Jump to content
Никола Ђоловић

Да ли је богоцентрична поезија (која ниче из личног искуства благодати) могућа?

Оцени ову тему

Recommended Posts

В Е Т А Р

Нови пут удара за ветром ветром који од камена облик има а лице између много крила који водич у рукама од осмеха држи. Чудесан је живот у вихору вихору који дубину вира зна Сав је Тајна која тајне дели Његови су кораци, длан о длан. Креће се дивно, као месец по плими у одразу – будан са стилом путања је Његова сва од снопа почетак и крај, тик до дна. Ко је тај што се у вртлогу држи лице које наслутити знам Ко је ветар што моје зглобове пржи није ли Бог, име сваког сна?

 

 

Б И Т К А

Када бих само могао знати шта је то што у бићу пати јер оно зна путеве праве али ни на један да плугом стане. У њему се стално нешто буни никако срце да повије, уразуми грца се, копрца час тамо, час онамо без снаге да стане у истини коју сви знамо. Прво мучи па плени угреје па позелени та, о чему се ту ради? јер то није разум који имају само млади. Да, права битка то је што бојишта нема два него три и више, док не изгине све и сва као да глумци туђи не питају сцену што ће од ње направити крвожедну арену. Па ми нисмо слободни сами у себи ко ће ту свако зло сам да истреби? Потребно је нешто више од човека потребан је Дух који ослобађа од века.

 

 

НЕДЕЉА

Било је веома потресно Растати се од Тебе у распону жеље Која је плакала за Тобом Дана када сам Те изгубио Можда је то била знамен колико Си битан Да Те не бих за друго заменио Или превидео другим крилом И она је била ту, тада када Си отишао Возом који није био наша слава Заузети испразним биткама самих себе Мерећи сваку врлину и его И када сам био од Тебе одвођен Против своје воље свестан, ридао сам Као истуцани камен Који губи своју вредност Знајући где је циљ од ког сам одлазио А Ти Си чекао без трагедије у Себи Да се вратимо Теби као некад Када у Теби тражисмо починак и живот Верујући да Си Жив и предан Узвишен над утрнућем смрти Господе сваке ствари и свега што дише Моја космичка Литургијо!!!

 

 

Г О С П О Д Е

Не остави ме више тако никад Као што је био тај оштар дан У којем многе другим поједох У којем  сам себи бих изазван. Не одступај кад Те бијем Не пуштај демоне да  једу биће Не дај  црвима своје удице плен Ломећи стакла даровима Твојим. Наређујем Ти и молим страхом Никада више као епилепсије дан У којем уморен бих парализама беса Злобом пламенова као мачем дугим. Р У Б У арени смо, распети под ножевима многим бачени као подеране коже на гомили исушени, испијени, без смисла у нагонима и лутамо као криве ноте у ваздуху за слух оних који музику не познају. Шта ће бити са нама, за ким ћемо поћи? Ах, устаните робови, васкрсните богови осврните се за делима својим угњетаним докле ће младост јурити старост када живот нестаје у посудама без уља телима избораним од вина и угља. Шта ће бити са нама, за ким ћемо поћи? Нога пред ногу, у ланцима хипнотисани загледани у самољубље ужарених рана сурови према себи на жртви кога не воле мали људи, истетовирани врлином што није отекли духови као да су све постигли. Шта ће бити са нама, за ким ћемо поћи? Скочите сад, где вам је насмејана снага нису сва дрвећа висока за поглед обећани склупчајте вене па се откотрљајте право као конац око вуне, као вуна око клупка у Бога живога зашијте рубове од суза.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li je moguce drugacije?  klapklap

????? ?? ?????????! ????? ??????????? ??? ????? ??????????? ? ???? ???????? "?? ????? ??". ????? ??? ?????? ??????????????? ??????? ?????? ????????? ????????????. ???????????? ?????? ???? "Marana tha", ??? ????? ?? ?? ?? ?? ??? ???????? ???? ?????? ???? ?? ???????? ??????????? ??????...??? ?? ???? ?? "??????" ????? ??????? ??? ????...??? ?? ?????? ???? ????... klapklap

