Jump to content

Recommended Posts

ОТАЦ СЕРГИЈ КРУГЛОВ
Победа Православља... Христос је дошао, не да уништи ,,нечисте'', већ да спасе све...

Успостављајући празник Победе Православља Црква потврђује: Јерес је ,,избор'' онога што је, у људском погледу, ,,једноставније'' од живог, сложеног и обимног хришћанства – рањава и обескрвљује га, чупа комаде из једног Тела Христовог. Чин Победе Православља није покушај ,,избацити сувишне и оградити се огромним зидинама'', као што чине сами ти ,,неразумни'', не. Такав метод јесте управо метод јеретика разних врста. Чин Победе Православља сведочи: Христос је дошао, не да уништи ,,нечисте'', већ да спасе све. Не одбацује свет успостављањем овог чина, већ слави Бога који је овај свет створио и спасао га од зла.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Главна ствар је да, у средишту читавог нашег духовног живота, на првом, главном месту, буде Господ Исус Христос, а не “ја” са својом “супер - греховношћу”. Ни у ком случају не треба посматрати живот и човека искључиво са позиције греха, сматрајући то “смирењем”...
У смирењу је немогуће раздвојити виђење своје греховности и виђење велике љубави и поштовање Бога ка мени. Истинска спознаја своје греховности није људско “потискивање” себе одвратношћу ка себи, но дејство Божије, када у светлости доласка у душу божије благодати Духа Светог, човек види себе онаквим какав јесте, истинито, без сваке илузије. Виђење своје греховности је лажно у одвајању виђења себе као “соли земље”. Такође је лажно сматрати себе “светлошћу света” без свести о себи као о палом бићу. Једно без другога је грешка која води у гордост – то јесте отпадање душе од Бога. (Обратите пажњу, да не само духовно преузношење, већ и неправилно самоукоравање одводи човека у гордост!)

ИГУМАН ПЕТАР МЕШЧЕРИНОВ

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку.

вети Игњатије Брјанчанинов

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЈЕДАН СВЕТ; ЈЕДАН ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС...''
Полтронство, снисхођење клиру.... не би требало да буде својствено било ком хришћанину.... нажалост нама православнима је то синоним за ,,биди добар''...
,,На пример, дечија игра, када хришћанин мора за све да тражи благослов од баћушке, ја сам већ уморан од понављања: пријатељи! ви нисте у обавези ни од кога да тражите дозволу шта да једете за ручак! То што говоре црквени календари – јесте монашка пракса и, ако ви нисте монах, ове забране уља и рибе вас се уопште не тичу! И зар ви стварно не осећате како то понижава човека – тражити разрешење за трпезу (шта да једете и пијете) од било кога!''

Архимандрит Сава Мажуко

Share this post


Link to post
Share on other sites

о путовању с Христом на дубину
Хајде на дубину (Лк. 5, 4)
Тако нареди Господ Петру и осталим апостолима када преста говорити. То значи, да Он прво даје поуку, па одмах затим позива на дело. То исто и за нас важи: чим се научимо нешто из Јеванђеља, одмах треба да пођемо да то остваримо. Ученици делатељи мили су Господу, а не само ученици.
Хајде на дубину! Украј обале, из плићине, говорио је Господ народу, који је мање посвећен у тајне царства Божјега, а апостоле Он позива на дубину. У плићини је мања опасност, али је и лов мањи. У плићини су змије и жабе и други мањи гадови водени — то је сва опасност; и у плићини су само малене рибе — то је сав лов. А на великој дубини је и опасност велика. Тамо су велики зверови морски и велике буре — то је опасност; но тамо су и велике и добре рибе у огромној количини — то је лов. О посвећени, хајде, дакле, на дубину!
Хајде на дубину тајанственог мора животног, но не крећи се без Христа на лађи својој. Нипошто. Јер не само што можеш провести сву ноћ свога живота не уловивши ништа као што се Петар жаљаше: сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо — не само то, него можеш и горе проћи, ако Христос није на лађи. Могу те буре сковитлати и у понор бацити, могу те и големи зверови морски појести. Буре то су страсти твоје сопствене, о посвећени, које иду с тобом неминовно, ако се кренеш на дубину без Христа. Големи зверови морски то су демони, који за трен ока могу тебе упропастити као што за трен ока упропастише велики крд свиња од две хиљаде.
Идеш ли пак с Христом на дубину, не бој се ништа, но радосно и храбро иди, припијен уз Господа. Уловићеш најбољи лов, и напунићеш њиме обе лађе, и телесну и душевну. Најбољи лов уловићеш, о посвећени, и без опасности изаћи ћеш на обалу, на обалу Царства Христовога. Само никуд без Христа! Ни у плићину, ни на дубину. У плићини ће ти досадити и глад и многи ситни гад, а на дубини ће те зло превелико снаћи.
Ти си наш крманош, наша одбрана, наше пристаниште, о свемоћни Спаситељу! Теби слава и хвала вавек. Амин.

