Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На првим страницама новембарско-децембарског 376. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом (Бојовићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

       
      Владика Кирило: Православна Црква је мисионарска Црква!
       
      *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите!
       
      Бог да помогне и благослови редакцију и све читаоце Православног мисионара!
       
      *Драги Владико, рођени сте у Подгорици, а осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршили сте у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Преосвећени, каква Вас сећања вежу за детињство?
       
      Од дјетињства сам упућиван на прави пут благочашћа и врлине од стране својих родитеља Рада и Зорке и одгајан у побожној атмосфери патријархалне српске (црногорске) породице. Одрастао сам у Бјелопавлићима које красе природне љепоте али и велике светиње: Острог, Ждребаоник, Ћелија Пиперска, света Текла,… свакако да то све оставља утисак на младог човјека. Имао сам и срећу да имам добре учитеље и професоре који су ми усадили љубав према науци.
       
      *Након одслуженог војног рока, уписали сте се на Природно-математички факултет у Подгорици, који сте завршили у предвиђеном року са средњом оценом 9,68. Године 1993. своје усавршавање настављате уписујући се на постдипломске студије на истом факултету у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ одбранили сте 17. јула 1996. године. Ваше Преосвештенство, дивна је прилика да са нама поделите важније детаље у погледу Вашег изузетно озбиљног научно-истраживачког рада на Природно-математичком факултету?
       
      Поново сам имао срећу да и у Подгорици и Београду, а касније и у Москви имам добре професоре. Ја сам заиста са великим заносом и љубављу изучавао науке а посебно математику. Интересовала ме је и умјетност нарочито поезија и драмска умјетност али о томе сада није ријеч.  И та моја љубав према математици није остала празна. Математика ме је многоме научила; научила ме је логичном и тачном мишљењу и дисциплиновала да се морам уздржавати од много чега ако желим да у њој постигнем високе резултате. Тако да је та наука за мене, у једном периоду мог живота, била моја својеврсна аскеза пред Богом. Свака наука, ако то није нека лажна идеологија као што је марксизам на примјер или ако није лажна хипотеза као што је Дарвинова теорија еволуције, говори на лијеп начин о творевини Божјој и самим тим о Творцу, наравно да се претпоставља да личност која ту науку изучава има основно религиозно осјећање. Тако је и математика мени много рекла о Богу, наравно поред свега онога што сам сазнао из Библије и других духовних књига. Ја сам у њеним формулама (наравно сам за себе) видио појмове: душа, тијело и њихов однос, затим однос човјека према осталој творевини, а иза те тајновите бесконачности,  која нема нити може да има тачну научну дефиницију, као иза неке тајанствене завјесе увијек се за мене налазио Бог. Чак сам у неким њеним теоремама, наравно само иконично, сагледавао икономијски однос у светој Тројици. Далеко би нас одвело кад бих све то овдје потанко објашњавао.  
       
      *Следујући тајанственом призиву Божјем, крајем 2000. лета Господњег, добровољно сте дали оставку на подгоричком Природно-математичком факултету и благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постајете послушник у Цетињском манастиру, док касније примате монашки постриг и ступате у клир, најпре као јерођакон, а потом и јеромонах. Често волите да кажете да живот крај ћивота Светог Петра Цетињског за Вас представља посебан благослов, с тога шта нам можете рећи о овом благослову и данима проведеним у овој великој светињи?
       
