Jump to content
Guest свештеник Иван

Нова православна издања

Rate this topic

Recommended Posts

Guest свештеник Иван

Постављена слика


Одлична књига која ће да послужи како мирјанима тако и клиру у православном васпитању, иако није заокружена целина философије васпитања. кроз ову књигу се оваплоћује мисао човековог преображаја ка коначном циљу његовог живљења.

књига вас води кроз значај православља од егзистенцијалног освешћења, преко живота литургијске свести па до освећења личности и остварења у светости.

Изволите:

https://www.pouke.org/library.php?cid=9&id=889&do=view

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Свештеник Алекандар Михаиловић: Иза одшкринутих врата

111mihailovic_aleksandar_iza_odskrinutih_vrata.jpg

Уводна реч аутора: На прагу трећег миленијума

У последњој књизи Новога завета, у Откривењу Светог Јована Богослова, у IV глави, читамо: И одмах бијах у Духу; и гле, пријесто стајаше на небу, и на пријестолу сјеђаше Неко. По изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около пријестола бијаше дуга на изглед као смарагд. И около пријестола видјех двадесет и четири пријестола, и на пријестолима видјех двадесет и четири старешине гдје сједе, обучене у бијеле хаљине, и са вијенцима златним на главама својим. И од пријестола излажаху муње и гласови и громови…

Ова есхатолошко литургијска слика представља прототип хришћанства, његов узрок и почетак. Још пре Великог праска као почетка васионе, пре еона еона и пре сваког времена, Бог је „измислио” разлог ради ког је створио све што је створио. Једним стваралачким Fiat, једним „Нека буде”, гледајући пред собом циљ, Господ је створио свет и човека. Циљ стварања био је сабрање свих и свега око Сина Човечијег, око Христа Богочовека. Разлог је велики и славни последњи Дан осми.

Спокој невечерњег Дана, као одмор свеукупног космоса и зора тајанственог еона као почетак космичке недеље од осам хиљада година, јесу смисао и назначење сваког поколења. Први дан новог еона, новог миленијума је слика времена Месије, Дана који никада не застарева, мира, утехе, радости и вечне славе Сина Божијег, окруженог пријатељима који Га, окупани нествореном светлошћу, динамички прослављају, бивајући у бесмртном блаженству бесконачних векова.

Дан Господњи, Дан месијанског чина који превладава седмицу постојања изводећи је изван њених унутар­светских граница и самодовољних оквира, јесте догађај који ће доћи на крају светске историје, али не као по себи саморазумљиви завршни акт изнедрен из саме историје њеним самоодмотавањем и довођењем до крајње нити, попут клупка Аристотелове ентелехије, не чак ни као саморазвиће и самоусавршавајући раст Хегеловог апсолутног духа, већ као изненадни, одозго дошавши догађај, попут јеванђелског „лупежа у ноћи”.

Да сва творевина уздишући ишчекује тај Дан, Дан Господњи, и вечну, ритуално међузависну игру свих и свега око долазећег Христа, не сведоче само невидљиве елементарне честице чији је живот слободни чин и догађање (сетимо се Ајнштајна, Макса Планка и Вернера Хајзенберга), нити пак сведоче разноврсна животињска царства својим хармоничним безазленим кретањем, већ то вековима, свеобухватајући, сведочи сâма Црква Христова, евхаристијски у Епископу повезујући незалазни Дан осми, прошле векове од Великог праска (Big Bang а), па све до садашњих збивања, на прагу III миленијума, у којима сви ми активно учествујемо.

Есхатолошки бљесак будућег века хришћанство опитује у Цркви, у којој се, као у икони вечне истине, могу решити сви човекови вапаји за смислом и сви трагични вапаји против смрти и ишчезнућа. Већ два миленијума, одсликавајући Истину постојања, хришћанство као Црква, присуством отвара перспективу бесмртног бића. Од Хајдегеровог „бића за смрт” Црквом и у Цркви ствара се „биће за живот”.