Пролог св Николај жички

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поново вам пишем, охрабрујући вас да се не плашите болести, чак и ако будемо страдали до последњег дана.

Ако је Бог увек близу, зашто бисмо се онда узнемиравали? У Њему живимо и крећемо се. Он нас носи у Свом наручју. Богом дишемо, у Бога се одевамо, Бога дотичемо, Бога окушамо у тајинству. Ма где да се окренеш, ма где да погледаш – свуда је Бог: на небесима, на земљи, у безданима, у дрвећу, у камену, у твом уму, у твом срцу. Зар Он не види да ти страдаш и да патиш? Кажи Му шта те мучи и видећеш утеху, видећеш исцељење које ће исцелити не само тело него у још већој мери и страсти твоје душе.

Свети Старац Јосиф Исихаста

Share this post


Link to post
Share on other sites

ОТАЦ ИГУМАН СИЛУАН ТУМАНОВ - БОГ НЕ КАЖЊАВА
«Не сагријеши ни он ни родитељи његови – одговара Исус. – Слепоћа његова је ради тога да би се захваљујући њој могла јавити дела Божија.'' Јеванђеље од Јована 9:3
***
Зашто је недопустиво говорити да су болести и епидемије казна Божија?
Као прво, Сам Христос је потпуно другачијег духа. Он не кажњава грешнике, већ их опомиње, стара се да допре до срца (види горњи цитат).
У неким случајевима болест може бити проузрокована личним гресима човека, али Господ наглашава да је све сложеније него Божија освета за људске грехе.
И колико су ситни наши погледи и расуђивања о томе да "Бог кажњава толерантну гејропу (геј Европу)". То јест, ми смо чиста и непорочна јагњад, која се немају због чега кажњавати, али већ оне који нам се не свиђају, Бог једноставно мора уништити...
Бог није дужан да своди рачуне по нашим земаљским увредама и антипатијама. Ми смо сви за њега љубљена деца, ма колико се мрзели између себе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

“...Поново вам пишем, охрабрујући вас да се не плашите болести, чак и ако будемо страдали до последњег дана.
Ако је Бог увек близу, зашто бисмо се онда узнемиравали? У Њему живимо и крећемо се. Он нас носи у Свом наручју. Богом дишемо, у Бога се одевамо, Бога дотичемо, Бога окушамо у тајинству. Ма где да се окренеш, ма где да погледаш – свуда је Бог: на небесима, на земљи, у безданима, у дрвећу, у камену, у твом уму, у твом срцу. Зар Он не види да ти страдаш и да патиш? Кажи му шта те мучи и видећеш утеху, видећеш исцељење које ће исцелити не само тело него у још већој мери и страсти твоје душе...”

(Старац Јосиф Исихаста из књиге:
“Монашка мудрост” – 30. Писмо)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zivot je sad tezak, i nalet zastrasujucih informacija potkopava i bez toga krhku ravnotezu. Da na te bure, koje podize neprijatelj, nebi smo reagovali tako plasljivo, potrebno je da cvrsto verujemo da svetom upravlja samo Bog i da se trudimo da, koliko god mozemo, zivimo prema zapovesti a Bozijima.
(Blazeni- Starac Jovan Krestjankin).

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, JESSY рече

Zivot je sad tezak, i nalet zastrasujucih informacija potkopava i bez toga krhku ravnotezu. Da na te bure, koje podize neprijatelj, nebi smo reagovali tako plasljivo, potrebno je da cvrsto verujemo da svetom upravlja samo Bog i da se trudimo da, koliko god mozemo, zivimo prema zapovesti a Bozijima.
(Blazeni- Starac Jovan Krestjankin).

