Jump to content
Aristotel

Православна порука, мисао дана....

Recommended Posts

Бојим се,

стрепим да не испадне да се дичим угледом незаслуженим.

Створење Божје, рајска башта, слава, нада, заповест;

дажд што уништи свет, и дажд од сумпора и огња;

и опет закон, писани, за лек и помоћ; после тога

Христос – своје обличје је са нашим помешао

да Бог кроз патњу мојим патњама помоћ пружи,

и да својим очовечењем мене начини богом.

А ја и даље гајим јарост несавладиву – као свиње дивље

свети Григорије Богослов

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Бог који је човека створио и увео у овај разумни свет, увешће га после смрти као разумна и свесна у свет много разумнији, у живот несрављено бољи од овога. Веруј и надај се! Бог ће ти веру наградити а наду испунити. После распећа дошао је Васкрс, после смрти мора доћи живот. Не бој се смрти, јер она је свршетак овосветских мука и болова а почетак блаженства. Не тугуј за милим ти покојником, јер он је пре тебе сазнао то блаженство, те је и срећнији од тебе.

Свети Владика Николај

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Пост је и период покајања, период радосне туге покајања. Покајање није само једно психолошко стање у коме свако од нас може да се нађе или осећање гриже савести када кињимо себе јер смо некоме некада нешто лоше учинили и то нас прогони. Ово још није покајање већ душевно и духовно мучење, истјазавање себе. Слично овоме, често немамо исправно схватање греха. Грех није преступ неког спољашњег закона који нам је наметнут. Заповести Божје нису намети који су нам наметнути, него је то израз љубави Божје у односу на нас управо из разлога што смо слаби и грешни. Заповести Божје су, по речима апостола Павла, педагог за Христа, путоказ ка циљу нашега живота. Зато грех не стављамо у јуридички контекст, чак не и у морални контекст, већ у онтолошки контекст јер се тиче саме природе нашег живота. Грех је промашај циља.

Митрополит Порфирије

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

St. Augustine & Original Sin

Question

Is it true, as I have been told, that the Orthodox Church does not celebrate Augustine of Hippo as a Saint and has no doctrine of original sin.

Surely human sufficience is at the root of secularism.


Answer

While the Orthodox Church does accord Augustine of Hippo the title “saint” and recognizes the vast number of theological works he produced, Augustine was not as well known in the Christian East. His works were not translated into Greek until the 14th century; as such, he had little or no influence on mainstream Orthodox thought until 17th century Ukraine and 18th century Russia, primarily through the influence of western clergy and the establishment of theological schools which relied on Latin models with respect to curricula, text books, etc.

With regard to original sin, the difference between Orthodox Christianity and the West may be outlined as follows:

In the Orthodox Faith, the term “original sin” refers to the “first” sin of Adam and Eve. As a result of this sin, humanity bears the “consequences” of sin, the chief of which is death. Here the word “original” may be seen as synonymous with “first.” Hence, the “original sin” refers to the “first sin” in much the same way as “original chair” refers to the “first chair.”

In the West, humanity likewise bears the “consequences” of the “original sin” of Adam and Eve. However, the West also understands that humanity is likewise “guilty” of the sin of Adam and Eve. The term “Original Sin” here refers to the condition into which humanity is born, a condition in which guilt as well as consequence is involved.

In the Orthodox Christian understanding, while humanity does bear the consequences of the original, or first, sin, humanity does not bear the personal guilt associated with this sin. Adam and Eve are guilty of their willful action; we bear the consequences, chief of which is death.

One might look at all of this in a completely different light. Imagine, if you will, that one of your close relatives was a mass murderer. He committed many serious crimes for which he was found guilty—and perhaps even admitted his guilt publicly. You, as his or her son or brother or cousin, may very well bear the consequences of his action—people may shy away from you or say, “Watch out for him—he comes from a family of mass murderers.” Your name may be tainted, or you may face some other forms of discrimination as a consequence of your relative’s sin. You, however, are not personally guilty of his or her sin.

 

https://www.oca.org/questions/teaching/st.-augustine-original-sin

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

 

 

O ISUSOVOJ MOLITVI.

Razgovor Starca sa učenikom

 

DRUGI DEO – O PRELESTI

 

Ucenik: – Kazi mi pravo i detaljno shvatanje prelesti. Sta je to – prelest?

 

Starac: – Prelest je povreda ljudske prirode lazju. Prelest je stanje svih ljudi, bez izuzetka, nastalo zbog pada nasih praotaca. Svi smo mi – u prelesti.[1] Saznanje o tome je najbolja zastita od prelesti. Najveca prelest jeste smatrati sebe slobodnim od prelesti.