      Да, светитељи се за нас моле иако ми тога можда нијесмо свјесни. Дан моје крсне славе Светог Луке поклапа се са празником Светог Петра Цетињског који је покровитељ и гимназије и факултета у којима сам учио и радио. Свакако није случајно што сам мојих, могуће најљепших петнаест година провео у Цетињском манастиру. Увијек су за мене посебан значај имала мјеста са,  тако да кажем, згуснутом духовно - историјском садржином. Човјек има посебан осјећај кад живи на мјесту гдје су проходиле ноге светог Петра цетињског, пјесника и свеца Његоша  и других великих цетињских владика и подвижника вјере. Да тај мој  благодатни почетнички занос има добар правац старао се брижно и цијело вријеме велики духовник нашег времена Митрополит Амфилохије уз чију пастирску палицу смо духовно сазрели. Наравно ту је и духовно радостна цетињска братија па затим и поклоници манастира који су ме увијек изнова духовно кријепили. Духовна  веза са Русијом се осјећа поред кивота светог Петра, и не само због тога што се ту налазе гатчинске светиње дио Часног Крста и Десница Светог Јована. Ту на Цетињу се налази у државном Музеју и трећа светиња Богородица Филермоса. Био сам веома срећан што сам учествовао 2006 године у догађају четрдесетодневне литије са  Десницом Светог Јована кроз Русију, Украјину и Бјелорусију који је по мени имао васељенско значење. Милиони вјерника Московске Патријаршије су се поклонили тој великој светињи, то је био заиста величанствен призор и за земљу и за небо. Ту поред кивота светог Петра добио сам и благослов од Митрополита Амфилохија за духовно школовање у Московској Духовној Академији што је за мене било испуњене мог давнашњег дјечачког сна. 
       
      *Ваше Преосвештенство, 2008. године на Московској духовној академији одбранили сте кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад  добили сте прву награду у генерацији – награду свештеномученика Илариона Архиепископа верејског I степена. Истовремено сте и ванредно завршили Московску духовну семинарију. У Вашој личности обједињена је љубав према теологији и природно-математичким наукама, у том духу реците нам како повезујете ово што је нама у први мах неспојиво?
       
      Његошева философска мисао и интуиција је такође проткана егзактним наукама. То сам и покушао да представим у мојој дисертацији, и по оцјени мојих професора и успио. Три године живота у зидинама Тројице Сергијеве Лавре и Академије су незаборавно искуство… Лавра је свакако једно од најљепших мјеста на земљи… У Московској академији имају веома велики опит изучавања веза науке и теологије, сјетимо се само Павла Флоренског. Па знате ја на науку гледам као на катафатичко богословље, јер свака наука изучава творевину Божју а самим тим се бави и Творцем. Наравно да представља одређени труд (и рекао бих дар) у математичким формулама видјети нешто више. Али ако имамо у виду да без математичких прорачуна не би била могућа савремена машинска техника (аутомобили, авиони,…), не би била могућа компјутерска техника, не би била могућа савремена архитектура па самим тим и конструкција таквих дивних храмова као  на примјер Храм Светог Саве у Београду или Храм Христовог Воскресења у Подгорици, тада и обичном човјеку који није изучио велике науке помало постају јасније везе науке и теологије. Недавно преминули Пеђа Ристић, велики гениј архитектуре, такође у једној својој књизи говори о повезаности теологије и науке. Наука никада не може досегнути апофатику јер то није њен метод и зато јој је управо потребна теологија да не би залутала у лажне идеологије и лажне хипотезе и теорије. Теологија треба да покаже науци циљ и пут ка Олтару Премудрости који је иза завјесе бесконачности односно вјечности и гдје  се налази апсолутно познање. Зато су сви велики научници били дубоко религиозни људи, поменимо само, Њутна, Лајбница, Јунга, Анштајна, нашег Николу Теслу, Михаила Пупина,…
       
      *Драги Владико, били сте професор и главни васпитач у Цетињској богословији. Шта за Вас представља Богословија и која би била порука младим људима који се припремају да крену благословеним путем изучавања речи Божије?
       
      Свака специјалистичка школа захтијева од човјека савладавање неких одређених вјештина, такве су на примјер школа за пилота која учи човјека да лети на једној машини, математичка гимназија која учи човјека да разумијева неке симболе и формуле и да рјешава логичке  проблеме, ДИФ која захтијева од човјековог тијела извјесне вјештине, и тако даље. Међутим богословија захтијева у процесу обучавања учествовање не једног дијела наше личности, већ цијелог тјелесног (пост и аскеза) и духовног човјека (молитва и созерцање), такође за разумијевање теологије итекако је потребно развијено логичко мишљење. Мислим да би ту чињеницу требало да има у виду сваки млади човјек који се припрема да упише теологију. Као што сте рекли богословија је благословени пут којим се следује Христу. Богословија даје човјеку знање али она није само неки скуп знања, то знање треба човјека да доведе до упражњавања живота у Христу то јест по његовим заповијестима а то је и једини начин истинског познања Премудрости Божје. 
       