Човекова ограниченост, омеђеност и смртност, ти универзални проблеми свих бића, не могу се решити у оквирима светске ситуације и самозатворености. Сви хуманизми и друштвена уређења, сваки стваралачки чин и екстатичка кретања, представљали су узалудне покушаје обесмрћења. Бесмртност, нетрулежност и апсолутност могу се остварити само искорачењем из самодовољне индивидуализиране егоцентричности у простор заједништва са Другим. Ово је проблем свакога човека и зато се Црква, која нуди решење, показује значајном за све континенте, како за западног човека Европе тако и за источног човека Азије, те представља конститутивни чинилац онтологије света и не може бити сведена на душебрижног спаситеља индивидуалне душе, експонат музејско археолошких и уско националних вредности које само декоришу и улепшавају стварност својим „лепим, српским” обичајима. Црква није ризница националних ритуално патриотских чинова, већ унутрашње било космоса, спас човека и еколошког система, осовина и платформа на којој стоји васиона, критички ум и алтернативни начин постојања. Због тога су појам Другог и Осми дан есхатолошког Царства нераскидиво повезани. Будући век је време великог Другог, време славног присуства Христовог. Човекова потреба за малим је слика и унутрашња потреба за вечним општењем са великим Другим, са Богом. По Мартину Буберу, Ти и Ја су зато нераздвојни.

Царство Божије, рај, односно вечно блаженство, по садржају су непрекидна заједница са радикално другачијим, различитим и увек Другим. Сва светска царства, опет, трагала су за њим, безуспешно покушавајући да остваре рај на земљи. Формирање цивилизације и стваралачка кретања ка унапређивању света, покушај су да већ завлада есхатон као вечна заједница, међутим, сва су се, као што знамо, показала безуспешним и пролазним.

Та носталгија за заједништвом и истинским односом у међузависном, холистичком складу, уверава нас да је есхатон, својим присуством, као Црква, оставио дубоке трагове на човека. Све то зато, треба пажљиво ишчитавати. Основна порука Цркве увек је била — заједничка слободна љубав као чинилац људскости и јединство у различитости, по узору на Бога Свету Тројицу, у којој слободно живи вечни однос Једног са Другим и Трећим, слободан и непоновљив, у пуноћи међуљубави и заједништва.

Есхатолошко назначење човеково је — у Цркви започети, епиклетички, стваралачку, динамичку слободну љубав према Христу, кроз другог човека, те померити границе свога бића и отворити себе за Светотројичан начин бивствовања који је, по преимућству, есхатолошки.

Одсликавање Оног века у овом, у Евхаристији Цркве, осветљава даље све поре бивствовања. Будућност која је, по речима Кулмановим, „већ, али још не” почела у историји, обликује својим благородним и преображајним силама човека и творевину, уређујући и формирајући културе и цивилизације. Ипак, свој прави лик човек и творевина задобиће тек по окончању овог и оваквог светског процеса. У догађају Христовог Другог доласка разоткриће се и обелоданити истинска ипостас човека и све твари, која (твар) по речима Св. апостола Павла, „тугује и плаче, чекајући да се јаве синови Божији” (Рим 8, 19).

Смрт, као суштински проблем човеков који се епидемично шири и на сва друга жива бића, превладава се есхатолошким стваралачким динамизмом око Васкрслог Христа, чије се присуство већ овде, у евхаристијској реалности свих око Епископа, предокуша. Борба са смрћу је, зато, основно начело човековог живота и бити Христов значи стваралачки оживотворити сва поља бивствујућег.

Наводећи речи руског мислиоца Николаја Берђајева, да је „ниско заборавити на смрт макар и једног живог бића и ниско помирити се са смрћу”, уочавамо да је одсјај Христове васкрсне победе видљив и у лепоти сунчеве светлости, у звездама које трепере, у јасној ноћи, у плавом небу, у драгом камењу и цвећу, у лепоти и разноврсности животињског света — у жртвеној љубави за другог човека.

Говорити о рају као решењу човекових егзистенцијалних невоља, значи говорити о Цркви, а говорити о њој значи понудити свету космополитска решења. Космополитска, пак, јер је по речима блажене успомене о. Георгија Флоровског, „Хришћанство универзална истина, а не својина једне нације”.

Са таквом есхатолошком визијом, на прагу новог миленијума, Црква је опет у обавези да окрене своје благодатне луче према свету и савременом човеку.