Џеси, пратим вечерас,  тако лепе поуке постављаш. Хвала на труду.😇❤️🕊️

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У наставку вам доносимо ауторски есеј свештеника Православне Цркве Америке, о. Лоренса Фарлија. Ситуација о којој о. Лоренс говори свакако је нешто другачија од оне у нашој Епархији. За разлику од његове црквене заједнице у Канади, и даље смо у прилици да служимо Свету Литургију, премда не уз присуство вјерног народа. Међутим, и ова наша ситуација у којој се „два или три сабирају“ у име Христово служећи Свету Евхаристију, након чега се вјерни причешћују, представља изузетак од уобичајеног правила. О томе како из оваквих ванредних ситуација можемо да извучемо важне поуке за наш хришћански живот говори овај текст који препоручујемо Вашој пажњи.     Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори  тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем  за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања,  одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве. Због тога су наши епископи, свакако нерадо, одлучили да за сада затворе храмове како би сарађивали са властима и били добри грађани, будући да чак и када дезинфекујемо зидове, столове, столице и иконе, напросто не може да се задржи довољна удаљеност међу вјерницима.   Ово питање  се, наравно, тиче љубави према ближњима. И у случају када неко не брине за сопствено здравље он жели да избјегне могућност да угрози здравље другога. Просто речено, „имај повјерење у Бога“, није одговор. На више мјеста заповијеђено нам је да слушамо секуларне власти које је Бог поставио над нама (Мт 22, 21; Рим 13, 1-2; 1Петр 2, 13-15). Божанским примјером смо такође поучени да не скачемо са крила храма, уздајући се да ће нас Бог прихватити и спасти нас од посљедица наше глупости. Бог нам је свима дао мозак, и очекује да га држимо прикопчаног и укљученог.   Ова садашња криза учи нас мноштву важних лекција, чак и мимо оне да треба да будемо послушни секуларним властима и својим епископима. Учи нас важности усрдне молитве. Поучава нас врлинама стрпљења и истрајности. И на крају, поучава нас важности Цркве и њеној истинској природи, а то је заједница.   Већ смо уочили да привремена одвојеност од црквене заједнице може да послужи као дјелотворна великопосна дисциплина. Ова одвојеност од заједнице Цркве је ефективна дисциплина управо стога што је привремена и несвакидашња.  Она то бива на исти начин као и друге врсте великопосног уздржања, као што је рецимо уздржање од меса дјелотворна пракса баш зато што је уобичајено да се од меса не уздржавамо. (Претпостављам да вегани налазе додатне начине да испуне форме великопосног уздржања). Раздвајање од наших пријатеља из парохије на богослужењима је, у овом случају, одлика поста баш зато што се у већини недеља налазимо у њиховој близини. Постоји јасна разлика између наше тренутне праксе и норми по којима би ту праксу претворили у правило.   Уочавамо да примање свете Евхаристије не може разборито бити одвојено од нашег заједничког сабрања као Цркве. Заиста, и сама ријеч „Црква“ – ekklesia на грчком – значи „сабрање“. Сваки хришћанин појединачно бива прибројан недељном сабрању Цркве, и резултат овога дјела је сабрање, заједница, ekklesia, Црква. Христос је обећао да ће бити међу својим народом када се они сабирају на овакав начин, чак и у случају да је то сабрање веома мало, састављено само од двојице или тројице (Мт 18,20). Ово чини  Цркву Тијелом Христовим – Христос је дакле присутан у овом сабрању и кроз њега, као што и дјелâ кроз њега на исти начин на који смо ми присутни у своме тијелу и кроз њега, а кроз њега и дјеламо.   Евхаристија подразумијева ово сабрање, и одржава га. Свети ап. Павле учи да када хришћани појединачно примају евхаристијски Хљеб, они се изнова присаједињују Христу у Његовом Тијелу. На овај начин Црква сваке недјеље бива реконституисана на Евхаристији. Ријечима апостола Павла: „јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Другим ријечима, постајемо једно Тијело Христово будући да дијелимо један евхаристијски Хљеб. Евхаристија је оно што хришћани чине када се заједно окупе у Име Господње, те служење Евхаристије претпоставља претходно сабрање.   Из овог разлога нико Евхаристију не може служити сам. Свештеник не може да служи Евхаристију сам за себе, јер Евхаристија подразумијева окупљање свих вјерних, па макар то значило окупљање не више од двоје или троје људи. Из истог разлога нико сам за себе не може примити Евхаристију уз помоћ ТВ пријемника. Сјећам се дана своје младости када сам гледао на телевизији Рекса Хумбарда који је себе називао „ваш ТВ парох“. Понекад би обављао службу Причешћа у својој телевизијској емисији позивајући оне који су код својих кућа да се причесте заједно с њим узимајући комадић хљеба и гутљај вина (заправо, радило се о соку од грожђа), сви у исто вријеме. Они нису тиме били дио Цркве нити сабрања зато што у ствари и нису били то – сабрање. Гледање телевизије код куће није окупљање, већ напросто сједење и гледање. Бити дио јутарње ekklesia подразумијева да такав мора напустити свој дом и доћи на окупљање. То ова ријеч значи.   