Jump to content
Данче*

Мудрости Индијанаца

Оцени ову тему

Recommended Posts

Američki Indijanci: Detinjstvo u mokasinama
americki-indijanci.jpg
Severnoamerički indijanci veliku pažnju poklanjaju ceremonijama pružanja dobrodošlice detetu koje treba da dođe – ne samo u porodicu, već i u pleme, svet. Deca se smatraju svetim bićima koja predstavljaju most između sveta duha i fizičkog sveta.

 

indijanska-deca-300x286.jpg

 

Deca su seme budućnosti. Sadi ljubav u njihova srca i zalivaj ih mudrošću i učenjima života. Dok rastu, daj im mesto da rastu.“ (indijanski etički kod)

 

Američki Indijanci su potomci doseljenika iz Azije koji su pre oko 20.000 godina preko Beringovog prelaza stigli na severnoamerički kontinent, nastanivši prostore od Arktika do Ognjene zemlje. Od prvobitnih doseljenika nastali su mnogi narodi koji se međusobno razlikuju po jezicima, kulturi i fizičkom izgledu. Većinom su živeli kao lovačko-sakupljačka društva, ređe kao ratari i zemljoradnici. Kod svih indijanskih plemena veoma je izraženo poštovanje prirode, verovanje u prirodnu mudrost i sudbinsku uslovljenost prirodom, kao i dubinsku povezanost čoveka i prirode. Takođe, odlikuje ih verovanje u jedno biće koje različita plemena nazivaju različitim nazivima: veliki duh, sveti duh, manitu ili mistična sila.

 

Severnoamerički indijanci veliku pažnju poklanjaju ceremonijama pružanja dobrodošlice detetu koje treba da dođe – ne samo u porodicu, već i u pleme, svet. U ovim ceremonijama, koje se nazivaju „Blagoslovi“, naglasak je na dugotrajnom pevanju posebnih svetih pesama. Rođenje deteta, kako veruju, predstavlja zapravo prelazak deteta iz majčine materice u matericu Majke Zemlje. Iroki Indijanci, na primer, novorođenom detetu upućuju sledeće reči: „Hvala što si došao u naše selo; nadamo se da ćeš ostati sa nama.“ Deca se smatraju svetim bićima koja predstavljaju most između sveta duha i fizičkog sveta, pa njihovi pokreti i ponašanja tumačeni kao znaci koji predviđaju budućnost. Ukoliko se dete recimo igralo paleći vatru, indijanci su proricali su da dolazi period velike hladnoće.

Iroki Indijanci, na primer, novorođenom detetu upućuju sledeće reči: „Hvala što si došao u naše selo; nadamo se da ćeš ostati sa nama.“

indijanska-beba-241x300.jpg

Molitve za dobar ishod

 

Indijanske žene često su se silom prilika porađale izvan naselja, u nepogodnim ili čak opasnim uslovima. Međutim, one su bile su izuzetno izdržljive i naviknute na teškoće. Porođaj je često nastupao usred teškog rada, a žena bi zatim novorođenče umotala i noseći ga na leđima pešačila satima natrag do sela. Kako kako bi se umanjila mogućnost nepovoljnog ishoda porođaja, sprovođen je čitav kompleks rituala, molitvi i zaštitnih radnji. Svako pleme imalo je sopstvene molitve i oblike žrtvovanja višim silama, kako bi se porođaj odvijao kako treba.

 

Nakon porođaja, majka i dete bili su četiri nedelje izolovani u „Mesečevoj kući“, šatoru malo udaljenom od sela. Prema tradiciji, majka nije smela da jede crveno meso dok joj ne prođu lohije (krvarenje), a otac – dok bebi ne otpadne pupčana vrpca. Vrpca se zatim zakopavala u mravinjak, kako bi dete postalo vredno. U nekim plemenima, pupčana vrpca ženskog deteta je po rođenju zakopavana u kući, a muškog u kukuruznom polju, što je jasno ukazivalo na podelu rada.

Novorođenče indijanci odmah potapaju u vodu u ceremoniji nalik krštenju, da bi zatim u zavisnosti od kulture i običaja usledilo obrezivanje, bušenje kože i stavljanje ritualnog nakita ili amajlija, kao i pomazanje uljem ili životinjskim lojem.

Ime se davalo na samom rođenju – iz repertoara imena klana, pod utiskom okolnosti povezanih sa dolaskom deteta na svet ili po nekoj prirodnoj pojavi. Dečaci i muškarci često su sticali nadimke koji su čuvali sećanje na neke njihove podvige, pa nije bilo neuobičajeno da ih menjaju tokom različitih faza u svom životu.

„Porođaj je često nastupao usred teškog rada, a žena bi zatim novorođenče umotala i noseći ga na leđima pešačila satima natrag do sela.“

Uvek uz majku

indijanska-majka-207x300.jpg

 

Deca u indijanskim porodicama rađala su se u intervalima od oko četiri godine, budući da su majke dugo dojile i da se poštovala seksualna apstinencija tokom tog perioda. Porodice su u proseku imale tri ili četiri deteta. Evropljane je uvek intrigirala posvećenost Indijanaca svojoj deci. Ukoliko bi majka novorođenčeta umrla, otac bi preuzeo hranjenje deteta i to dajući mu iz sopstvenih usta vodu u kojoj je otkuvan kukuruz. Majke su decu dojile godinama, pa su ih uvek nosile uz sebe u nosiljkama privezanim za leđa, a kasnije na ramenima. Sa tri godine, nošenje bi prestajalo i dete bi se polako uključivalo u aktivnosti zajednice, učeći kroz posmatranje i oponašanje drugih.

