Jump to content

Бoг не воли човекову самоувереност и како победити самоувереност

Оцени ову тему


Препоручена порука

Понекад човеку бива тешко. А понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме.

Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не вређа тако да та увреда стане између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко? Тако да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно?

И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам!
Па, тачно, сам. А ко би то требало да ради уместо њега?

Али не... Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном посебном смислу ових речи.

Ово се не може објаснити неверујућем човеку, иако он такође пати од ове болести. Јер он зна, у свом искуству се већ више пута уверио како је кад Господ све чини као уместо њега. И кад се Он повлачи и даје му да се потруди сам и да осети како је с Њим и како је без Њега.

То понекад бива казна због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности. Али „ономе ко воли Бога“ и притом стражи над собом „све помаже на добро“ (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, да се покаје, и већ му бива много лакше и боље.

Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се толико често не примећује – док човек не дође до саме ивице...

Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни, чак – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се и да може да га понесе. А онда додаје још. И још. И још... Иде корак за кораком напред, не задржавајући се, не смањујући темпо.

И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, почевши од извесног тренутка, све то ради сам. И на крају најчешће долази до слома.

„У извесном тренутку“, у стварности заиста одређеном – оном кад човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, да ли је затворено и да ли се скупило?

Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Урезало ми се у сећање нешто што сам једном чуо на проповеди свештеника којег добро познајем: зашто је Петар почео да се дави? Зато што се уплашио? А зашто би се одједном уплашио? Није се уплашио да крочи на воду у сред буре и да крене по њој по речи Спаситеља, а кад је већ ишао по благодати Божијој по њеној површини као по земљи, уплашио се? Није баш најлогичније... Зар није све због тога што је у једном тренутку помислио да сам иде? Зар није на тренутак заборавио Онога захваљујући Чијој сили и вољи је вода постала као чврста? Ако је тако, шта је онда чудно у томе што се уплашио и што је почео да тоне?

Не знам и нико од нас не зна шта се заправо десило с апостолом. Али је чињеница да се то с нама дешава стално и свуда.

Кад човек нешто почне ради Бога: неки посао, живот која личи на подвиг – и Господ „Који и намере целива“, пружа Своју обилату помоћ. И човек иде – опрезно, са свештеним страхом – напред, плашећи се да се случајно не оклизне, да не згреши, да се не лиши ове Божанске подршке. И постепено се предаје томе, навикава се на труд и на подвиге, они постају нешто свакодневно, што наводно не превазилази човекове снаге.

И оно за шта је раније молио за благослов, за шта се молио, почиње да ради сам. И успешно!

По инерцији, по навици. И више му успева. И још више. И можда тако дуго живи – у зависности од околности, од сопствених природних способности и од многих спољашњих фактора.

Међутим, пре или касније ипак осећа да му није просто тешко као што му је бивало раније, већ да је готово, нема више снаге. Осећа: још мало – и пући ће... То се дешава многима. И онима који су врло ревносни, и онима који баш нису, а понекад и онима који уопште нису ревносни.

Истина, постоји ризик да човек пукне. И да се сломи. Ево зашто је тако важно да човек схвативши да сам ради, застане и да се разабере: зашто је тако? Зашто је остао сам?

Зато што је највероватније намерио да чини Божија дела заборавивши на Бога. Чудно звучи, али се то врло често дешава. Где? Па у нашој, црквеној средини. Због чега би иначе могли да видимо озлојеђене испоснике, намрштене молитвенике, огорчене социјалне раднике? Знамо да су и једно и друго – богоугодна дела. Али кад су тачно угодна и како и с каквим срцем им се приступа – ова питања нам често ни не падају на памет. И тако се дешава да их понекад чинимо не богоугодно, чак директно противно Богу, и заиста – не противећи Му се. Уопште то не примећујући. А само... Само осећајући управо ону тежину од које човек више нема снаге да живи.