      *На празник светог мученика Емилијана, 31. јула 2016. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, хиротонисани сте у свештени епископски чин са древном титулом епископа диоклијског, викара митрополита црногорско-приморског. Ваш избор за епископа догодио се у смирај празника Вашег небеског покровитеља и великог мисионара светог Кирила. Да ли можемо рећи да је Ваше целокупно епископско служење прожето ватреном ревношћу светих равноапостолсних Кирила и Методија?
       
      Благодаран сам нашој Светосавској Цркви и његовој светости Патријарху Иринеју која је у мени  недостојном препознала архипастирски дар. Наравно да по својим моћима подражавам свом небеском покровитељу, колико  је то успјешно Бог зна?
       
      *Одлуком Светог Архијерејског Сабора наше свете Цркве, од 2018. лета Господњег, следујући Кирило-Методијевској ревности, реч Еванђеља Христовог проповедате у новооснованој Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој. Преосвећени Владико, замолио бих Вас да наше читаоце упознате са важнијим детаљима у погледу живота и неуморног пастирског и мисионарског рада у повереној Вам Епархији?
       
      И до оснивања Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке 2011 године, на њеним просторима је било наших мисионара (наравно и других православних). Тако после другог рата Патријарх Гаврило упућује у Аргентину свештеника Радојицу Поповића, који је часно служио Богу и роду овдје све до своје смрти. Сахрањен је у градићу Арибењосу недалеко од Буенос Ајреса. Колико је један човјек могао да уради на овим огромним просторима (само Аргентина је 4 хиљаде километара дугачка) Бог зна? Отац Радојица живио је у врло тешким условима али је остао вјеран Христу и свештеничком позиву до краја. После њега наша црква овдје скоро 30 година није имала свог свештеника (сигурно да је за то било оправданих разлога, ратови, комунистичка владаванина у матици И тд). То је узроковало и удаљавање од цркве наших исељеника а некад и њихов прелаз у католичку или протестантску вјеру. Деведесетих година долази прво овдје (тада) архимандрит Доситеј (садашњи епископ у Лондону) а затим после њега други свештеници док епископски надзор (администрирање) преузима епископ Митрофан (сада канадски). Сви они су уградили своју лепту у нашу мисију овдје и народ их памти као добре пастире Христовог стада. Морам рећи да епископ Митрофан и сада материјално помаже нашу мисију, на чему смо му посебно захвални. Негдје од 2007 године у јужну Америку долази митрополит Амфилохије и тако се рађа идеја о формирању епархије. Ја сам по послушању Цркви и свом духовном оцу Митрополиту Амфилохију стигао у Аргентину као архимандрит крајем 2014 године. Касније сам и постао први епархијски архијереј наше Цркве овдје, што је свакако велика част и одговорност. Сваки почетак је тежак па и овај овдје није другачији. Требало је прво створити црквену структуру која је била веома оскудна (и још увијек је у односу на друге епархије наше цркве у расејању), онда обезбиједити и основна материјална средства а уз све то и што је најважније, проповиједати Христа свакоме створењу. Дошавши овдје без знања језика (шпански и португалски) нашао сам се и ја (и моји сарадници) као на некој другој планети или боље рећи у пустињи. Растојања међу многим нашим парохијама су велика и по неколико хиљада километара што још више отежава живу комуникацију. Поред свега тога трудимо се да одржавамо редовна богослужења, имамо свој часопис, имамо свој сајт, штампамо брошуре и књиге и уз то уз крајње напоре успијевамо да зидамо и обнављамо Храмове, манастире и параклисе. Прегаоцу Бог даје махове како каже Његош, али наравно да нам помажу и наша браћа архијереји и њихови вјерници, нарочито Митрополија Црногорско Приморска а онда и епархије наше Цркве из сјеверне Америке и Канаде.   
       
