: Православие.ру
    • By JESSY
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
    • By Олимп
      Аврамово гостољубље, Света Тројица, Андреј Рубљов           Сујета је највећа бољка готово сваке индивидуе у овом народу и зато, на жалост, не можемо да ''добацимо'' даље од свог ''носа'' и тапкамо у месту, јер бити личност значи бити човек заједнице, а бити индивидуа значи живети за оног ''типа'' у огледалу, огледалу, кога гледамо готово сваки дан. Бити индивидуа (индивидуалац), у смислу егоисте, човека који мисли и живи само за себе, користећи и људе и околности за своје егоманијаштво, значи бити као пали деница, као ђаво, јер је сатана највећи егоиста, а бити личност, човек заједнице (по хришћанском схватању појма личности) значи бити као Христос, као Бог.   Бог је заједница три личности, три особе, Оца, Сина и Духа Светога, једна је породица, обитељ и зато је човек, и само човек, жива икона живога Бога јер је створен да постоји на начин Свете Тројице, као породица, заједница у љубави, а не као индивидуа. Почетак сваког духовног опоравка, народа , државе, управо лежи и почива на породици. Здрава породица – здрав народ, а за здраву породицу је потребна једна Архипородица, Бог, потребан је Христос, без кога нема постојања, ни ваздуха, ни дисања, ни кретања, ни креативности. Бог је љубав управо стога јер је заједница, биће заједнице, породице. Љубав се испољава у заједници, а не у индивидуализму.   Нама је данас свако пројављивање иконичности по Богу лажно, те имамо много развода, јер се на породицу гледа нездраво, односно брак је данас више мода и тренд, како бисмо рекли, и управо је промоција индивидуализма и сујете, а не одрицања и трпљења и заједничарство у љубави. Љубав дуго трпи, како је говорио Свети Апостол Павле, не надима се, не горди се, не завиди. Медији пуно утичу на овакав след догађаја, а држава има слабе помаке у том правцу. Сваки наш покрет и делање, данас, је у основи егоистично и тако све радимо због себе и других, па тако и породице заснивамо јер је у ''тренду'', због себе, а не да бисмо се остварили као личности, као иконе Божије. Колективни канцер егоизма, промашаја, још провејава нашим душама тако да нам је надасве потребан лекар, Христос, Онај који може да нас излечи, да нас врати себи, да будемо своји и Његови поново, да као народ будемо ''una famillia'', Црква, једно тело, једна душа, а много ипостаси, личности.   Само повратак Христу и оним вредностима које чува наша вера, наша Црква, само повратак себи, повратак Оцу небеском, свом оном културном благу које баштинимо је гарант нашег будућег преображења и васкрсења. Христос је гарант нашег устајања, нашег васкрсења, нашег преумљења, нашег преображења, креативности, љубави!! Да резимирамо?! Егоизам је погрешна "љубав"; према себи, сујета и није љубав, права љубав је окренутост ка другом, ка заједници, ка породици, једном речју Христобивствовање, бити као Христос!       Иван Миладиновић, теолог вероучитељ   извор: Пријатељ Божији
    • By Дијана.
      03 Jan   Delete Kratos
      možda bi neko trebao da otvor temu kako se borite sa bludnim pomislima i da li borite uopšte
       
       
      Ово ми се чини као добра идеја, и здрава основа за разговор, о нечему о чему је  сваком хришћанину  пријеко потребно да себи да одговор, који ће бити у складу и са његовом савјешћу, и са етичким захтјевом вјере, (који је као што знамо, веома строг), а спрам слободно можемо рећи реалности изопачености и развраћености савременог свијета и урушавања идеала чистоте у сваком погледу. Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон. Он је дио биолошке тј.биопсихолошке основе нашег бића и као такав природан и аморалан (не неморалан, у смислу супротности, већ без познавања морала, јер 'врлина је знање'). Међутим психичка надградња полног нагона као природне датости као и оно што је морално прихватљиво за појединца или групу или друштво је ствар и дубоких мање више свјесних или несвјесних процеса, преовлађујуће културе и моралних начела које појединац интројектује (усваја) као своје и којима се свјесно и вољно повинује. Пошто је полни нагон веома јак, а његово остварење није нужно за опстанак појединца (само врсте),  то је то његово остваривање увијек подложно моралном кодексу који појединац усваја. Морални кодекс хришћанства је веома строг, и у данашњем свијету, бар што се тиче овог аспекта, и одбија велики број људи живљег темперамента од вјере и цркве.  У почетку хришћанства, са онако строгим епитимијама и јачим приитском заједнице, развио се и тај идеал ангелске чистоте (тј.за човјека ипак неприродне, или ако хоћете, натприродне). Данашњи хришћани су раслабљени и тако строга епитимија би довела до духовног умирања личности. Црква је принуђена да снисходи.Оци су прије 15-ак вијекова (готово исто толико вијекова прије Фројда) рекли да се полни нагон не може угушити, само преобразити (тј.не потиснути већ сублимирати).     Блуд и разврат нису новина данашњег времена. Били су присутни у сваком времену подједнако, само су данас формално ослобођени 'секслуалном револуцијом' и погрешно схваћеном људском слободом, као углавном слободом од стеге, тј. одговорности. Оно што је данас другачије је та културна одредница и притисак споља који вуче на то, вјерским језиком, искушења која нису више само плод међуљудских односа, него бомбардовања информацијама модерним средствима/медијима, шунд/порнографском културом. Брак као институција никад није био слабији, а сексуалне слободе веће. Како да се хришћанин сачува и гдје је граница морања и слободне воље у смислу захтјева за целибат осим у црквеном браку и природних тјелесних и душевних потреба а и у односу на природну нужност свог бића - доста је расправљано већ овде.   Оно што можда није расправљано, је тај дио терора на ум модерним средствима преношења информација (а преко ума је сва комуникација са вањским, а за нас, и са духовним свијетом), и нужне потребе борбе са помислима, тј. оно што су монаси правилно и Духом Светим и открили да се ако желиш сачувати ум, треба чувати од искушења споља и изнутра. Некад је борба са помислима била карактеристична за монахе тј. за тај неки виши супањ духовног усавршавања. Данас са инвазијом свакојаких садржаја на ум, и оним захтјевом 'ко пожели жену у мислима, је већ учинио блуд/прељубу у срцу своме', борба са помислима нам свима следује, ако желимо да будемо чисти. Као што каже горње питање, желимо ли? Ако желимо, можемо ли, са оволиким искушењима и недостатком духовног руководства, јер 'неста светијех'...   Иначе, можда треба напоменути да је ова тема настала као наставак, разрада и допуна ове теме,  по којој према заједничком ставу уредништва форума не треба даље дискутовати него се бавити тим питањем са новом концепцијом и из другачије перспективе, схватљиве и корисне за обичне људе хришћане, свјетовњаке.  https://www.pouke.org/forum/topic/41671-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB/ ,

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...