Jump to content
Aristotel

Православна порука, мисао дана....

Recommended Posts

Уздржљиви не тугује што није добио храну, нити целомудрени што није задовољио срамну похоту, нити кротки што није успео да се освети, нити смирени што је лишен људске славе, нити несреброљубиви што је претрпео губитак. Они су у потпуности угасили у себи све такве жеље, и зато и не осећају тугу, јер бестрасног не мучи туга, као што се стрела не дотиче онога ко има на себи оклоп.

Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.

Св. Нил Синајски

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Ми смо Хришћани да би живели хришћански, а не да би причали о православној теологији и о православним догмама.
Све то зна и ђаво."

Монах Никон Светогорац

Share this post


Link to post
Share on other sites

Грешите ако мислите да Лао Це и Конфучије, Буда и Заратустра, нису имали значаја за хришћанство. На несрећу, садашње хришћанство је њих изгубило али, надам се, не заувек. У наше време постоји велики интерес за проучавање источне мудрости. И ја се надам да ће ускоро хришћанство опет открити какве су дарове мудраци са Истока донели Христу.

 

Св. Владика Николај

Share this post


Link to post
Share on other sites

“Хоћу ли вам рећи због чега се у нама јавља то осећање узнемирујуће забринутости, та болна сумња око спасења душе? Због тога што ми сматрамо да ћемо спасити сами себе, мислимо да једино својим напоримо можемо да достигнемо Царство Небеско, да једино за своја дела треба да задобијемо вечно блаженство. Тако размишљамо и по свом животу, по својим делима видимо, осећамо, схватамо да смо далеко од свога спасења, да смо недостојни Царства Небеског и да нисмо спремни, нисмо способни за вечно блаженство и схватајући то ми се патимо, узнемиравамо, обеспокојавамо. Онај који се нада на себе, а не на Бога, никада ни у чему не може бити спокојан.... Дакле, старајте се да живите по учењу Свете Православне Цркве, радите свој посао, трудите се ради спасења и не бојте се, не падајте у униније, очекујући спасење од Исуса Христа, Сина Божјег, од Његове помоћи, од Његовог помиловања. Не бој се хришћанине, не бој се, само веруј у Исуса Христа и биће спасена душа твоја. Амин.” -Протојереј Родион Путјатин

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Десило ми се једном да је код ћивота Светог Василија ушао један момак, онако - у папучама и шортсу, и носи једну лименку са Фантом. И пошто ја сад имам неко настројење да одма' заведем неки ред тамо - као свештеник, ја га гледам и кажем: 'Не могу да вјерујем да чоек носи лименку са Фантом и иде право на ћивот Светог Василија Острошког?!' Али, кажем себи - 'ајде, нећу ништа да му причам; 'ајде да сад не правимо свађу... па, ако баш крене ону лименку да стави, Боже опрости, на ћивот - онда ћу да реагујем.Он иде с оном лименком, долази до мене... е сад, пазите - ја му не причам ништа, али у себи говорим следеће ствари:'Магарче један, је л' им'о ико да те научи како се улази у цркву?! Па, је ли могуће да не знаш да не треба та лименка да се уноси код мошти Светог Василија?! Па, ђе ти је памет!? Јеси ли глуп, јеси ли луд...', ја то све у себи говорим о томе момку.Он је пришао... е, да ли је он сад осјетио шта му ја причам у своме срцу, окренуо се и каже: 'Оче, је ли вруће?' Ја кажем: 'Па, јест'...' Каже он: 'Ево мало сока да се освјежите.' Ето како срце ради, како душа ради... а све ти се чини ти то радиш из највеће побожности: он је грешник, он носи лименку, ја сам свештеник, ја га осуђујем - и то с правом! Погледајте како може човек да се превари! У суштини, Христос каже: 'Не судите, да вам се не суди.' Немојте никога да осуђујете."

(о.Гојко Перовић)

https://www.facebook.com/profile.php?id=100015634633707&

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном пути никада не срести живога Христа Спаситеља… Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави… Истину треба волети не зато што је она корисна и утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да бисмо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво.“

  Г. Флоровски

Share this post


Link to post
Share on other sites

Srela su se tri čoveka: jedan iz prošlosti, drugi iz sadašnjosti i treći iz budućnosti. Čovek iz sadašnjosti je zamolio čoveka iz prošlosti: „povedi me sa sobom u prošlost, veoma želim da poživim tamo“. Ovaj mu odgovori: „Ako te povedem sa sobom u prošlost, ti više ne možeš živeti u sadašnjosti“. Tada se čovek iz sadašnjosti obratio čoveku iz budućnosti: „Povedi me u budućnost“. – „Ako vidiš budućnost, - odgovori on, - onda više ne možeš živeti u sadašnjosti“. – „Zašto mi govorite jedno te isto, ipak ste vi oba iz raznog vremena?“ – pitao je predstavnik sadašnjosti.

