Jump to content
Aristotel

Православна порука, мисао дана....

Recommended Posts


Исус је био снисходљив према људским слабостима, није се гнушао дружења са блудницама (Лк. 7:36–5 и прељубницама (Јн. 8:3–11), јео је са митарима и грешницима (Мт. 9:11; Мк. 2:16). Али ка фарисејима он је био непоштедан, жестоко их је изобличавао за лицимерство, називајући их «породом аспидиним», «вођи слијепи», упоређујући их са погребним пећинама, «који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте» (Мт. 23:13–27)

 

МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

" Vec duze vreme me prati misao o zahvalnosti i blagodarnosti. Mi uglavnom kad idemo u crkvu mi samo nesto trazimo od Boga, daj mi ovo, daj mi ono, a zaboravimo da zablagodarimo za to sto imamo. Kada bi se probudili sa onim za sta smo juce Bogu zablagodarili, sa koliko bi se stvari probudili? I onda vidite koliko je Bog blagodaran prema nama gresnima. Mi se budimo sa svim onim sto smo juce imali i opet smo nezadovoljni. Ne blagodarimo za svoje bliznje, za stvari koje imamo za ljubav koju Bog nam daje, a on nam opet ostavlja sve sto imamo i uvek nam daje jos. Mi zaboravljamo da je molitva ustvari Evharistija - sto na Grckom znaci zahvalnost - Blagodarenje, vec na molitvu gledamo kao na trazenje ili zahtevanje. Tako da draga braco i sestre pre nego sto legnete zablagodarite Gospodu za sve sto nam je danas dao i za sve sto nas sutra ceka. "

Iz vecerasnje besede oca @Иван Ц.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 58 минута, Flojd рече

" Vec duze vreme me prati misao o zahvalnosti i blagodarnosti. Mi uglavnom kad idemo u crkvu mi samo nesto trazimo od Boga, daj mi ovo, daj mi ono, a zaboravimo da zablagodarimo za to sto imamo. Kada bi se probudili sa onim za sta smo juce Bogu zablagodarili, sa koliko bi se stvari probudili? I onda vidite koliko je Bog blagodaran prema nama gresnima. Mi se budimo sa svim onim sto smo juce imali i opet smo nezadovoljni. Ne blagodarimo za svoje bliznje, za stvari koje imamo za ljubav koju Bog nam daje, a on nam opet ostavlja sve sto imamo i uvek nam daje jos. Mi zaboravljamo da je molitva ustvari Evharistija - sto na Grckom znaci zahvalnost - Blagodarenje, vec na molitvu gledamo kao na trazenje ili zahtevanje. Tako da draga braco i sestre pre nego sto legnete zablagodarite Gospodu za sve sto nam je danas dao i za sve sto nas sutra ceka. "

Iz vecerasnje besede oca @Иван Ц.

Најбоље је када човек животом благодари,не само речима.Уобичајено су људи много јаки на речима,а слаби на делима.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 37 минута, Нифада рече

Најбоље је када човек животом благодари,не само речима.Уобичајено су људи много јаки на речима,а слаби на делима.

najgori su kukatori koji nonstop samo kukaju, sta god da imaju i da im se da, nikad srecni i zadovoljni, jako malo ima ljudi(i u crkvi i van crkve)koji su zahvalni i blagodarni sa onim sto imaju

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Sofija_ рече

najgori su kukatori koji nonstop samo kukaju, sta god da imaju i da im se da, nikad srecni i zadovoljni, jako malo ima ljudi(i u crkvi i van crkve)koji su zahvalni i blagodarni sa onim sto imaju

Различити су примери.Имаш оне који су срећни али критикују,значи не кукају,аргументовано образлажу,не кукају.Постоје и они који су некоректни према другима,или неко страда због њих,па им одговара да се ћути и буде задовољан под плаштом неког пожељног смирења,а све да се неки не би осетили прозваним.Вероватно постоје и они који се жале без разлога.:mahmah:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

sv. Irinej (202): »Ne trebajući nikoga, Riječju je sazdao sve i učinio, ne trebajući ni anđela kao pomoćnika za ono, što nastaje ...To je naime vlastitost Božje nadmašnosti (supereminentiae), da ne treba drugih sredstava za stvaranje onoga, što nastaje: vlastita njegova Riječ jest i prikladna i dovoljna za oblikovanje svega«  (Adv.haeres. 1, 2, 1;)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Посланица Светог Апостола Павла Ефесцима, зачало 225 (4,14-19)

 

14. Да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду; 15. него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава - Христос. 16. Од кога све тело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мери сваког појединог члана, чини да тело расте на изграђивање самога себе у љубави. 17. Ово, дакле, говорим и сведочим у Господу да више не живите као што живе и остали незнабошци у празноумљу свом, 18. помрачених мисли, отуђени од живота Божијега због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога. 19. Они отупевши предадоше себе разузданости, па чине сваку нечистоту с похлепом.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Демонски напади

