Jump to content
fsa

Свети Старац Порфирије Кавсокаливит – житије и поуке

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

image.jpg?w=604

 

Приликом једне моје посете Старцу, био сам веома жалостан јер су ме у кратком временском раздобљу искушења стизала једно за другим, тако да је моја издржљивост била на граници.

У свем том мраку, много утехе и подршке пружала ми је једна мисао коју изразих Старцу чим сам крочио у његову келију. “Ви знате”, рекох му, “и пре него што Вам испричам, да опет пролазим кроз искушења. Знајте, међутим, да ми велику утеху пружа помисао да у овом земаљском свету у коме живимо, све је залудно и привремено. Потребно је само мало више стрпљења, па ће све радости и туге брзо проћи и доћи ће велики час кад ће ме смрт одвести до бесмртности, где ћу, Вашим молитвама, ја недостојан бити удостојен да живим покрај Христа.”

 

Чекао сам његово одобравање за те “велике мисли” које сам изговорио, али сам се веома изненадио кад сам чуо како је жустро реаговао: “Немој, бре, да се носиш таквим мислима како ћеш умрети И како ћеш отићи у небеску бесмртност! Труди се да већ сада постанеш бесмртан тако што ћеш овде, на земљи, умрети за своје рђаво ја. Тако се нећеш бринути, него ћеш бити врло радостан живећи заједно са Христом. Тада се нећеш плашити ни искушења, ни сатане, ни смрти, јер ћеш их све још овде, на земљи, победити, тако да ћеш бити спреман за небеску бесмртност”. Погледао сам га са радосним изненеђењем и рекао: “Старче, врло је лепо то што ми говорите; то ми пружа већи спокој од оних помисли које сам малочас изрекао. Ваше речи као да дају крила моме моралу, и пружају ми велику радост. Штавише, подсећају ме на натпис на улазу једног светогорског манастира: Ако умреш пре но што умреш, нећеш умрети кад умреш.

 

Кад је чуо те речи, Старац је био усхићен, па ми живахним гласом вели: “Запиши ми то, брзо, у мој телефонски именик, на једну празну страну”. Записао сам му то; затим сам му наизуст навео две мисли светог Јована Лествичника на ту исту тему. Старцу се и оне веома допадну, те повиче: “Сместа ми и њих запиши у телефонски именик”. Послушах га и записах. Тада ми он заповеди: “Узми једну свеску, па све лепо што сретнеш у Светом Писму и у светоотачким књигама које изучаваш, запиши и донеси да ми читаш, да се и ја радујем. И ово што ја говорим, записано је у Јеванђељу”. Сећам се да се тај наш сусрет претворио у прави духовни празник. Старац је био толико усхићен да се понашао попут детета. Личио је на оне свете људе које називамо ,јуродивима Христа ради”. Они су од неподношљиве радости своје божанствене љубави били опијени “трезвеним пијанством” и доживљавали “целомудрени занос”. Они су, посматрани кроз кратковиде наочари логике, изгледали апсурдни и неразумни.

 

Приликом нашег следећег сусрета, Старац ми је опет говорио о човековој бесмртности.

Наиме, Христос каже: “Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју, неће видети смрти вавек” (Јов. 9,51). Старац ми је подробно богословски протумачио ове речи и говорио о човеку који је препорођен, преображен, усмрћен за грех, васкрсао за Христа; тај човек већ сада, у овом животу, почиње да доживљава бесмртност.

.

из књиге: “Старац Порфирије – Подвижник љубави – прозорљиви чудотворац”, поглавље: “Покрај старца Порфирија – Сећања његовог духовног детета”

https://zivimeshaton.wordpress.com/2015/04/15/%D0%B2%D0%B5%D1%9B-%D1%81%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D0%B2-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%84%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5/

 



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Сведочанства о преподобном Порфирију Кавсокаливиту

 

http://beseda.rs/
На дан молитвеног спомена новоканонизованог угодника Божјег преподобног Порфирија Кавсокаливита, у недељу 15./2. децембра 2013. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај, о светом старцу Порфирију говорили су епископи бачки Иринеј и јегарски Порфирије.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Исповеђено је исповеђено


Не враћајмо се у мислима на гријехе које смо раније исповедили. Сјећање на грехе доноси зло. Јесте ли затражили од Бога опраштај? Готово је! Бог преко исповести све опрашта. Не треба да се враћамо и да се затварамо у тамницу безнађа. Пред Богом треба да будемо смирене слуге. Човијек сам себе упропашћује говорећи:


- Ја сам грешник, биједник, ја сам ово, ја сам оно, нисам урадио ово, нисам учинио оно.... Требало је тада, нисам учинио тада. Сад већ не могу ништа.... Протраћио сам своје године. Нисам достојан, нисам низашта.... У њему се ствара осјећање ниже вриједности. За таквог човијека, све око њега су само рушевине. Знате ли како је то тешко стање? То је лажно смирење. Све су то ознаке човијека без наде, човијека којим је овладао сатана.


Старац Порфирије Кавсокаливит


Share this post


Link to post
Share on other sites

Много сам држао до рада. Зато сам увек говорио, па и сада говорим: ради као да си бесмртан, а живи као да си самртник. Другим речима: и када ти је деведесет година, сади орахе, смокве или маслине! Зар може бити да ти не заигра срце у грудима док садиш неко корисно дрво! Ако неки пролазник види како се умараш од рада, нека каже: "Јадник!"

 

Из књиге Живот и поуке светог Порфирија Кавсокаливита

Беседа 2015.

Стр. 164-165

Share this post


Link to post
Share on other sites

Стаpaц Порфирије  о свом сусрету са Старцем Пајсијем је рекао следеће:

Једнога дана када сам био на Светој Гори путовао сам трактором, Пајсије је био ту. Обојица смо изговарали молитву тајанствeно. Наше душе су се сјединиле. Током пута он је сишао са трактора али смо је наставили. Али требао си то видети, иако је одлазио он је јурнуо према мени и умно ме загрлио, требао си да видиш то јединство душа.У могућности си да  друге волиш духовно, да их загрлиш, да их осетиш чак издалека.

 

Nigde ni reči o onome što D. Bićanić neprestano ponavlja, nikada ne navodeći izvor, kako je, navodno, starac Porfirije nešto kao prekoreo st. Pajsija.

 

Odakle, je ovo Jessy? Nisam na ovo nailazio do sada. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Porfirije-zitije4d.jpg


 


" Из послушања рађа се смирење,


из смирења расуђивање,


из расуђивања провиђање,


из провиђања прозорљивост. "


 


(Свети Јован Лествичник, Лествица, Слово 4, О послушању)


 


Као што ћемо касније опширније показати, старац Порфирије је био духовник који је служио као искусан педагог и саветник за породице, а нарочито за младе. Усудио бих се да слободно кажем како је он, у суштини, био један од последњих филокалијских Отаца,[1] односно један од изузетних "генија" тог препородног покрета у Православној


Цркви. Поседовао је целовиту личност, која је била украшена мноштвом моралних и духовних вредности, нарочитих способности и врлина.


Како је, међутим, преподобни Старац доспео до толико узвишеног духовног нивоа? Имао је обичај да каже: "Био сам неписмен. Пошто сам у пустињи био од своје тринаесте године, учио сам читање из Псалтира и Јеванђеља. Био сам потпуно послушан својим старцима и нисам се занимао за свет. Веома сам љубио Христа".


*


 


Основни благодатни дар старца Порфирија била је бескрајна и неограничена љубав према Христу, али и према човеку. Његов поглед на свет и учење били су христоцентрични и богочовекоцентрични. Његова темељна оријентација био је Бог. Ништа није постојало између - ништа није прекидало тај однос. Непрестано је славио Бога. У себи је скривао неизрециву и бескрајну љубав ка Христу. Само за Њега је живео. У себи је носио божански ерос, који је био плод дугогодишњег подвига, дубоког смирења и непрекидног али "радосног послушања", као што је и сам често наглашавао.


Старац Порфирије беше открио и сусрео Христа, и живео је искључиво за Њега - свог јединог пријатеља. Имао је обичај да каже: "Када пронађемо Христа, чак и ако смо у пећини, седимо и страхујемо да било куда кренемо, да Га не бисмо изгубили".


Крајње смирење је представљало основну особину Старчеве личности. Непрекидни подвиг, смирење и послушање отварали су пут ка исправном самопознању. Преподобни Старац је имао строг критеријум вредновања пута властите духовности. Тако је, попут свих светитеља, успевао да одстрани од себе свако гордо помишљање прибегавајући методу "самопрекора" и тежећи за смиреноумљем. Иако је поседовао јединствену божанску мудрост, часни Отац је увек говорио: "Ви знате; ви имате дипломе; ја сам неписмен".


Врлина кротости и, пре свега, благодатни дар бдења и непрекидне молитве представљали су, такође, темељне одлике његовог владања, али и основна средства којима се користио у свом пастирском деловању.


