Jump to content

Нова православна издања

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван

Препоручена порука

Нови број Православног мисионара посвећен старцу Тадеју

tadejnaslovna515.jpg

 

У штампи је нови број часописа Православни мисионар, посвећен старцу Тадеју Витовничком.

Поред тематског дела, у новом броју можете прочитати текстове о мисији на Тајланду, односу вере и науке, многодетним хришћанским породицама, чудесним исцељењима и друге. Од овог броја часописа отвара се редовна рубрика под називом „Какве су ти мисли такав ти је живот“ која ће се бавити мишљу и духовним саветима старца Тадеја. Часопис се може купити у храмовима Српске Православне Цркве, а за начин претплате се можете информисати преко адресе [email protected] или на телефон (+381) 11 3025 113.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 299
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Протојереј Србољуб Милетић: Старац Никанор

22. Септембар 2014 - 9:37

-_korice.jpgИнтервју протојереја Србољуба Милетића, писца књиге о Старцу Никанору, за Српски глас

- Оче Србо, из штампе je изашлa Ваша књига о Старцу Никанору. Да ли сте задовољни оним што сте сакупили о њему?

О. Србољуб: Захваљујем свима који су ми доставили материјале и фотографије, који су сарађивали са мном на књизи, посебно Епископу Иринеју, који је био иницијатор овог дела. Кажу да само свети човек може тачно и на одговарајући начин говорити о неком другом светом човеку; односно, само онај ко је и сам на себи искусио чудесну благодат и велику милост Божју може о томе говорити са поуздањем. У одсуству тог искуства ми се излажемо ризику да неке ствари у тој књизи могу звучати претерано или, пак, сасвим скромно или нејасно. Свесни смо тога, али ипак, љубав према добром и мудром Старцу Никанору охрабрује нас да принесемо овај спис као једну воштаницу на његов свети гроб.

- Да ли је његова, да тако кажемо, биографија у књизи потпуна? Да ли је било тешко сакупити податке о њему?

Сходно његовом монашком и подвижничком духовном животу и делању, сакривеном од јавности, материјала за детаљну биографију је мало. Сматрамо, ипак, да ће и ово што смо успели да сакупимо, послужити један наш захвални поглед на живот овог чудесног Старца. Није нам била намера да пишемо роман или приповетку у којој би наша машта попуњавала делове који недостају, већ смо се трудили да се држимо чињеница и података који су нам били доступни. Надамо се да ће на основу реченог читаоци моћи да стекну слику о овом правом Србину и изузетном Божјем човеку који је, попут светог Саве, свој живот посветио Богу и роду. Желели смо да на једном месту изложимо све оно што смо успели да сакупимо како би од тога имали користи и они који га у овом свету и животу нису срели, а све са жељом да га опет сретнемо и са њиме будемо тамо где је он сада.

- Можете ли нам укратко рећи ко је био Старац Никанор?

Као последњи представник старе генерације хиландараца, добри пастир разумног Христовог стада, Старац Никанор је, како Оци кажу, био небески човек и земаљски анђео: смиренога ума, човекољубив, миротворац, испуњен духовном мудрошћу, благородни пример и учитељ чистоте срца, трудољубив, неуморни молитвеник пред Господом и неугасива светиљка Духа Светога. У лику овог светогорског Старца све оно племенито, што се природно очувало у нашем народу, очишћено постом и молитвом, спонтано је засијало освећеним сјајем. У другој половини двадесетог века још увек је било представника старог нараштаја монаха духовника који су већину свог живота провели подвизавајући се на, такорећи, средњовековни начин, без струје и телефона (a да не помињемо компјутере и паметне мобилне телефоне), без возила, па чак и без путева. Међу њима је проигуман манастира Хиландара Старац Никанор био један од најпоштованијих и најпознатијих.

- Значи ли то да су и други у њему видели једног - човека Божјег?