Због пет разлога, говоре, Бог допушта да будемо нападани од демона. Први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други – да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи – да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти – да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (Пс 139,22); и пети поврх свих – да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу Онога који нам је помогао.“ (Свети Максим Исповедник

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
73495376_135499247746043_362126814481272
M.FACEBOOK.COM

SVETI KIRIJAK OTŠELNIK - MIHOLJDAN Rođen u Korintu od roditelja Jovana i...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

22. Ne treba znatiželjno ispitivati dubinu vere.
Onaj ko ispituje dubinu vere biva zapljuskivan talasima pomisli. Onaj, pak, ko je sagledava sa prostosrdačnim raspoloženjem ima nasladu u slatkoj unutrašnjoj tišini.
Kao voda zaborava, dubina vere ne trpi da je gledaju, ili da je razmatraju radoznalim pomislima. Plovimo po tim vodama u prostoti uma kako bismo dospeli u pristanište volje Božije.

Blaženi Dijadoh, episkop fotički

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Зна ли неко како се решава овај проблем?
      Јавио ми се проблем са слањем смс порука, чак не и ка свим бројевима, него онако, насумично... не може да се пошаље смс...
      Има ли неко идеју како се то решава?
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто?     – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим.   – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао.   На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.   Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају!   Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!!     Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада?   Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не).   Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!!       Извор: Ин4с
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто?     – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим.   – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао.   На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.   Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају!   Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!!     Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада?   Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не).   Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!!       Извор: Ин4с
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У наставку вам доносимо ауторски есеј свештеника Православне Цркве Америке, о. Лоренса Фарлија. Ситуација о којој о. Лоренс говори свакако је нешто другачија од оне у нашој Епархији. За разлику од његове црквене заједнице у Канади, и даље смо у прилици да служимо Свету Литургију, премда не уз присуство вјерног народа. Међутим, и ова наша ситуација у којој се „два или три сабирају“ у име Христово служећи Свету Евхаристију, након чега се вјерни причешћују, представља изузетак од уобичајеног правила. О томе како из оваквих ванредних ситуација можемо да извучемо важне поуке за наш хришћански живот говори овај текст који препоручујемо Вашој пажњи.     Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори  тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем  за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања,  одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве. Због тога су наши епископи, свакако нерадо, одлучили да за сада затворе храмове како би сарађивали са властима и били добри грађани, будући да чак и када дезинфекујемо зидове, столове, столице и иконе, напросто не може да се задржи довољна удаљеност међу вјерницима.   Ово питање  се, наравно, тиче љубави према ближњима. И у случају када неко не брине за сопствено здравље он жели да избјегне могућност да угрози здравље другога. Просто речено, „имај повјерење у Бога“, није одговор. На више мјеста заповијеђено нам је да слушамо секуларне власти које је Бог поставио над нама (Мт 22, 21; Рим 13, 1-2; 1Петр 2, 13-15). Божанским примјером смо такође поучени да не скачемо са крила храма, уздајући се да ће нас Бог прихватити и спасти нас од посљедица наше глупости. Бог нам је свима дао мозак, и очекује да га држимо прикопчаног и укљученог.   Ова садашња криза учи нас мноштву важних лекција, чак и мимо оне да треба да будемо послушни секуларним властима и својим епископима. Учи нас важности усрдне молитве. Поучава нас врлинама стрпљења и истрајности. И на крају, поучава нас важности Цркве и њеној истинској природи, а то је заједница.   Већ смо уочили да привремена одвојеност од црквене заједнице може да послужи као дјелотворна великопосна дисциплина. Ова одвојеност од заједнице Цркве је ефективна дисциплина управо стога што је привремена и несвакидашња.  Она то бива на исти начин као и друге врсте великопосног уздржања, као што је рецимо уздржање од меса дјелотворна пракса баш зато што је уобичајено да се од меса не уздржавамо. (Претпостављам да вегани налазе додатне начине да испуне форме великопосног уздржања). Раздвајање од наших пријатеља из парохије на богослужењима је, у овом случају, одлика поста баш зато што се у већини недеља налазимо у њиховој близини. Постоји јасна разлика између наше тренутне праксе и норми по којима би ту праксу претворили у правило.   