Старац се увек молио за све: за значајне личности духовног и политичког света, за просте и безначајне људе, за Грке и за странце, па чак и за иноверне. На тај начин се преносио у друге светове. Силом љубави, а пре свега деловањем божанске благодати, путовао је по читавом свету, по васељени, по пространствима, по океанима, по пустињама, по земљама у којима су владали немири; налазио се на бродовима који су били у опасности да их потопе побеснели ветрови; доживљавао је смрт, ватру, ратове, устанке, људска зверства; страдавао је са свима, патио са свима. Све то се, како је сам описивао, одигравало у њему као на биоскопском платну; он је све то видео и снажно преживљавао - због тога је његово здравље често бивало нарушавано.


Подстицан, дакле, жарком љубављу према Христу и према своме ближњему, и молећи се без престанка (I Сол. 5,17), бивао је просвећен божанском благодаћу, те је "путовао" по свим крајевима земље и по васељени. То је, заправо, оно чудо које се збивало са оцем Порфиријем: иако је телесно био овде, истовремено се налазио стотинама и хиљадама километара далеко, и гледао је и описивао личности и стања. Човек би се упитао: како је могуће истовремено бити и овде и онде? Одговор даје сам Старац: "Питање постоји дотле док Христос не уђе у нас да у нама живи. Када се то деси, тада смо свуда са Христом".


Старац Порфирије је увек користио најефикасније педагошко средство да би поучио или психолошки подржао неко своје духовно дете. Као што смо рекли, у сваком тренутку свог живота своју духовну децу је закриљивао љубављу и непрекидном молитвом. Кад је, опет, желео да постигне бољи резултат, или да у некој личности код које је назрео немир, несигурност или слабост, подстакне значајнију душевну промену, допуштао је да неки његов благодатни дар изражајније делује. Занимљив је догађај који нам је испричала наша пријатељица госпођица Попи М.:


"Године 1983. отишла сам у Кореју ради мисионарског рада. Остала сам тамо три месеца и обављала сам свој мисионарски рад са групом студената. Помагала сам тако у духовном раду богољубивог епископа Зилона, оца Сотириоса Трампаса. Радила сам углавном у студентском кампу, два сата вожње од Сеула.


Камп се налази у веома бујној области, насред једне долине. Око њега је све препуно зеленила. Лево и десно око њега тече мноштво потока који пресецају долину. Са десне стране, међутим, има више воде. Кад сам се вратила у Грчку, одмах сам посетила нашег духовника, старца Порфирија. Примио ме је, као и увек, са много љубави. Благословио ме је, па држећи ме нежно за руку, упита:


- Јеси ли ишла тамо где ће отац Сотириос подићи манастир?


Заиста, у близини тог кампа, богољубиви отац Сотириос је 1987. године подигао манастир. Затим настави:


- Јеси ли пила воду која тече са леве стране? Како је дивна! Наравно, у десном потоку има више воде, али није тако лепа као ова друга.


Запањена овим што ми је говорио, одговорих му:


- Старче, описујете ми све толико тачно као да се тамо налазите, као да пред собом видите читав онај пејзаж!


Тада ми он на дражестан начин рече:


- Зар си глупа? Зар не знаш? Откад си отишла, ја сам стално био с тобом. Гледао сам шта ти тамо радиш.


Неколико година касније, 198586, поново сам отишла на мисионарски рад у Кореју. Старац ми је дао благослов да ми духовник тамо буде богољубиви епископ Сотириос. По повратку, одмах сам похитала нашем честитом Старцу са намером да се исповедим за читав период мог боравка у Кореји. Старац ме, као и увек, прими нежно и рече:


- Добродошла! Реци ми... - И поче да описује и да расветљава све стране мог живота док сам била одсутна. Пре но што стигнем и да отворим уста, један детаљ је смењивао други. Остала сам забезекнута.


- Старче, само двапут сам Вам писала; како знате све те појединости? - упитах га. Тада Старац, смешећи се, одговори:


- Па, крштена душо, ја сам те тамо непрестано посматрао: све што си мислила, што си чинила, шта си намеравала да чиниш..."


 


Било је тренутака када су поступци и речи истог преподобног Старца откривали границе деловања његове благодатне личности. Такав је био следећи случај:


Двадесетог јуна 1987. године отац Порфирије, заједно са групом људи из своје ближе околине, предузме излет у Евију, свој љубљени завичај. Тог дана Старац се радовао "радошћу неисказаном и прослављеном" (I Петр. 1,8).


Пошто се причестио, он подиже руке к небу и рече: "Данас сам веома задовољан. Овога часа налазим се изнад васељене, изван звезда. Налазим се у близини Божијој, додирујем Божанство, стојим покрај Свете Тројице". Биле су то речи које су происходиле из радосног душевног расположења, изговорене промишљено, а упућене људима из ближе околине. Старац, међутим, није увек говорио. Штавише, понекад би рекао својој духовној деци: "Ово не могу добро да вам објасним. Разумете ме?" "Али, постоји и лудост... Па онда, кад неко полуди, он говори." Но, преподобни Старац, који је вазда живео у области чуда, често је био обузет тим екстатичним расположењем, односно "божанском лудошћу", и тада је говорио неуобичајене речи као ове које смо малочас навели.


 


Преподобни Старац је био немирног и истраживачког духа. Због тога је стално настојао да прошири хоризонт својих знања и искустава. Да би нешто научио, питао је стручњаке, изучавао књиге, непрекидно истраживао и настојао да докучи тајне из света животиња, биљака, звезда, као и тајне функционисања човековог састава. Но, поред ове урођене склоности ка учењу, најважнија сила која је управљала његовим духом беше сила благодатних дарова Светога Духа и "Премудрост Божија која све уређује" (Прем. Сол.). Уз помоћ ових сила, како је сам говорио, увек је, колико је то могуће, трагао за новооткривеним и јединственим знањима како би доживео ново снажно искуство. Као што се могло и очекивати, Премудрост Божија је честитог Старца снабдела способношћу разумевања и подарила му способност - "истинског познање бића , да знам устројство света и дејство стихија, почетак и крај и средину времена, измене Сунчевих повратака и промене годишњих доба, годишњи круг и положај звезда, природу животиња и нарави дивљих звери, струјања ветрова и људске помисли, разноликост биља и моћи корења. Спознах и оно што је скривено и што је јавно" (Прем. Сол. 7,17-21).


У једном разговору (27. 9. 1992) покојни старац Пајсије Светогорац поменуо је како је отац Порфирије, својим даром прозорљивости и провиђања, помогао хиљадама људи - од којих је неке одвратио од избора и поступака који би се касније за њих показали пагубни. Тим својим даром могао је да продре до познања одређених околности које су се тицале лица што су га посећивала, или која су се налазила далеко од њега - понекад чак и на другим континентима. Поседовао је, такође, способност да види и одреди стања телесног и душевног здравља, да сагледа психолошке проблеме и душевне болести, односно да испита генетску програмираност и наследне особине код људи. Био је чак у могућности да код људи испитује помисли, њихову историју и њихов несвесни психички свет. Уз помоћ тог вишеструког божанског благодатног дара, кад је имао откривење "одозго", Старац је посредовао на разне начине: говорио је, ћутао, саветовао, допуштао, откривао, а понекад би и дословно потресао човека. Реч је, дакле, о основном делању духовних Отаца, какво видимо у Предању Цркве, кроз које они постају носиоци божанске благодати, која устројава све што је човеку на спасење.


 


Догађај који следи, прича нам Старчево духовно чедо госпођица П. М.:


"Било је вече, у зиму 1978. године. Код своје куће чекали смо оца Порфирија. Кад је дошао и позвонио, изашла сам да му отворим врата. Као и увек, Старац је био ведар. Благословио ме је и ушао у кућу. Приметих, међутим, да таксиста који га је довезао, не беше отишао; стајао је у позадини, оклевао, те ја схватих да је хтео да разговара са мном. Кад му се приближих, он ми рече:


- Реците ми, госпођо, шта је овај Старац? Знате ли шта ми се десило овога трена? Отворила су се небеса, и некакв пламен се уселио у моју душу!


Ја немам никакве везе са Црквом и са поповима. Зауставио сам се да га повезем. Током пута, Старац поче да ми говори о мом селу, о мојој породици, о мојим личним проблемима. Само што нисам полудео! Баш као што ти рекох: изненада се отворише небеса, и у моју душу се усели некакав пламен. Реци ми, како да опет пронађем овог попа? Хоћу опет да га видим..."


Старац Порфирије је поседовао дар да превазилази границе могућности човечанског схватања и да се пренесе у простор безвременог, у димензију вечности; да доживљава стања и догађаје који су се догодили у прошлости, чак и вековима раније, или неке догађаје који ће се збити у непосредној или даљој будућности.


Описивање појединих догађаја повезаних непосредно са благодатним даром преподобног Старца помоћи ће нам да стекнемо јаснију слику о њиховом деловању.