„Evropljane je uvek intrigirala posvećenost Indijanaca svojoj deci. Ukoliko bi majka novorođenčeta umrla, otac bi preuzeo hranjenje deteta i to dajući mu iz sopstvenih usta vodu u kojoj je otkuvan kukuruz.“

Omaha Indijanci negovali su poseban obred prelaska kojim je dete kad prohoda simbolično primano u zajednicu. Ovaj ritual odvijao se u proleće, kada su se mogli čuti prvi gromovi, a učestvovala su tek prohodala deca. Bosonogo dete postavljano je da stoji na svetom kamenu, a  članovi plemena pevali bi molitvene pesme i detetu obuvali nove mokasine. Prvo ime deteta je odbacivano, i davano mu je novo, koje je ovom prilikom objavljivano celoj zajednici i čitavoj prirodi. Ove prve mokasine imale su rupu na jednom đonu, kako bi se, po verovanju, sprečila smrt deteta. Naime, ukoliko bi glasnik iz sveta duhova došao da uzme dete, ono je moglo da se spasi kazavši „Ne mogu na put, mokasine su mi istrošene“.

 

Emocije nisu za javnost

majka-i-dete.jpg

 

Budući da su deca smatrana povezanom sa duhovnim svetom, dosta im je ugađano. Evropljane je u prvim vekovima kontakta najviše čudila činjenica da kod Indijanaca nije postojalo telesno kažnjavanje dece. U društvu u kome su samokontrola i stoicizam dovedeni do savršenstva, istući dete predstavljalo je poraz volje. Ponekad je grdnja bila praćena prskanjem vodom po licu, dok su u nekim slučajevima roditelji kažnjavali decu grebanjem ili tako što bi nekome izvan domaćinstva dozvolili da ga istuče. S druge strane, pretnja natprirodnim silama bila je uobičajen način da se dete odvrati od neželjenog ponašanja.

„Deca u indijanskim porodicama rađala su se u intervalima od oko četiri godine, budući da su majke dugo dojile i da se poštovala seksualna apstinencija tokom tog perioda.“

Rodne uloge bile su čvrsto utvrđene i od dece se tražilo da im se podrede. Roditelji su nastojali da sinove podignu kao lovce i ratnike, koji će u isto vreme biti i individualci, ali i podređeni zakonima kolektiva. Jačanje duha i tela smatrano je veoma važnim elementom vaspitavanja. Neosetljivost na vremenske prilike i skrivanje emocija spadali su u obavezne lekcije kojima je trebalo podučiti dečake, dok su devojčice morale da ovladaju poznavanjem biljaka i njihove upotrebe za ishranu i lečenje, kao i da svojim veštinama poput štavljenja kože i šivenja omoguće opstanak porodici.

 

Od deteta – čovek

Važan deo odrastanja i formiranja ličnosti predstavljalo je slušanje priča iz usmene tradicije indijanskog društva. Glavni likovi mitpova i legendi uglavnom su bili deca i mladi, koji su i bili glavni slušaoci takih priča, i kroz koje su usvajali sistem vrednosti i kulturne prakse svojstevne društvu kome pripadaju. Deca su slušala priče o životinjama iz svog okruženja, o nastanku mnogih prirodnih pojava i o doživljajima svojih hrabrih predaka.

A koliko je dete postalo dostojan predstavnik svoje zajednice imalo je da dokaže na svojevrsnom ispitu zrelosti koji je bio precizno definisan. Devojčice su imale manje težak zadatak, budući da je menstruacija bila dovoljno jasan znak da su iz jedne životne faze prešle u drugu. Za dečake je ovaj prelaz bio manje biološki očigledan, pa je trebalo taj prelaz podvući određenim ceremonijama. Ispit fizičke izdržljivosti i duhovni put obavljali su se u izolaciji, i svrha im je bila da život onoga ko polaže usmere u novom pravcu.  Ponekad bi tokom procesa inicijacije (prelaska u doba zrelosti) mladić dobio novo ime.  Time bi granica između detinjstva i sveta odraslih bila dodatno podcrtana.

 

http://www.detinjarije.com/americki-indijanci-detinjstvo-u-mokasinama/

Share this post


Link to post
Share on other sites
Podmuklost zatamnjuje lanac prijateljstva, a iskrenost ga čini svjetlijim.
 
Canassatego
 
 
Ne treba mnogo riječi da se izrekne istina.
 
Poglavica Joseph (Heinmot Tooyalaket)
 
 
Pohvala, laskanje, prenemaganje i prazne riječi nisu bile dio uljudnosti Lakota Indijanaca. Prenemaganje se smatralo neiskrenim, a onaj tko neprestance govori nepristojnim i lakomislenim. Razgovor se nikad nije započinjao odjednom niti užurbano. Nitko nije ishitreno postavljao pitanje, ma koliko važno ono bilo, i nikoga se nije požurivalo na odgovor. Stanka za razmišljanje bila je uistinu uljudan način razgovaranja. Tišina je kod Lakota Indijanca imala značenje, a poklanjanje trenutka tišine sugovorniku i vlastiti trenutak tišine prije govora bili su izraz istinske uglađenosti i uvažavanja pravila da “misao dolazi prije govora”. 
 