Будући да је „боле све ране рода свога”, својим освећујућим присуством она ће и даље ненаметљиво одговарати на изазове који јој се све више и више предочавају. Црква не може бити гето и живети на маргини збивања, јер је овај свет Божији свет и њена је мисија „радосни космизам”, а не уска и ксенофобична самозатвореност. Свет вапије за преображајем очекујући да се јаве „синови Божји” и стога питања данашњице, попут: угрожавање људског достојанства, ратови, међунационални и међуконфесионални сукоби, глобализација и унификација света, глад, насиље, трговина децом, расна и полна дискрими­нација, еколошки проблеми и загађеност животне средине, који, како правилно примећује митрополит пергамски Јован, „обухватају нације и крећу се континентима”, ти и још многи други горући проблеми са којим улазимо у XXI век, решавају се и осветљавају есхатолошком визијом космоса, као једне, око Христа продужене вечне и целовите литургијске заједнице којој су сви потребни.

Стваралачко динамичко учешће свих у љубави, од елементарних кваркова, преко најразноврснијих биљака и животиња, до човека и анђела у Христу и око Христа, порука је Православне Цркве, васељенски упућена свима. Она зато у III миленијум улази, истина, без политичке и светске моћи, али са „силом Божијом која се у немоћи показује”. Њена је снага у њеном предању, у догматској чистоти вере, у евхаристијском етосу и подвижничком карактеру њене жртвене љубави за човека. У томе је преображајна и свеосвећујућа моћ.

Православна Црква није и никада неће бити гето овога света. Њена порука је јасна: jединство у различитости и слобода у љубави, два гесла која сам вечерас хтео да прочитам Вашој љубави. И стога, на крају, односно на почетку новог миленијума, пажљиво опет ослушнимо глас Откривења Јовановог које каже:

… Дух и Невеста говоре: Дођи!

И који чује нека каже: Дођи!

И ко је жедан нека дође,

И ко хоће нека узме воду живота на дар. (Отк 22, 17)

[/center]

Амин!

------------------------------------------------------

Impresum

Са благословом Његовог Преосвештенства

Епископа пожаревачко‑браничевског

г. др Игнатија (Мидића)

АУТОР

Свештеник Александар Михаиловић

ИЗДАВАЧ

Хришћански културни центар, Београд

РЕЦЕНЗЕНТИ

Протојереј‑ставрофор Стаматис Склирис (Атина)

Протојереј‑ставрофор проф. др Радован Биговић

Проф. др Дарко Танасковић

ШТАМПА

Графостил, Крагујевац

ТИРАЖ

1.000

ISBN

978-86-85273-23-0

----------------------------------------

Садржај

-На прагу трећег миленијума

I Логос културе

- Нека размишљања

- Ка новој инкултурацији

- Да ли је култури потребан Бог?

- Личност Христова у XXI веку

- Претпоставке за заједницу са другим

II Диа‑логос

- Од Великог праска до космичке Литургије

- Модерна физика и теологија

- Има ли холизма у теологији?

- Границе медицине и хришћанска антропологија

III У Цркви Бога Логоса

- Иза одшкринутих врата

- Прилог обнови парохијског живота

- О неопходности повезивања светих тајни са Евхаристијом

- Још једном о Крштењу и Литургији

- Нови човек и Црква

IV Логос о другима

- О споменици „Владика Игнатије”

- О поезији Ане Дудаш

- У сусрет Пасхи Христовој

Радомир Андрић

- Значајно књижевно-философско дело

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Ускоро, тј. за неки дан можете књигу као члан форума наручити преко нас по веома повољној цени.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Драги моји

Недавно је објављена књига ,,Мистична Ноћ,, у којој има предивних песама на тему Православља. Више о самој књизи погледајте на сајту аутора

http://acani.webs.com/

http://acani.webs.com/pesme.htm

Ваши утисци су више него добродошли, можете их оставити у књизи гостију на самом сајту.

Надамо се да ће Вам се допасти.

хвала

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

На почетку да кажемо:

Свако ко се при наручивању књиге позове на форум ЖРУ добија попуст на књигу од невероватних 15%! Дакле, позовите се на ЖРУ и књигу поручите на телефон 066/888-76-54 или на мејл otacnik@gmail.com

-Добар дан, видео сам рекламу за књигу на форуму Живе Речи Утехе и хоћу бре (добро, може и без овог "бре"), да је наручим. Чуо сам да имам и неки попуст, или ови са ЖРУ не говоре истину?