Share this post


Link to post
Share on other sites

И М Е

Боже, дај ми речи којима ћу превазићи себе Осећања од болова у које радости зарањају Лице сваког детета које пажњу од осмеха тражи Дај ми заборав којим ћу да покосим сваког мене. Боже, дај ми полет духова који Ти служе За перо једног крила анђелског бићу захвалан Да се и ја као звезда у висину винем Дај ми смиреност у који ће нестати њен траг. Боже, дај ми стварност која се рукама једе Коју неће оптужити за лудост, гримасу и страх Живот који се светињом кује и пече Дај ми Себе, у свему Име сваког тла.

 

О П Ш Т Е

И одједном, нестали су сви Које волех Као у тренутку магле И застраших се оним што имах Осмесима толиким од којих Црпех своје мало постојање А ето, сада ни тога нема Нити оне која волеше моја недра Остадох сам као да никог не беше Или то бих само ја? А тек ми је двадесет и седма Или већ? Све је то пропуштено време За којим сви неуморно патимо Да би стигли ону вечност Коју тражимо Да у свима нама оваплотимо Поносни на бол Тај парадокс општег Крста У чијој жртви се изнова рађамо.

 

Л А Н А Ц

Зашто морам о свему мишљење имати? Да не бих био глуп? Ко је тај мудрац који не сања а што мисли да свему зна лик? Јер и када прође времена много за мало то показује знање сав је човек питање од врата па му и мудрост не дошаптава И све то због једне ствари која не дође до сваког да све што тражимо није од речи и броја, мозга и мере но од Личности једног Бога који се у ланац не може поставити кругом.

 

БИТИ

Наоружали смо се данас Многим речима од увреда и поноса Као да нам свака врлина завиди А само смо се загубили у предањима Превиђајући космичке истине Колико пуно тога у будућности Неће имати ништа од сећања почетости У којима данас јесмо а сутра спавамо ВРХ Устало је трење И ових дана Од како Си отишао Кроз средња врата И сувишан је спомен бола Како недостајеш Наивно је тражити У води месечину Али кад Ти дођеш У дом свих мојих нутрина И расечеш паучину Осећам се као пуноћа Чије сам све врхове достигао И да за још неке жеље Поред испуњених Тобом Лика Више не желим, Господе И немам снаге.

 

 

О С В Р Т Тамо где су те ланцима ударали ја ћу рукама пољубити. Тамо где су очима пљунули ја ћу устима помиловати. Тамо где су сви удове твоје везали ја ћу духом избавити. Тамо где си сенком залутала ја ћу пронаћи и искупити. Тамо где си била кичмом понижена ја ћу исправити и узвисити. Тамо где си била кожом силована ја ћу телом излечити. Тамо где си омрзнута била ја ћу ребрима загрлити. Тамо где проклета и одбачена ја ћу протерану усвојити. Тамо где си била продавана ја ћу детињство откупити. Тамо где си била без милости убијена ја ћу поново оживети. Тамо где си била уплашена, сама ја ћу сузама запросити. Тамо где расејана и жигосана ја ћу прашину од злата сакупити. О, жено, устани, ходи за мном и не греши више.

Share this post


Link to post
Share on other sites

evo jedne dogmatsko-dijaloshke pesmice...koja se tiche medjuljudskih odnosa...sa i bez Boga...

И З Г А Р А Њ Е

Како је мрачно, како жарно

Човеку се обратити у срцу

А затећи зид који немо осматра

Као без жара у стени

О који се сваки талас удара.

Туга нека, блиска и далека

Расече тада прву глад

За надом, другим духом

Вртоглавици која може да разуме

давање бескраја у низу.

Бол је веза рашивена на крају

Која светли где јутро дрема

Без дисања расеченог на врату

Које свему одолева

А постојање нема.

Реци зиде: „Шта те шара?“

Чему служиш ако наслон мрзиш

Могу ли креда на теби бити

Ком архитекти ти припадаш

Реци фасади отпалој са тебе.