Mноги o Старцу сведоче да је био изузетан Божји човек: „Он је чист, изворни, непатворени сељак, који је као племенита биљка пресађен у најдивнији Врт Богородичин, како се и назива Света Гора“ - каже један академик. „Тамо је оно што је примио у родитељској кући од честитих ваљевских сељака, усавршио, обликовао, преобразио попут Светог Саве... и попут многих других који су од времена Светог Саве ходили тим путем. Он се тамо преобразио и онда је кренуо да преображава, препун пустињског оптимизма, препун наде и чистоте. Био је то прави човек, Србин, стамен и спокојан по природи, стрпљив, смирен и сталожен по понашању, чврст у вери, пажљив у опхођењу, нежан у духовним стварима, скроман и једноставан, пун дубоког разумевања... Седе браде и старачки црвенкаста лица, деловао је достојанствено, онако како од вајкада делују прави домаћини у Србији. Уравнотежен и чврст, префињени духовник који је умео са много пажње да саслуша и са очинским ширинама да разуме и подржи. А поседовао је и оно више, светачко. Тај човек је ширио око себе мир, а између њега и света као да је уобичајена ограда била порушена, пред њим се човек потпуно и лако исповедао, осећао је доброту и чедност, мудрост верника коме је Исус Христос Бог и узор“ – говоре учени људи о Старцу Никанору.

- Још су у време комунизма у бившој Југославији многи обични али и познати људи посећивали Хиландар? Када је Старац Никанор дошао у тaј манастир?

Отац Никанор се замонашио у Хиландару још далеке 1927. године. Од 1941. године је био члан хиландарског Сабора стараца, потом је деценијама био проигуман Хиландара, а био је више пута и на дужности Протоса Свете Горе. У својим зрелим годинама уживао је велики углед, не само међу светогорским монасима, него и свуда у Православљу, а посебно у Српској цркви. Његов изразито благ и ненаметљив, али огроман ауторитет, пленио је љубављу и једноставном, здравом мудрошћу. На овај начин су га доживљавали подједнако и учени и неуки, многобројни посетиоци и поклоници, исто као и научници и водећи политичари, који су долазили у посету Хиландару или са којима се Старац сусретао на својим путовањима. Епископ Андреј (Ћилерџић), који је у младости провео око годину дана у Хиландару, каже да се за Старца Никанора са сигурношћу може рећи да је испунио две највеће заповести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и: Љуби ближњега свога као самога себе! (Мт 22,37-39) Он прича да је отац Никанор увек зрачио особитом љубављу, а у његовом присуству се осећала близина будућег Царства Божјег.

- Може ли се рећи да је он био талентован, обдарени духовник?

Имао је од Господа чудесан дар да једноставно, здравоумно, трезвено и смирено, са много љубави, сасвим ненаметљиво и спонтано пали кандила вере у срцима људи које је сусретао. У доба потрошачког друштва, у време убрзаног развоја технологије и распрострањења масовних комуникација, у атмосфери маркетинга и менаџерства, Старац је увек делао на стари, добри, људски и хришћански начин, у непосредном разговору и у личном сусрету са људима. Он није био човек маса него човек срца. Када би се обраћао јавности, у виду кратких беседа или ретких интервјуа, учинио би то сажето, очински топло и људски срдачно. С друге стране, у личном сусрету се никада није устручавао да посвети онолико пажње и времена колико је потребно човеку који је пред њим, ма о коме да се радило. Са подједнаком пажњом и уважавањем је разговарао, како са црквеним великодостојницима, политичарима или научницима, тако исто и са простим побожним сељацима. То говори о његовом великом смирењу и кротости.

- Пред крај живота Старац Никанор је доста путовао међу Србе, како у земљи тако и у свету. Који је био циљ његових путовања?

Утврдивши се у одрицању себе и усавршивши се у монашком подвигу и послушању ради љубави Божје, он је у старости ту своју љубав и смирење преносио на друге. Старац је ишао тамо где је био најпотребнији, не жалећи ни себе, ни велики труд на многим напорним путовањима, дугим богослужењима, на важним прославама и саборима, на којима је узимао учешћа као представник и предстојатељ манастира Хиландара. Било је очигледно да му је постало сасвим свеједно где и када ће га Господ позвати к себи. А дотле, у лику овог светог Старца, онима који нису могли отићи у Хиландар, Хиландар је долазио у походе.