Почетком лета 1964. године, једно хришћанско удружење организовало је поклонички излет на свештено острво Патмос. Један постарији пар, Георгије и Кети Папатанасију, који је био повезан пријатељском и духовном везом са нашим честитим Старцем, замоли га да и он узме учешћа у том излету. Старац, који је волео излете и који раније није посетио ово свештено острво, прихвати позив, и тако путоваху заједно. Кад су стигли на острво, он се, са своје двоје духовне деце, издвоји од осталог друштва, и сами се упуте да се поклоне светој Пећини Откривења.


Био је то веома тих тренутак. Свугде је владао спокој. Старац поведе пар устрану и рече им да ником не говоре о ономе што ће видети и чути. Потом уђе у олтар и окади га. Клечећи и у тишини, његова духовна деца су га следила. Он клекну насред Пећине. Изгледало је као да се моли. Прошло је четврт сата у тишини. Изненада, он испусти некакав необичан узвик, лице му се заблиста, а црте лица се изменише...


Како им је Старац касније причао, божанском благодаћу је "видео" сцену "записивања" књиге Откривења. Са горњег дела, из једне пукотине чуо се глас Божији упућен светом Јовану, који беше наслоњен на некакав лежај. Јован је диктирао свом ученику Прохору, који је "записивао" Откривење. По властитим речима, Старац је "видео" драматичне сцене и доживео величанство Цркве и тријумф "закланога Јагњета".


Следећег дана био је ћутљив и замишљен. На његовом лицу могло се видети чудновато гануће.


Повремено, очи би му се напуниле сузама.


Прошле су читаве године, а честити Старац би се увек са великим ганућем присећао тог догађаја. Касније је сам говорио:


"Доживео сам тренутке и догађаје силног узбуђења; али као што је овај - никад. Било је то најснажније осећање које сам икада доживео".


Ништа мање значајан био је и следећи случај који описује сам отац Порфирије. Осамнаестог јуна 1986. године, у пратњи неких од његове духовне деце, Старац је посетио историјски манастир Пророка Илије у Амфиси. Посетиоце је примио духовник и свештенослужитељ свете обитељи отац Синесије. Док је овај уважени старац слушао оца Порфирија како говори, од узбуђења је стално плакао.


Једног тренутка старац Порфирије, који се налазио насред храма, поче да плаче. "Бог ми је Својом благодаћу дозволио да отпутујем у прошлост", рече. "Тако сам се предао прошлости, доспевши у њу. Видео сам да су у овом храму служене величанствене Литургије. Ја видим разне догађаје; зато сам се и вратио уназад. Но, идући даље у прошлост, видео сам једну нарочиту Литургију. Био је то изузетан призор, толико узбудљив. Каква је то само била Литургија! Нисам могао да се одвојим од ње. Увек ме привлачи оно што је силно!


Видим часну Трпезу и око ње свештенике и архијереје који су служили Литургију уз потоке суза. Изгледа да се приближавала некаква велика невоља! Много је Литургија, али је само једна уз потоке суза. Ово остави силан утисак на мене, те се вратих назад.


Не знамо ми зашто су они плакали. Као да се Литургија управо завршавала. Изгледало је као да су их ухватили и секли им главе. Чини се да су имали такво осећање.


Где год су прошли и где год су живели свети људи, отворили су своје душе и примили благодат Божију. Благодат Божија је некакав дах, некаква аура која све што је овдашње, чини радосним. Она је као нека врста магнета - све што се на њега наслони, поприма његова својства.


Тако је и са благодаћу Божијом, која је, с времена на време, посећивала светитеље. Они су отварали душу и општили са Господом. Тако је благодат Божија, на неки начин, залила читаву овдашњу област. Но, ако боље размислимо, на исти начин она утиче и на нас који се овде налазимо а да тога нисмо ни свесни. Зато и посећујемо света места, која освећује благодат Божија. Ако одете на места која су тајно посетили људи рђавог духа, уколико сте осетљиви, можда осетите страх. Не онакав страх који подразумевамо у својој вери, него неку бојазан, тескобу, која те тера да побегнеш. Не желиш више тамо да останеш; нешто ти смета, нешто зло...


Овде се дешава супротно. Овде се препорађа човекова душа. Тако је и са иконостасом: оним дивним дуборезним иконостасом пророка Илије. Као да и он сам представља свете мошти, саздане од божанске благодати. Данас сам уморан и врло узбуђен. Тамо, у цркви, био сам веома ганут и много сам плакао. Но, примећујем једно: кад препричавам нешто што се догодило у мом животу, ја то преживљавам. И осећам радост и одушевљење кад о томе причам. То, међутим, није онаква радост какву сам осећао када се то збивало - него нешто мања."


У овој чудесној приповести, отац Порфирије вероватно описује неку божанску Литургију од историјског значаја која се одиграла почетком Устанка 1821. године у историјском манастиру Пророка Илије. Тамо се беху сабрали клирици и војни заповедници. Међу јерарсима које Старац помиње, вероватно је и Исаија, епископ Салоне, који је благословио борце, њихово оружје и борбену опрему када је требало да пођу у борбу против Турака. Исаија је био члан знамените Етерије (грчке национално-ослободилачке организације), сарадник патријарха Григорија Петог и саборац Атанасија Дијакоса.


На повратку из посете светом манастиру Пророка Илије, у неком тренутку путовања, преподобни Старац им рече да се зауставе. Око њих су се уздизала висока брда. Лево од њих истицао се врх Парнаса, који се губио у облацима. "Ево овде, на овом месту, у овом кланцу видим како се одвија крвава битка", рече Старац својој духовној деци. "Ова битка је вероватно била пре 35 или 38 година, у периоду грађанског рата", настави он. "Видео сам душе оних који су се борили једни против других. Обе стране су постале као дивље звери нису то више биле људске душе. Видео сам људе који се беху претворили у звери."


Старац Порфирије је веома волео манастирска братства, а поготову сестринства, као што смо раније напоменули. Због тога је често предузимао путовања у манастире. Понекад је то бивало сасвим изненада. Благодаћу Божијом Старац би "видео" да у неком манастиру постоји "проблем".


Говорио би тада: "Пођимо у зору у тај и тај манастир, треба да им помогнемо". Тако је често путовао ноћу, доводећи у опасност своје крхко здравље, па чак и свој живот.


Путовања и излети које је предузимао отац Порфирије, већином кад је био млад, махом су имала педагошки циљ. Као духовни отац и саветник, увек је имао педагошки, јасно зацртан циљ: желео је да помаже својој духовној деци и да им пружа подршку. Стога је заједно са њима одлазио на она места где је унапред знао да ће нешто видети или да ће им се пружити прилика да чују неку корисну беседу. Успут их је припремао; говорио им је о личностима које ће сусрести, или о чудесним догађајима који су се одиграли у прошлости, а повезани су са крајем који посећују.


Заједно са неколицином своје духовне деце, уважени Старац је 1984. године предузео поклоничко путовање у свештени манастир Левкон, светог Харалампија, где је дуги низ година обављао службу духовника. Тамо су, после 54 године, срели брачни пар који је Старцу био познат, а о коме им је успут причао. Старац је жену познавао још као девојчицу, која је тада патила од снажних епилептичких криза. Лекари нису били у стању да јој пруже никакву помоћ. Једног дана Старац се усрдно помоли пред иконом светог Харалампија, прочита јој молитву, и девојчица се излечи од епилепсије.


Њеног мужа Старац је такође упознао још као младића, док је као духовник исповедао у манастиру од јутра до касно увече. Кад би завршио исповедање, узимао би своје једино ћебе и одлазио да спава у оближњу јаругу. Тамо је спавао склупчан "попут змије", како је сам говорио, односно као "мали скитница". Једног дана тај младић, који је био пастир, украде Старцу ћебе. Било је три сата по поноћи кад Старац пође да спава, и не нађе своје ћебе; он потрчи у мркли мрак, пође у тор онога пастира и пробуди га. Пренеражен, али и престрашен чињеницом да га је Старац пронашао, и то усред мркле ноћи, пастир му врати ћебе, те на коленима и кроз плач затражи опроштај. То је био остарели брачни пар који сретоше у манастиру.


Истог дана преподобни Старац исприча још један догађај који се беше догодио неколико година раније. Наиме, кад је био млађи, често је путовао аутостопом. Једног дана он заустави неки камион који је из Ватије ишао ка Кими - на приобалном путу. Уз помоћ својих благодатних дарова, Старац схвати да је возач био кријумчар уметничког блага - тражио је, проналазио археолошка блага и продавао их. Једног трена, док су путовали, Старац својим даром "угледа" на десној страни пута, на једном брежуљку, дубоко под једним жбуном - који он сада показа својој духовној деци - закопану прастару античку амфору. Он предложи свом возачу да заустави камион и да копа на том месту. Заиста, показа се веома вредна стара амфора, нетакнута временом, коју су, по речима преподобног Старца, тамо били закопали неки гусари пре више стотина година. Нашавши се пред тим призором, возач остаде запањен. Но, ганут овим чудесним догађајем, он стане преклињати Старца да му опрости због дотадашњег живота.


Отада је овај возач постао нераздвојан пријатељ и верно духовно чедо Старца, који га је на тако потресан начин поучио и духовно пробудио.