И то се никако не може избећи, никако човек не може да се осигура, ако не застаје чешће на својим путевима и не проверава: да ли су моји путеви притом Божји? Или не? Неко ће, наравно, рећи: а како да се разабере, како да буде сигуран у тачност одговора на ово питање? Постоји једна тајна... Ако буде спреман да се заустави, или да скрене, или чак да крене уназад, чим схвати да је таква воља Божија, Господ ће му сигурно дати одговор – јасан, поучан. А ако не, шта ће му?

Кад после дугог периода самосталне делатности и самосталности поново осети не само да га води рука Божија, већ и да се потпуно налази у овој руци, да га она држи, он схвата сву снагу и дубину јеванђељског: „Без Мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5). Ништа добро, разуме се.

И у срцу му одјекује: „А ја, Господе, и не желим без Тебе...“

Игуман Нектарије (Морозов)
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...
ag.jpg

 

 

Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра, и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело.

 

 

Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да бизажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које јетемељ и почетак праве смирености. 

 

 

Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи итражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти.  

 

Св. Никодим Светогорац (Невидљива Борба)

 

 

 Храм Светог Јована Крститеља

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ОК, опет је потребно разјашњење, тј. Поука.орг. :)

 

Монаси живот проводе сасвим различито од "мирјана", тј. нас обичних људи. Као што спортиста има сасвим другачији однос према неким стварима од песника или музичара, тако и они имају сасвим другачији поглед на неке духовне ствари.

 

За живот у свету самоувереност је неопходна. Јер ми се "боримо" да завршимо школу, зарадимо за живот, урадимо посао, направимо кућу, купимо ауто... За било који од тих задатака неопходно је бити самоуверен. Али монах има сасвим другачије задатке у животу. Он се бори са духовним проблемима и решава духовне задатке. Реч "самоувереност" у та два контекста у ствари има сасвим различито значење. Бити "самоуверен" у свом послу или преговору за куповину аута је сасвим различито од бити "самоуверен" у молитви или побеђивању страсти.

 

Зато будите опрезни када читате монашке књиге и текстове. Треба их правилно разумети, иначе могу сасвим погрешно да се примене. Као када би песник дизао тегове са намером да напише бољу песму или музичар ударао у џак да боље одсвира виолински концерт.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Vladika Nikolaj je govorio da je za sve sto je u zivotu postigao zahvalan Bozijoj milosti i svom trudu.

Cini mi se da,danas pogotovo,ljudima fali samouverenosti,ne kao onaj nacin razmisljanja "nista me ne moze zaustaviti",vec svesnosti da covek uz Boziju pomoc moze postici dosta toga,samo ako zeli i ako se trudi.

S toga ne vidim smisao ovakvih "uskostrucnih" tekstova i pouka medju nama obicnim ljudima,posto mogu biti kontraproduktivno shvaceni,pogotovo kad su bez objasnjenja.

Nista licno Dzesi,nemoj da se ljutis ali meni su takve stvari donele vise stete od koristi cini mi se,pa zato kazem.Ono sto je za monahe neka ostane monasima. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Џеси ради супер посао, увек са задовољством читам њене теме. :good2:

 

Само што смо ми остали често мало лењи да ствари детаљније објаснимо. Некада само убацимо пар "шаљивих" коментара који могу и погрешно да се протумаче... Од којих сам први ја. joooj

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Монаси живот проводе сасвим различито од "мирјана"

 

Али , Бог по истим правилима посматра и једне и друге и из тог разлога треба да будемо веома опрезни . 

Не кажем да човек не треба да буде самоуверен , али и претерана самоувереност може имати последица .

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Али , Бог по истим правилима посматра и једне и друге и из тог разлога треба да будемо веома опрезни . 

Не кажем да човек не треба да буде самоуверен , али и претерана самоувереност може имати последица .