- За крај, која је поука или порука књиге?

Послужићемо се речима самог Старца Никанора које је често изговарао: „Један је Бог, једна Србија, један пут светосавски, једна Вера и Црква - православна! То је најважније, а све друго је споредно.“ Молитвама преподобног оца Никанора, Господе спаси и помилуј нас!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Данило Љуботина: Перој пером романтичара

21. Септембар 2014 - 16:42

promocijaperoj_3.jpg
promocijaperoj_6.jpg
promocijaperoj_9.jpg
promocijaperoj_10.jpg

У препуној дворани библиотеке СКД Просвјета у Загребу 16. септембра 2014. године представљена је књига Перој пером романтичара приређивача архимандрита Данила Љуботине. О књизи су говорили Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански проф. др Порфирије, проф. др Милорад Пуповац, г. Чедомир Вишњић, професорице Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић Рајка Косановић и Петра Пушкар и аутор архимандрит Данило.

Програм је водила гђа Светлана Патафта, а за музички интермецо задужена је била Ивана Србљан и камерни хор Саборног храма Преображења Господњег. Међу многобројним заинтересованим гостима промоцији је присуствовала гђа Боса Продановић отправница послова амбасаде Републике Србије у Загребу.

Извор: Митрополија загребачко-љуљанска

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Нова књига изашла из штампе, издавач "Саборност", Епархија браничевска   Предговор

crkva_u_drustvu.jpg

Широм хришћанског света 2013. година је била посвећена прослави 17 векова од Миланског едикта. Писало се и говорило о разлозима, значају и последицама за историју Европе, па и шире, толико важног „Константиновог обрта“. „Тада је почео да се обликује један нови свет, свет који је све више почињао да личи на свет у којем данас живимо“ (Р. Радић). Тај свет чији су се обриси помаљали давне 314. године је још увек наш свет. То је почетак наше културе (у социолошком смислу) у којој од онда, па до дана данашњег, живимо и која нам омогућује да формирамо специфично, нашеразумевање сопствене личности, а затим и разумевање другога, разумевање живота, Бога, Његове творевине као и друштва и историје. Један од основних стубова тог нашег света, али не и једини, је јудео-хришћанско предање. Међутим, тај исти наш свет је током 17 векова доживео толико много трансформација, разноврсних, па чак и суштинских промена да се многи с правом питају да ли уопште можемо да говоримо о једној култури или је, напротив, свака потоња епоха настајала као негација претходне. Ово се питање нарочито оштро поставља у односима између традиционалног, предмодерног друштва и модерности, односно постмодерности како се карактерише савремени историјски тренутак. У неким другим хуманистичким наукама било би парадоксално и само помињање предмодерног друштва, сем као историјске чињенице, али за теологију и пре свега, практично богословље, то није случај. У свести многих чланова Цркве предмодерно друштво се са својом хијерархијом вредности и својим менталитетом сматра идеалним друштвом. Такво схватање није случајно. То друштво је дуго и до скоро трајало на нашим просторима, а поједине остатке још и данас срећемо. У њему је Црква било идеално позиционирана, у самом центру, и била је основни космотеоријски стуб тог времена. Кроз хришћанску призму је посматран и тумачен како друштвени тако и лични живот појединаца.

Западна модерност је од 16. века па надаље сва питања везана за хришћанство и Цркву поставила на други начин и на штету, како се сматрало, Римокатоличке цркве. Иако изворно западни феномен, модерност није остала у географским оквирима западне Европе већ се непрестано ширила како на исток Европе, такo и глобално, на цео свет. Као таква, она се не може третирати као нешто туђе и страно већ, напротив, као тековина али и проблем свих нас, човечанства уопште. Овакво стање ствари нам без икакве сумње сведочи о њеној моћи. Прагматични менталитет који је она устоличила, заснован на природним наукама и технологији је толико олакшао људски живот, продужио га и подигао му квалитет да су све антрополошке жртве, које је та епоха остављала широм света, биле занемариване, па чак и прихватљиве зарад циљева и снова која је она обећавала да ће испунити. Класична метафизика, а са њом и религија, је падала и остајала бескорисна пред ефикасношћу прагматичног менталитета модерног човека. Међутим, и ти велики снови, „велике приче“ модерности су се током 20. века исцрпеле, или у разочарању и економској пропасти (попут комунизма) или у крви (попут Аушвица), отварајући простор за „мале приче“ савременог постмодерног човека. И даље је та култура економско научно-технолошка али се Бог ипак вратио или се враћа у јавни живот, напуштајући сферу искључиве приватности где га је модерност сатерала.

