Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Flojd

    Flojd

  2. Gogić

    Gogić

  3. Dominika

    Dominika

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније.
       
      ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ

      Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу.
      У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском).
      У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења.
      За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“.
      На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.
      Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски.
      У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске.
       
      ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН
      У Име Оца, и Сина и Светога Духа, 
       
      Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа.
       
      Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре.
       
      Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине.
       
      Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. 
       
      Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. 
       
      Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте.
       
      Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета.
       
      Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет.
       
      Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. 
       
      Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч.
       
      Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег.
       
      Љубим те Господе Крепости моја 
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби.
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. 
       
      Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио.
       
      Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне.
       
      Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. 
       
      Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној.
       
      А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека.
       
      Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У Лепенцу, на средокраћи пута између Бијелог Поља и Мојковца, на празник Светог великомученика Прокопија, 22. јула, литургијски је прослављена храмовна слава цркве која је посвећена овом великом исповједнику Божјем. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије, уз саслужење свештенства и монаштва епархије. Светом богослужењу присуствовао је вјерни народ Лепенца и околних мјеста.

      Владика Јоаникије се осврнуо на последња дешавања у вези са предложеним Законом о слободи вјероисповијести, истичући да Црква има велики проблем с властима у Црној Гори.
      – Не зато што смо ми против власти, него зато што је наша власт ударила на наше светиње. То можемо назвати ударом на православље. Подмећу нам кукавичја јаја и причају приче како храмови као културна добра морају да припадну држави. А ова држава има Закон о културним добрима и тамо је добро дефинисано да држава не смије да улази у питање власништва над културним добром. И наше најважније светиње давно су уписане као културно добро. Ни комунисти нијесу одузимали храмове. А ови причају како је то европски стандард. То је антиевропски стандард, поручио је владика.
      Истакао је да је и Европа опомињала власт у Црној Гори да не смију да улазе у питање власништва над црквеном имовином.
      – Они хоће да тим законом омогуће отимачину и пљачку, и да држава једним параграфом постане власник свих цркава и манастира. Власник увијек има право да одређује како ће се неко културно добро употребљавати. Ако се то догоди, држава може увијек довести секташа, расколника или разбојника да скрнави наше светиње. О томе се ради. Ипак, има ова држава и Закон о имовини, и свачија имовина је заштићена, а ако неко има проблем и мисли да му је нешто отето, за то постоје судови. Ако је црквена имовина спорна, нека то држава судским путем докаже, истакао је владика Јоаникије.
      Према његовим ријечима, никад досад нико није рекао да је спорна црквена имовина, да су спорна завјештања наших предака, да је спорно оно што су свети ктитори прилагали.