Путујући ка Милосу лета 1964. године, у разговору са једним сапутником старац Порфирије спомиње и свој благодатни дар. Од изузетног значаја је дијалог који се одвија на бродској палуби док се брод приближава луци. Читав разговор забележен је на магнетофонској траци, тако да можемо уочити особеност Старчевог приповедачког стила.


"Попео сам се на палубу и посматрао. Било је јутро, тек што је свануло. Уто се појави и један господин.


- Куда путујеш? - упитах га.


- На Милос - одговори ми.


- Први пут идеш?


- Не, са острва сам.


- Има ли воде на острву? - упитах га. - Има ли која чесма?


- Не. Нема воде на острву - одговори он. Показах му једно место и рекох:


- Тамо горе, где је оно црвенкасто грање на брду, шта има?


Он поскочи:


- Гле, молим те! Заиста, горе на брду где показујеш, постоји чесма.


- Зашто си ми онда рекао да нема чесми?


- Јеси ли ти са Милоса? - упита ме он. - Како знаш све то?


- Не. Нисам са Милоса; први пут долазим на ово острво. Па ипак, рекох, на оном брежуљку видим некадашње људе како се крећу.


Он ми рече запањено:


- Ти их видиш, а ја не?


- Познајеш ли онај брег? - упитах га.


- Познајем - одговори.


- Дакле, на том брегу - рекох му - археолози су пронашли старо насеље; веома старо, из најранијег доба.


Мој саговорник, који је био официр ватрогасне службе са Милоса, остаде без речи.


Тада се приближи један постарији господин. Био је то професор Филипидис[2], који је седео у близини, и све до овог часа ћутке слушао наш разговор.


Пришавши близу, професор упита мог саговорника:


- Шта ти то каже Старац?


- Каже - одговори он - да није са Милоса. Али, како видим, познаје острво боље и од мене, који сам оданде. Не иде ми у главу какав је то чудан Старац. Тада ми се Филипидис још више приближи, поведе ме и ми седосмо на једну клупу на палуби. Кад остадосмо сами, упита ме:


- Никада ниси долазио на Милос?


- Не; први пут сада долазим.


- Можда ме познајеш? - упита ме даље Филипидис. - Ја сам професор на Универзитету.


- А познајеш ли ти мене? - упитах и ја њега.


- Не познајем те; видим, међутим, да си подвижник.


- По чему си то схватио?


- А по чему си ти знао да се тамо налази античко насеље?


- Шта! - рекох. - Зар и тебе просветљује благодат Божија?


Ма, какви! Нема код мене просветљења благодаћу Божијом. Но, схватио сам да то што си рекао, може рећи само један подвижник.


Затим настави:


- Да си подвижник, то сам схватио на основу своје науке.


- Ама шта може да зна твоја наука? - упитах.


- Да то што ти говориш - рече он - може говорити само неки подвижник. Не може, наиме, било ко говорити о ,најстаријем добу'.


- Заиста је у питању благодат Божија - рекох."


Отада су отац Порфирије и професор Филипидис повезани чврстом духовном везом. Леонида Филипидис је, наиме, постао Старчево духовно чедо; своје животне тајне поверавао је овом духовном Оцу. Једном приликом је чак позвао старца Порфирија на своје предавање на Богословском факултету. Старац је бојажљиво заузео место у последњем реду. Професор га је приметио, и са великим узбуђењем га представио својим студентима.


Као што смо већ рекли, светитељи доживљавају натприродна стања, при којима се укидају природне границе. Као што смо видели, и старац Порфирије је доживљавао таква стања, када нестају временске и просторне ограничености. Догађаје из прошлости или из будућности Старац је обично доживљавао као садашњост, односно заједничарио је у божанској вечности. Прича која следи, потврђује управо тај благодатни дар.


На Евији, 26. септембра 1987. године, Старац је испричао следеће:


"Док сам службовао у параклису Атинске поликлинике, у подне бих ручавао у једном ресторану у близини Омоније. Једног дана ресторан је био препун гостију. И тако, пошто не беше ниједног слободног стола, конобар ме поведе до стола за којим је седела једна девојка. Чекајући да јело буде сервирано, нас двоје почнемо да разговарамо и да се упознајемо. Упитах је:


- Каквим се послом бавиш, чедо моје?


- Ја сам археолог - одговори она.


У међувремену донесоше нам јело, и ми почнемо јести. Ја се прекрстим - рече Старац са осмехом. Једно време смо ћутке јели, а ја велим:


- Бре, дете, шта сад да ти кажем...


- Шта је било, Старче? - упита она.


- Мало поизнад оног места где радиш, видим једног старца попут пророка Исаије. Врло је стар, висок, са дугом брадом; и видим како га други воде.


Тога тренутка, примети Старац смејући се, она оста запањена. "Шта јој је", помислих, "зашто ли се толико узбудила?"


- Какав си ти то човек? - рећи ће она. - Од првог тренутка кад си дошао овамо и сео за наш сто, осетила сам неку снагу у себи.


- Ко сам и шта сам ја, питаш, дете моје? Ја сам нико и ништа, чедо моје - одговорих. А онда ја њој узвратих питањем:


- Шта ти је, зашто си узбуђена?


 


- А! Сада ћу ти рећи нешто и о твом послу наставих. - Пронашли сте некакав гроб препун златника. Све је у њему изломљено и истрошено...


- Да - вели она - управо је тако како кажеш. Рећи ћу ти, међутим, и нешто друго. Изнад налазишта је кућа неког врача који је заиста био такав како си га описао, попут пророка Исаије - висок, са дугом брадом, али слеп. Онако како си видео, заиста, тако су га и водили. Био је то врач Тиресија!


- Да, то је био Тиресија - рекох."


Питају га његова духовна деца: "Старче, зар сте видели древног врача Тиресију?"


"Да", одговори он, "то је био врач Тиресија у Тиви. Описао сам га онако како сам тог трена видео да га воде."


Дакле, у стању богонадахнутог "лудила", као што сам старац Порфирије вели у овој причи забележеној на магнетофонској траци, он "види" лица и поново доживљава догађаје као да се сада одвијају - док се ти исти догађаји за нас губе у измаглици тајновите прошлости. Божанском благодаћу Старац је "видео" и описао чувеног тиванског врача Тиресију, сина Евера и нимфе Хариклије, онако како га описује старогрчка митологија, много векова пре Христа, и како га представља познати рељеф: слепог, у пратњи двојице младића.


Деловање Старчевог дара прозорљивости и провиђања обично је имало васпитног и благотворног одјека у душама оних који су га прихватали са простом али жарком вером.


Сви који су долазили к Старцу - прости људи или припадници више класе, неписмени или образовани, па чак и мудри - да би му поверили своје унутарње тегобе, за један тренутак (вероватно најзначајнији) пребивали су у простору присуства Светога Духа и чуда. Но, пошто се чудо супротставља човечанској логици, прве реакције тих људи биле су запрепашћење помешано са дивљењем, а затим снажно гануће, за којим је следило расположење бесконачне благодарности.


 


Међу многим благодатним даровима који су украшавали личност оца Порфирија, помињемо и дар излечења разних болести. Као духовни отац, Старац је развио веома дубоке духовне везе са својом духовном децом, и тако је имао утицаја на њихова душевна стања и понашања, односно на читаво њихово биће. У неким случајевима је, помогнут благодаћу Божијом, постављао дијагнозу, лечио и исцељивао. Иако је и сам патио од више истовремених болести, никада се није молио Господу да га излечи. Говорио је: "Стид ме је. Како да од Христа тражим нешто такво?" Тако је стрпљиво, до краја живота, носио тежак крст болести, а бол је дочекивао са благодарношћу. "Овде је трпљење и вера светих" (Откр. 13,10). Том физички слабом телу, међутим, Господ је даровао благодат исцељења разних телесних слабости, озбиљних болести, али и душевних немира.


По сведочењу многих болесника којима је Старац понекад помагао, али и по сведочењу лекара-специјалиста, његове духовне деце, који су дуги низ година провели у његовој близини, Старац је, уз помоћ благодати Божије, развио способност одређивања дијагноза болести. Могао је да установи постојање болести које је било тешко уочити помоћу клиничког лекарског искуства, или пак помоћу најсавршенијих савремених средстава медицинске технологије. Постизао је то само упирући поглед у болесни део тела, или додирујући надланицу руке болесника или његове мајке. Помоћу овог првог дијагностичког метода, Старац је често могао да установи присуство рака и да одреди у коликој мери се он развио. Указивао је, такође, и на развој доброћудног тумора на јајницима и са великом тачношћу утврђивао ступањ његовог развоја. Другим дијагностичким методом - пипањем надланице - био је у стању да, колико нам је познато, испита читав историјат личности, да истражи њено родословно стабло и да одреди генетско устројство. Понекад је у таквим случајевима откривао поремећаје генетске природе којих болесници нису ни били свесни све до успостављања Старчеве дијагнозе. Старац их је тада хитно упућивао лекарима специјалистима.