-Добар дан и Бог Вам помогао господине (госпоџо). Наравно да наши пријатељи са ЖРУ не говоре истину. Попуст је 25%! Књигу добијате за само 350 динара (+ ПТТ)!

-Е, баш Вам хвала! А ови са ЖРУ ће ме запамтити....

Дакле, за 350 динара имате ову врхунску књигу и свакоме бих је препоручио. Веома ми је драго што је на овом зборнику радило доста људи са нашег сајта, те вам и ту гарантујем беспрекоран квалитет.

Пар речи о књизи:

27y5myq.jpg

Садржај

Предговор

Литургијско бгоословље, богословље литургије

и литургијска обнова

Свете тајне: православно излагање

Литургијска духовност светих тајни

Пост и литургија

– белешке о литургиском богословљу

Крштење и литургија

Жртвовање и богослужење

Монашка литургија, Црква и Царство

Евхаристија

Богословље и евхаристија

Литургија и богословље

Богословље и литургијско предање

Литургија и есхатологија

Лазар Нешић: Евхаристијско богословље

Александра Шмемана

ПРЕД­ГО­ВОР

Уко­ли­ко по­сто­ји лич­ност, чи­је је це­ло­куп­но бо­го­слов­ско ства­ра­ла­штво и чи­тав жи­вот обе­ле­жен Ев­ха­ри­сти­јом Цр­кве, он­да то за­си­гур­но је­сте бла­же­ни отац Алек­сан­дар Шме­ман. Упра­во из тог раз­ло­га, на­слов збор­ни­ка Ев­ха­ри­стиј­ско бо­го­сло­вље, ко­ји по­ти­че од при­ре­ђи­ва­ча, на нај­бо­љи на­чин из­ра­жа­ва цен­трал­ну ми­сао ко­ју ов­де са­ку­пље­ни члан­ци и сту­ди­је екс­пли­цит­но из­ра­жа­ва­ју: Ев­ха­ри­сти­ја је­сте цен­тар, сми­сао и са­мо би­ће жи­во­та Цр­кве, хри­шћа­на и жи­во­та це­ло­куп­ног ство­ре­ног све­та.

Ко­ли­ко је на­ма по­зна­то, пр­ви чла­нак оца А. Шме­ма­на пре­ве­ден на срп­ски је­зик је­сте У тра­га­њу за ко­ре­ни­ма аме­рич­ке бу­ре – не­ко­ли­ко ми­сли о ауто­ке­фа­ли­ји, цр­кве­ном пре­да­њу и екли­си­о­ло­ги­ји, об­ја­вљен је још дав­не 1974. го­ди­не. У ме­ђу­вре­ме­ну је пре­ве­де­но го­то­во све што је отац Алек­сан­дар ика­да на­пи­сао. Срп­ско бо­го­сло­вље се мо­же по­хва­ли­ти ско­ро це­ло­ви­тим опу­сом овог ко­ло­сал­ног бо­го­сло­ва Цр­кве. Ипак, по­не­што је оста­ло не­пре­ве­де­но. Упра­во то има при­ли­ку да са­да иза­ђе на све­тлост да­на, тј. пред срп­ски те­о­ло­шки и кул­тур­ни пу­бли­кум. Сва­ка­ко, у збор­ник ула­зи и не­ко­ли­ци­на чла­на­ка ко­ји су се ра­ни­је по­ја­ви­ли у ра­зним пре­во­ди­ма, али смо их опет до­не­ли у све­жем и но­ви­јем пре­во­ду.

За­што о. Алек­сан­дар Шме­ман? За­што да­нас, на­кон де­це­ни­ја бо­го­слов­ског, цр­кве­ног и ли­тур­гиј­ског пре­по­ро­да Пра­во­слав­не Цр­кве у све­ту и Ср­би­ји? Не­ко би пи­тао: за­што из­но­ва тек­сто­ви оца Шме­ма­на са­да кад нам је, на­из­глед, све у ве­зи са њим ите­ка­ко по­зна­то? Чи­ни се да ду­гу­је­мо од­го­вор на ова не то­ли­ко про­зир­на пи­та­ња.