Poglavica Luther Medvjed Koji Stoji, Oglala Sioux

Share this post


Link to post
Share on other sites

PREOBRAĆENJE JEDNOG INDIJANCA (1. DEO)

 

Put jednog Indijanca, poglavice plemena Mohawk u naručje pravoslavne crkve. Jedna savremena priča pravoslavne "jurodivosti" u indijanskim rezervatima u Kanadi.
 
Subota uveče. Osvetljenje je oskudno. U ruskoj mitropolitskoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla večernje je tek počelo. Senke silueta malobrojnih vernika dobijaju trodimenzionalni oblik dok čekaju da zapale sveće pred čirakom. Veličanstveni ikonostas je izrađen početkom veka od strane iskusnih majstora.

 

Ovo mi je drugi put da tu dođem na večernje za ovih nekoliko godina. "Svetlosti tiha…" na slovenskom jeziku stvara osećaj unutrašnjeg mira i odmora. Sva tvar se tada moli za dan koji je prošao i za dan koji dolazi. Nakon ludila proteklog dana, ovo sklonište molitve ukroćuje zveri uma.
 
U polumraku razaznajem neke figure. Jedna ruskinja starica sa unukom, jedan visok mršav muškarac srednjih godina, mlada devojka od otprilike petnaest godina, mlad par sa dvoje dece. I odjednom mi privlači pažnju nešto pored velikog prozora.
 
Razabrao sam siluetu čoveka, različitog od drugih. Bio je to jedan pedesetogodišnji Indijanac sa izražajnim karakteristikama lica i kose vezane u rep, koji mu je dopirao do pojasa. Pogled mi se zaustavio na njemu. Zaista čudna figura.
 
Na kraju bogosluženja, nisam više mogao da krijem znatiželjnost, pa sam mu prišao da se upoznamo.
 
- Ja sam Janis - predstavio sam mu se na engleskom - Dobrodošao.
- Ja sam Vladimir - odgovorio mi je.
- Ja sam Grk, a ti? - pitam ga.
- I ja - odgovara mi.
 
Zaprepastio sam se. To je bila poslednja stvar koju sam očekivao da čujem!
 
- Govoriš li grčki? - pitao sam.
 
Malo se zamislio, pa mi je odgovorio na grčkom:
 
- U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog.
 
Završavajući citat, od srca se nasmejao. Nisam znao šta da kažem.
 
- Ja sam Indijanac - kratko mi je rekao - Ali se sa druge strane osjećam kao Rus i Grk i Srbin i Rumun, jer … znaš ja sam pravoslavac.
 
Oči su mu zasjale, kao i moje srce

 

Tako sam se upoznao sa Vladimirom. Njegovo pravo ime je bilo Frank Natawe, pre nego što postao pravoslavac i na krštenju dobio ime Vladimir. Veoma sam želeo da saznam njegovu životnu priču, iz radoznalosti ali i interesovanja za njega istovremeno.

 

Mnogo kasnije smo postali i prijatelji. Često smo razgovarali šetajući, uglavnom u njegovom indijskom selu. Pokazao mi je i naučio me mnogo čemu nepoznatom nama belcima. Uvek na  jednostavna i nenapadan način. Bez traga nadmenosti. Pored njega sam imao snažan osećaj das am njegov učenik, a kada bi mu to poverio odgovarao bi da su istinski lepe stvari uvek obostrane.

 

Ostaće mi nezaboravno u sećanju, kako sam mu u početku poznanastva, nošen svojim mladalački entuzijazam, stalno postavljao teška pitanja. On bi mi tada ravnodušno odgovarao:
 
- Ne znam, hoćeš li mi ti reći?

 

A jednom, kada sam se već umorio slušajući "ne znam", pa ga uporno molio da mi nešto više odgovori, sažalivši se na mene, rekao mi:
 
- E! Kad toliko insistiraš, reći ću ti, ali prvo ću pitati moju prijateljicu.

 

Skočio je, a zatim se ispružio na zemlju, prislonivši uvo na tle. 

 

- Šta to radiš? - pitao sam .
- Pitam zemlju - odgovorio mi je i pre nego što sam došao sebi od iznenađenja, nastavio je:
- Poput Aljoše Karamazova.

 

Od tada nikada više nisam insistirao na odgovorima. Zajedno sa njim sam iznenađen pratio iznenadi grom koji rađa kišu, a koja opet hrani zemlju.
Pre neko vrme nas je Vladimir zauvek napustio. Njegova smrt i njegov testament su me duboko dirnuli.

 

Sada kada sećanje na njega umesto da bledi, javlja mi se često u umu, rešio sam da zapišem događaje, slike, sećanja, njegove reči i izraze, dajući kratak pregled njegovog prisustva među nama. Nadam se da će i moje uvo čuti burnu tišinu majke zemlje Vladimira, za mene Karamazova.

 Rođen u je indijanskom rezervatu Caughnawaga, nadomak Montreala u Kanadi, gde je živeo do svoje smrti.

 

U selu danas živi 5.000 Indijanaca. Izgrađeno je iz fonda vlade, pored reke, a u njemu žive većina Indijanca te oblasti. Indijanci, kao jedini domoroci Amerike, zajedno sa Eskimima, uživaju posebne privilegije i tretman, jer su ustupili ogromne površine "majke zemlje", kako je nazivaju, svojoj braći belcima.

 

Ove privilegije, kao što su to da im nije potreban pasoš i da dobijaju dotaciju od države, ponekad se tumače kao nameran pokušaj belaca da drže Indijance neobrazovanim, što je u velikoj meri istina.