У пролеће 1990. године, једна породица - родитељи и деца - посете Старца са намером да приме благослов од њега. Он затражи да мајка прва уђе. Узе је за надланицу и рече: "Кажи ми по реду, и полако, имена своје деце". Она учини тако. Но, кад је поменула име своје малолетне кћери, Старац јаче стегну њену надланицу, мало поћута, а онда запита за девојчицин узраст. Тога тренутка, отац Порфирије беше "уочио" присуство једног поремећаја који медицина тешко може да региструје, а који се још увек није појавио и није угрозио здравље девојчице.


Отада, односно од тренутка кад се та болест показала, специјалистима је било потребно много времена да уз помоћ лабораторијских испитивања дођу до тачне дијагнозе, која се није разликовала од Старчеве. Тако се, као и увек у сличним случајевима, десило да се мукотрпни пут научног истраживања још једанпут сусрео са просветљеним дијагностичким путем благодати, смирења, простог али истовремено толико мудрог и толико величанственог, богонадахнутог "клиничког искуства" преподобног старца Порфирија.


Угледни грчки лекари уважавали су и поштовали његову богопросветљену "дијагностику". Она је често функционисала као избављење и утицала да се изађе из многих безизлазних ситуација. Захваљујући његовом благодатном дару, старцу Порфирију је полазило за руком да предухитри болна стања, медицинске грешке или пропусте. Он је обично предлагао одговарајућу и правилну терапију.


Нарочито саосећање Старац је показивао према болесницима које је мучио рак у разним облицима. Болесне од рака дуго лечене хемијском терапијом, потпуно је исцељивао. И друге тешко излечиве болести ишчезавале су под додиром његове благословене руке.


Како смо већ поменули, преподобни Старац се са нарочитом љубављу и молитвеним расположењем односио према болесницима од рака. Пажљиво би испитивао њихова стања, покушавао да успостави ваљану дијагнозу, и начелно изучавао ову страшну болест нашег времена. И сам је био начет раком. У њему се зачела ова болест. Па ипак, како је сам говорио, успео је да страшну болест успава током читавих деценија користећи као једини лек непрекидну молитву и изучавање Светога Писма.


У разговору са једним универзитетским професором у болници Сингру, о питањима рака и AIDS-a, отац Порфирије је изнео значајне ставове којих се и касније сећао и понављао: "И ја сам изучавао рак, и запазио сам доста појединости. Рак се махом јавља код ојађених душа, код немирних људи - напаћених разним догађајима и притиснутих бригама. Кад оболиш, па ти кажу да је у питању рак, потпуно се предај љубави Божијој. Умири се, буди спокојан, љуби свет, љуби све. Претвори се сав у љубав, у благодарење Богу. Нека твоја душа буде света. Када ти душа постане света, када се прикучи Богу и постане мир, тада ће се читав склоп организма умирити и тада ће рак, ако не буде излечен, макар остати тамо где је...


Рекли су ти да имаш AIDS - па, ако и тако кажу, треба да будеш радостан. Да не мислиш: имам ову болест, према томе - умрећу. Ништа од тога. Изучавај Свето Писмо. Видећеш да не постоји смрт, и да онај који верује речима Божијим, никада не умире.


Ја не узимам лекове. Покушавам да се излечим својом молитвом, предавањем себе Богу. Знаш колико сам некада био снажан? Могао си ме оперисати без наркозе, уз благодат Божију. Сад сам све то изгубио. Заиста, све што сад имам, представља искушење".


Старац је поседовао и дар разумевања различитих језика. Како нам је познато, име преподобног Старца, као и глас о његовом подвижничком животу, пронело се по читавој васељени. Стога су га посећивали многи, из разних држава - Грци, а понекад и припадници других народа - како би потражили његов савет у вези са великим проблемима који су их мучили. Тим својим општењем са личношћу оца Порфирија, постајали су заједничари тајне присуства Светога Духа кроз деловање његових благодатних дарова.


Могао би неко, можда, питати: у случајевима кад су посетиоци били друге народности, како се остваривао дијалог између њих и старца Порфирија? Уважени Старац, наиме, није познавао ниједан страни језик. Па ипак, као што ћемо видети, у тим случајевима разговор је бивао срдачан, а споразумевање је било веома дубоко и суштинско.


Једном приликом Старца посети неки ирски званичник са преводиоцем да би затражио савет у вези са проблемом који га је заокупљао. Отац Порфирије, међутим, није желео да преводилац чује разговор. Зато му рече: "Шта ће нам он?" Преводилац на то узврати: "Па добро, Старче, како ћете се споразумети?" Старац понови: "Ти слободно изађи; ми ћемо већ наћи начин да се споразумемо". Тада се преводилац повуче, и двојица саговорника остадоше сами у келији. После двадесетак минута Ирац изађе. Преводилац га упита: "Како сте се споразумели?" Ирац одговори: "Није било никакве тешкоће. Старац савршено познаје ирски".


 


 


 


 


 


НАПОМЕНЕ:


  1. Реч је о светим Оцима Цркве чију су делатну веру, врлински живот и поуке записивали током векова њихови свештени ученици. Сабирали су их у драгоцене зборнике на духовну корист монасима, али и свим хришћанима, ма где и ма када они живели и ма чиме се бавили, као јединствена упутства за неговање подвижничког живота у Христу. Састављач и издавач грчке збирке под називом Филокалија (Добротољубље) био је свети Никодим Светогорац у 18. веку. Филокалија је извршила велики препородни утицај на живот монаха новијег времена, али и свих хришћана широм Православља. Преведена је на многе језике (недавно и на српски) и стаје незаобилазна и неисцрпна ризница светоотачког бесцен-блага. (прим. прев.)
  2. Дошавши до ове тачке у Старчевом приповедању, ваља нам напоменути да је покојни универзитетски професор Леонида Филипидис (1898-1973) био истраживач религије од међународног угледа и главни уредник црквених часописа Пантенос и Еклисиастикос фарос (Црквени светионик), који је током низа година верно служио Православној Цркви.

Share this post


Link to post
Share on other sites
"Вера наша је вера над верама, вера из откривења, права, истинска вера. Друге вере су људске, шупље. Не познају величанство Тројичног Бога. Не знају да је наш циљ, наше назначење да постанемо богови по благодати, да се уподобимо Богу Тројичном, да будемо једно са Њиме и међу собом. То друге религије не знају. Крајњи циљ наше вере јесте 'да будемо једно'. Ту се савршава дело Христово. Вера наша је љубав, усхићење, 'лудост', чежња за Божанским. Све то је у нама. Наша душа захтева задобијање тога".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прва црква посвећена св. Порфирију, у Лангади, Грчка

 

 

porfirios-ekk-06-1024x684.jpg

 

porfirios-ekk-16-1024x684.jpg

 

http://pemptousia.com/photo/the-first-church-dedicated-to-saint-porphyros-of-kavsokalyvia/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети Старац Порфирије о Литургији и причешћу

 
46d3ebbb1b6193bbe78f2b1d49507cbd.jpg.45f
 
-Ја кадим људе а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо смерно“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника.
 
Старче, да ли сви треба да се причешћују?
-Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм.
 
-Одлазиш ли ти на музичке концерте?
-Да, Старче, одмарају ме.
-Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Христос је љубав наша

Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем.

hristos-je-ljubav-nasa-a.jpgПостите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)

То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1)

Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим  Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо!

Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.

hristos-je-ljubav-nasa-b.jpgЈедан треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.

Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом

Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој.

Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио."

Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..."

hristos-je-ljubav-nasa-c.jpgУлажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати.

Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући.

Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20)

Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину!

Старац Порфирије Кавсокаливит

http://www.prijateljboziji.com/_Hristos-je-ljubav-nasa/57182.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Старац Порфирије - духовни отац и педагог

"Увек се молим да моја духовна деца
заволе Бога, Који је све,
да нас Он удостоји да уђемо
у Његову несаздану земаљску Цркву.
Јер, одавде треба да кренемо."

Јеромонах Порфирије
(из његовог духовног завештања)

Кад се први пут нађеш пред старцем Порфиријем, који седи на кревету у својој малој келији, имаш утисак да живиш у неком другом свету. Духом се селиш у прадавна времена старозаветних пророка; налазиш се у атмосфери мира и спокоја. На ум ти долазе догађаји и призори описани у житију светог Антонија. Пред собом би видео лик једног библијског старца, једног мудраца по искуству, благословеног даром "духовног очинства".

Старац Порфирије је био истински духовни Отац, који је достигао до висина духовности - због тога је и могао да делује као педагог и саветник. Педагогија коју је примењивао, утемељена на деловању духовног очинства, јесте педагогија Отаца Цркве, која је до данашњих дана сачувана кроз исихастичко и филокалијско црквено Предање.

Честити Старац је заиста представљао образац духовног Оца и педагога. Његов педагошки рад је био последица благодатног дара Светога Духа. Због тога је и био тајанствен, и није потицао из "човечанске науке", него је био вођен силом "мудрости унутарњег учитеља".