 

„Ukoliko poživiš u prošlosti, onda će ti se sadašnje vreme činiti potpunim mrakom. Razočaravši se u njega, više nećeš želeti tamo da živiš“, - s simpatijom mu odgovori gost iz prošlosti. „Tada mi objasni, poslaniče iz budućnosti, zašto ti nećeš da mi pokažeš svoje vreme?“ – pitao je trećeg sagovornika čovek iz sadašnjosti.

 

„Ukoliko ti pokažem budućnost, - s velikom tugom je odgovorio on, - od strašnog prizora, koji će se pojaviti pred tobom, pašćeš u očajanje i, takođe, nećeš više moći da živiš u svom vremenu“. – „Dobro, onda je bolje da ostanem u svom vremenu, - uzdahnuo je čovek iz sadašnjosti. – Zasada, ja još uvek mogu u njemu da živim...“ 

 

Monah Simeon Atonski

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Дете моје, тај плод мира који тражите добићете ако покушате да друге гледате као свете, као анђеле. Кад код других видите грешке, посебно код свог Старца, знајте да је ваш духовни живот у паду, да сте покорени и то тражи онда много покајања и сопствене жртве. Кад видим и судим својој браћи, знам да не идем добрим путем…Морам да верујем да је сваки брат добар и свет, а да сам ја најгори. У било ком неспоразуму ја треба да принесем покајање и да будем у миру са другима и тако ће самном бити милост Божија. Никада се нећу причестити Светим тајнама ако имам нешто против брата или не разговарам са њим.“ 
Старац Јефрем Катунакијски

Share this post


Link to post
Share on other sites

Протојереј Родион Путјатин: НЕ БОЈ СЕ, САМО ВЕРУЈ (Лк. 8, 50)

Многи од вас, браћо и сестре се видљиво брину о угађању Богу и спасењеу своје душе: моле се у својм домовима, долазе у Цркву, посте, поштују правила Цркве, исповедају се и причешћују Телом и Крвљу Христовом, краће, труде се да живе по учењу Православне Цркве. Они се међутим ипак често боје, узнемиравају, муче имајући мисао да они не чине ништа што је угодно Богу, да се ни на који начин неће спасити; боје се толико да чак долазе до унинија, до тога да напусте пут спасења.

Немојте се чудити када Вам кажем да такво неспокојно, узнемирено, болно стање вашег духа тешко да је угодно Богу. Наш Бог је безгранична љубав, бесконачна доброта; у Њему је бездан милосрђа, неисцрпна пучина милости. Њему је угодно све што чинимо ради Њега, прихвата све што Му приносимо, памти сваку реч, речену о њему, памти сваку мисао уперену на Њега, памти сваку сузу, проливену ради Њега, памти кап такве наше сузе. Њему је угодно и када му кажемо: “Господе! Ништа ради Тебе не чиним, ништа ти не приностим, а ништа ти и не могу принети. Човек сам грешан, слаб, ништ, бедан”. Зашто се патимо, узнемирујући се око тога како да спасемо душу, када чинимо оно што је Бог заповедио да чинимо ради нашег спасења?

Хоћу ли вам рећи због чега се у нама јавља то осећање узнемирујуће забринутости, та болна сумња око спасења душе? Због тога што ми сматрамо да ћемо спасити сами себе, мислимо да једино својим напоримо можемо да достигнемо Царство Небеско, да једино за своја дела треба да задобијемо вечно блаженство. Тако размишљамо и по свом животу, по својим делима видимо, осећамо, схватамо да смо далеко од свога спасења, да смо недостојни Царства Небеског и да нисмо спремни, нисмо способни за вечно блаженство и схватајући то ми се патимо, узнемиравамо, обеспокојавамо. Онај који се нада на себе, а не на Бога, никада ни у чему не може бити спокојан.

