Jump to content

Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)

Оцени ову тему


Recommended Posts

пре 57 минута, Плаво Небо рече

Ето, никад нисам био на Светој Гори па некад ''одем'' тамо читајући о њој. Па тако и нешто нађох о Каруљи. Занимљиво је, ево цитата:

''Običaj na Karulji je da, kada kucate na nečija vrata, obavezno izgovorite molitvu: „Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, pomiluj nas“. Na Karulji su velika iskušenja i kada stanovnik kelije čuje ovu molitvu, otvoriće vam vrata. Naime, đavo zbog svoje gordosti ne može da izgovori ovo „pomiluj nas“, tako da, kada izgovorite molitvu, isposnik je siguran da mu demon ne kuca na vrata. Ja ovo nisam znao pa sam pokucao i rekao „Hristos Voskrese“, pošto je bio Uskrs. Otvorio mi je otac Jovan, Rus, krupan monah prodornih plavih očiju. Pustio me je unutra i pažljivo osmotrio. „Jesi li hrišćanin, pravoslavac?“, upitao je. „Jesam, Srbin sam!“, odgovorih. „Pa gde ti brojanica, krstić?“, ponovo me upitao otac Jovan. „Ja sam planinar pa se bojim da pri penjanju negde ne zakačim brojanicu i pokidam, zato i ne nosim“, odgovorio sam pomalo zatečen. Jovan me posmatra sa smirenjem i poziva unutra u keliju. Kelija je zapravo manja pećina, neka okapina, u kojoj je jedan deo sklepan od dasaka, dok je u produžetku ozidana pećina. Tu se, pored mnogo drugih, nalaze i lobanje Nikona i Inokentija. Inokentije je u svetu bio bogataš Sibirjakov. Ostavio je sve, izgradio skit Sv. Andreja, zamonašio se i upokojio ovde na Karulji. Nedavno je proglašen za sveca. „Hajde da prvo otpevamo nešto“, reče Jovan i poče da peva „Hristos Voskrese iz mertvih…“, itd. Vaskrs je, u svim manastirima na liturgijama pevaju ovaj tropar, svi moji s kojima sam došao na Svetu Goru znaju da pevaju, samo ja ne znam. Tj., ne znam pravilno, zamuckujem i zaboravljam reči. „Kako ne znaš ovo? Jel ideš u crkvu?“, pita Jovan, već sam mu sumnjiv. „Idem kad stignem, nedeljom sam u planini pa sa planinarima obično obiđem neku crkvu, a ruski ne razumem najbolje“, pokušavam da se izvadim. „Treba da nosiš krst“, reče Jovan i daje mi jednu kutijicu u kojoj je krstić. „Stavi ovo“, reče. Ruke mi se tresu od penjanja po Karulji, mišići mi se grče iz istog razloga, ali ipak uspevam da otvorim kutijicu i izvadim krst. Stavljam ga oko vrata, međutim krstić pada na zemlju, na kraju konca nije zavezan čvor! Posmatram Jovana, vidim kako me gleda izuzetno smireno, ali shvatam da mu nije svejedno, kao da očekuje da se dogodi nešto neprijatno. Znojavim rukama pokušavam da napravim čvor na krajevima konca, ali mi ne ide, materijal je klizav i nikako ne uspevam da spojim krajeve. Jovan prilazi, uzima mi krstić, nešto odmerava na mojim grudima, pravi dva-tri poteza rukom i čvor je napravljen! „Prekrsti se, poljubi krst i stavi ga oko vrata“, reče Jovan i malo se izmače u stranu. Sve sam uradio kako mi je rekao. Jovan me promatrao još koji tren, a onda se dogodila potpuna transformacija! Od potpuno smirenog i opreznog monaha, postao je radostan i veseo kao malo dete! Razvukao je osmeh preko celog lica i zagrlio me očinski, sa puno ljubavi. U trenutku sam sve shvatio! Sve vreme me je ispitivao! Moje neznanje molitve, nenošenje krsta i brojanice, neznanje tropara i to što nikako da namestim krst, sve je ukazivalo da pred njim stoji demon! Međutim, demon ne bi ni mogao da celiva krst, jer bi ga spržio. Eto kakva sve iskušenja trpe ovi podvižnici na ovom najsvetijem mestu Svete Gore''!

Нађох на сајту:

PLANINE.NET

Ovaj putopis o Svetoj Gori predstavlja kombinaciju moje prethodne dve posete ovom čudesnom mestu, s tim što želim...