Таквом мистичном педагогијом Старац је поучавао, водио, саветовао духовну децу, младе, а пре свега родитеље. Поучавао је не само речју, него и ћутањем; много пута само својим присуством. Није прибегавао апстрактним моралним начелима; махом је поучавао у оквирима неког дубоког међуличносног односа.

Као што смо рекли, честити Старац је још од своје ране младости, благодаћу Божјом, у свести људи био познат као духовни Отац са даром расуђивања. Отуда је био у стању да им помогне на разне начине и користећи се разним средствима. Пажљиво, стрпљиво и саосећајно је слушао о њиховим проблемима. Био је пријемчив за њихове патње. На разноврсна питања одговарао је уз доброту и благонаклоност. Душевно је тешио, подстицао и подржавао малодушне. Није му сметало узнемиравајуће присуство, индискретност и нападност поједине духовне деце. Језик којим је говорио, није био површни језик општења - био је непосредан и суштински поучан језик најдубљег општења душа.

Преподобни Старац је био чедан, а самим тим је поседовао "душу која види" (Евагрије), која га је водила ка истинском самопознању. Истовремено, међутим, давала му је могућност да сагледа и да разуме помисли другога - онога који је био његово духовно чедо и који му је прибегао тражећи савет и поуку. Тако, "видећи и прозирући оно што је у срцу" (Климент Александријски, Педагог, 9,3), Старац је читао душу као што би читао књигу.

Док посматра свог саговорника, чинило се да његов поглед продире у дубину његове душе, да досеже до најскривенијих кутака његовог бића, и да пред њим ништа не може остати скривено. Саговорник је, ипак, том приликом осећао нарочито усхићење, унутарњи мир и неописиву радост.

Но, оно што је привлачило саговорника није била Старчева поучна и утешна реч, него "богољубиво" држање и сладост његовог присуства, који су очаравали. Пошто је, дакле, отац Порфирије првенствено био човек љубави, био је преиспуњен божанском љубављу, којом је зрачио на све око себе. Саговорник је могао да осети њено зрачење - постајао је прималац безграничне божанске љубави. Тада као да није постојао околни свет, као да нису постојали други људи. Тог тренутка - какав човечанска свест до тада није познавала - као да је престао живот и време, као да је нестало сећање на патњу и смрт. Старчев саговорник је овде и сада доживљавао јединственост тог духовног сусрета. Као да је, на неки начин, постајао искључиви поседник љубави коју је "његов Отац" показивао према његовој личности.

Унутар такве атмосфере, часни Старац је успостављао дијагнозу, исцељивао и утешавао. Обично је полазио од конкретног проблема који је заокупљао његовог саговорника, односно од видљивог узрока проблема. Ишао је, међутим, и даље, и доспевао до основног полазишта, то јест до узрока одређеног понашања.

Својом способношћу постављања дијагнозе, Старац је успевао да расветли истинску подлогу својеобразног понашања, или неког греха. Настојао је да установи да ли је његово духовно дете вољно да се покаје, да открије динамику његовог подсвесног психичког света, да је изнесе на светлост и, коначно, да сагледа патологију његовог личног или породичног живота.

После првог приступа одређеном проблему, увек подстицан унутарњим божанским надахнућем Светога Духа, Који је говорио из њега (Мат. 10,20), старац Порфирије је истраживао читаво животно поље свог саговорника. Тада би често говорио о сасвим личним питањима "свог духовног чеда" и откривао скривене стране или чак непознате појединости његовог живота. То је било довољно! Од тог тренутка па надаље, духовно дете му се у потпуности предавало. Дословно и безгранично се предавало свом духовном Оцу! Његова душа је остајала откључана.

То отварање душа било је последица Старчеве непрекидне молитве. Отварање би пригрлило молитву, а молитва је олакшавала отварање. Тако су се душе стално претварале у жедну земљу, спремну да у своје крило прими семе и да донесе плода.

Тада је Старац изабирао онај метод саветовања и вођења који је одговарао потребама конкретне личности.

У свом пастирском деловању Старац је примењивао начело "индивидуалног односа" - сваког човека је посматрао као апсолутну вредност, као јединствену и непоновљиву личност. Разумевао је и поштовао посебност карактера сваког појединца, као и његову личну слободу. Тако је овај божанствени педагог посматрао сваки проблем одвојено, у складу са његовом посебношћу. Никада два човека није саветовао на истоветан начин. Био је у стању да десеторици људи који су од њега тражили савет по истом питању, пружи десет различитих одговора.

Свога ближњега, отац Порфирије је прихватао онаквог какав је - са његовим слабостима и са особеношћу његовог понашања. Никада није настојао да га смести у калупе. Није га занимао спољашњи изглед људи, и то нарочито младих, и није реаговао одбојно или негативно на њихову спољашњу ексцентричност или изазовност. Посматрао је најдубље слојеве њихове душе, односно полазишта и узроке њиховог понашања, јер је знао да ће човекова спољашњост бити доведена у ред онда када буде доведена у ред и његова унутрашњост.

У својим поукама Старац је увек избегавао крајности и претеривања јер, како је сам веровао, оне не доприносе духовном напретку и емотивном сазревању младог човека. Напротив, прибегавао је умерености, бескрајној љубави, непосредности и ћутању, који човекову душу доводе "до излечења и до целомудрености".

Један пар благочестивих родитеља, отац инжењер и мајка педагог, посети Старца да би се са њим посаветовали о свом детету, које је пролазило кроз кризни период пубертета.
- Старче - рекоше му - дечко је већ порастао. Имамо страховите проблеме. Остаје до касно ноћу... не слуша нас... својевољан је и креће се у рђавом друштву.
Мудри духовник им на то одговори:
- У овом периоду боље је да ћутите. Прикријте своје "благочешће". Немојте га изазивати. Овог трена ви сте "добро одевени", на своме месту, док је он "пропалица", "одрпанац". Тај ваш "честити" изглед га одбија и изазива.

Преподобни Старац је веровао да је најзначајнија подршка и помоћ коју можеш пружити другом човеку садржана у следећем: да га саслушаш кад хоће да ти говори о својим потребама, кад жели да искаже своју муку, кад пожели да се са њим дружиш како не би осећао пагубну усамљеност и друштвену одбаченост, која сатире личност. Брижан очински загрљај преподобног Старца био је увек отворен за сваког паћеника, за свакога ко је душевно исцрпљен, ко је био у опасности да пропадне. Тако су духовни отац и његово чедо представљали јединство бића, јединство срца која су куцала у истом ритму, која су заједно боловала и болују, која заједно пате и очекују бољитак.

Но, старац Порфирије није био саветник и педагог само појединачних младих људи - био је, истовремено, духовник и путеводитељ ширих народних група. Путовао је и посећивао најзабаченија сеоца када је, уз помоћ благодати Божије, знао да њихови житељи имају потребу за откривењем и виђењем присуства Божијег у њиховом животу. Тако је, на свој нарочити начин, својом животном педагогијом разбуђивао душе простих људи у сеоским срединама, које су сиромашне духовним искуством. Својим речима, а пре свега уз помоћ својих благодатних дарова, чинио их је заједничарима тајни божанске благодати; откривао је Бога у њиховим скромним, сиротињским животима.

Јуна 1986. године, у поучном разговору забележеном на магнетофонској траци, старац Порфирије - уз живост описа која га је одликовала - описује одређене мисионарске случајеве и потресне догађаје који су се дешавали четрдесетак година раније.