Све ове друштвене мене и трансформације не остављају нетакнуте верујуће људе и саму Цркву. Оне су као бура на мору, када треба бити максимално опрезан и концентрисан, разумети како се бура креће и на основу тога усмерити брод Цркве. Верујући људи се, по мом мишљењу, пречесто у тим историјским и културолошким „бурама“ не сналазе. Једни демонизују савремено друштво и желе из свег срца да га униште, сравне са земљом, надајући се да ће се на том пустом пољу и из рушевина поново помолити старо, идеално, предмодерно друштво. Овакав став је идеолошка подлога верског фундаментализма у свим религијама. Други, рекао бих реалнији, схватају снагу савременог друштва, одустају од борбе и имају жељу да из таквог друштва изађу и створе свој паралелни свет у коме би владале друге вредности. Што се хришћанске Цркве тиче такво схватање би значило спуштање Цркве на ниво секте, имајући у виду једно од социолошких начела разликовања цркве и секте, при чему се припадници ове друге склањају из света док, напротив, чланови цркве желе тај исти свет да преобразе.

Тако долазимо до циља ове књиге. Он се најпре састоји у томе да верујуће људе, а међу њима и студенте Теолошког факултета, подсетим на чињеницу друштвених промена, на њихову легитимност као и на факт да оне најчешће не настају из идеолошких разлога већ из, и због конкретних животних проблема. Ти животни проблеми који изазивају друштвене промене су такође људски проблеми који имају и своју теолошку димензију и своје теолошко тумачење. То што је предмодерна епоха претежно теоцентрична и колективистичка, а модерност и постмодерност претежно антрополошка и индивидуалистичка не умањује теолошку тежину проблема, већ само намеће различите теолошке акценте и приоритете. Црква нема специфично „своје“ друштвено и политичко уређење. Њени су критеријуми, критеријуми Царства Небеског и на основу њих Она процењује друштвене промене и процесе. У том смислу је свака историјска и културолошка епоха Њена, а, такође, и ниједна, јер Она чека Будући Век. Међутим, у пракси је то много лакше рећи него остварити. Менталитети су увек врло јаки и споро се мењају, тако да се поједини историјски друштвени односи и вредности тумаче и поистовећују са јеванђелским, па самим тим постају вечни и непроменљиви. Ту спада, рецимо, разумевање брака и брачних односа, васпитање деце, односи према ауторитетима, питање личне слободе и генерално људских права и сличне тековине модерног друштва. Врло често се од стране верујућих оне не критикују на основу јеванђелских вредности, већ на основу историјског менталитета једне претходне, такође, историјске епохе. Та проблематика различитих „културолошких часовника“ између Цркве и света и њихово усклађивање, а све у оквирима нашеконстантиновске и још увек хришћанске културе, је поље мога рада и истраживања и основна тема књиге коју читалац држи у рукама.

Захваљујем се преосвештеним епископима, шумадијском Јовану и браничевском Игнатију на благословима као и Издавачкој установи епархије шумадијске Каленић и Одбору за просвету и културу Епархије браничевске, који су саиздавачи ове књиге и свима који су ми саветима и сугестијама помогли у писању. Посебну захвалност дугујем богословима Богословије Свети Јован Златоусти свих досадашњих генерација као и студентима Богословског факултета у Београду. Дијалог са њима и пружање помоћи и подршке у њиховом духовном сазревању, колико су то моје снаге допуштале, је увек била инспирација и један од главних циљева мога рада.