      *У приступној беседи на дан устоличења за првог епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког, рекли сте да Вам је указана велика част, али и велика обавеза и веома тежак задатак?
       
      Да већ сам рекао: страни језик, велика разуђеност наших парохија, одсуство било какве сигурне материјалне основе за нашу мисију, недостатак свештенства и монаштва, не постојање школе (на мјесним језицима) за обуку будућих свештеника, не постојање довољно православне литературе на мјесним језицима, неповјерење мјесних људи према странцима, отуђеност наших исељеника од црквеног живота и њихове скромне материјалне могућности да помогну своју Цркву и много тога другог чини отежавајуће околности за наш рад овдје. Али сâм Господ је рекао да је све могуће ономе који вјерује, и ми се старамо да чинимо тако. Овај интервју јесте уједно и позив добрим људима да помогну нашу мисију овдје. 
       
      *У ово тешком задатку на њиви Господњој хвала Богу нисте сами. На првом месту са Вама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов, али са Вама је непрестано и благослов Митрополита Амфилохија под чијим свештеним омофором сте духовно стасавали. 
       
      Да, без подршке Цркве и нарочито мог духовног оца Митрополита Амфилохија наш рад овдје би био немогућ. Могуће да се и наша Црква формирањем ове епархије први пут сусрела са једном мисијом која има све црте ранохришћанске мисије. То јесте тешко али је са друге стране и велики изазов. Треба уочити да оснивањем ове епархије и Српска Православна Црква може да добије епитет васељенска, јер се њено дјеловање сада простире на свим континентима. Такође имамо добру сарадњу са другим православним епископима овдје: Константинопољске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Московске Патријаршије и Заграничне Руске Цркве. 
       
      *Ваше Преосвештенство, колико свештенослужитеља и парохијских храмова и манастира чини ову мисионарску Епархију?
       
      Ми штампамо сваке године и свој календар у којем се налазе уписане све наше парохије и манастири и њихове адресе и контакти.  Поред мене имамо још 19 свештенослужитеља (укључујући и ђаконе). У Аргентини имамо пет парохија и један манастир при чему сви наши манастири испуњавају такође и парохијску функцију. У Бразилу имамо двије парохије и један манастир и још неколике парохије у оснивању. У Венецуели двије парохије. У Доминикани и Панами по једну парохију. У Колумбији двије парохије. У Еквадору једну парохију и двије у оснивању. У Чилеу једну парохију и један манастир. У Гватемали један манастир и једну парохију. У Никарагви и Костарики по једну парохију. У Перуу имамо један манастир. Што се тиче Храмова можемо рећи да сви поменути манастири осим манастира у Чилеу имају своје Храмове. У парохијама ситуација није тако добра, од свих поменутих парохија само њих пет имају свој Храм. Остале парохије засад обављају своја богослужења у уређеним просторијама у облику параклиса. Такође имамо проблем са недостатком монаштва и свештенства али нарочито монаштва и женског и мушког. С обзиром да монашки живот није постао нешто што је традиција народа јужне америке веома је тешко формирати монаха или монахињу из домородачког становништва. Рецимо у манастиру у Перуу који има сву потребну инфраструктуру засад немамо монаштва. ”Жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју.” (Лк 10, 2)
       
      *На ком језику се савршавају свештена богослужења, али и да нас детаљније упознате са богослужбеним животом поверене Вам Епархије?
       
      У Бразилу се користи португалски језик, док се у свим осталим државама јужне и централне америке употребљава шпански језик. Сви наши манастири  и парохије се труде да држе и дневни и годишњи круг богослужења с тим да се литургије служе само недељом  и  великим празницима. У вријеме пандемије било је и ванредних молитвених сабрања наиме свештеници су путем интернета организовали своје парохијане тако да се у многим парохијама непрекидно читао псалтир. 
       