 

Јесте, можемо да кажемо да постоје две врсте самоуверености - светска и духовна. Сви се ми - и монаси и мирјани - бавимо обема, само је акценат на различитом. Монахе ова "светска" и не интересује. Они су за овај све умрли и више за њих не постоји. Па зато када пишу то треба разумети искључиво да се односи на духовни живот, али никако није савет за односе у свету - пословне итд. Јасно је да архитекта мора да буде "самоуверен", тј. да има поверења у своје знање и одлучно га примени. А у духовном животу је глупо бити "самоуверен" јер смо ту сви потпуно балави.

 

Ако се та разлика има на уму, онда овакви текстови могу лако да се разумеју исправно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Али , Бог по истим правилима посматра и једне и друге и из тог разлога треба да будемо веома опрезни . 

Не кажем да човек не треба да буде самоуверен , али и претерана самоувереност може имати последица .

Pa preterana samouverenost je pogubna svakako ali neka esencijalna mora da postoji.Covek ne moze ziveti bez samouverenosti/samopouzdanja,sa svescu naravno da njsta ne moze sam i da nije "sam sebi dovoljan".

Nadam se da Bog nikoga ne posmatra po pravilima,pravila mi vise prilice ljudskoj prizemnosti. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ono sto je za monahe neka ostane monasima. :)

 

Ovo je samo interpretacija reci Gospodnjih: "Ne znate li da bez mene ne mozete ciniti nista" i vazi za sve nas.  :good2:

Svima nam se desava(lo) da pogresno protumacimo nesto, covek samo ne treba da ide u krajnosti: potpuno prihvata ili potpuno odbacuje (bilo sta).  8086.gif

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prvi put u zivotu cujem ovako nesto...

 

:D а ја сам у првим сусретима са вером управо о овоме слушао и када се не разуме правилно тешко нама. Но све у своје време

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Преузето са адресе: https://youtu.be/mHxx2PX6v9E
      Званична презентација: http://otelders.org/
      Превод приложила Снежана Стефановић.
    • Од Иван Ивковић,
      „А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја, учаше их говорећи: ‘Блажени сиромашни духом, јер њихово је царство небеско.’“
      (Мт. 5, 1–3) Не оглашавај (речима) пред свима оно што је достојно заборава и дубоког ћутања! Зар не црвениш након тога ти, земни кумиру, који ћеш ускоро бити прах? Хоћеш ли се, као мехур, још дуго надимати и бити преиспуњен гордошћу, хоћеш ли се ширити у својој разметљивости и узносити мисли испразним умовањем? Зар не видиш обе границе људског живота (зар не видиш) како он почиње и како се завршава? Ти се надимаш због младости и имаш у виду зрело доба, усхићујеш се лепотом и тиме, што су ти руке испуњене силом која их покреће, што су ти ноге лагане и што скачу, што ти увојке разноси ветар и што твоје образе уоквирују нежне маље, што носиш одећу пурпурне боје и разнобојне свилене тканине, проткане призорима битака, сцена из лова или неких догађаја? Или, можда, гледаш на црну и блиставу обућу, дивећи се брижљиво прошивеним шавовима? Све то гледаш, а самога себе не видиш? Ја ћу ти, као у огледалу, показати ко си и какав си ти.