Аутор

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

27-67

322

КРСТИЋ, Зоран, 1962-

Црква у друштву : у прошлости и садашњости / Зоран Крстић. 

- Пожаревац : Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу ; 

Крагујевац : Каленић, 2014 (Крагујевац : Графостил).

- 142 стр. ; 21 cm. 

- (Филозофско-теолошка библиотека ; #књ. #2)

Тираж 1.000.

- Део текст упоредо на срп. и енгл језику. 

- Др Зоран Крстић: стр. 142-143.

- Напомене и бибилиографске референце уз текст. 

- Библиографија уз сваки рад. 

- Summaries. - Регистар.

ISBN 978-86-87329-31-7 (Епархија)

a) Хришћанска црква - Друштво 

b) Православна црква - Друштво

COBISS.SR-ID 209578252

EAN 9788687329317

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У издању Манастира Жиче, с благословом Епископа жичког г. Јустина,  изашла je из штампе нова књига Архимандрита Емилијана сименопетритског

zica.jpgТРЕЗВЕНОУМНИ ЖИВОТ И ПРАВИЛА ПОДВИЖНИЧКОГ ЖИВОТА, тумачење канона Светих Отаца Антонија, Августина и Макарија.

У наставку доносимо предговор Теодора Јангуа, професора Теолошког факултета у Солуну:

Старац Емилијан Симонопетритски, у текстовима који се налазе у овој књизи, враћа се кроз Светоотачку мисао и дух учењу Светих Отаца и ономе како је Црква кроз многе векове живела у Византији.

Он тумачи Каноне који се односе на живот монахâ, такозвана Правила подвижничког живота, најосетљивијим теолошким и духовним чулом.

Поштовани Старац креће се динамично и у перспективи Есхатона, како би веома упечатљиво приказао да оно што су у облику Кано­на изложили учитељи монаштва садржи истине и углавном одређује где су границе духовног живота. У овом случају Канони су „лествица“, подобна оној Светог Јована Лествичника, којом се монах успиње ка Богу; до­вољ­но је само да монахов поглед буде стално уперен ка светлости богопознања. Било која друга прелест, настала евентуално услед самодив­љења или задовољства због строгог чувања Канона („и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“) или неког другог разло­га, свакако представља странпутицу која собом повлачи ква­рење духа, што Старац приказује у својим тумачењима канонског законодавства Отаца монаштва.

Кад би неко оцењивао Старчеве текстове, могао би да примети, без претеривања, да они имају једнаку вредност као и светоотачка литература. На страницама ове књиге чо­век се може сам уверити у велику теолошку вредност Мона­шких правила. Истовремено се уверава у то колико је пош­товани Старац познавао у срж монашке установе, а и сам се на систематичан начин учио на великом броју светоотачких списа који се односе на организацију монаштва, и то заиста у једном времену када је све то било потпуно непознато. Старац је први истраживао и протумачио ове текстове. То, уосталом, може посведочити и Типик Свештеноблаговеш­тeњске обитељи у Ормилији, у ко­јем је на аутентичан начин оживљен дух записан у византиј­ским монашким Типицима.

Старцу, човеку са црквеном свешћу, нису сметале про­тивречности историјске и филолошке природе у вези са аутентичношћу монашких правила које тумачи. Њему су теме познате, он са својим монасима разговара о њима, али не остаје „заробљен“ научном формом, јер оно што њега занима јесте да покаже духовни садржај и богословски смисао Правила. Уосталом, и само предање га је научило да Црква није оклевала да прихвати текстове проблематичног аутор­ства или непознатих писаца, било је довољно да они не садр­же јеретичко учење Карактеристичан пример су такозва­на Апостолска Правила. Црква је врло слободно и свесно прихватила текстове различитих традицијâ (који нису вређа­ли, како рекосмо, догму), без подизања ограда предрасуда. Тако чини и поштовани Старац кроз свој избор у овој књизи, као и у низу других својих објављених или необјављених поука.