Не, не надајте се на себе, на своје снаге и напоре у делу свога спасења, већ на Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа, не Његову помоћ, на Његово помиловање. Наша је ствар да радимо оно нашта смо позвани, да се трудимо ради нашег спасења, а спасити нас може једино он, Господ наш Исус Христос. Након овога, чему се патити до раслабљености, узнемиравати се до унинија због тога да ли ћемо се спасити, када ово у потпуности зависи од Исуса Христа? Па зар и Исус Христос не може, зар је немоћан да нас спасе? И зар он мање од нас мисли и брине се о нашем спасењу? Он је са неба слишао ради нашег спасења, крв је Своју пролио на крсту ради нашег спасења. И сада на небу, седећи са десне стране Бога Оца, за шта се заступа пред Својим Небеским Оцем? За наше спасење. Зашто се поред таквог Заступника нашег спасења, зашто се патити до раслабљености, зашто се узнемиравати до унинија о своме спасењу?

Дакле, старајте се да живите по учењу Свете Православне Цркве, радите свој посао, трудите се ради спасења и не бојте се, не падајте у униније, очекујући спасење од Исуса Христа, Сина Божјег, од Његове помоћи, од Његовог помиловања. Не бој се хришћанине, не бој се, само веруј у Исуса Христа и биће спасена душа твоја. Амин.

 

http://manastirpodmaine.org

Share this post


Link to post
Share on other sites

протојереј Ајексеј Тимаков: ИЗГУБЉЕНА РАДОСТ ОЦРКОВЉЕНОСТИ

„Створио си нас ради Себе, Господе и пашти се срце наше, док се не успокоји у Теби“ (бл. Августин, Исповести)

УЦркву су свагда долазили и долазиће људи за које је улазак у храм тежак и често несхватљив корак, зато што је ово прво искуство у њиховом животу, повезано са за њих непознатим стајањем пред лицем Божјим. У наше је време ово нарочито актуелно, јер је у великој мери прекинута нит преношења вере кроз поколења, али није у потпуности изгубљена тежња за истинским духовним животом. И од тога какав ће одговор човек задобити унутар црквених зидова, често зависи, хоће ли он остати тамо или не. Православни се живот гради на молитви, Јеванђељу и учешћу верујућих у Светотајинском животу Цркве. За савременог човека је веома неопходно да усвоји то да је молитва дисање, Јеванђеље – жива вода, исповест – бања, а причешће – храна за душу. Уколико не угради у темеље својих животних принципа то да духовни живот, у крајњој мери, није нимало мање важан него телесни, неће моћи да се истргне из шапа „овога света“ које га обавијају попут хоботнице и заувек ће остати са опредељењем које заиста понижава људско достојанство: члан потрошачког друштва. У Цркви је све прожето смислом. Усвајање овога смисла разумевањем језика Цркве јесте један од најважнијих задатака човека који улази у храм и који са своје стране мора да уложи не мали напор.

Али уколико човек не пронађе одговоре на своја питања, он може отићи, саблазнивши се оскудношћу мисли људи из Цркве. И, следствено, они који прихватају нове људе који прелазе преко црквеног прага имају одговорност: отварати ризнице Цркве, скривене од „овога света“. Задатак постаје двоструко сложенији због тога што новопридошли не разуме језик Цркве и овај му се језик може учинити туђ и неприхватљив, те га може одбацити. А „језик овога света“ лако може да профанизује све што Црква брижно чува, као драгоценост. Зато увек настају покушаји превода језика Цркве, на језик света, што уствари представља катихезацију, која поставља задатак да не одбаци и да не профанизује, и самим тим да не постане извор саблазни за оне који желе да уђу…

 

чланак

Share this post


Link to post
Share on other sites

Идете од светиње до светиње. 
Тражите савет од духовника на све стране, прочитали сте толике књиге.
А мира у себи немате... 
Нећете га ни имати јер мир нећете добити ни од светиње, ни од духовника ни од прочитаних књига.
Мир ћете наћи тек када се ослободите у вама оног што је противно Богу.
А ви бежите од тога уместо да се суочите са тим.