Уочавамо да примање свете Евхаристије не може разборито бити одвојено од нашег заједничког сабрања као Цркве. Заиста, и сама ријеч „Црква“ – ekklesia на грчком – значи „сабрање“. Сваки хришћанин појединачно бива прибројан недељном сабрању Цркве, и резултат овога дјела је сабрање, заједница, ekklesia, Црква. Христос је обећао да ће бити међу својим народом када се они сабирају на овакав начин, чак и у случају да је то сабрање веома мало, састављено само од двојице или тројице (Мт 18,20). Ово чини  Цркву Тијелом Христовим – Христос је дакле присутан у овом сабрању и кроз њега, као што и дјелâ кроз њега на исти начин на који смо ми присутни у своме тијелу и кроз њега, а кроз њега и дјеламо.   Евхаристија подразумијева ово сабрање, и одржава га. Свети ап. Павле учи да када хришћани појединачно примају евхаристијски Хљеб, они се изнова присаједињују Христу у Његовом Тијелу. На овај начин Црква сваке недјеље бива реконституисана на Евхаристији. Ријечима апостола Павла: „јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Другим ријечима, постајемо једно Тијело Христово будући да дијелимо један евхаристијски Хљеб. Евхаристија је оно што хришћани чине када се заједно окупе у Име Господње, те служење Евхаристије претпоставља претходно сабрање.   Из овог разлога нико Евхаристију не може служити сам. Свештеник не може да служи Евхаристију сам за себе, јер Евхаристија подразумијева окупљање свих вјерних, па макар то значило окупљање не више од двоје или троје људи. Из истог разлога нико сам за себе не може примити Евхаристију уз помоћ ТВ пријемника. Сјећам се дана своје младости када сам гледао на телевизији Рекса Хумбарда који је себе називао „ваш ТВ парох“. Понекад би обављао службу Причешћа у својој телевизијској емисији позивајући оне који су код својих кућа да се причесте заједно с њим узимајући комадић хљеба и гутљај вина (заправо, радило се о соку од грожђа), сви у исто вријеме. Они нису тиме били дио Цркве нити сабрања зато што у ствари и нису били то – сабрање. Гледање телевизије код куће није окупљање, већ напросто сједење и гледање. Бити дио јутарње ekklesia подразумијева да такав мора напустити свој дом и доћи на окупљање. То ова ријеч значи.   Како да се, у том случају, односимо према древној пракси (поменутој од стране св. Јустина мученика у 67. гл. његове Апологије) по којој ђакон носи Евхаристију онима који у недјељно јутро нису присутни на сабрању? Ово је изузетак који потврђује правило. Они који нису присутни нису изостали зато што су одлучили да спавају или што држе да је сабрање неприлично. Са друге стране, ђакони њих нису причешћивали напросто како би им удијелили св. Тајну, као да је Црква напросто дистрибутер Тајни, која свима индивидуално чини св. Тајне доступним. Разлог је био  тај да се сачува њихово јединство са заједницом од које их је на неко вријеме одвојила болест. Примање дарова из Евхаристије такве није ујединило само са Христом, као да је посриједи био неки духовни витамин који је по себи дјелатан и када је одвојен од сабрања. Евхаристија коју су из ђаконових руку примали уједињавала их је са заједницом у којој је она служена. Другачије речено, сједињавала их је са Христом који је себе пројавио у сабрању вјерних. Евхаристија тиме објављује централним значај Црквенога окупљања.   Ово је једна од  лекција коју нам нуди COVID 19. Док постојећа криза траје, постимо од сабрања на исти начин као што постимо од одређене хране у периоду Великог Поста. Као што правила поста повећавају наш апетит у односу на оно што не једемо, и након четрдесет дана поста од меса и млијечних производа радујемо се што ћемо се свим тим почастити на Пасху, када се Велики Пост оконча. Пропуштамо, дакле, да једемо ове врсте хране и осјећамо ревност уздржавајући се.   На исти начин, сада очекујемо да се наново саберемо када криза буде превазиђена, тако што  ћемо ревносно гајити осјећај да нам Евхаристија недостаје. Не недостаје нам напросто само примање Причешћа, већ нам недостаје и да се видимо са пријатељима. Уколико подвиг поста чини (барем у мом случају) чак и Мекдоналдсове хамбургере примамљивим, можда ће подвиг пропуштања одласка у Цркву, то Сабрање учинити примамљивим у очима неких наших парохијана који су раније налазили да је то тежак задатак.   У међувремену, настављамо са постом, постећи од Евхаристије и црквеног сабрања. Хајде да у том периоду апстиненције узрастемо ближе Христу кроз усрдну молитву и дозволимо да она изоштри наш апетит према Евхаристији. Захваљујући Корона вирусу, можда никада више недјељну Литургију нећемо узимати здраво за готово.   Превод:   братство Саборне цркве, Требиње     Извор: Епархија захумско-херцегвачка и приморска
    • Од Милан Ракић,
      Четири тома књиге "Православна вера", аутора протојереја Томаса Хопка (1939-2015), некадашњег декана Академије Светог Владимира у Њујорку, представља незаобилазну литературу за све оне који се тек упознају са Православљем. Писана разумљивим и свима приступачним речником, ова књига (у 4 тома) је и препоручена литература за кандидате за упис на Православни Богословски факултет.
      Друга књига, "О богослужењу", има пет делова: храм, богослужбене одежде и символи; свете тајне; дневни круг богослужења; црквена година са постовима и празницима; Света Литургија.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...