Карактеристична је чињеница да је он дао коментаре на Монашка правила Светих Отаца са Истока, оних који су нам познатији (као што је то Св. Антоније, Св. Пахомије), затим Ота­ца из Северне Африке, као што је Св. Августин, и осталих Отаца из западних провинција, као што су ава Макарије и четворица Отаца који се везују за Манастир Лерин.

На Истоку, кроз дуги низ векова, Свети Августин није био посебно познат, па чак ни прихваћен. Поштовани Старац, покренут оданошћу предању једне и нераздељиве Црк­ве, представља веома значајне стране богословске и канонске мисли овог великог Оца Западне Цркве. Истовремено, кроз тумачење Монашких правила аве Макарија, указује на то да један исти Дух надахњује састављаче Правила. На тај начин је представљен свевасељенски дух који је поседовао поштовани Старац, који је он сâм увек с расуђивањем изражавао, имајући за циљ одбацивање окренутости себи, која обично никуда не води. Уосталом, упознавање са старим западним монашким предањем може да помогне западним хришћани­ма да открију заједничке корене које имају са Истоком.

Речи Старца су одговорне и истините. Он не улепшава ствари да би се евентуално другима учинио драг, нити прикрива истину. За сваки појединачан случај он говори све оно чему га Дух Божији учи, због тога и прихватање његових ду­ховних завештања сваког човека води ка томе да се сусретне са Богом. Попут Пророкâ из Старог Завета (којима се поштовани Старац дивио, и који су му били узор у животу) који су преносили Израиљском народу вољу Божију, тако и Старац, сва­ки Старац, представља средишњу личност око које монашка обитељ треба да се духовно изграђује. Непостојање такве лич­ности, или пак пренебрегавање исте, доводи до пада духовне грађевине манастира. Духовно напредовање монахâ почива на овом односу. У Старчевим текстовима то се посебно и с понављањима наглашава. Јединство око Старца и не­престан, богослужбени однос према Богу, представљају два стуба које монаха држе високо, погледа непрестано усмереног ка Богу, не остављајући простора да његов ум скрене ка оном што је земаљско. То, уосталом, непрестано наглашавају Свети Оци, чија се монашка правила тумаче у овој књизи. Непрестано славословљење Бога, непрестано учествовање у Светој Евхаристији, изучавање богословских текстова, ревносно подвизавање у духу послушања, јесу „константе“ које воде човека у сусрет са Богом.

Поштовани Старац доживео је чудо овог сусрета и због тога је „оно што је видео засведочио“. „Ово је онај ученик (нови апостол) који сведочи о Христу“. А ми, његова духовна деца, „знамо да је истинито сведочанство његово“.

Теодор Кс. Јангу

професор Теолошког факултета
на Аристотеловом универзитету у Солуну

Издавач: Манастир Жича

Преводилац: Марина Вељковић

Рецензент: Епископ Атанасије (Јевтић)

Коректура: мр Ана Гвозденовић

Штампа: Интерклима графика, Врњачка Бања

Цена издања: 650,00дин, 415 стр.

Књигу је могуће купити у Манастиру Жичи. Наруџбеница преко e-mail адресе: [email protected] и поштанске адресе: Манастир Жича, 36221 Жича

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
Два нова издања Епархије захумско-херцеговачке и Митрополије дабробосанске
10. Октобар 2014 - 10:27

tumacenje_1.jpg

 

"Тумачење молитвеника" и "Православна жена и породица у савременом свету" јесу два нова наслова која су, у оквиру издавачке делатности Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске, објављена са жељом да буду на корист обичном верујућем човеку.

"Тумачење молитвеника" као дело које је у основи мали православни катихизис и зборник "Православна жена и породица у савременом свету" у коме су садржане поуке у вези са многобројним питањима које реално муче многе у овим турбулентним временима када је породица пред великим искушењима, заиста јесу литература која има своју практичну вредност у времену садашњем.

pzena_0.jpg

 

Ове две књиге спадају у низ дела мисионарске садржине спремних да буду објављена у што скорије време, а која би, као таква, у једнакој мери била од помоћи нашем свештенству у подвигу ширења речи вере унутар народа који им је поверен, а такође и самим верницима у упознавању са истинама Православља.