      *Драги Владико, замолио бих Вас да читаоцима „Православног мисионараˮ упутите једну пастирску поруку, користећи прилику да све нас благословите благословом територијално далеке, али духовно нам блиске, Епархије  буеносајреско и јужно-централноамеричке. 
       
      Православна Црква је мисионарска Црква. Господ Исус Христос је пред своје Вазнесење заповиједио својим ученицима ”Идите, дакле, и научите све народе…” (Мат. 28, 19) А такође дао и велика обећања самим мисионарима: ”И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.” (Мат. 19, 29) Свакако највећи од мисионара који је живио на земљи свети апостол Павле оставио је примјер свим будућим мисионарима и он каже: ”Дужни смо пак ми јаки (у вјери) слабости слабих носити, и не себи угађати.” (Рим 15, 1) Знајући све то, ја позивам све читаоце ”Православног мисионара” да прво себе провјере и утврде у вјери а затим да заволе и мисију Цркве, и да благу вијест Христову донесу до што више душа људских. Нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара Цркве Христове од светих Апостола преко наших просветитеља и учитеља Кирила и Методија преко равноапостолног оца нашега Саве, до нових мисионара цркве Христове на новом континенту Германа аљаског, Јована санфранцискога, преподобног Севастијана џексонског, светог Мардарија либертвилског и других наших светих отаца. Амин. 
       
      Разговарао: Катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у новембарско-децембарском 376. броју Православног мисионара (стр. 4-10)
       
         
       
       
       
       
       