 

Ето, на добром си путу. Ово је одломак из књиге "Пешице кроз Свету Гору" нашег одличног ходочасника и планинарског водича Ненада Андрића који одлично познаје пећине Свете Горе и њене знамените старце. Скоро сваког месеца организује по неко ходочашће са планинарењем на Свету Гору. Одлична прилика за све оне који желе да упознају Свету Гору у њеном најскривенијем издању...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 8.3k
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Nije današnja,stara je 5 dana. Al' je mojom rukom slikana, i ja držim bebicu u ruci. Za mene je ovo fotka meseca. Beba maltezera.

Ритопек јуче. Преко Дунава је Иваново и Омољица.  

Ovog jutra na Tamišu.  

Posted Images

76. godisnjica Varsavskog Ustanka protiv nemackih nazista. U toku malo vise od jednego meseca poginulo je oko 200 hiljada stanovnika Varsave, izmedju njih takodje pravoslavnih. Rusi iz Crvene Armije bilu su blizu poljske prestonice, ali nisu pomogli. Alijanti malo su pomagali iz aviona.

"P" ovde znaci "Polska walcząca" - "Poljska se bori"

DSC_0675.JPG

DSC_0676.JPG

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Jos u vezi 76. godisnjice Varsavskog Ustanka - na ovom mestu, blizu mene, sahranjeno je 100 000 zrtava

 