Циљ збор­ни­ка, ко­ји је пред на­ма у ова­квом об­ли­ку, ви­ше­струк је. Пре све­га, ра­ди се о же­љи да од­ре­ђе­ни (на­ма ва­жни) тек­сто­ви оца Алек­сан­дра бу­ду на јед­ном ме­сту, под јед­ним ко­ри­ца­ма и на срп­ском је­зи­ку. Ра­ди се о ука­зи­ва­њу на Шме­ма­но­во це­ло­ви­то и си­сте­мат­ско ба­вље­ње про­бле­ми­ма Ев­ха­ри­сти­је, Ли­тур­ги­је, све­тих тај­ни и це­ло­куп­ног жи­во­та Цр­кве.

Као дру­го, по­сто­ји по­тре­ба за но­вом хер­ме­не­у­ти­ком са­вре­ме­ног ев­ха­ри­стиј­ског бо­го­сло­вља Цр­кве, као и на­чи­на на ко­ји исто бо­го­сло­вље фор­ми­ра жи­вот хри­шћа­на у Цр­кви и све­ту. Да­кле, оца Шме­ма­на тре­ба из­но­ва чи­та­ти и ту­ма­чи­ти. По­треб­но је но­во вред­но­ва­ње и кри­тич­ка ана­ли­за ње­го­вих фун­да­мен­тал­них бо­го­слов­ских ста­во­ва. На мно­гим ме­сти­ма о. Шме­ман ће про­го­во­ри­ти је­зи­ком аутен­тич­ног хри­шћан­ства, Цр­кве, Ев­ха­ри­сти­је и ота­ца; на дру­гим ме­сти­ма о. Алек­сан­дар ће, пак, пре­бла­го или пре­стро­го оце­ни­ти из­ве­сне по­ја­ве у бо­го­сло­вљу и Цр­кви. Из тог раз­ло­га ће ова­ква ме­ста мо­ра­ти по­но­во да бу­ду чи­та­на, ко­ри­го­ва­на, ис­пра­вља­на и до­бро­на­мер­но упот­пу­ње­на, ка­ко би све ишло у ко­рист да­љег на­прет­ка бо­го­сло­вља, Еха­ри­сти­је и са­ме Цр­кве.

Сва­ка­ко, по­сто­ји и тре­ћи циљ збор­ни­ка. Он се од­но­си пре­ма на­ра­ста­ју­ћем ја­зу из­ме­ђу уто­пи­стич­ких и еска­пи­стич­ких по­гле­да, фи­ло­со­фи­ја, те­о­ло­ги­ја и све­то­на­зо­ра у да­на­шњој Цр­кви. Мно­ги ће при­го­во­ри­ти да је то ста­ри про­блем, да од вај­ка­да по­сто­ји у Цр­кви; и сам о. Шме­ман је о то­ме мно­го пи­сао. Ипак, ра­ди се о не­чем са­свим дру­га­чи­јем; Го­во­ри­мо о уто­пи­стич­ко-еска­пи­стич­ком чи­та­њу и ту­ма­че­њу са­мих Шме­ма­но­вих тек­сто­ва. Та­ко, са јед­не стра­не има­мо уто­пи­стич­ки, ро­ман­ти­чан, не­ре­а­лан и не­жи­во­тан по­ку­шај „на­ка­ле­мље­ња“ осно­ва ев­ха­ри­стиј­ског бо­го­сло­вља о. Алек­сан­дра Шме­ма­на на сва­ко­днев­ни жи­вот хри­шћа­на у Цр­кви, без истин­ског раз­ма­тра­ња пи­та­ња да ли, ка­ко, ка­да и због че­га тре­ба или не тре­ба при­ме­њи­ва­ти исте. Са дру­ге стра­не, при­су­ству­је­мо и еска­пи­стич­ком чи­та­њу о. Шме­ма­на, чи­ји је циљ у овом слу­ча­ју са­мо пу­ко обра­зо­ва­ње, ака­де­ми­зам, струч­ност, на­уч­ност, итд., без ика­квог по­ку­ша­ја да се не­што од про­чи­та­ног при­ме­ни у соп­стве­ном жи­во­ту. У ве­зи са свим на­ве­де­ним је и про­блем иде­о­ло­ги­је. Реч је о иде­о­ло­ги­ји на­ста­лој услед гло­ри­фи­ко­ва­ња или ни­по­да­шта­ва­ња бо­го­слов­ског ли­ка и де­ла оца Алек­сан­дра Шме­ма­на. Док се јед­ни за­кли­њу у лик о. Шме­ма­на и ње­го­ву „не­по­гре­ши­вост“, дру­ги ће оти­ћи та­ко да­ле­ко да ће на ло­ма­ча­ма спа­љи­ва­ти књи­ге о. Шме­ма­на. Да­љи ко­мен­тар ни­је по­тре­бан. По­треб­но је, ме­ђу­тим, осло­бо­ди­ти се фан­та­за­ма и из­ву­ћи нај­бо­ље из тек­сто­ва ко­ји су пред на­ма. Ми­сли­ти сво­јом гла­вом, а не гла­вом иде­о­ло­га, са ко­је год стра­не они при­сти­за­ли.