    • Од Милошшш,
      Помаже Бог. 
      Ову тему сам направио поводом књиге Православна психотерапија- наука Светих Отаца, коју сматрам веома значајном. 
      Концепт ће бити да ћу дословно износити поједине делове које ми се учине посебно занимљивим (уз ризик да се смисао не пренесе до краја). Као увод изнећу део из рецензије:
      "Данас многи тврде да човек може доћи до самопознања путем самоанализе и психоанализе. Књига митрополита Јеротеја нуди решење кроз подвижнички метод- односно, стражење над умом, његово очишћење и повратак у срце путем покајања и умно- срдачне молитве, наведеним "поступцима", као и очувањем Христових заповести, настојимо да ум вратимо у срце, како би видели своју унутрашњу пустош. До самопознања се долази деловањем Светог Духа. Тек кад благодат Божија, заједно са нашим сопственим деловањем, озари нашу душу, поуздано спознајемо сваку појединост нашег бића..."
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији.   Савремени човек је човек „једне димензије“: његова настојања окренута су пре свега ка акумулирању позитивних знања, ка овладавању чињеницама и генерализацијама које претендују на апсолутну сигурност и потврђеност у њиховој непосредној примени. Тиме он, у грозници своје професионалне или политичке ангажованости, у љуштури самодовољности, не само што гуши, затупљује, паралише у себи својствено му осећање бесмртности, своје „сећање на будућност“, на заједницу са Богом, него и губи способност да осећањем и мишљу досегне до другог људског бића, најзад, да оствари контакт са самим собом.   Испарцелисаност и фрагментарност слике света и представе о себи човека данашњице неминовно налазе свој израз и одраз и у креирању васпитно-образовног процеса, чије се поимање још увек сужава на његову материјалну раван (стицање знања у што већем екстензитету). Доминација дидактичког материјализма и прагматизма манифестује се, између осталог, и на једном тако осетљивом подручју као што је расправа о сврсисходности, дометима и евентуалним садржајима верског образовања у институционалном школству. Показује се, наиме, да педагозима, психолозима, научницима хуманистичког профила углавном није страна идеја о инкорпорирању у постојећи фонд ученичких знања и извесних чињеница, представа, генерализација везаних за религију (у најширем смислу). Размимоилажења, међутим, настају у вези са: (а) интерпретирањем информативног циља наставе и (б) односом према реализовању потенцијалних формативних и васпитно-развијајућих циљева, из чега проистичу, даље, и недоумице око избора и презентације наставних садржаја, приступа настави итд.   Да би се могло компетентније расправљати о проблематици веронауке (катихизиса, теологије) као наставног предмета, сматрамо да је пожељно најпре нагласити да је реч о дидактички транспонованој научној дисциплини чије је полазиште систем теолошких наука са својственим им садржајима и методолошким приступом. То, дакле, значи да настава даје одређени, сваком узрасту примерени дидактички обликовани фонд спознаја, али се она свакако не ограничава искључиво на информативни моменат. Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији, а то значи да ученици систематски упознају веру са доктринарног, литургијског, социјалног и мисионарског аспекта, при чему се излагање хришћанског виђења живота и постојања света обавља у веома отвореном, толерантном дијалогу са другим наукама и погледима на свет, кроз који се, опет, настоји показати да хришћанско виђење (литургијски и подвижнички опит Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну и конфесионалну припадност. Ово упознавање са вером спроводило се како на информативно-спознајном, тако и на доживљајном и делатном плану, са настојањем да се доктринарне поставке спроведу у свим сегментима живота (однос са Богом, са светом, са другим људима и са собом). А то конкретно значи: (а) да се код ученика развије отвореност и однос према Богу као Другој и другачијој Личности у односу на нас, као и отвореност и однос према другом човеку као икони Божијој, личности такође другачијој у односу на нас, те да се између ове две релације оствари узајамно зависна веза (спознавање заједнице); (б) да се ученици оспособе за постављање питања о целини и најдубљем смислу постојања човека и света, о људској слободи, животу у заједници, феномену смрти, односу са природом која нас окружује и др.; (в) да се код ученика изграде способности дубљег разумевања и вредновања културе и цивилизације у којој живе, успона и падова у историји човечанства, достигнућа у разним областима стваралаштва; (г) да им се помогне у одговорном обликовању заједничког живота са другима, у изналажењу равнотеже између властите личности и заједнице, у остваривању сусрета са светом (са људима различитих култура, религија и погледа на свет, са природом) и са Богом и (д) да се код ученика изгради уверење да је свет и све што је у њему створен за вечност, да смо сви створени да будемо причасници (удеоничари) вечнога живота, те да се из те перспективе развије способност разумевања, преиспитивања и вредновања сопственог односа према другом човеку као непоновљивом бићу и према творевини Божијој (а то значи и изграђивање спремности на преумљење, на покајање).   Из прегледа овако схваћених циљева и задатака наставе веронауке очигледно је да је реч о предмету који дубоко задире не само у когнитивну, него и емоционалну и волитивну сферу личности ученика. Његова предност у односу на друге предмете свакако је у томе што он нуди неупоредиво веће могућности за откривање смисла живота, емоционалну размену и интелектуално напредовање – а то су, по мишљењу пољског психолога Обуховског, три најзначајније потребе чије задовољење треба обезбедити у васпитно-образовном процесу.   У расправама о концепцији наставе веронауке поставља се, између осталог, проблем евентуалне ограничености методолошког приступа: полази се од претпоставке да се стицање знања у овој области не може базирати на „индуктивно-истраживачком и критичком, него на догматско-религијском приступу“, те да као таква она „не би доприносила или би барем успорила развој слободног и критичког мишљења ученика“ (др Невенка Тадић). У покушају да отклонимо дилеме око могућног методичког приступа најпре бисмо нагласили да је и веронауци, као и већини других предмета, својствен полиметодизам. Искуства конципирања и извођења наставе веронауке у другим срединама недвосмислено показују присуство већег броја методичких приступа (интерпретацијско-аналитички, медитацијско-стваралачки, проблемско-стваралачки, хеуристички, демонстративни, комбиновани), који представљају само предметну конкретизацију у општој дидактици посведочених метода: вербално-текстуалних, илустративно-демонстративних и практичних. Веронаука, дакле, нема пресудну улогу у когнитивном развоју ученика, нити је од ње то умесно очекивати. Њено није ни да убрзава, ни да успорава или омета развој когнитивних функција, него да пружи простор за самореализацију интегралне личности.   