 

Procenat alkoholičara među njima je veoma visok. Borba za grupni opstanak im je glavna dnevna briga, zajedno sa očuvanjem svoje tradicije, na koju su veoma ponosni. Upravljaju na jedinstven način, koji može mnogo toga naučiti naše "civilizovane" političke i socijalne strukture.

 

Vrhovni upravni organ je Konfederacija svih indijanskih plemena. Postoji poštovanje prema vođama (poglavicama) i starcima i staricama svih plemena, koje se prenosi iz generacije u generaciju. Ljubav i poštovanje jednih prema drugima je temelj Konfederacije.
U selu Caughnawaga žive tri indijanska plemena.

 

Većina su međutim iz plemena Mohawk. Selo postoji od 1600 godine i glavni je centar plemena Mohawk. Tradicionalno, Indijanci su uvek bili ribari, lovci, drvodelje i kožari. Nove generacije se više bave izgradnjom čeličnih konstrukcija i građevinom.

 

"Naše selo", rekao mi Vladimira, "zajedno sa mnogim drugim indijanskim rezervatima,  pretvoreno je u velikoj meri, u 18. veku, u rimokatolički protektorat.

 

U stvari su katolički misionari zahtevali po svaku cenu, grpupni preobraćaj sviju i to na silu.

 

Ne sa ljubavlju, ali sa omčom oko vrata. Pregazili su njihove vekovne tradicije i koristili druge kao odskočnu dasku za svoje sopstvene planove.

 

I ja sam do svoje 32 godine koračao ovim utabanim putem. Kao što je govorila moja majka, koja je bila poglavica plemena:

 

"Danju si Rimokatolik za oči sveta, a noću Indijanac za oči duše…"

 

Ali u 32 godini, nisam više mogao da podnosim ovaj povodac, ovu omču koju sam nosio oko vrata, te sam se pobunio svoj način. Godinama sam istraživao naše korene, naučio sam sve naše indijanske jezike, studirao na univerzitetima belaca, što je bilo neuobičajeno za Indijanca moje generacije.

 

Radio sam godinama kao profesor uporedne lingvistike. Mnogo puta sam nepravedno igrao ulogu klovna u njihovim akademskim igrama, pošto sam za njih bio retka ptica, egzotična, sa drugom vrstom krila.
Upoređivao sam naše reči sa njihovim, francuskim i engleskim, naše posebnosti sa njihovim.

 

Bilo je trenutaka kada sam se osećao da me posmatraju kao kad arheolozi istražuju fosile. Meni su, međutim, ovi susreti različitih kultura, bez obzira da li su bili uzvraćeni ili ne, istovremeno donosili i radost i tugu.
Moja pobuna je grmela, jer je bila tiha poput zečijeg skakutanja. Moja majka, stub našeg sela, za mene je bila izvor mudrosti i velikog bola. Bilo je moj indijanski starac Zosima".

 

Duboko je uzdahnuo i nastavio…

 

"Kako sam upoznao Pravoslavlje… Moj put do Pravoslavne Crkve bio je "tajni put", kako mi kažemo na našem jeziku. Jednom me je njena mreža zahvatila i od tada nenametljivo hodam njenim putem, noseći jedan teški Krst.
Povod je bila lingvistika. Ta oblast me je uvek impresionirala.Pohađajući kurseve lingvistike, jednom sam bio dirnut čitajući žitije Svetih Ćirila i Metodija, nazvanih apostolima Slovena.
 
Posebno me je zainteresovalo ćirilično pismo i slovenski jezik. Upitao sam svog profesora da li bih mogao negde čuti nekoga da govori slovenski. Rekao mi je da posetim jednu od ruskih crkava. Pozvao sam telefonom jednu crkvu i odgovorila mi je automatska sekretarica.
Pozvao sam drugu crkvu i topao prijateljski glas me je obavestio da je večernje u 7 časova uveče, a liturgija nedeljom u 10 časova ujutro. Pitao sam da li mogu da dođem. Naravno - odgovorio mi je glas. Rekao sam da nisam ni Rus niti pravoslavac.
Odgovorio mi je da Pravoslavna Liturgija nije samo za Ruse, niti samo za pravoslavne, već za ceo svet. Zato sam skupio hrabrost da odem u subotu uveče da čuje slovenski i upoznam sveštenika, koji mi je tako lepo govorio.

 

A to je bio jedan sveštenomonah iz Crne Gore. Ime mu je bilo Antonije. I on je sad već upokojen.

 

Te prve subote kada sam prisustvovao pravoslavnom večernjem bogosluženju u mitropolitskoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, doživeo sam nešto bez presedana. Gledajući ikone, slušajući pojanje, posmatrajući zemne poklone (metanije) vernika, ikonostase, mirišući tamjan, osetio sam sa sam našao "tajni put".

 

Nećete verovati, ali od tada malo po malo nalazim sličnosti između indijanske i pravoslavne tradicije.
Negde u meni, ovo otkriće je izgradilo moj indijanski moral, a negde ga i dopunilo. U početku sam se osećao kao da letim u oblacima. Tokom moje prve liturgije sam pitao da li mogu da ostanem i posle molitve za oglašene.

 

Rekli su mi: "Sedi".

 

I ja sam seo poput indijanskog psa!