С А М О С В Е С Т

Видео сам луталицу како се котрља усред хитрог света

који је од свега висини срца и корен одузео

само да би га за сваког као благо принео.

Жртву његову ко жели, ко за олтар његов мари и зна

када и они који га близином поздрављају

то чине као што пас својом сенком само омирише храну.

Јер он ко је, шта може да прода или купи

када је нико и ништа, као вода без укуса

без лепоте и овог ума света.

У заласку догађаја поглед га будним држи

да без љубави заспао не би

он, мали човек који у крв умаче перо

да би своју плаву исписао судбину

на хартији од казаљки и тла.

А није он ни без слова ни без магле

о којима фигуре од прашине брује

он само није од овог мора сланог

по чијој површини понижено хода.

Х У Л А

Против кога се свет буни дрско

Зар даље од себе устати не може?

Све је њему као у паклу мрско

Али спасење душе не даје коже.

Против кога свет колеба копље

Криви ли игла свој врх на вихору

Боље би му било да скупља снопље

Него да се прави да је светих збор.

Против кога свет ропће увек

Уме ли некада у добру захвалан бити

Може ли оружје да спусти свој звек

Или се похлепа не да наситити.

Против кога свет подиже тужбу

Има ли неког без горчине и јада

Да ли је неко познао своју службу

Или лаје бесно чим зине јер му је досада.

Против кога свет тражи химне рата

Зар никоме није стало до мира

Је ли једини дрвни занат

Чији инструмент без нота свако свира.

Против кога свет устаје из мртвих

Када судбини одриче васкрсење

уђосмо ли у синовство из смрзнутих

или се укопасмо непроменљиво као стење.

Против кога свет изгласава казну

За којом правдом он то чезне

Идеја ломи од живота вазну

И у себи самој ће да ишчезне.

Т Р Н

Спреман сам да прођем кроз три пакла

И угледам демонске призоре сваке

Само да жалац један једног овај

Прође кроз месо на ветар благ

Не дирајући дивне људе око мене.

Дошао је изненада удар игле

Када мишљах да сам учинио много

Суровом елегантношћу отео је

За дан све оне најмилије из срца

Све темеље сумњом пољуљао је.

И ја сам се уплашио хладноће

Изгубио снагу у коју други вероваху

Исповедио оно и за шта нисам крив

Само да пронађем Бога - свом срцу мир

Стајање у Духу без смутње.

Дрхтим још, мишица се вуче

Сваки део бића има своју смрт

Због дивне супруге која ме воли

И Бога који ме Собом причешћује

Устаћу смирен, устаћу жив.

Е Г О

Мрзим твоју појаву

Све што на тебе личи

Гадост је до трулежи

Жалост  што те сретох

Поглед лицемеран

У огледалу заробљен

Својим деформитетом

Похлепна сенко на нози

Истино без Истинитог

О, ти-мој лику.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest ага пије млеко

Замолио бих Моззарта да овде постави ону песму енглеског песника која говори причешћу и посети Љубави кроз ње људској души.....

Зове се ваљда "Љубав"....ако може и оргинал на енг....

Знам да је овде негде био поставио...

Није лоше да је и овде имамо ...

Тханкс.

Share this post


Link to post
Share on other sites

П Р О М Е Н А

Господе,помилуј сваку прошлост

Ослушкујем процесе у себи и

Живим њихову измену у Теби

Остани са мном да останем у другима

Људима,које за Себе наменио Јеси.

Окини као некад када бејах дете

Она звона која мелос Анђела подражавају

Издужи се, испружи се, наслони се

Не разликујући ме од других.

С Е Т А

Године су прошле,иза решетака

Многи прозори још ударају у отварању

Као пламен који затвара камен

Шибицу што године на зидовима броји.

И како сам пролазан само

Ја човек од неколико хира на огради

Мислио сам да може све у мене стати

И да ће за сваку радост бити мира.