      Зар тајну наше природе ниси видео на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан и одвратан призор? Зар ниси видео усне искежених зуба и остале удове, као раскомадане? Ако си их видео, онда си видео самога себе. Где су обележја твог садашњег процвата? Где је блиставост образа? Где је свежина усана? Где је величанствена лепота очију, које су блистале испод покрова обрва? Где је онај прав нос, који се налазио између облих образа? Где је коса која је падала по врату? Где су увојци, који су се обавијали око слепоочница? Где су руке, које су испуштале стреле из лукова? Где су ноге, које су поскакивале као коњи? Где је пурпурна одежда, свила, плашт, појас, обућа, коњ и брзина његовог трка, све оно, чиме се данас надима твоја разметљивост? Кажи ми где је у ономе, што је овде (на гробљу) остало, све то, чиме се ти толико поносиш и о чему имаш тако високо мишљење? Који је сан толико непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане? То ћемо упитати оне, који су због незрелости безумни у младости. Шта да кажемо о онима који су већ зрели? Мада су у савршеном (најбољем) добу, одликују се непостојаним понашањем и у њима нараста болест гордости. Име такве болести је надменост понашања. Као изговор за гордост њима најчешће служи старешинство и власт која је с њим повезана. Ако је поседују, пате због ње, или се тек за њу припремају. Често се догађа да више и нису на власти, али да причама о њој поново побуђују болест. И где ћеш наћи реч, која ће проникнути у њихове уши, затворене за глас проповедника? Ко ће такве људе убедити да се ни по чему не разликују од оних, који се показују у позориштима? Наиме, ови (глумци) носе личину (маску), имају вешто израђену пурпурну и позлаћену одећу и свечано седе у кочијама. Међутим, никаква болест гордости не улази у њих услед таквих украса. Какво су мишљење имали о себи пре изласка на позорницу, такво расположење задржавају у души и током представе. А кад сиђу с кочије и скину пурпурну одежду, не јадикују због тога. Они, међутим, који се на позорници свог живота горде својом старешинском влашћу, не размишљају о ономе што је било непосредно пре и што ће бити убрзо након тога. Као мехурови који се шире и надимају, тако се и они размећу када гласници громко објављују њихово име, стављајући на себе туђу маску и мењајући природан израз лица за претећи и страшан. Они настоје да им и глас звучи страшније, тако да онима, који га слушају, личи на зверски. Они не остају у границама које су постављене за човека, него присвајају Божију свемоћ и Божију власт. Бивају убеђени да су тобоже они господари живота и смрти, јер међу онима, којима суде, некима дају ослобађајућу пресуду а друге осуђују на смрт, и при том не обраћају пажњу на то, ко је уистину Господар људског живота, Који одређује и почетак и крај људском постојању? Нека знају да је за поништење њиховог славољубља довољно само једно, и да су многе од старешина, у време док су вршили своју власт, видели отргнуте са својих старешинских седишта и положене у гроб, где је гласнике заменио плач.
      Како, дакле, господар туђег живота може да буде онај, који није господар ни свога (живота)? Међутим, ако гледајући на Онога Који је нас ради добровољно осиромашио и он постане сиромашан духом, и ако му пред очима буде била једнакост наше природе, онда јединородне с њим неће срамотити никаквим тужним призором привидног испољавања власти. Онда ће и он уистину бити блажен, јер је привремено смирење заменио за Небеско царство.
      ***
      Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што вуче на доле. На који начин? На то указује Псалмопојац: „Просу, даде убогима, правда његова остаје у векове векова“ (Пс. 111; 9). Ко заједничари са сиромашнима, тај се придружио Ономе Који је нас ради осиромашио. Господ је осиромашио да се ни ти не би бојао сиромаштва. Онај, Који је нас ради осиромашио, царује над васцелом творевином. Ако и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати. Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско, којег нека се сви ми удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, и Њему нека је слава и сила у векове векова! Амин.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије служио је празнично бденије, уочи празника Благовести, у суботу 6. априла, у манастиру Ћелије. У својој проповеди, Владика је истакао да је гордост највећи човеков непријатељ и да је православна вера једина истинска и права вера. Преосвећени је позвао бројне окупљене вернике да на Благовести поново буду у манастиру јер ће више архијереја служити Литургију. Посебно је поменуо домаћина Владику Милутина и умировљеног Епископа нишког Јована, кога је замонашио у манастиру Тврдош, али и наследника Епископа Григорија на трону архијереја захумско-херцеговачких – Владику Димитрија, за кога је Владика Атанасије рекао да је честит човек, родом из племена Паштровића. 
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа,­ – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја.

      Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот.
      Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина.
      Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете.
      У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност.
      Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу.
      Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света.
      Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу.
      Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама.
      Амин.

      Извор: Православие.ру
    • Од JESSY,
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
×
×
  • Креирај ново...