Ду­гу­је­мо за­хвал­ност мно­гим лич­но­сти­ма, ко­је су из­да­шно и труд­бе­нич­ки по­мо­гле да збор­ник бу­де ка­кав је­сте. Пре све­га, за­хва­љу­је­мо уред­ни­ку из­да­вач­ке ку­ће и бо­го­слов­ског дру­штва „Отач­ник“, го­спо­ди­ну Бла­го­ју Пан­те­ли­ћу, ко­ји је за­пра­во ме­ђу ини­ци­ја­то­ри­ма овог про­јек­та. Та­ко­ђе, за­хвал­ни смо ти­му пре­во­дилaца: оцу Алек­сан­дру Ђа­ков­цу, го­спо­ди Ива­ну Ђу­ни­си­је­ви­ћу, Бо­ја­ну Те­о­до­си­је­ви­ћу, Сте­ва­ну Јо­ва­но­ви­ћу, Бра­ти­сла­ву Здрав­ко­ви­ћу и Са­ши Ку­ри­џи, као и лек­то­ру го­спо­ђи Вар­ји Не­шић. По­себ­но за­хва­љу­је­мо го­спо­ђи Еле­ни Силк, би­бли­о­те­кар­ки Пра­во­слав­ног ин­сти­ту­та све­тог Вла­ди­ми­ра у Њу­јор­ку, на усту­пље­ним тек­сто­ви­ма у ори­ги­на­лу, а на­ро­чи­то на усту­па­њу чла­на­ка ко­ји су до са­да би­ли не­по­зна­ти срп­ској те­о­ло­шкој и кул­тур­ној јав­но­сти.

На кра­ју, ва­жно је спо­ме­ну­ти још је­дан раз­лог из­ла­ска збор­ни­ка, а ње­га је нај­те­же од­ре­ди­ти ре­чи­ма - ра­ди се о ве­ри; о ве­ри у оно што ће­мо ов­де чи­та­ти. На­и­ме, на­кон де­це­ни­ја ев­ха­ри­стиј­ског бо­го­сло­вља, екли­си­о­ло­ги­је, он­то­ло­ги­је и ес­ха­то­ло­ги­је, као да ла­га­ним ра­стом на­до­ла­зи не­из­бе­жно пи­та­ње: да ли ми за­и­ста ве­ру­је­мо у све што чи­та­мо и што нам се да­је као аутен­тич­но бо­го­сло­вље Цр­кве? Ка­кве ве­зе оно има са на­шим жи­во­ти­ма? Ова пи­та­ња тре­ба схва­ти­ти крај­ње озбиљ­но, јер ће над свим мо­гу­ћим бо­го­слов­ским кон­цеп­ти­ма (ма ка­кви да су они) жи­вот у Цр­кви би­ти пре­суд­но ме­ри­ло. Жи­вот ко­ји не че­ка.

Ла­зар Не­шић

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Значи оче уграђујеш се 10% sHa_sarcasticlol

Ех, ја хтео, али ме овај хипотетички разговор, који сам узред и ја написао "убио" :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Верујем да ћемо од уредништва добити неки текст који ћемо премијерно поставити зна сајт.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...