А сада ме нема, нико ме не зна

Далеко од свих дрхтим неслућено

Да ли неко иште одговоре, пита

Ко је изнад мене, ко у сили Жив.

О Н

У светлости си ти

У светлости сам ја

Светлост наша није до нас

Него од другог неког

Неког ко нам није налик

Ко живи будан у нама

Светлост непосредна у тами

Где сан не може ући

Јер од Њега није знан

Н О Т А

Прождирем дисциплину људску

Све законе, етикете света

Свакога отиска који живот обећава

Презирем све што Бога не удише.

Термити моје мржње, опет

Не могу без Бога и глупих људи

Без пуноће ван досаде

Толиких нота на мом клавиру.

Понизићу искру сваког тела

Изгубићу сваки трзај кретње

Само да дођем до истине друге

Само да нађем опште васкрсење.

О С Т А Н А К

Како ме радујеш

у свему ме отвараш

промају нову успостављаш

да ме проникнеш

намерно одгонетнеш

сваким собом испуниш

усађен својим заветом

да је  вечно

да је нежно

да је слатко

да никада нећеш отићи

Господе...

КОНВУЛЗИЈА

Суштина пакла

Те демонице која рађа болове

Је у колебању крви

Час као тајфун, час као метак

Што се држи непосредства

Између врлине и греха

Не дајући себи укус

Ни краја, ни почетка.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pesma se zove Ljubav mi požele dobrodošlicu...evo 2 verzije..engleska i srpska

Love bade me welcome Džordž Herbert,(1593-1633) engleski,tačnije velški pesnik,govornik i sveštenik.

Love bade me welcome: yet my soul drew back,

Guilty of dust and sin.

But quick-ey'd Love, observing me grow slack

From my first entrance in,

Drew nearer to me, sweetly questioning,

If I lack'd anything.

A guest, I answer'd, worthy to be here:

Love said, You shall be he.

I the unkind, ungrateful? Ah, my dear,

I cannot look on thee.

Love took my hand, and smiling did reply,

Who made the eyes but I?

Truth, Lord, but I have marr'd them: let my shame

Go where it doth deserve.

And know you not, says Love, who bore the blame?

My dear, then I will serve.

You must sit down, says Love, and taste my meat:

So I did sit and eat.

Ljubav mi požele dobrodošlicu

Ljubav mi požele dobrodošlicu, ipak,moja duša ustuknu...pod teretom prašine i greha.

Ali mudra  Ljubav, videvši da sam od samog ulaska splasnuo, pridje bliže i ljubazno me upita da li mi nešto nedostaje.

Nedostaje gost koji je dostojan da bude ovde,odgovorih. Ljubav reče: ti ćeš biti taj gost.

Ja? Neljubazan,nezahvalan....Ne mogu ni  da pogledam u Tebe...

Ljubav me uze za ruku pa sa osmehom  reče: Zar nisam Ja stvorio oči ?

Tačno je,Gospode....ali ja sam ih uprljao..neka moj sram završi tamo gde mu je mesto.....

-A zar ne znaš ko je podneo krivicu i sram?

Dragi moj ,sada ću postaviti sto….Moraš sesti,reče Ljubav, i probati moje meso….

I zaista sam seo, i  jeo…

ja sam ovde prepoznao duboko pravoslavnu misao...šta vi mislite o tome...

Share this post


Link to post
Share on other sites

He Wishes for the Cloths of klapklap

      HAD I the heavens' embroidered cloths,

      Enwrought with the golden and silver light,

      The blue and the dim and the dark cloths

      Of night and light and half-light,

      I would spread the cloths under Your feet

      But I, being poor, have only my dreams;

      I have spread my dreams beneath your feet;

      Tread softly because you tread on my dreams...