 

Od tada sam često dolazio. U početku, samo nedeljom, zatim i subotom, a kasnije i radnim danima, ako su bili veliki praznici. Nije prošlo mnogo vremena, i jedne večeri su se vernici ispovedali posle večernjeg bogosluženja. Bilo je period Časnog Vaskršnjeg posta. Na kraju su svi zatražili oproštaj od sveštenika. Stavljao bi im je epitrahilj na glavu i osenjivao ih krsnim znakom. Stao sam i ja u red. Rekli su mi:

 

- Ne možeš, ti nisi pravoslavac. Ovo je Sveta Tajna!
- Ma ceo naš život je tajna - rekao sam.

 

Malo sam razmislio i pitao ih:

 

- Pa kako mogu da postanem pravoslavac?
- Pitaj sveštenika - kažu oni.

 

Nije prošlo mnogo vremena i poželeo sam da postanem pravoslavac. Dana kada sam se trebao krstiti je bila snežna oluja, te nisam mogao izaći iz sela. Krštenje je odloženo za praznik Vavedenja Presvete Bogorodice. Tako je i bilo.

 

Dali su mi ime Vladimir! 

 

KRAJ PRVOG DELA

Autor članka: Janis Hadžinikolau, profesor

Share this post


Link to post
Share on other sites

PREOBRAĆENJE JEDNOG INDIJANCA (2.DEO)

Put jednog Indijanca, poglavice plemena Mohawk u naručje pravoslavne crkve. Jedna savremena priča pravoslavne "jurodivosti" u indijanskim rezervatima u Kanadi.

*  *  *

 
Mnogo kasnije od kada sam kršten, došlo mi je na um sećanje na jednog naočitog srpskog sveštenika, koji je bio posetio naše selo kada sam bio dete. Na mene je ostavio dubok utisak njegov izgled i ponašanje. Sećam se da je moja majka rekla:

 

- Evo jednoga koji ne propagira svoju istinu".

 

Prošlo je vreme i odlučio sam da ga ponovo posetim. Ovaj put smo krenuli malim automobilom jednog sunčanog dana, ja i dvojica prijatelja, opremljeni kasetofonom i mikrofonom, u njegovo selo, Caughnawaga. Predložio nam je da se sretnemo u radio stanici Indijanaca, gde je već godinama ispunjavao svoju dužnost komentatora i obećao nam šetnje i razgovore u prirodi.

 

Tako smo ga i našli u radio stanici sela, sa slušalicama na ušima, kako čita jutarnje molitveno pravilo na raznim indijskim jezicima, za redom, nakon francuskog i engleskog jezika. Naravno njegovi slušaoci nisu mogli da ga vide kako se krsti dok čita.
Čekali smo ga, puni poštovanja, da završi. Skinuo je slušalice i prišao nam. Bilo je pričljiviji i veseliji nego predhodnih puta.

- Šta hoćete da vam pričam? - pitao nas je srdačno se smejući - Šta biste hteli da naučite od mene?

 

- Pričaj nam što želiš - odgovorio je Gregorije - Npr. pričaj nam o svom narodu, o vašim proslavama, vašoj misiji...

 

- Mnogo žuriš - odgovorio je - Jedno po jedno.

 

- Dakle, o mom narodu...

 

Prošlo je neko vreme pre nego što je odgovorio. Sedeo je u jednoj fotelji i videlo se da mu nije udobno. Ustao je i seo dole na trem, da bi se spustio na naš nivo.
"Moj narod je jednostavan kao i hrana koju jede. Poglavica plemena je muškarac, ali ga bira savet žena - starica plemena. Sve naše ceremonije su grupne i izvode se u ''dugačkoj kući" (long house). Ovo ima dvoje vrata. Na istočna vrata ulaze muškarci, a na zapadna žene. "Dugačka kuća" je vrlo jednostavna, kao što je i većina naših rituala. Kod venčanja, sastavni deo ceremonije je blagoslov staraca. Pri sahranama žena i muškarca, kada se telo pokojnika unosi u "dugačku kuću", svakog unose na njegova vrata (tela pokojnica na zapadna, a tela pokojnika na istočna), ali im je glava za vreme ceremonije uvek okrenuta prema istoku. Devet dana posle sahrane imamo zajedničku trpezu, ali sa jelima bez soli".

 

Onda je iznenada skočio, jer se zaglavio muzički CD, koji je stavio da se sluša preko radio stanice. Stavio je neku drugu muziku, nešto saopštio i vratio nam se.

 

"O čemu smo ono pričali? A! O ceremonijama. Pokazaću vam "dugačku kuću", pre nego što padne mrak. A sada o našim praznicima. Cele godina su praznici (ovde se slatko nasmejao). Slavimo  sredinu zime (4 dana slavlja), praznik snega, praznik prvih cvetova, praznik prvih plodova sa grmlja, praznik obilnog roda (zahvalnosti), proslavljamo žetvu (4 dana slavlja), praznike suviška plodova, kiše i semena, a zatim se ciklus ponavlja. Nešto kao crkveni kalendaru naše svete zemlje".

 

Ponovo je duboko uzdahnuo i nastavio:

 

"Ne govorimo mnogo, ne jedemo mnogo, ne ljutimo se mnogo, volimo ovo što nam je dano i zahvalni smo za plodove".

 

- Imaš li možda duvana? -  pitao me je.

 

- Ne - rekao sam mu.

 

- Znaš, mi žvaćemo duvan, jedemo ga, a ne pušimo. Kada pušiš, duvan se pretvara u dim, a kada ga jedeš postaješ jedno sa njim i blagosiljaš zemlju koja ga ti je dala. Šta si me još pitao? Ah, da! Za moju misiju.