"Једног јутра", прича он, "пођем у своју цркву. Но, она беше закључана - црквењак још не беше откључао. У близини се налазила продавница млека, те ја пођем тамо и седнем да сачекам да се црквењак појави. У то доба дана продавница млека је била празна. Ја седнем за исти сто са продавцем, који се звао Атанасије Брациос. Једног трена, у радњу уђе неки купац и затражи млека. У часу док га је Атанасије послуживао млеком, мени се учини да је он врло забринут. Кад се вратио за сто, рекох му:
- Атанасије, видим да си врло забринут.
- Заиста сам врло забринут - рече ми он. Жена ми је болесна.
- Твоја жена - рекох му - има камен у десном бубрегу, и читаву ноћ то ју је нагонило на мокрење. Устајала је, падала, опет устајала. Од силног бола није могла ни да лежи ни да стоји.
- Стварно је тако било - рече он. - Опрости ми. Ја нисам веровао у те ствари. Врло сам рационалан. Но, дивим се овоме што си ми сад рекао. Дивим се благодати Божијој! Једног дана из неког села дођу овамо три Албанца; чекали су овде да ти дођеш у цркву како би те видели, јер су хтели да те поведу у своје село да им покажеш где да пронађу воду. Било ми је смешно што су тамо дреждали читав дан чекајући и испитујући црквењака да ли си дошао. Ја сам им говорио: ,Бре, глупи Албанци, чекате да вам поп пронађе воду?' Сада те, Старче, и ја молим: пођи у моје село, јер ни ми немамо воду. Можеш ли да дођеш? Наградићемо те.
- Не треба ми новац, Атанасије - рекох му. Но, тешко да могу доћи. Имам своју цркву; народ ме тражи и не могу да изостајем.
- Повешћемо те тамо, и вратићемо те.
- Не могу - рекох му. И он ме остави на миру. После три дана дође председник села и вели ми:
- Оче, сазнао сам од Атанасија шта се збило. У грдној смо невољи, и учинићеш велико добро селу ако дођеш да нам покажеш где да пронађемо воду.
Ја му одговорих:
- Ево! На доњој страни села има једна чесма.
- Да - рече он - тако је. Али, много се спуштамо да бисмо узели воде, а жене се умарају носећи посуде све до села.
Поведоше ме, дакле, у своје село да им пронађем воду. Прођосмо сва села Фокиде и стигосмо у Маландринос, у општини Лидорики.
- Ево - рекоше ми - то је наше село.
- Видите ли ону белу кућу? - упитах. - Е, изнад ње пролази вода. Но, пазите, децо моја. Нећу да ико сазна за ово. Није добро, кажем вам. Нико не треба да сазна да сам ја долазио због воде. То ми је врло важно. Не желим да то ико сазна.
Када дођосмо у село, пођемо свештениковој кући. Атанасије Брациос пође и пронађе једног господина. Не сећам се како се звао, али знам да је био ватрогасац. Доведу га преда ме и кажу: ,Он ће те повести тамо горе, где смо ти показали'. Пођох са њим горе и поставих камење на месту где беше вода.
У повратку, он је ишао напред, а ја за њим. Терен је био врло нераван. Једног трена он ми се обрати:
- Оче, Атанасије ми је рекао да ти знаш доста о болестима.
Ја одговорих:
- Не знам ја ништа. Сад сам уморан.
Тако му одговорих. Он је ћутке корачао испред мене. Ја се крадом прекрстим и погледам га на десној страни груди имао је израслину. Зауставих га и рекох:
Видим да овде имаш некакву болест. Његово лице се озари.
- Шта видиш? - упита.
- Шта да ти кажем, чедо моје. Видим чудо.
- Какво чудо? - пита ме он.
- Годинама си имао израслину. Но, спроведена је терапија, и рана се сасвим затворила. Могу ти рећи да ти је десно плућно крило јаче од левог.
- Како то? - упита он.
- Тамо где је била болест - рекох - накупио се некакав кречњак који је покрио болест.
Мој сапутник се веома обрадује, па упита:
- Је ли стварно излечена?
- Излечена је. Сад ти је десно плућно крило боље од оног другог.
- Да те пољубим, Старче - рече он - јер већ дуго ме мучи помисао да сам јектичав.
- Сада си излечен - рекох му. - Зар не схваташ?
- Схватам - вели он - али помисао је и даље у мени.
Кад смо се вратили, већ беше сумрак. Путовали смо читав дан.
Какав је то био пут: ни асфалта, ни ичега! Само крш и баре. По повратку, пођемо у кућу сеоског свештеника. Он ме поздрави и рече:
- Оче Порфирије, Бог те је довео у наше село. Нико од сељана не ступа у цркву. Ја сам самцит служим вечерње, јутрење и свету Литургију. Потпуно сам усамљен. Нигде никога ни за празнике. Тек кад неко умре и кад служим парастос, онда се сви окупе. Но, сад се збило нешто необично: сеоски учитељ је у кафани говорио о теби. Атанасије му је рекао ко си, и како си, не познавајући овај крај, открио "шумећу воду".
Недуго затим, народ преплави свештениково двориште и сеоски трг, дижући велику галаму. Свештеник ме упита:
- Шта ћемо сад, Старче?
- Кажи им - рекох - да се разиђу јер сам уморан, и да ћу доћи неки други дан.
Увече сам обедовао код свештеника. Имао је петоро-шесторо деце, па ме упита:
- Како ти се чине моја деца?
Ја погледах децу па, показавши на једно, упитах:
- Уме ли ово дете да говори?
- Не знам - вели он. - Шта ти мислиш?
- Не уме - одговорих.
Кад завршисмо са обедом, свештеник ме поведе устрану, па ме пита:
- Благословени Старче, шта видиш у вези са овим дететом?
- Оно је - рекох ја - оболело још у материци. И испричам му читав развој догађаја. На то ће свештеник:
- Обишао сам, заиста, све лекаре, а оно ипак не говори. Но, и они су ми рекли исто - да је оболело још док је било у мајчином стомаку.
Рано ујутро, још се не беше ни разданило, чујемо да се много народа окупило на тргу. Свештеник ће узнемирено:
- Шта ћемо сад, оче?
- Зашто?
- Дошло је народа и из Амигдалије.
- Шта је то Амигдалија? - упитах га.
- То је село - вели он - на оном другом брду.
Ја изађем на врата; свет је био узбуђен. Био је то диван призор! Како сам се појавио на вратима, тако су сви дигли руке. Схватате? Сви су викали. Тада дође и ватрогасац - звао се Коста, сетио сам се - и рече:
- Е, оче, каквих све само ствари можеш тамо да откријеш!
Почесмо се спуштати стрмим путем. Са нама је била и његова жена. Једног трена он ми рече:
- Реци јој нешто, Старче.
- Уморан сам - одговорих - ништа не могу да кажем.
Тако ми се више нису обраћали. Ја сам, међутим, "истраживао" и "видео" његову жену, при чему они о томе ништа нису знали. Нешто ниже, људи су брали грожђе. Коста ме упита:
- Да пођем да ти донесем грожђа?
- Пођи - рекох.
Када се он удаљио, ја кажем његовој жени:
- Приђи да ти кажем нешто. Ти си веома забринута жена и имаш једну конкретну фобију. У свој ум смешташ само рђаве ствари. А пре свега, имаш фикс-идеју да ће ти кућа изгорети.
- Да - рече она. - Мучи ме та идеја. Кад се враћам кући, увек издалека гледам да случајно није обавијена димом.
Укратко, ја је посаветовах и поучих у вези с тим. Мало-помало, спустимо се у долину. Како дођосмо у Ханију, угледасмо три кућице, а око њих много света. Упитах Косту:
- Шта је сад ово?
- У току ноћи - рече он - сва села су сазнала да ћеш проћи овуда, па су се сељани окупили овде да те виде.
Шта сад да радим, помислих. Чим се приближисмо, навалише сви на мене. Један међу њима рече: ,Хоћу да се исповедим'. Велим у себи: да пођемо мало даље, у један млин, да их исповедим једног по једног? Ипак, рекох:
- Не могу; доћи ћу други пут.
Док смо чекали да наиђе аутобус из Лидорикија, неко ме повуче за расу и рече: Оче!
- Не могу - рекох. - Чекам аутобус. Он повика неком другом:
- Задржите га! Не дајте да Старац оде! Дођи - повуче ме опет - немам воде. Хоћу да ми покажеш где има воде. Те ја пођох.
- Ено тамо - рекох.
- Пођимо заједно - вели он. Па ме поведе тамо.
- Овде има воде - рекох ја - показавши на једно место.
Они стадоше копати, и пронађоше много воде, а то место назваше "Старчев бунар". Данас се, можда, на том месту налази село.
У међувремену стиже аутобус из Лидорикија, те уђосмо унутра. Глас се беше пронео: овај калуђер проналази воду. Кондуктер поче да ме изиграва. Шта ми је током целог пута говорио, не да се описати... Непрекидно ме је исмевао:
- А! Има ли овде воде? Дај, реци нам.
Ја сам се у себи молио. Нисам се нимало узнемирио. Он, међутим, није престајао са погрдама...
- Бре, калуђеру - говорио ми је - шта овде видиш?
Путници су се смејали. Нису, наравно, знали шта се збивало у селу... зато су се и смејали. Кад би само знали да су други плакали и указивали ми толико поштовање! Но, нису знали, и непрестано су се смејали. Кондуктер није престајао са задиркивањем.
А путници су се смејали. Он ми се обраћао отприлике овако, ваљда презриво:
- Еј, калуђеру, шта сада видиш овде? Има ли тамо доле воде? Видиш ли је?
Ја нисам одговарао. И тако, стигнемо до Свете Јефимије. Аутобус се заустави код неке кафане како би људи пили воде. Кад је требало да кренемо, кондуктер ми приђе и каже:
- Калуђеру, идемо. Шта тражиш? Воду?
- Дођи овамо да ти нешто кажем - рекох му. - Хоћеш ли ме саслушати?
- Да. Саслушаћу те - одгововори он.
Ја уперих прст у доњи део његовог тела, па рекох:
- Јеси ли оздравио од болести коју си овде имао?
Он врло поцрвени, па каже:
- Шта видиш, декице? И опрости ми, добри мој Старче, за оно малочас!
Па настави:
- Имао сам сифилис, и лекар ми је рекао да ће сад проћи. Шта ти велиш? - упита.
- Не знам да ли је прошло - рекох му.
- Па ипак, сад не осећам ништа. Само што имам страх од болести.
Остави ме, па потрча и позва возача, те и он приђе.
- Бре, овај је светитељ - рече му - а ја сам га изругивао читавим путем. Сад ми је јако жао због тога. Замисли, рекао ми је од чега патим.
Возач ме замоли:
- Дај, кажи нешто и мени.
Не могу - рекох му - не треба да Вам кажем.
Упиташе ме где живим, те им ја рекох, и једнога дана су дошли к мени и ја сам им рекао све што су желели да знају.
У сваком случају, нагледао сам се, што се каже, дрхтавица и страхова код људи... Како да вам кажем? Кажеш човеку неку реч о његовој бољци, споменеш му његово унутрашње стање, кажеш му: ,Са тобом се збива то и то' - а њега хвата дрхтавица.
Таквих догађаја попут ових које сам малочас испричао, било је веома много у мом животу. Читав мој живот је испуњен њима. Толико их је, међутим, да не могу ни да их се сетим. А ово сам вам причао да бисмо прославили Бога."