Наставу веронауке, даље, морамо посматрати у јединству са остваривањем васпитно-образовног рада у другим предметима, другим дидактички транспонованим наукама и уметничким (радним, спортским) дисциплинама. Са њима она остварује потенцијално веома широку корелацију (појмовно-терминолошку, садржајну, методолошку), омогућавајући дубљу спознају њихових садржаја (тумачење књижевних, уметничких дела, интерпретација научних достигнућа, историјског процеса итд.), превладавајући предметну испарцелисаност и нудећи оквир за јединствено методолошко-интерпретативно полазиште. Али постојање корелативних веза не би смело угрозити системност самог предмета: било би недопустиво било какво фаворизовање, рецимо, историјских или културних садржаја на рачун теолошких (они су, наиме, парцијално инкорпорирани у ове потоње као главне за формирање профила самог предмета).   У вези са концепцијом школске катихезе јавља се, разумљиво (с обзиром на дисконтинуитет у њеној заступљености у нашем школском систему, али и велико интересовање јавности, не увек довољно теолошки обавештене), више начелних дилема, између осталог: да ли су и колико представе које се нуде у оквиру предмета флексибилне, одн. јесу ли оне чврсте и непомериве или „расту“ заједно са учеником; у ком је саодносу информациона димензија наставе са њеном еклисијалном димензијом (уцрквењивањем ученика); у којој мери веронаука прати актуелне узрасне тенденције у психичком животу деце, саображавајући се њима, а колико их сама подстиче, и сл. Покушаћемо да их размотримо у кратким цртама.   Када је реч о флексибилности представа које се формирају у оквиру наставе веронауке сматрамо да је, упркос код нестручњака увреженом мишљењу да оне имају „догматски“ карактер, да се базирају на некаквим учауреним формулацијама које се имају репродуковати дословце у свакој прилици, мало предмета који пружају толико подстицаја за динамички развој појмовно-категоријалног апарата којим се у настави оперише. У настави веронауке то је и неопходан услов духовног узрастања ученика. Митрополит Антоније Блум у вези са овим примећује: „Мислим да је један од проблема који се појављују пред дететом у томе што га нечему уче док је још мало, а затим, када постане нешто старије и напуни десет година, одједном се открива да оно има и питања, и сумњи, и недоумица. Прерасло је све оно чему су га учили у детињству, а у међувремену га нисмо ничему научили, зато што нам није падало на памет да пратимо каква се питања у њему рађају и да обраћамо пажњу на ова питања, да се према њима односимо озбиљно, а не да се просто чудимо: „Како то доводиш у питање?“ (...) Често се дешава да, када дете у пубертету почне да нам поставља питања, ми на њих не одговарамо. И не одговарамо, на жалост, веома често не зато што смо према њему непажљиви, већ зато што немамо шта да одговоримо, сами никада о томе нисмо размишљали“.   Проф. др Ксенија Кончаревић   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Драгана Милошевић,
      Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране.

      С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи.
      С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања.  Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега.
      Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године?
      Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године,  је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у  неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио.

      Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола.
      Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве.
      Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније.
      С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете.
      Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд.
      Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве.
      Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела.

      Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да  и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора)  
      Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и  уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало!
      Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве.
      Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд.

      Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки.
      Исто тако,  из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена.
      Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не  територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“
      Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945.
      У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор.

      Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду.
      У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас.  

      Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да  се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао.
      Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи!

      Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић
      DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...  

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране.

      С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи.
      С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања.  Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега.
      Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године?
      Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године,  је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у  неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио.

      Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола.
      Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве.
      Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније.
      С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете.
      Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд.
      Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве.
      Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела.

      Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да  и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора)  
      Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и  уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало!
      Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве.
      Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд.

      Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки.
      Исто тако,  из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена.
      Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не  територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“
      Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945.
      У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор.

      Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду.
      У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас.  

      Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да  се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао.
      Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи!

      Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић
      DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...  
×
×
  • Креирај ново...