116243026_298652364671124_5258999419282764299_n.jpg

116438958_817094288695175_8889304545606652529_n.jpg

116442695_496644754503228_503505521613531698_n.jpg

116443026_920354435154703_9142490094039960714_n.jpg

116477470_929440634236262_5087080676609830767_n.jpg

117074986_3519066918126157_560717649783358455_n.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије са Високопреосвећеним Митрополитом запорошким г. Луком из Украјинске православне цркве, уз саслужење свештенства и монаштва, служио је данас, на празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној овом светитељу у острошком скитуЈован Долу код Никшића.   Звучни запис беседе   У литургијској проповиједи Митрополит је рекао да се данас сјећамо једног од најстрашнијих дана у историји рода људског, уз подсјећање да је најстрашнији дан распеће Господа нашега Исуса Христа, “а иза њега исто тако страшан дан јесте управо усековање главе Светог Јована Крститеља”.   “Свети Јован Крститељ је највећи међу пророцима, највећи рођени од жене, како је рекао сам Господ за њега, био је претеча Христов, Његов свједок прије Његовог доласка, он је крстио Господа у ријеци Јордану и прорекао Његово страдање и распеће.”   Владика је подсјетио да је управо на данашњи дан, по наредби ондашњег владара Ирода, овом великом Божјем угоднику и страдалнику глава била посјечена. Иако је Ирод имао поштовање према Светом Јовану, чак и волио да разговара са њим, осјећајући да је он праведан човјек, као што га је и читав народ прихватио као таквога, он је на једном пиру у пијанству обећао Саломији, Иродијадиној кћерки, због њеног играња, да ће јој дати све што заиште, а она, по мајчином наговору, затражи главу Јована Крститеља и он заповиједи да Јовану одсеку главу и да је донесе на тањиру.   “Можете замисли какав је то страшан догађај. Посјекли су главу Светог Јована Крститеља. Послије тога ученици Јованови су га сахранили, а његова глава се у времену појављивала на разним мјестима. Рука Светог Јована, која је крстила Господа у Јордану, и то је чудо Божије, која је ишла од Јерусалима, Палестине до Цариграда, стизала и до царскога двора рускога, на крају је предата од Марије Фјодоровне, потоње руске царице, преко Митрополит кијевског Антонија Храповицког, краљу Александру Карађорђевићу, такође мученику”, бесједио је владика.   Подсјетивши да су послије бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, Петар Други Карађорђевић и Патријарх српски Гаврило пренијели и тајно похранили у манастиру Острог светиње: руку Светога Јована Крститеља, заједно са дјелом Часног крста, које се данас налазе у Цетињском манастиру, и иконом Мајке Божје Филеримске, која се налази у Музеју Црне Горе на Цетињу, Високопреосвећени је изразио наду да ће се и икона вратити Цркви и да ће те три свехришћанске светиње бити похрањене у Саборни храм Свете Тројице, који је предвиђен да се гради изнад Цетињског манастира.   “Храм Свете Тројице је започет да се гради приликом крунисања краља Николе 1910. године и камен темељац се чува код мене у кабинету на Цетињу. На том камену темељцу пише: Овај храм се подиже у вријеме краља Николе, подиже га цар Николај Други, августа 1910, године. Ја се у Бога надам да ћемо идуће године почети да градимо храм, да ћемо положити тај камен темељац у славу Божију – Свете Тројице, и у част Царских страстотерпаца Романових, који су такође мученички, као и Св. Јован Крститељ, пострадали 1918. године.”   Архиепископ цетињски Амфилохије је поздрављајући драгог госта Митрополита запорошког Луку, који је донио благослов дивне благословене кијевске Руси и Митрополита Онуфрија, казао да је Украјинска православна црква страдална, као што је наша Митрополија:   “Та Црква страда од сличнога безумља, нажалост у томе учествује и Васељенски патријарх по својим немоћима људским, притиснут од сила овога свијета. Даће Бог да се то поново поправи, а Митрополит Онуфрије је сачувао са својим митрополитима, епископима, јединство Православне цркве свесловенске кијевске Русије. Ево благослов тога јединства, те јединствене Цркве, дошао је и овдје код нас, да заједнички прославимо овај страшни догађај у историји Цркве – мученичко страдање Светог Јована Крститеља Христовога.”   На крају Свете службе Божије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је владику Луку даривао у знак јединства и љубави панагијом Мајке Божије, иконом Светога Василија и књигама, истичући да је његово присуство велики Божји благослов и потврда да је Црква Божја једна света саборна апостолска:   “То јединство се темељи на Христу Господу, на Светој литургији и Светом причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, на Тајни крштења у име Оца и Сина и Духа Светога, на Тајни Духа Светога животворнога којим се запечећујемо, на Тајни живота у Христу и у времену и у вјечности.”   Благодарећи на дару Његово вископреосвештенство Митрополит Лука је казао да му је част, коју је имао више пута још од 2006. године, да служи са владиком Амфилохијем и у сјећање на данашњи дан поклонио му крст, панагију и икону Св. Теодосија исповједника:   “Молим за ваше молитве за нашу отаџбину. Ми се саосјећамо са вама јер све што ви проживљавате и доживљавате у Црној Гори и ми доживљавамо од стране наших власти. Невјерујући човјек ће да сједне и плаче, а вјерујући ће увијек да се моли Богу и једни за друге. И заиста смо ми једно, и то што ми маштамо и сањамо је јединство у Духу и у времену и у вјечности. Данас смо једним устима и једним срцем са народом Божијим прослављали Бога.”   Високопреосвећени Митрополит запорошки г. Лука из Украјинске православне цркве је казао да се Свети Јован Крститељ није бојао никога и ничега и да је увијек говорио истину и борио се за правду, као и да се Митрополит Амфилохије не боји никога и ничега, да и он увијек говори истину и бори се за правду:   “Ви сте прије избора у Црној Гори рекли да за своје 82 године нисте излазили на изборе, али да сада излазите и позвали све да изађу. И ваш глас је био одлучујући јер га је чуо народ Божији. Ви као добар пастир можете рећи Господу: Ево ја и моја паства; а паства са своје стране може рећи: То је наш пастир за којим ми ходимо, који нас води у Царство Божије својим примјером, животом и молитвама.”     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Ведран,
      http://www.mkd.mk/wp-content/uploads/2012/10/Helix.jpg
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24)   Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси.   Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот.   У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић:   Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).   Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама.   Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку.   Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот.   На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи.   И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана.   Приредио катихета Бранислав Илић     Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше.     У празничном прилогу прочитајте:     Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!   Тајна Празника: Успеније Пресвете Богородице   Радио Светигора: Успеније Пресвете Богородице   Радио Беседа: Празник Успенија Пресвете Богородице   Свети Григорије Палама: Беседа на Успеније Пресвете Богородице   Свети Јован Дамаскин: Похвала на Свечасно Успеније Богоматере   Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Успеније Пресвете Богородице   Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Беседа на празник Успења Пресвете Богородице   Иконографија и химнографија празника Успенија Пресвете Богородице   Светогорски типик за празник Успење Богородице  
        Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.     И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.   Прилог приредио, катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира.  
      Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије.   “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко.   Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква.   “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

×
×
  • Креирај ново...