Од свих видова човековог живота, старац Порфирије је највише волео изграђивање породичних односа. Веровао је да се срж човекове личности пројављује - исправно или погрешно - кроз породичну заједницу. Због тога се нарочито предано читавог живота бавио пастирском делатношћу и поучавањем о породичном животу.
Занимао се, углавном, за унутарпородичне и најдубље личне супружничке односе. Веровао је у нарочиту улогу "љубавног дијалога" између супружника, у нежност односа, у изражавање супружничке осећајности.
Са особитом пажњом односио се према случајевима "поремећене" младежи, како је сам говорио. Била је то младеж са разним психолошким проблемима насталим због породичне атмосфере узбуркане агресивним односима. Говорио је о "поремећеној деци" "поремећених родитеља". Говорио је чак да разни проблеми младих људи потичу још из пренаталног периода - кад се мајка није старала о томе да живи спокојно, у духовном миру и молитви. Обично је говорио: својим душевним доживљајима, мајка почиње да васпитава дете још док је у њеном стомаку.
У случајевима кад су се код младих људи јављали проблеми - органског или психолошког порекла - отац Порфирије је покушавао, уз помоћ бескрајне љубави која га је одликовала, да се нађе уз породицу. Обично је полазио од утврђивања дијагнозе проблема. Случај који ћу вам описати, помоћи ће нам, мислим, да схватимо Старчево занимање за таква стања и његово настојање да им се супротстави.

Године 1988. на Богословском факултету био је студент Јоргос Р. из Месолонгија. Показивао је некакву несигурност при ходу. Тако се манифестовала болест од које је боловао - мишићна дистрофија. То је прогресивна болест мишићног система, махом наследног порекла, која постепено води ка пропасти мишићног ткива. Тачан узрок болести још увек није познат. Јоргосово стање се споро али неизбежно погоршавало, и он ускоро заврши у инвалидским колицима. Недуго затим, његов отац оболи од рака на мозгу, те ускоро умре. Тако се сви проблеми породице, којих је било врло много, ненадано сручише на Јоргосову мајку Ирину. У кући је било још једно дете, Нектарије - и оно у колицима због исте болести. Кад смо, међутим, посетили ту породицу, осећај који је обузимао душу био је мир. Спокојна атмосфера, лица светитеља на зидовима, стрпљив људски осмех - све је одисало присуством Светога Духа. Та благословена породица се заиста налазила у загрљају Божијем!

Отац Порфирије је познавао ову породицу и нарочито је волео госпођу Ирину и њену децу. Саосећао је са њима и на сваки начин покушавао да ублажи њихову муку. Ноћу, између два и три сата, односно у тренуцима неиздрживе усамљености, кад бол сатире човеково биће, кад је госпођа Ирина осећала да је издаје стрпљење, зазвонио би спасоносни телефон: бивао је то старац Порфирије. У тим тренуцима очаја, како нам прича госпођа Ирина, кроз умирујуће речи преподобног Старца, осећала је утешно присуство Светога Духа. Старац је добро познавао стање породице. Кад га је госпођа Ирина први пут посетила, он јој је говорио о болести њене деце и поставио дијагнозу њених узрока. На познат дијагностички начин, који смо већ описали, односно додирујући надланицу руке, рекао је: "У периоду твоје трудноће, у породици је владала напетост. Тада се у твом организму појавила нарочита осетљивост; нешто се променило на ембриону".

Кад су посетили специјалисте у Швајцарској, они су говорили о "измени" ембриона.

Питање исправног васпитања и подизања деце у породици представљало је средиште поучавања старца Порфирија. Кад би га родитељи упитали:
- Шта да радимо, Старче, са својим дететом? Препуно је несигурности и страхова.
Он би одговарао:
- Ви сносите потпуну одговорност за то. Својим рђавим међусобним односима, док је дете још било у стомаку, створили сте му све душевне трауме и психолошке проблеме које оно носи у свом животу.
Још је говорио:
- Ваша деца никада не треба да вас виде како се свађате, или како једно на друго подижете глас...
И завршавао је:
- Светост родитеља спасава њихову децу. Постоји један начин да немамо проблема са својом децом - то је светост нашег живота. Постаните свети, и нећете имати никаквих проблема са својом децом... Наравно да се то врло лако постиже: стицањем божанске благодати. Па како стичемо божанску благодат? Смирењем и молитвом. Но, наша молитва треба да буде снажна и жива. Кад се молимо са вером и стрпљењем, то увек даје резултата.
Кад је овај мудри педагог имао на уму педагошке методе и средства којима родитељи треба да прибегавају у подизању своје деце, говорио је:
- Не вршите притисак на своју децу. Слабости деце махом потичу од родитеља који децу притискају - свакако из љубави - али из човечанске љубави...
- Оно што имате да кажете својој деци, реците у молитви. Деца не слушају ушима; само када дође божанска благодат, која их просветљује, тада слушају оно што имамо да им кажемо. Кад хоћете нешто да кажете својој деци, кажите то Пресветој Богородици, и она ће притећи. Та ваша молитва ће бити животворни дах, духовна рука која милује, грли и привлачи властиту децу.
Преподобни старац Порфирије је веровао да молитва има нарочит значај за човеков духовни живот, и саветовао је своју духовну децу како да се моле:
- Моли се једноставно и смирено, са простом вером, не очекујући да ти Бог одговори. Не очекуј да видиш руку Божију, или Његово Лице, или Његово просвећење. Ништа од тога! Веруј! Јер, молећи се, ти причаш са Богом, заиста причаш са Богом.
Честити Старац, међутим, није био само учитељ Јеванђеља, педагог младих људи и благодаћу Божијом просветљени саветник породица - поврх свега, био је осетљива, истанчана и поетска природа. Волео је јутром да се буди и да посматра како се сунце помаља на пучини. Често га чујемо да каже:
- Рано јутрос сам изашао да видим Егејско море и да осетим његов мирис...
Исту такву шетњу, у истом том часу, чинила је у Тапсани на Паросу једна друга значајна личност - блажени старац Филотеј Зервакос.
Старац Порфирије је често говорио:
- Христос не жели покрај Себе незграпне људе, него истанчане... Светитељи су поете... Колико ли, заиста, поетичности има у изгледу, у учењу, у делу Господњем на Тиверијадском мору!
- Читајте Псалтир - саветовао је - он "заслађује душу".
- Љубите природу. Пробудите се ујутру рано - подстицао је своју духовну децу - да видите како царско сунце пурпурне боје излази из мора.
Саветовао им је, такође, да седе покрај мора и да размишљају, да се моле, да упијају тајанствене звуке природе, да буду спокојни, да праве излете, да се успињу на брда, да се диве звезданом небу, да се радују ливадама, цвећу, дрвећу, пролећу, зими, снегу...

Веровао је да та осећајност доприноси духовном и душевном сазревању човека, да води у дубљу заједницу са Богом и да чини почетак славословља пред Његовом бескрајном величином.

Читав овај плодотворни васпитни поступак који смо описали, представља чудо неприступно људској логици. Била је то литургија живота, која је спасла и оживела хиљаде младих људи широм планете. У тој области чуда живео је старац Порфирије. Целокупно његово дело представљало је скромно посвећивање Богу и ближњему. На свом животном путу Старац се, као личност, у потпуности предао Богу, са безграничним смирењем, послушањем и љубављу. Он је био Старац љубави, који је својим понашањем "изазвао" благодат божију, јер је благодарно доживљавао патњу и кроз своје слабости прослављао Господа. Зато га је Господ удостојио да још у овом животу доживљава последње чудо - да буде учесник у поступку "измене" душа животворним дахом Светога Духа, односно "силом Духа Божијег, којом се достојнима указује Царство Божије (свети Григорије Палама, Две беседе на часно Преображење Господње).

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ти си побожан човек. И желиш да натераш своје блиске људе да буду исто тако дубоко верујући и побожни људи као и ти. Мислиш да ћеш тако успети нешто? Само ће бити штете. Принуђивање изазива отпор код људи. Ти говориш човеку: „Учини то“, а он не жели јер си му то ти рекао. У њему се подиже талас отпора и он ће игнорисати твоје речи. Међутим, ако ближњи примети да и сам чиниш нешто, онда ће можда и он почети да чини нешто. Човек те посматра и размишља: „Ако он то чини и ја ћу“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...