Отац Јован Лешјански

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав.
Архимандрит Андреј Конанос

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                                               Bulgakov: The Holy Ghost and the Blessed Mother

 
                                                                                                           Soph.jpg
 
I have been reading in Bulgakov's contraversial works on Divine Wisdom, and the following quotation stood out for me as expressing especially well part of his theological position concerning the Blessed Mother Mary and the person and work of the Holy Ghost:
 
The veneration of our Lady in Orthodoxy is such that those outside may well ask the question, Is not this frankly exaggerated? Does it not introduce into Christian doctrine the figure of a goddess? Such a misapprehension may be dissipated by the simple consideration that our Lady, however exalted may be the honour paid her, is not divine, is not even theandric. Her human nature and personality subsist in spite of her complete deification.  Though she, upon whom the Holy Ghost reposes, is therefore spirit-beraing, yet for all that she remains a woman, however fully deified. The Holy Ghost is not personally incarnate like the Son. In conformity with his personal nature he blesses, sanctifies, penetrates, and vivifies, and that is all. And yet his fullest and loftiest manifestation is nevertheless effected in the spirit-bearing "blessed" Virgin Mary. She is, in personal form, the human likeness of the Holy Ghost. Through her, with her human form become entirely transparent to the Holy Ghost, we have a manifestation and, as it were, a personal revelation of him. 
 
The person of the Holy Ghost remains hidden from us even in his descent at Pentecost, which conferred immediately only the gifts of the Spirit. But there is a human person to whom it is given to manifest the Holy Ghost himself, and that is the most holy Virgin, Mary, the heart of the Church. And yet this manifestation of the Holy Ghost—let us emphasise the fact that it is precisely a manifestation, not an incarnation—remains for us in this life beyond our understanding.
 
Father Sergei Bulgakov
The Wisdom of God: A Brief Summary of Sophiology
Excerpted from 'The Veneration of Our Lady'
Williams and Norgate, Ltd.
London, 1937

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови.
      Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај.
      Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква.
      Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.
    • Од Dominika,
      Великопосна посланица
      Његовог Блаженства Саве
      Митрополита Варшаве и целе Пољске
      Света Четиридесетница 2019 године

      Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре!
      Отвори ми врата покајања, Живодавче…
      Ове речи о покајању чујемо у нашим храмовима у четири недеље припремајуће нас за Велики Пост, и такође у пет недеља за време поста. На такав начин Света Црква усмерава наше мисли и осећаје према радосној реализацији пута, који води к’ празновању Свете Пасхе – Васкрсења нашег Господа, Исуса Христа.
      Господ је учинио нас достојнима такође и у 2019 године ступити у благословено време и спасоносне дане Великог Поста – Свете Четиридесетнице.
      Света Четиридесетница је време духовног пролећа, духовног препорада, истрајне молитве и духовних подвига. Сада се јавило време врлина (…) приђите да постимо, да донесемо сузе, нежност и милост, вапијући: „Згрешили смо више, него има морског песка, али прости свима нама, Спаситељу, да добијемо неуништив венац. (подобен Сиропусне Седмице).
      „Пост је дело Божије, то је слика живота и врлина” – тако каже св. Симеон Нови Богослов, пошто је већ у Старом Завету имао велики значај. Свети пророк Захарија каже: Нека пост (…) преобрази се за народ Јуде у радост, весеље и пријатан празник (За 8,19). Пост је био обавезан и за појединачног човека, и за целу заједницу.
      Постио је Исус Христос, постили су апостоли, пророци, праведни. Постила је Мајка Божија, свети мужеви и жене. Постио је сваки верујући човек. Пост се односи на све, пост чисти и лечи. Пост то је напор да се уздржи од јела, непотребних речи и пожуда; служи побожности човека и спасењу његовом.
      Света Црква зове: „Браћо, нека постимо телесно и духовно, нека развежемо сваку везу неправде… Дајмо хлеб гладнима… Да примимо велику милост од Христа Бога.”
      Савремени свет не дочекује пост и не разуме га. Неки покашавају, да га ликвидирају. А уз то иде поткоповање користи потичућих из њега. Људи траже друге начине да нађу унутрашњи мир. Човек покушава, да реши своје животне проблем изван Бога, заборављајући, да је Христос источник сваког добра. Ја сам Пут, и Истина, и Живот (Ј 14,6) и познаћете истину, а истина ослободиће вас (Ј 8,32).
      Православни верник увек треба да покушава да разуме факт, да је покајање дато човеку из натуре (натурално). Покајање веже земљу са небом; то је лествица вазнесења човека на небеса, чисти, избељује сваки грех.
      Уочи Великог Поста Света Црква позива нас на узајемно опроштење грехова. Тај дан зове се Недељом Праштања.
      Свето Јеванђеље тог дана каже: Ако праштате људима њихове преступе, то ваш Отац небески ће вама опростити. Ипак ако не праштате људима њихове преступе, то ваш Отац неће опростити ваше преступе. (Мт 6,14-15).
      У том смислу поучна је молитва св. Григорија Ниског: „Мој Оче Небески, испунио сам то, што си ми препороучио, да учиним. Опростио сам све грехе и увреде, а прибегавајући до Тебе у мојом покајању надам се, да у сагласности са Твоијм обећањем опростићеш мени безбројне грехе“. Блажени Аугустин додаје „Ако те је лоша особа увредила, опрости њој, пошто ако нећеш опростити, онда ће већ бити двоје лоших људи“. То је пут, којим православни верник улази у Свети Велики Пост.
      Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре!
      Сагласно са нашом црквеном праксом, уочи Светог Великог Поста 2019 молим све Вас у имену својом, свештенства и монаштва, да опростите наше грехе направљене чином, мислима и свима чулима. Опростите нама, грешним!
      Господе! Ојачај наше духовне и телесне снаге, и допусти да „у добром рату ратујемо, трку завршимо, веру одржимо” (види 2 Тм 4,7) да постанемо „победници греха и без осуђења поклонимо се светом Христовом Васкрсењу”.