Vilijam Batler Jejts

Nebeske tkanine

Da imam nebeske tkanine vezene,

Zlatnim i srebrnim svetlom ispletene,

Tkanine plave i zagasite i tamne

Od noci i svetla i polutame,

Ja bih ih rasirio pred Tvoja stopala:

Ali siromasan sam, imam tek snove;

Rasirio sam snove pred tvoja stopala;

Hodaj nezno jer hodas po mojim snovima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pesma se zove Ljubav mi požele dobrodošlicu...evo 2 verzije..engleska i srps

Ljubav mi požele dobrodošlicu

Ljubav mi požele dobrodošlicu, ipak,moja duša ustuknu...pod teretom prašine i greha.

Ali mudra  Ljubav, videvši da sam od samog ulaska splasnuo, pridje bliže i ljubazno me upita da li mi nešto nedostaje.

Nedostaje gost koji je dostojan da bude ovde,odgovorih. Ljubav re?e: ti ?eš biti taj gost.

Ja? Neljubazan,nezahvalan....Ne mogu ni  da pogledam u Tebe...

Ljubav me uze za ruku pa sa osmehom  re?e: Zar nisam Ja stvorio o?i ?

Ta?no je,Gospode....ali ja sam ih uprljao..neka moj sram završi tamo gde mu je mesto.....

-A zar ne znaš ko je podneo krivicu i sram?

Dragi moj ,sada ?u postaviti sto….Moraš sesti,re?e Ljubav, i probati moje meso….

I zaista sam seo, i  jeo…

ja sam ovde prepoznao duboko pravoslavnu misao...šta vi mislite o tome...

?? ???? ????? ????? ???, ??? ? ?????? ??????????????? ????????? ???????? ?????? ? ?????????????? ??????????...?????... klapklap

Share this post


Link to post
Share on other sites

... something something…

И тражим те без претераног ишчекивања

Као пропуштени осмех

Као протумачено очекивање.

И док склапам очи посматрам те кроз непрекидно кретање

Као даљина у песмама спомињем те у својим сновима

Поздрављаш ме својим присуством

И кроз све оно што веже нас браниш ме од погрешака

И немам сна... Кроз ћутање ти осмехе поклањам. Док вечерамо збуњеност без узрока откривамо се за могућности.

И имам дан. И сунце... И Љубав да сећања ме не сломе.

И тебе којег тражим без претераног ишчекивања.

... на прелазу...

Опрала сам зубе

очистила лице

одслушала

  -The miracle of love

Зближила сам се са собом

уз љубав Божију

опростите ми на мојој немарности

опростите ако заборавим

да покажем

кажем

и будем ту.

Понесу ме дани

однесе ме

сва ова љубав коју живим.

Пурпурно јутро ме увек разнежи

и светлост

јер је Он у мени остао

све ове године

недостају ми људи

ноћу понекад пожелим да вратим

али добро сам

осећам се плаво

у бојама небеским проводим дане

за Царство Небеско

помолим се сваке ноћи.

У Љубави сам.

... Дан први...

На острву сам

где сунце не залази

сваки дан.

Међу људима сам

одвојени од телесних жеља

посматрамо бродове

који одмичу небом.

Спријатељила сам се са

својим сновима

- чисто срце чувам

за Тебе Који ме чуваш.

Купамо се разговорима

ослобођени од сувишног

разумемо се далеко

од пожуде.

Крв је наша топла

и Љубав удишемо

и Љубав издишемо

и кад склопимо очи

инстинкт нас не вара

и кад спавам

још увек сам будна

на овом острву

сродних душа

међу људима

- пробуђеним далеко од зла

Где

сунце

не залази

сваки

дан.

... Дан други...

Будим се у свитање

у зору кад знамо ко смо

гледамо се кроз снове

заборављени у жудњи

да очистимо душе.

Срце нам је јуначко

душа Божија

ако не успемо да се присетимо

окренемо се на другу страну

и очи упремо у Свето Небо.

Зато, хајде, душо моја

да заједно изградимо

земљу радости

у срцу нашем!

Зато, хајде, најдражи мој

да се дотакнемо

и осетимо до понизности

љубав Свевишњу

за којом вапимо у јутрима.

Живот нам је на длану

осмеси у очима

ми ходамо корацима чврстим

памтећи само јутра победе

живећи само дане празничне.