 

https://ignjatije.wordpress.com/category/o-prelesti/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

(175) Живеће душа моја и хвалиће Те. Говори о будућем животу, јер наш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол. 3; 3) 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто?     – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим.   – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао.   На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.   Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају!   Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!!     Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада?   Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не).   Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!!       Извор: Ин4с
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто?     – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим.   – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао.   На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.   Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају!   Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!!     Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада?   Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не).   Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!!       Извор: Ин4с
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У наставку вам доносимо ауторски есеј свештеника Православне Цркве Америке, о. Лоренса Фарлија. Ситуација о којој о. Лоренс говори свакако је нешто другачија од оне у нашој Епархији. За разлику од његове црквене заједнице у Канади, и даље смо у прилици да служимо Свету Литургију, премда не уз присуство вјерног народа. Међутим, и ова наша ситуација у којој се „два или три сабирају“ у име Христово служећи Свету Евхаристију, након чега се вјерни причешћују, представља изузетак од уобичајеног правила. О томе како из оваквих ванредних ситуација можемо да извучемо важне поуке за наш хришћански живот говори овај текст који препоручујемо Вашој пажњи.     Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори  тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем  за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања,  одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве. Због тога су наши епископи, свакако нерадо, одлучили да за сада затворе храмове како би сарађивали са властима и били добри грађани, будући да чак и када дезинфекујемо зидове, столове, столице и иконе, напросто не може да се задржи довољна удаљеност међу вјерницима.   Ово питање  се, наравно, тиче љубави према ближњима. И у случају када неко не брине за сопствено здравље он жели да избјегне могућност да угрози здравље другога. Просто речено, „имај повјерење у Бога“, није одговор. На више мјеста заповијеђено нам је да слушамо секуларне власти које је Бог поставио над нама (Мт 22, 21; Рим 13, 1-2; 1Петр 2, 13-15). Божанским примјером смо такође поучени да не скачемо са крила храма, уздајући се да ће нас Бог прихватити и спасти нас од посљедица наше глупости. Бог нам је свима дао мозак, и очекује да га држимо прикопчаног и укљученог.   Ова садашња криза учи нас мноштву важних лекција, чак и мимо оне да треба да будемо послушни секуларним властима и својим епископима. Учи нас важности усрдне молитве. Поучава нас врлинама стрпљења и истрајности. И на крају, поучава нас важности Цркве и њеној истинској природи, а то је заједница.   Већ смо уочили да привремена одвојеност од црквене заједнице може да послужи као дјелотворна великопосна дисциплина. Ова одвојеност од заједнице Цркве је ефективна дисциплина управо стога што је привремена и несвакидашња.  Она то бива на исти начин као и друге врсте великопосног уздржања, као што је рецимо уздржање од меса дјелотворна пракса баш зато што је уобичајено да се од меса не уздржавамо. (Претпостављам да вегани налазе додатне начине да испуне форме великопосног уздржања). Раздвајање од наших пријатеља из парохије на богослужењима је, у овом случају, одлика поста баш зато што се у већини недеља налазимо у њиховој близини. Постоји јасна разлика између наше тренутне праксе и норми по којима би ту праксу претворили у правило.   Уочавамо да примање свете Евхаристије не може разборито бити одвојено од нашег заједничког сабрања као Цркве. Заиста, и сама ријеч „Црква“ – ekklesia на грчком – значи „сабрање“. Сваки хришћанин појединачно бива прибројан недељном сабрању Цркве, и резултат овога дјела је сабрање, заједница, ekklesia, Црква. Христос је обећао да ће бити међу својим народом када се они сабирају на овакав начин, чак и у случају да је то сабрање веома мало, састављено само од двојице или тројице (Мт 18,20). Ово чини  Цркву Тијелом Христовим – Христос је дакле присутан у овом сабрању и кроз њега, као што и дјелâ кроз њега на исти начин на који смо ми присутни у своме тијелу и кроз њега, а кроз њега и дјеламо.   