Најискреније, надамо се да ће оно што је замишљено, вољом Божијом бити и остварено, те да ће не само ове две књиге, него и будуће, бити на добробит свакоме од нас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нови број Теолошких погледа
20. Октобар 2014 - 10:28

tpog.jpgКрајем септембра 2014. године из штампе су изашли нови Теолошки погледи (XLVII година излажења, друга свеска за 2014. годину) – на укупно 288 страна (стр. 213–500).

Нови Теолошки погледи читаоцима најпре доносе превод патристичког текста – превод Поуке девици коју је писао Евагрије Понтијски (са старогрчког превео Лазар Нешић) (стр. 215–222), а затим следе радови савремених домаћих аутора – богослова и историчара. У новој свесци версконаучног часописа Теолошки погледи објављени су следећи научни радови:

Бобан Димитријевић, „Папски примат у постапостолском периоду током прва три века“ (стр. 223–262);

Александар Д. Чавка, „Шта је то тајно у Светим тајнама? – историја и генеза једног поимања –“ (стр. 263–288);

Славиша Костић, „Хришћански идеал државе у четвртом веку и данас: Св. Константин и посткомунистичко доба“ (стр. 289–314);

Александар Раковић, „Оснивање и рад Међурелигијског савета Министарства вера Републике Србије (2009–2012)“ (стр. 315–322);

Варја Нешић, „Луди Христа ради и Лудост ренесансне књижевности – оглед о могућности паралелног истраживања“ (стр. 323–348);

Зоран Ђуровић, „О тези Миодрага Петровића да су богомили из српско-византијских средњовековних извора Латини“ (стр. 349–404);

Саша Антонијевић, „Владика шумадијски Валеријан“ (стр. 405–434);

Игнатије Марковић, „Аутобиографија проте др Лазара Мирковића (професора старе Карловачке богословије, Богословије Светог Саве у Сремским Карловцима и првог професора литургике Православног богословског факултета Универзитета у Београду)“ (стр. 435–470).

За чланцима следи осврт из пера Милице Андрејевић („22. летња школа црквеног појања ‘Корнелију у спомен’“) (стр. 471–472), а потом долазе прикази новијих издања које су написали проф. др Богољуб Шијаковић, проф. др Бошко Бојовић, А. Ђаковац и протођакон Зоран Андрић (стр. 473–497).

Часопис Теолошки погледи може се купити у књижарама Православног богословског факултета БУ, а о начину претплате можете се информисати преко адресе [email protected] или на телефон (+381) 11 3025 113.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Споменица Владичанства сремског
24. Октобар 2014 - 8:29

Пред верним народом, свештенством, монаштвом и читалачком публиком, као и свим људима добре воље, налази се Споменица Владичанства сремског, која свој настанак дугује најпре Богу и Његовој милости, који нам снаге подари да је објавимо у оваквом облику.

unnamed_2.jpgОва књига, пре свега, представља израз захвалности свим Патријарсима, Митрополитима, Епископима, свештеницима и монасима и свом народу Божјем, због чијих је ревновања Србин и даље остао Христов, у православном Срему. Захваљујући стваралачкој љубави, коју је Бог разгорео у срцу нашем, Ми смо, као делатник у славу Бога и Рода, приредили ово словно здање.

Православни Срем, као једно од најстаријих и најзначајнијих канонских подручја наше Свете Цркве, у другој половини 20. века био је скоро потпуно у рушевинама. Богомоље и светиње, које су, током Другог светског рата, разорили Немци и усташе, али и појединци из нашег народа, затровани сатанском идеологијом, у наредним деценијама лежале су на одру као самртници, обесвећене, запуштене и напуштене. Тако смо се и Ми придружили опоменама блаженопочившег Патријарха српског Германа да, праштајући злочинцима, у складу са Јеванђелском заповешћу, никако не смемо дозволити да из нашег памћења ишчезну и њихове жртве.