Срце нам је Божије

у души престо истине

ти знаш да ћу увек

бити ту крај тебе

да те погурам

и остварим жеље твоје.

Ти знаш да ћу

увек ту уз тебе бити

да жртвујем своје дане

и спасим те од злих погледа.

Не плаши се...

бићу увек ту са тобом

у теби живећу заувек

и твој немир претварати

у мир.

... Дан трећи...

Палим цигарету

жуља ме ово време

на којем седим.

Плетем косу бојама мора

удишем мирисе...

Не бежим од овога што сам

везем свој живот

и чистим мисли

за твој долазак.

Звоно пред вратима

кораци у згради

укус вина волим

док нагађам

и размишљам о последицама

играм жмурке

са својим сновима.

Гасим цигарету

омекшала сам ово време

на којем спавам

хоћу да напишем причу

и примим Духа Љубави у себе

док те чекам у овим данима

с укусом мора на уснама

и нагађам ти име

и тражим те у пролазу

док се смешим деци

чије су очи налик на твоје

са мирисом цвећа у коси

ткам осећај

од твојих корака

док ме тражиш

у тишинама

овога града.

Share this post


Link to post
Share on other sites

П Р И З Н А Њ Е

1)

Храна где је, сан шта је?

Сузе језицима палацају срце

Пољубац тла и сазнање

Без крила и јата бити

2)

Распет између „да“ и „не“

Тужан до смрти, издалека

Не разумем ништа више

Лека који требам пити.

3)

Нови шамар ударих Богу

Оном Који ми ноге опра

Курви даровима зацели ране

Нови грех који мучи лице.

4)

Изгубљен, као без савета

Тумарам без имена светог

Себи се чиним као сан

Не вредим ништа, било чиме.

5)

Пусти ме доброто, и ти слободо

И ти знање, што мелем обећаваш

Њега, надо, дај ми видети

Додирнути свиме што јесам ја.

6)

Као да живот за мене није

И не, нисам међу лешевима на гомили

Само сам жедан воде живе

Што за вечно спасење једног кандила зна.

7)

Жао ми је што жалим човека овог

Када вера ноктима плести уме

Можда, само, не умем да зборим

Или да љубим и веселим другог.

8)

Увек сам знао да Си ту крај мене

И у смутњи не доводих у питање то

Од кратких ногу посматрах Тебе

А Ти и руке продужи да загрли Те.

9)

Зашто ме трпиш? Шта ћу ти ја?

Погледај славу – о. шта све имаш!

Не умем у себи да се снађем

Па је боље уништити ме.

10)

Али не дајеш ми да умрем

Не пушта ме светлост чудна

Да одем, костур, на крај света

И да за стопало сваког песак будем.

11)

Твој поглед, одувек на мени

То потиснути могао нисам

Водио си ме ка Себи у слободи

А ја се одрекох целива мира.

12)

Све у мени бруји од спомена Твога

Сваки нерв устаје на славослов

Једино се ја ту нешто буним

Мрзећи недопуштањем Твој благослов.

13)

Узми ме са собом, поправи ме

Видиш да желим постојање Твоје

Но, немам снаге као дете волети Те

Чемер неки, погуби ме.

14)

Не питам за цену, само да стане

Смрт је сада мртвом лака

Само узми ову малу руку

И изведи је губаву из пакла.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Твоје сузе хоћу да пронађем.

Јутро плови у нежности, твоје речи топе се у вриску.

Чији осмех ме мами?

Чији то додир чини да хоћу да се окупам небом?

Ко то зове ме?

Стиже време и невреме... јутро купа се у сузама...

У чијим то сузама желим да се окупам... од чежње да заблистам...

Додирујем последњи шум ветра... вртлог осећања... продавница радости.

Хтела бих да купим твој поглед којим враћам се Небу.

Чију то нежност хоћу кроз додир да осетим?

Поздрављаш ме месечином на твојим прстима... и улазиш у моје слабости... док котрљам се по звездама које пронашла сам у твојим сновима...