 

"Šta da vam kažem. Mojim ljudima su dosadili misionari. Godinama dolaze, više da uzmu nego da daju. Ne pokazuju nikakvo interesovanje da vide šta mi imamo. Donose buldožere, sve ruše, a onda počinju setvu propovedi.

 

Ali onaj srpski sveštenik je bio drugačiji. Davao je svojim prisustvom. Nije uzeo ništa od nas, osim jednog dela našeg srca. To je ono što sam zavoleo kad sam kasnije čitao o Svetom Germanu Aljaskom i istoriju pravoslavnog misionarstva među Eskimima. Bilo je neizbežno za moj um da upoređuje, ma koliko se trudio da to izbegne.

Sećam se jednog Jezuita koji mi je u lice rekao da ima nalog da me nauči duhovnost. Kada je otišao, moja majka je vrteći glavom u negodovanju, rekla: " Mi smo, dete moje, duhovni narod, a ovaj bi samog Hrista, ako bi slučajno došao, stavio u školsku klupu da ga uči".

 

- Postoje li i drugi pravoslavni među Indijancima? – pitao je ponovo Gregorije.

 

- Upoznao sam jednog pravoslavnog Eskima u Plattsburgu i još jednog visokog po imenu Mis Mac. Možda postoje i drugi za koje ne znam. A u našoj indijanskoj bolnici imamo jedan bračni par lekara iz Srbije, Moskoviće. Zlatni ljudi, posebno vole naš narod i pomažu mu".

Pogledao sam ga pravo u oči.

 

- Reci nam, ako želiš onu priči o indijanskim maskama* (objašnjenje na kraju teksta). O tome su pisale sve novine i pominjali tvoje ime. Šta se zapravo dogodilo.

Vladimir je seo prekrštenih nogu i pošto je neko vreme razmišljao, odgovorio nam je:

 

"Za nas su te maske svetinja. Mi ih uvek čuvamo u mraku, uvijene u svilene tkanine. One predstavljaju naše sveto lice koje tražimo. A nalazimo ga u tišini, u mraku, gde nalazimo i svetlost naše duše. Našu dušu nikada ne prikazujemo na izložbama ili pod veštačkim svetlom. Oni koji su te maske prikazali na izložbi su izgubili svaki osećaj svetosti, zato i vode rat protiv nas "u rukavicama", da je izbrišu i iz naše duše. Mi volimo zemlju, jer zna da ćuti i da daje plodove. Naučili smo da je krotko volimo i poštujemo. Ona nam je kao Presveta Bogorodica kod pravoslavaca, kad već volim da upoređujem. Ipak sam vam dosta rekao. Sada ustanite da vam pokažem moje selo".

 

Ušavši u automobil, seo sam na mesto vozača. Vladimir je sa mesta suvozača započeo da mi objašnjava:

"Ovde u centru sela vidimo katoličku crkvu. Posvećen je Svetoj Kateri Tekakwitha, jednoj Indijanki, koju je papa proglasio sveticom. Imamo u crkvi njene čudotvorne mošti. Ovde je centar narodnog hodočašća. Njen život je bio lep poput bajke. Po meni je ona bila Hrista radi jurodiva. Bila je jurodiva po blagodati. Kopala je rupe u snegu, da bi očistila svoje srce. Moji sunarodnici, koji su postali katolici, ne vole mnogo katoličku propagandu, ali poštuju svoju svetiteljku, a njihovo pritisak na Vatikan je doveo do njenog svrstavanja u red svetih. Pored crkve se nalazi jedan mali muzej. Tamo možete naći kartu konfederacije, na kojoj su detaljno opisana sva indijanska plemena, simboli, brojevi, mesta odakle istorijski potiču, njihov put kroz istoriju, njihovi jezici. Sve je to postalo deo ovog muzeja. Nastavi sada ovde desno. Ovo je naš Kulturni centar. Iznad njega je radio stanice gde smo se sreli. Tamo pripremam emisije. Sada za vreme Trioda, a zatim tokom Časnog Vaskršnjeg posta, puštam mnogo zapadne duhovne muzike i po malo pravoslavnog pojanja, da ne bih nikoga izazvao. Indijanska duhovna muzika nije dozvoljena u radio stanici, već samo u "dugačkoj kući". Kulturni centar subvencioniše država belaca. Spoljašnje snage iz "civilizovanog" sveta žele da nam pomognu samo na papiru, a u stvari žele da nas uguše, da nas ponize, da nas iscrpe, ne toliko nas, koliko našu dušu i to što u njoj nosimo. Da od nas naprave maske za muzeje, klovnove na slavljima, predmet istraživanja arheologa. Ne mirišu, niti sumnjaju kakav dim pušimo".

  

Prasnuo je u smeh. Skoro sam izgubio kontrolu nad volanom. Nastavio sam da vozim po njegovim preporukama levo, desno, pravo, zaokrt itd. Dok se pred nama, posle jedne krivine, nije pojavio jedan moderan ali vrlo neobičan objekt.

 

"Ovo je naša škola, osnovna i srednja. Školski program je dobar, sviđa mi se. Zaista je indijanski. Pored klasičnog obrazovanja "belaca", imamo dosta predmeta nepoznatih belcima. Ne zovemo ih običajima ili kulturom, ali na indijanski način, indijanskim putevima (zvucima zemlje), indijanskim plesovima, indijanskim pesmama i uzvicima (poput drevne drame), indijanskim zakonima i još mnogo toga. Zemljište koje okružuje školu je sveto. Imamo jednu mračnu prostoriju, ali ne za izradu fotografija, već za pravljenje naše lične unutrašnje maske".