      Божијом милошћу покоран
      + Сава
      Митрополит Варшаве и целе Пољске

      Извор; превод pouke.org
    • Од Логос,
      Осамнаестог фебруара 2019. одржано је ванредно засједање Свештеног синода Кипарске православне цркве под предсједавањем Блажењејшег Архиепископа кипарског Хризостома II на којем је размотрено „украјинско црквено питање“, преноси Информационо-просветитељски одјел УПЦ позивајући се на грчку информативни портал romfea.gr.     У својој одлуци архијереји Свештеног синода Кипарске цркве су запазили да иако је „намјера Константинопољског патријархата да додијели Украјини аутокефалију била диктирана жељом за помирењем и јединством, то није постигнуто“.   Кипарска црква позвала је Константинопољски патријархат на Свеправославни сабор или на Сабор предстојатеља, наглашавајући да је једно од главних питања, које је неопходно ријешити,ништавност хиротонија извршених у расколу због тога да се „умири свијест вјерних“.   „Двомиленијумски опит Кипарке цркве, а такође и читаве Православне цркве, даје нам основану сумњу у могућност признавања накнадних хиротонија забрањених, одлучених и анатемисаних епископа. Забрану, одлучење и анатему неколицини лица која су иницијатори украјинске кризе признају сви православни“, посебно се истиче у шестој тачки саопштења.   Притом, Кипарска црква је спремна да буде нека врста посредника у том питању. „Кипарска црква стоји на располагању свима заинтересованима за помирење Цркве „коју је Господ искупио Својом Крвљу“, преноси romfea став кипарског Синода.   Коментаришући дате одлуке, замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза УПЦ протојереј Николај Данилевич примијетио је да оне фактички значе то да „Кипарска црква није спремна и да неће  да призна тзв. ПЦУ у том статусу. Разлог: ништавност свештеничких и епископских хиротонија у тзв. ПЦУ и одсуство црквеног јединства у Украјини. Сходно томе, тзв. ПЦУ није ни поменута у тексту одлуке, али употребљени аргументи не остављају сумњу шта се има у виду“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свети Архијерејски Сабор Православне Цркве у Америци (OCA) упутио је архипастирску посланицу 28. јануара 2019. по питању украјинске кризе. Посланица, коју су потписали Његово Блаженство митрополит свеамерички и канадски Тихон и други чланови Сабора, жели да пружи свештенству и вернима упуство о томе како да се опходе с питањима са којим се суочавају њихове парохије у Северној Америци, при том истичући да пре свега пате украјински православни верници и да су им потребне молитве.
      Архијерји се залажу за свеправославно решење проблема и изражавају наду да ће тај процес започети патријарх Вартоломеј. Са своје стране Сабор одбацује признање украјинске шизматичке Цркве и наставља да и даље признаје једину канонску Цркву на чијем челу је Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије.
      Чланови Сабора изражавају „дубоко жаљење и узнемирење“ због новонасталих проблема, нарочито због прекида општења у евхаристији, као и „наду и ватрену молитву“ како би се нашао пут ка успостављању заједништва. Архијереји ће и даље одржавати општење са свима помесним православним Црквама и истичу да ће одржавати општење са свим канонским православним јурисдикцијама Америке, а да по специфичним питањима саслуживања њихових свештеника буде упознат надлежни архијереј.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије.
      Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву.
      Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен.
      Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности.
      У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском.
      Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије.
      Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка).
      После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни.
      На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима.
       
      јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка
       
      Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...