Тужно време масовног и организованог отпадништва од прадедовске вере, време гордог одбацивања Васкрслог Христа, Његове љубави и највише жртве, најубедљивије је симболисано у страхотним развалинама црквених здања, у којима је Бог вековима био прослављан молитвама и сузама, али и тешким подвизима монаштва, свештенства и верног народа. Са безумним равнодушјем разграђиване су важне материјалне везе између палог човека и његовог Творца, стога што свети храмови, како је записао Павле Александрович Флоренски, представљају управо Лествице Јаковљеве, које нас из грешног, видљивог света, воде право у небеске висине недоступности и оностраности.

Данашњим нараштајима припала је част да из пепела уздигну презрени инструмент људског спасења и поново саграде тајанствени мост између вечности и кратког, неухватљивог тренутка у ком се будућност претвара у прошлост. Најпре су свети храмови поново подигнути у срцима и исцељеним душама наших сународника, најављујући и величанствену материјалну обно- ву. Потписник ових редова доживео је ретку привилегију да учествује и својим очима посматра херојску реконструкцију наше озлеђене црквености, коју су извели истински „јунаци наше духовности“. Упркос леденом даху историјских неприлика, које су снашле Српску Цркву, камен по камен и лепту по лепту, Света Фрушка гора и читав хришћански Срем поново су улепшани величанственим грађевинским изразима вере, наде и љубави. Гледајући на поменуту спољашњу и унутрашњу обнову можемо посведочити да: „Тако нити је онај који сади, ни онај који залијева, него Бог који чини да расте“ (1. Кор. 3, 7).

Потреба за овом и оваквом Споменицом, која показује динамику живота, као и садашње стање ове Епархије, узрокована је обавезом да се, како савременицима, тако и потомцима, остави аутентично сведочанство о изузетним напорима верујућег наро- да и садашње генерације свештенослужитеља, уложеним у поновно зидање порушеног и надокнађивање драгоценог времена,„украденог“ током претходних деценија. Овај подвиг био је инспирисан духом упорног, пожртвованог задужбинарства, који јеодликовао наше свете претке, Немањиће и Бранковиће, на челу са Светом мајком Ангелином Крушедолском.

У овом делу реално је приказано савремено стање наших манастира, парохија и црквених општина, са основним подацима и уобичајеним табеларним прегледом архијерејских намесништава. На крају, ово је прилика да, после тридесетак година про- ведених у Срему, сагледамо данашње прилике у овој Епархији, измењеној толиким заједничким напорима Нашег монаштва и свештенства, потпомогнутог несебичном подршком и љубављу Нашег честитог православног народа, али и институција Држа- ве Србије и Покрајине Војводине. Пажљиво пратећи пређени пут, видимо свуда и у свему руку Божијег промисла, која је водила, како Наше велике претходнике на епископском трону и генерације заслужних свештенослужитеља и верног народа, тако и све Нас који се, у славу Господњу, трудимо у винограду Његовом. Поред тога, уверени смо да се, на овај начин, и Наша Епархија придружила разумним настојањима да се деци неких наредних векова упути истина о трајању и делању садашњих поколења. Сигурно је да нас изнад погубне, варварске неисторичности може уздигнути једино свест да смо и ми сами, са свим нашим успесима и неуспесима, врлинама и манама, само део духовног континуума који нас спаја са прецима и потомцима, са давно упокојеним људима, као и онима који тек очекују да их огреје Божија милост.

Сама књига подељена је на три дела. Први део обухвата пресек и развој историјског збитија и хришћанског поимања вере, те  њиховог утицаја на развој православне културе на овим просторима. Други део говори о фрушкогорским манастирима, њиховом настанку, развоју, улози и значају њихове мисије, не само у оквирима наших националних културних образаца, већ и хришћанске културе уопште. Трећи део посвећен је животу и раду парохијског свештенства и парохија, као и активностима црквеношколских управних одбора.

Са најдубљом захвалношћу благодаримо свештеномонасима, монахињама, братији свештеницима и нашим верницима, на труду и ревновању уложеном у сложено настајање ове књиге.

Нека она послужи као светли пример, поука и надахнуће свима који осећају потребу да приме на себе лако бреме Господње и учине нешто добро и племенито на корист своје Свете Цркве.

Епископ сремски Василије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...