Евхаристија подразумијева ово сабрање, и одржава га. Свети ап. Павле учи да када хришћани појединачно примају евхаристијски Хљеб, они се изнова присаједињују Христу у Његовом Тијелу. На овај начин Црква сваке недјеље бива реконституисана на Евхаристији. Ријечима апостола Павла: „јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Другим ријечима, постајемо једно Тијело Христово будући да дијелимо један евхаристијски Хљеб. Евхаристија је оно што хришћани чине када се заједно окупе у Име Господње, те служење Евхаристије претпоставља претходно сабрање.   Из овог разлога нико Евхаристију не може служити сам. Свештеник не може да служи Евхаристију сам за себе, јер Евхаристија подразумијева окупљање свих вјерних, па макар то значило окупљање не више од двоје или троје људи. Из истог разлога нико сам за себе не може примити Евхаристију уз помоћ ТВ пријемника. Сјећам се дана своје младости када сам гледао на телевизији Рекса Хумбарда који је себе називао „ваш ТВ парох“. Понекад би обављао службу Причешћа у својој телевизијској емисији позивајући оне који су код својих кућа да се причесте заједно с њим узимајући комадић хљеба и гутљај вина (заправо, радило се о соку од грожђа), сви у исто вријеме. Они нису тиме били дио Цркве нити сабрања зато што у ствари и нису били то – сабрање. Гледање телевизије код куће није окупљање, већ напросто сједење и гледање. Бити дио јутарње ekklesia подразумијева да такав мора напустити свој дом и доћи на окупљање. То ова ријеч значи.   Како да се, у том случају, односимо према древној пракси (поменутој од стране св. Јустина мученика у 67. гл. његове Апологије) по којој ђакон носи Евхаристију онима који у недјељно јутро нису присутни на сабрању? Ово је изузетак који потврђује правило. Они који нису присутни нису изостали зато што су одлучили да спавају или што држе да је сабрање неприлично. Са друге стране, ђакони њих нису причешћивали напросто како би им удијелили св. Тајну, као да је Црква напросто дистрибутер Тајни, која свима индивидуално чини св. Тајне доступним. Разлог је био  тај да се сачува њихово јединство са заједницом од које их је на неко вријеме одвојила болест. Примање дарова из Евхаристије такве није ујединило само са Христом, као да је посриједи био неки духовни витамин који је по себи дјелатан и када је одвојен од сабрања. Евхаристија коју су из ђаконових руку примали уједињавала их је са заједницом у којој је она служена. Другачије речено, сједињавала их је са Христом који је себе пројавио у сабрању вјерних. Евхаристија тиме објављује централним значај Црквенога окупљања.   Ово је једна од  лекција коју нам нуди COVID 19. Док постојећа криза траје, постимо од сабрања на исти начин као што постимо од одређене хране у периоду Великог Поста. Као што правила поста повећавају наш апетит у односу на оно што не једемо, и након четрдесет дана поста од меса и млијечних производа радујемо се што ћемо се свим тим почастити на Пасху, када се Велики Пост оконча. Пропуштамо, дакле, да једемо ове врсте хране и осјећамо ревност уздржавајући се.   На исти начин, сада очекујемо да се наново саберемо када криза буде превазиђена, тако што  ћемо ревносно гајити осјећај да нам Евхаристија недостаје. Не недостаје нам напросто само примање Причешћа, већ нам недостаје и да се видимо са пријатељима. Уколико подвиг поста чини (барем у мом случају) чак и Мекдоналдсове хамбургере примамљивим, можда ће подвиг пропуштања одласка у Цркву, то Сабрање учинити примамљивим у очима неких наших парохијана који су раније налазили да је то тежак задатак.   У међувремену, настављамо са постом, постећи од Евхаристије и црквеног сабрања. Хајде да у том периоду апстиненције узрастемо ближе Христу кроз усрдну молитву и дозволимо да она изоштри наш апетит према Евхаристији. Захваљујући Корона вирусу, можда никада више недјељну Литургију нећемо узимати здраво за готово.   Превод:   братство Саборне цркве, Требиње     Извор: Епархија захумско-херцегвачка и приморска
    • Од Милан Ракић,
      Четири тома књиге "Православна вера", аутора протојереја Томаса Хопка (1939-2015), некадашњег декана Академије Светог Владимира у Њујорку, представља незаобилазну литературу за све оне који се тек упознају са Православљем. Писана разумљивим и свима приступачним речником, ова књига (у 4 тома) је и препоручена литература за кандидате за упис на Православни Богословски факултет.
      Друга књига, "О богослужењу", има пет делова: храм, богослужбене одежде и символи; свете тајне; дневни круг богослужења; црквена година са постовима и празницима; Света Литургија.
    • Од Милан Ракић,
      Четири тома књиге "Православна вера", аутора протојереја Томаса Хопка (1939-2015), некадашњег декана Академије Светог Владимира у Њујорку, представља незаобилазну литературу за све оне који се тек упознају са Православљем. Писана разумљивим и свима приступачним речником, ова књига (у 4 тома) је и препоручена литература за кандидате за упис на Православни Богословски факултет.
      Трећа књига, "О Библији и историји Цркве", има део о садржају и тумачењу Библије, као и део о историји Цркве, са указивањем на главне богословске, литургијске и духовне токове кроз векове.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...