 

- Sada vozi pravo na istok. Nastavi, dok ne izađeš na ravan put. Dva - tri kilometra.

 

"Ovde je naša bolnica. Nova zgrada i nova ideja za nas. Veoma je korisna. Izgrađena je tek 1985. Do tada smo imali samo naše lekare ili se lečili u bolnicama belaca. Ali nije lako. Većina osoblja mije upućena u naš način života i teško da mogu pomoći našim starcima. Trebali bi da uđu u našu sopstvenu kožu. Mnogi pokušavaju. VIdi se odmah koji su ti što nas vole i koji se razlikuju se od uobičajenih profesionalaca".

 

Vladimir Natawe je bio poglavica svog plemena, njihov duhovni vođa. On je bio taj koji je izvršavao ceremonije sahrana i svadbi, neko kao njihov sveštenik. U večernjim časovima bi sedeo prekrštenih nogu u "dugačkoj kući", slušao probleme svojih sunarodnika, njihove sukobe, koje bi razrešivao savetujući ih. Imao je ulogu sudije, koja je bila jedna od njihovih najjačih tradicija. Bio je pesnik i prevodilac, filozof. Znao je njihove probleme bolje od bilo koga drugog, poznavao je i stroge zakone plemena. Onome koji bi odbacio običaje svojih predaka i postao hrišćani, bilo je dozvoljeno da ostanu u selu, ali nije mogao da nosi nikakav čin. Napuštao bi Savet mudrih staraca, "gubio bi svoju sudbinu", kako oni sami kažu, izgubio bi pravo na njihovo nasleđe. Ovo verovatno ne bi bilo od velike važnosti za običnog Indijanca, ali ne i za poglavicu.
 
Niko u selu, sve do njegovog upokojenja, nije znao da je njihov poglavica pravoslavac. A i sam Vladimir, koji za njih bio Frank, živeo i radio sa njima, za njih, u stalnom strahu da bi mogli da saznaju. Morao je da bude umeren, oprezan, prilagodljiv, inače bi pao u njihovim očima. Bio je godinama odgovoran za radio stanicu i radio u njihovom Kulturnom centru. Smatran je podržavaocem njihove izvorne tradicije i bio je nezamislivo dirnut kada je otkrio njene sličnosti sa pravoslavnom tradicijom. Delio je sa nama mnoga od svojih iskustva, jer nije mogao da ih podeli sa svojim narodom. Nosio je težak krst.

 

Kada bih ga subotom i nedeljom video da izlazi iz oltara male pravoslavne crkve Presvete Bogorodice, gde se vršila služba na engleskom i francuskom jeziku, obučenog poput dečaka koji pomažu u oltaru, držeći sveću pred sveštenicima i vladikama, pitao sam se kakvo veliko  srce nosi u sebi ovaj stari Indijanac, koji je uporno ponavljao: "Zna Bog". I činio je velike zemne poklone (metanije) da ga Bog prosvetli da mudro vodi svoj narod kroz oluje i sukobe, da ga ojača da bi nastavio da nosi na svojim plećima težak teret koji mu je dao.

 

Prošle su godine. Svaki prijatelj koji bi nas posetio u Montrealu, morao je da ode u neophodnu posetu indijanskom selu i da upozna Vladimira. Mnogi od njih su mi rekli da su zapisali svoja iskustva.

 

Jednog jutra su me pozvali u Montrealu da me obaveste de je Vladimir umro van sela. Vrtelo mi se u glavi pitanje, ko će ga sahraniti, šta će biti sa njim? Ali on je ostavio testament u kojem izričito zahteva da se izvrše sve ceremonije indijanske tradicije u "dugačkoj kući", ali i  da dođe pravoslavni sveštenik da ga opoji. Naravno, Indijanci nisu znali šta podrazumeva pod tim "pravoslavni sveštenik", ali im je ostavio nekoliko telefona.

 

Zaista su nazvali telefonom, a pravoslavni sveštenik je došao i održao opelo pre nego što su odneli njegovo telo u "dugačku kuću".

 

Nažalost nisam imao priliku da prisustvujem ceremoniji u "dugačkoj kući", ali mi je sve opisao jedan naš zajednički prijatelj, koji se tamo našao.

 

Dva dana nakon sahrane, moj prijatelj Majkl mi je ispričao sve o njoj i doneo mi jedan paket. Rekao mi je da je prisustvovao celom ritualu. Bilo je zaista impresivno. Kada odu u "dugačku kuću", Indijanci oblače svoja odela u zavisnosti od pozicije koju imaju u selu. Ceremonija, koja je naravno održana na njihovom jeziku, imala je čudnu strukturu, kao stari vizantijski tipik. Na kraju je pročitan testament poglavice plemena, pred svim okupljenima. U svom testamentu je naveo kome poklanja svaku stvar. Vladimir je imao 75 godina i mnogo dece, unuka i praunuka. Svim članovima porodice je ostavio po nešto. U jednom trenutku je Indijanac koji je čitao testament sa poteškoćom pokušavao da izgovorio jedno ime koje nije bilo Indijansko, stavio je naočare i jedva pročitao: "Janis Hadžinikolau". Moj prijatelj Majkl je podigao ruku, pa su mu dali paket koji mi je doneo.