Како да се, у том случају, односимо према древној пракси (поменутој од стране св. Јустина мученика у 67. гл. његове Апологије) по којој ђакон носи Евхаристију онима који у недјељно јутро нису присутни на сабрању? Ово је изузетак који потврђује правило. Они који нису присутни нису изостали зато што су одлучили да спавају или што држе да је сабрање неприлично. Са друге стране, ђакони њих нису причешћивали напросто како би им удијелили св. Тајну, као да је Црква напросто дистрибутер Тајни, која свима индивидуално чини св. Тајне доступним. Разлог је био  тај да се сачува њихово јединство са заједницом од које их је на неко вријеме одвојила болест. Примање дарова из Евхаристије такве није ујединило само са Христом, као да је посриједи био неки духовни витамин који је по себи дјелатан и када је одвојен од сабрања. Евхаристија коју су из ђаконових руку примали уједињавала их је са заједницом у којој је она служена. Другачије речено, сједињавала их је са Христом који је себе пројавио у сабрању вјерних. Евхаристија тиме објављује централним значај Црквенога окупљања.   Ово је једна од  лекција коју нам нуди COVID 19. Док постојећа криза траје, постимо од сабрања на исти начин као што постимо од одређене хране у периоду Великог Поста. Као што правила поста повећавају наш апетит у односу на оно што не једемо, и након четрдесет дана поста од меса и млијечних производа радујемо се што ћемо се свим тим почастити на Пасху, када се Велики Пост оконча. Пропуштамо, дакле, да једемо ове врсте хране и осјећамо ревност уздржавајући се.   На исти начин, сада очекујемо да се наново саберемо када криза буде превазиђена, тако што  ћемо ревносно гајити осјећај да нам Евхаристија недостаје. Не недостаје нам напросто само примање Причешћа, већ нам недостаје и да се видимо са пријатељима. Уколико подвиг поста чини (барем у мом случају) чак и Мекдоналдсове хамбургере примамљивим, можда ће подвиг пропуштања одласка у Цркву, то Сабрање учинити примамљивим у очима неких наших парохијана који су раније налазили да је то тежак задатак.   У међувремену, настављамо са постом, постећи од Евхаристије и црквеног сабрања. Хајде да у том периоду апстиненције узрастемо ближе Христу кроз усрдну молитву и дозволимо да она изоштри наш апетит према Евхаристији. Захваљујући Корона вирусу, можда никада више недјељну Литургију нећемо узимати здраво за готово.   Превод:   братство Саборне цркве, Требиње     Извор: Епархија захумско-херцегвачка и приморска
    • By Милан Ракић
      Четири тома књиге "Православна вера", аутора протојереја Томаса Хопка (1939-2015), некадашњег декана Академије Светог Владимира у Њујорку, представља незаобилазну литературу за све оне који се тек упознају са Православљем. Писана разумљивим и свима приступачним речником, ова књига (у 4 тома) је и препоручена литература за кандидате за упис на Православни Богословски факултет.
      Друга књига, "О богослужењу", има пет делова: храм, богослужбене одежде и символи; свете тајне; дневни круг богослужења; црквена година са постовима и празницима; Света Литургија.
    • By Милан Ракић
      Четири тома књиге "Православна вера", аутора протојереја Томаса Хопка (1939-2015), некадашњег декана Академије Светог Владимира у Њујорку, представља незаобилазну литературу за све оне који се тек упознају са Православљем. Писана разумљивим и свима приступачним речником, ова књига (у 4 тома) је и препоручена литература за кандидате за упис на Православни Богословски факултет.
      Трећа књига, "О Библији и историји Цркве", има део о садржају и тумачењу Библије, као и део о историји Цркве, са указивањем на главне богословске, литургијске и духовне токове кроз векове.
    • By Милан Ракић
      Четири тома књиге "Православна вера", аутора протојереја Томаса Хопка (1939-2015), некадашњег декана Академије Светог Владимира у Њујорку, представља незаобилазну литературу за све оне који се тек упознају са Православљем. Писана разумљивим и свима приступачним речником, ова књига (у 4 тома) је и препоручена литература за кандидате за упис на Православни Богословски факултет.
      Прва књига, "О учењу", има три дела, а то су: извори хришћанског учења, тумачење Символа вере и објашњење учења о Светој Тројици.
    • By Милан Ракић
      Како да у доба помањкања времена, журбе и сталне потребе за променама живимо православно, оцрквљено, достигнемо смирење и обожење? Митрополит Јеротеј даје одговоре али не попушта ни за педаљ духу времена – вратити се Светим Оцима, најдубљем искуству људске душе, срца, ума, које су они достигли. Другог пута нема без обзира колико се кокетирало најдуховнијим предањем Цркве и болесним психолошким системима данашњице. Аутор не спаја неспојиво: Свете Оце и савремену западну психологију. Ова књига се темељи на искуству Отаца који су најдубље изразили истински, незаблудни, скривени живот у Христу.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...