      – То није рекао нико изузев наше власти. Има петнаест година и више да се пише и са многих адреса поставља питање поријекла имовине наших властодржаца, нових богаташа који су уписани на листе свјетских богаташа. Црква је нападнута и почело је њено гоњење. Ово што сад мало ћуте не значи да су намјеру промијенили. Ако су промијенили и видјели да су погријешили, то је људски. Нека повуку овај злокобни предлог закона… Спремни смо за наше светиње и да гинемо. Нема друге, не можемо дозволити да се каљају светиње и част и образ наших предака и ктитора, али не дај Боже да до тога дође. Умјесто тога, позивам да сви који се не слажу с овом злом намјером и безакоњем које се припрема и које се већ врши дају потпис против предлога закона, истакао је владика.
      Он је казао да „исти овакав параграф, као код наших власти, стоји у једном закону код Хашима Тачија“.
      – Ни тамо још није усвојен. Види се да раде заједно. Циљ је да све наше српске светиње на Косову и Метохији једним параграфом пређу у власништво те квазидржаве коју више од пола свијета не признаје. Дај Боже да овај празник данашњи славите у слободи кроз све вјекове, нико да се не мијеша у свету службу и нико да не заповиједа осим Цркве. Да не дође окупатор, или неко ко није позван да вас угрожава и гази. Јер смо ми народ који је завјетован слободи, да чувамо своју вјеру и највећа издаја је увијек била погазити своју вјеру. А ради се све да заборавимо своју историју, коријене и светиње, да се од њих отуђимо. Ипак, и поред притиска, нити смо их се одрекли, нити смо се отуђили, бесједио је владика Јоаникије.
      Из руку Епископа Јоаникија грамату је примио Љубивоје Вранић из Нове Вароши, у име свог сина Александра, који је био донатор цркви у Лепенцу.
      Жарко Станић, предсједник Црквеног одбора, казао је да је доста урађено на уређењу светиње од прошлог саборовања.
      – Од прошлог саборовања дугујемо захвалност Вранићу који нам је помогао у писању фресака. Он нама, а њему Бог. Захвални смо главним ктиторима РаткуМушикићу, који живи у Београду, као и Драгољубу Вукадиновићу, који живи у Горњем Милановцу, рекао је Станић.
      Домаћини славе били су отац Јован Вуковић с братством, а за наредну годину ту обавезу преузео је отац Слободан Радојевић, свештеник из Лепенца.
      Литија у Мојковцу
      Света литија с моштима Свештеномученика Харалампија, уз присуство великог броја грађана, прошла је синоћ улицама Мојковца. Литију је предводио епископ будимљанско-никшићки Јоаникије који се на главном градском тргу помолио за житеље и за град, а потом је светом водицом освештао градско језгро и благословио учеснике литије који су у великом броју изашли на улице. По завршетку литије, вјерници су лрилазили и цјеливали мошти Свештеномученика Харалампија у Храму Христовог рождества.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића.
      За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.
      Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема.
      Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити.
      За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе.
      Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено.
      Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.”
      Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Манастир Ралетинац прославио је своју славу Петровдан у петак, 12. јула 2019. године. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслуживање свештеника и монаха Епархије шумадијске. Овом светом сабрању присуствовао је велики број верника који је испунио порту манастира. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Током свете Литургије, Епископ Јован се обратио верујућем народу, честитавши празник и истакавши колико је важно да се свако од нас преда Богу: “Срећна слава овог манастира и свима вама браћо и сестре који долазите у ову свету обитељ да се у њој сретнете са Богом и једни са другима. У ову обитељ наш се народ вековима сабирао и тражио утеху. Људи су овде долазили да траже смирење, да осете Бога кроз молитву и да разговарају са Богом кроз молитву, а не да разговарају о нечему што није Црква. Ђаво неће мир и слогу, он хоће саможивост, да саопшти човеку да је он велики и да може да живи без цркве. Али наши људи су се сабирали овде да би кроз слушање речи Божије и уз цвркут птица се осетили да су и они створења Божија. Велика је радост сабирати се у дом Божији. Дом Божији најпре треба да буде наше срце. Велика је радост молити се Богу јер се и светитељи побуђују нашим молитвама да се моле за нас. Наше прво искање у молитви је искање Царства Божијег. Тако смо се и ми данас овде сабрали да прославимо два велика апостола, учитеља васељене. Свети Јустин Ћелијски рекао је да су апостол Петар и апостол Павле два најбогатија сиромаха. Они су живели Богом и ходили Богом, а нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету јер су све оставили ради Христа. Знали су да ако нађу један бисер у пољу, а то је Христос, да ће у Њему све наћи. Од њиховог давања свету, а то је наука Христова, свет живи, онај свет који верује у Христа. Апостоли нису окупљали народ око себе, већ око Христа, јер су знали да само оно што се сабира око Христа јесте вечно”, истакао је Епископ Јован.