 

Kada sam ga otvorio, vidio sam šta je, bila je to knjižica "Svete Liturgije" na grčkom i engleskom, koji sam darovao pre mnogo godina. Na prvoj strani je pisalo: "Za Janisa", a ispod toga na grčkom: "Do ponovnog susreta - Vladimir Natawe". Pomislio sam kako je to veoma lep gest sa njegove strane, to što je napisao dok je još bio živ, kao da je osećao da ćete umreti. Znao je da napiše na grčkom "Do ponovnog susreta". Naravno, iznenađenje nije ostalo samo na tome, već se nastavilo. Kada sam prelistao knjigu, ostao sam zapanjen. Bio je preveo ceo teksta Svete Liturgije na Mohawk jezik, pišući reči tačno iznad engleskog prevoda.

 

Naravno, ja ne znam jezik Mohawk, ali čuvam kao dragocenost, ovaj Vladimirov tačan prevod na indijanski liturgije Svetog Jovana Zlatoustog. Neka me Bogom udostoji da je jednom i objavim.

 

Tako neke moderne priče liče na bajke, jer je i sam naš život varljiv. A ipak su pune svetlosti koja ne zalazi, savremena svedočanstva jedne blagoslovene "jurodivosti" koja je umešena u sve, od usamljne crkvice na nekoj steni u Egejskom moru, do indijanskog rezervata u Kanadi. Do ponovnog susreta Vladimire… Karamazove…

 

KRAJ

 
Autor članka: Janis Hadžinikolau, profesor
[Preuzeto iz časopisa "Sinaksi",  članak profesora Janisa Hadžinikolaua pod naslovom: "Preobraćenje jednog Indijanca"]
 
* Za obaveštenje čitalaca ukratko opisujem događaje. Kanadska vlada odlučila da u jednom novom muzeju, otvorenom u zapadnoj Kanadi, u gradu Kalgariju, izloži zajedno sa ostalim eksponatima i nekoliko indijanskim maski, koje je nelegalno pozajmila iz jedne "dugačke kuće" kao predmete narodne umetnost. Ovo je izazvalo reakciju Indijanaca, koji su odredili Vladimira da sprovede istragu na licu mesta, da poseti o vladinom trošku taj muzej i da izloži svoje mišljenje svom narodu i vladi.   
 
Prevod sa grčkog Sanja Pavkov
 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ako razgovaraš sa životinjama, i one će razgovarati s tobom i tako ćete se menusobno upoznati. Ako ne razgovaraš s njima, nećeš ih upoznati, a ono što ne poznaješ, toga se bojiš. Ono čega se bojiš, to uništavaš.
Poglavica Dan George, Salish
 
 
Shvatio sam da u bilo kojem velikom poduhvatu nije dovoljno da se čovjek oslanja samo na sebe.
Usamljeni Čovjek, Teton Siotvc

Share this post


Link to post
Share on other sites
MOLITVA SIOUX INDIJANACA
- Dopusti da se moje ruke pune poštovanja dotaknu stvari koje si Ti stvorio.

- Izoštri moje uvo da čuje tvoj glas.

- Učini me mudrim kako bi spoznao nauk koji si Ti tajnovito stavio u svaki list, u svaki kamen.

- Tražim snage, al ne da bi nadjačao svoju braću nego da bi nadvladao svog najvećeg neprijatelja - samog sebe.

- Bože, daj mi mirnoću da podnosim stvari koje ne mogu promeniti.

- Daj mi mudrost da razlikujem jedno od drugoga.

- Neka ne molim za smirenje moga bola već za jako srce da ga savladam.

- Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi već da se oslonim na vlastite snage.

- Neka ne preklinjem za spas od straha već za nadu da osvojim svoju lepotu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

2cy1me1.jpg

 

Шта је живот? То је трептај свица у ноћи. То је дах буфала на зимској хладноћи. То је мала сенка која јури преко траве и нестаје на заласку сунца.
 
Врано Стопало, ратник и беседник Црних Стопала

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево једне од, по мени, најлепших индијанских мудрости која се приписује Навахо Индијанцима:

 

,,Древни Индијанци кажу да нешто постоји само дотле док има ко да га памти. Мој народ више верује сећањима, него историји. Сећања су као пламен, она су светла и непромењива. Историја је за оне који желе да контролишу и који желе да угасе пламен сећања и пламен истине. Чувајте се таквих људи. Они су опасни и за себе и за друге. Њихова лажна историја исписана је крвљу оних који се сећају и оних који траже истину."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја нешто не верујем да су све то индијанци рекли, ал је романтично енивеј... :)

Јесу, то јесу аутентичне мисли и мудрости Индијанаца. Сакупљени у књигама, ова писма индијанских поглавица су аутентична. А зашто ти мислиш да нису? 

 

Иначе, ја мислим да су многи од тих Индијанаца били ближи Хришћанству,  од оних који су дошли на њихову земљу, који су истребили или затворили у резервате и отели им земљу коју су наследили од праочева, а који су се називали ,,Хришћанима"? Тешко да они имају много везе са Хришћанством.

 

А потомци тих и таквих који су истрбљивали Индијанце и отимали им земљу, на исти начин су то радили (и раде и даље) једном древном хришћанском народу: Србима. И убијају нам управо оно што Навахо Индијанци сматрају једном од најважнијих ствари у животу: наше сећање и наше предање. О томе треба размислити. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...