Чија то сећања желим да окупам, у чијим корацима да нађем свој крај?

Док бежим да ме смрт не превари...

У чијем то животу поставила сам свој почетак... док рађам се у топлини твојих поздрава... котрља се дан ноћи која пролази... котрља се смирај у дану који долази...

Чије то сузе ћуте у мојим очима?

Чије то сузе грле ме и чине да останем?

Јесен шапуће бајке... загрљај под водом и шум реке под прозором...

Ко ме то шапутањем својим греје?

Ко ме то греје?

Са ким сам тако жива... о, да, жива сам од додира твојих...жива од речи... жива од суза твојих...

Окрени се да чујем зов твој док уснама лепим се за маглу која ме спречава...

Крикни у овом јутру... нека ме крик твој отвори да не прогутам оштрице јесење магле која рањава, која раздваја, која сече, рез по рез... од које крварим кад нема те...

Нека ме љубав твоја осветли...

И ова вода... док дајеш ми покрет... док учиш ме да пливам... научио си ме да зароним у твоју светлост...да урањам у тебе, да чувам  се од бола...

Научио си ме да ходам... корак по корак... затворених очију... кроз ветар и кишу... кроз страх и трзаје... да летим, крилима твог присуства...

Прихватам те својим осмехом...

То твоје сузе ћуте у мојим очима...

Твоју нежност хоћу кроз додир да осетим...

Твоја сећања хоћу да окупам...

У твојим корацима да нађем свој крај...

И ово небо по којем вежбам свој лет... кружећи око тебе... твојим даривањем осмишљена...

У твом животу поставила сам свој почетак...

То твоје сузе грле ме и чине да останем... јер ти ме шапутањем грејеш... ти ме грејеш оним што јеси... са тобом сам жива... о, да, тако жива од твојих додира... речи... суза твојих... жива од позива твог... жива од ословљавања твог које провлачи се кроз ову јесењу маглу...

Узнемиреност моју савлађујеш... од загрљаја самоће ме одбарњујеш... тишином својом смисленом ми биће будиш... тајном својом играш се са мном у Тајни... Понору се смејем јер могу да га прелетим, лако и без наглих покрета...

Смрти се смејем јер надживећу је на уснама твојим...

Себи се смејем јер себичност своју надвладала сам песмама твојим...

Самоћи се смејем јер не познаје красоту даровања твојег...

Хладноћи се смејем јер не зна за топлину сањања твојег...

Као дете се ругам непостојању јер не зна за постојаност коју твоја љубав тка...

Као дете се ругам пролазности јер не може ни да наслути вечност којом ме слобода твоја прославља...

И као дете се топим у одајама ума твојег, у простору кристално чистом и сјајном, у времену топлом као крв, у којем одјекује са свих страна милозвучје мисли твојих којима Царство славословиш... у којем горим од мириса Жртве Која снагу ти даје да одговором својим за мене се жртвујеш...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Osoba pod imenom spiholog pise pesme na blogu na Krstarici.Mislim da vredi odvojiti vreme i procitati.Meni jedna od njenih najdrazih pesama je ova:

СТУБ СОЛИ

У гомили без лица стојим

и чекам време

да топи и брише прашину

узалудних мојих путовања,

трагања и разочарења.

Бездан крај мене кикоће се и ври,

имена греха лепи по мени.

Гледам свој Содом, ко стуб од соли –

да ли се ико за мене моли?

О Господе мој!

Дивни Жениче, где је сад невеста Твоја?

Згаженог вела, изругана,

У прашину бачена, исмејана,

Напуштена, остављена...

Устани Ратниче, устани Царе,

устани Васељене Господаре!

Бичем размахни да отераш трговце,

Мамонове поткупљивце и Валове жреце,

што ми Тебе обећаваше,што ме бестидно лагаше,

што ми кожу испараше и душу скрнавише

и крај Твојих ме врата бацише,

да сад стојим без лица,

ко стуб од соли, што не зна да моли,

већ само да чека време

да топи и брише прашину путовања,

узалудних трагања и разочарења.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...