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Малени храм Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници био је и ове среде испуњен хришћанским душама које су дошле да, у Заједници са својим Предстојатељем узнесу благодарност и Бескрвну Жртву Господу и да се сједине са Васкрслим Христом. На празник светог Сампсона Странопримца, Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану саслуживали су презвитер Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, уз чтецирање Марка Гаљака, Стефана Радисављевића и Александра Цалића. Певницом је руководио студент Богословског факултета Илија Арсенијевић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      У својој архипастирској беседи, наш драги владика говорио је о неопходноси да ми, као следбеници Христови, будемо неустрашиви. Осврћући се на спасоносне речи Јеванђеља које је Господ упутио својим ученицима “Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лк 12, 32), владика Јован је поучио све верне: “Кад Господ нама каже: “Не бој се човече.”, чега имамо да се плашимо, осим себе и својих непокајаних грехова. Када човек окајава своје грехе, када се исповеда, причешћује и живи хришћанским животом и има Христа у себи, нема чега да се плаши. Са њим је Бог. Зато је Господ и рекао: “Ја сам са вама”. А ако је Бог са нама, ко може против нас? Ако мислимо да има неко јачи од Бога, онда не треба ни да постојимо. Ако знамо да је Бог са нама, не треба да се плашимо ни самог ђавола. Али да бисмо све то могли да применимо на себи, треба да имамо јаку веру. Данашњим Јеванђељем Господ нас храбри да не малаксамо у било чему у овом свету, а све нас сналазе и невоље и муке и патње и бол и туге и разочарења, али нам Господ каже да се не бојимо”. Епископ нас је подсетио да смо сви привремени у овом свету, да овде нико вечно није остао, нити је нама Господ овај свет обећао, већ нас је Господ створио за вечност, не за време или пропадање, већ за Живот вечни и Царство Божије. Посебан акценат Епископ Јован ставио на начин стицања Царства Божијег. “У Јеванђељу Господ нас позива да оставимо и распродамо све што имамо и да будемо милостиви, јер ми управо бивамо спашени милошћу и милостињом Божијом. Према речима светих отаца, све остале хришћанске врлине нас доводе до врата раја, а милосрђе нас уводи у рај. Милосрђе је не само провера наше вере и љубави, већ и провера наше мудрости, јер кроз милосрђе ми се спашавамо и на тај начин показујемо да дарове и таланте које нам је Господ дао ми користимо за спасење”.
      Велики број верника приступио је Светој Чаши уздајући се у Господње милосрђе и Његову доброту. Међу онима који су се причестили било је и деце којима је ово прво причешће након Крштења.
      Мудрост и разумност у старању за спасење кроз дела милосрђа и одрицања, о којима је говорио владика Јован показао је управо свети Сампсон Странопримац, кога наша света Црква данас прославља. Овај Божији угодник рођен је у другој половини петог века у кући врло имућних родитеља у Риму. Био је врло учен и по професији је био лекар. Прославио све својом милосрдношћу и по томе што је бесплатно лечио, упућујући болеснике да живе хришћанским животом. Преподобни Сампсон се преселио из Рима у Цариград, где је раздао своје имање, помагао болесне и сиромашне. Чувши за његово човекољубље тамошњи патријарх га рукополаже за свештеника. У то време разболео се цар Јустинијан велики, и по мишљењу многих лекара његова болест је била неизлечива. Након молитве, Бог у сну цару Јустинијану откри да ће га Сампсон излечити. Одмах по позиву, преподобни Сампсон је дошао код цара и спустивши руку на оболело место, одмах га исцелио. Велике дарове које му је цар нудио је одбио говорећи да је он имао и злата и сребра и осталог имања, али да је све то оставио ради Христа, да би добио небеска блага. Једино шта је прихватио то је да цар сазида један дом за убоге у коме им је Сампсон помагао. Скончао је овоземаљски живот и преселио се у Царство Божије 530. године.
      На примеру преподобног Сампсона видимо значај и величину милостиње и милосрђа, јер је не желећи да наплати свој таланат, добио дар од Господа који се не може ни чим купити.

      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...