Jump to content

Бољи људи у Цркви или ван ње?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Не волим да генерализујем , али не могу већ годинама да се отмем утиску да су бољи људи који не живе литургијски, од оних који се труде да живе тако. Наравно у глобалу гледајући....
Има ли још неко такав утисак или ја умишљам, имам већа очекивања, или сам их само боље упознао јер можда мало више времена проводим са њима.
У оба случаја наранво има изузетака, који (што би наш народ рек`о) потврђују правило :)
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Šta znači dobar čovek i primer za kategorije dobar, bolji i loš čovek? Da li su u crkvi ili ne ljudi su ljudi, crkva kao Božija zajednica vernih nije imuna na greh ni manje ni vise od ostatka sveta. To je isto kao da me neko pita da li će se samo kršteni spasiti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Уопште нисам хтео да се упуштам у филозофију, зато је тема овде и постављена. Говорим из сопственог угла заснованог на искуству.

Ево пар примера, па ћете можда разумети шта сам хтео да питам, али опет понављам ствар је индивидуална:

1. ако имам проблем и знају га два моја пријатеља, онај којем је Црква "даља", ће више водити рачуна да ми "не долива уље на ватру", питаће ме с времена на време како ми је, покушаће да ме утеши.
2. Често ће потећи прави предлог (рецимо да се помогне некоме) од пријатеља који није у Цркви, него од неког ко јесте.
3. Пре ће ме заврнути за паре неко ко је у Цркви, него неко ко није :) :) итд.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Чињеница је да у Цркви има много лицемерства, многима Црква служи као маска како би људи о њима мислили лепо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Фарисеја има и у цркви и ван ње. Једино што у цркви слушајући речи молитви, ако занемаримо грешност свештенства њихове молитве нису грешне,  и покушавајући да се променимо у складу са њима се мењамо постајемо бољи људи.

Што опет не значи да ван цркве нема добрих људи.

Моје је мишљење да је у цркви далеко више лажних верника, крећем од себе колико пута у току дана помислим и радим оне ствари које су у супротности од онога што чујем у цркви.

Али у ова смутна времена једино у цкрви можеш чути истину и да те изведе на прави пут ...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja imam potpuno ista iskustva.

Bolji su mi prijatelji oni koji su van crkve to jest nisu u Liturgijskoj zajednici, ali u svakoj drugj jesu.

Prepoznajem u njima čistiji duh...

 

ali me ništa ovo ne čudi.

 

Mi svi kada krećemo u crkvu kao neofiti (kad god to bilo u životnom dobu) negde iščekujemo bar deo one prvobitne zajednice koju su apostoli stvorili. Da bude kao onih 5000 s početka u Jerusalimu. Kada su ljudi prodavali sve svoje i davali apostolima. 

Međutim ista ta crkva u koju stupamo je pre nalik na onaj Sinedrion i na one ljude koji su rekli "oslobodi Varavu a ovoga Isusa raspni". 

Na tu jevrejsku zajednicu koja nije prepoznala Spasitelja i ako je on bio sa njima i videli su čak i čuda koja je činio.

Tako i mi sada. Isus je sa nama, a mi ne vidimo šta čini svakodnevno, i to kroz te naše "nevernike" to jest braću i sestre koji nisu liturgijski. Čak i kroz druge koji slave druge bogove.

Kako se onim prvima uzelo i dalo drugima, tako i sada. Uzeće se i daće drugima kad Bog bude hteo. 

 

Uopšte nije frka sa tim kakvi su ljudi u crkvi, nego je frka da mi ne budemo kao onaj što je rekao "hvala ti što nisam kao onaj carinik" već da budemo kao carinik ako baš ne možemo da budemo kao papa :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Naravno da u svakom zitu ima kukolja,pa i u Crkvi.Danas iz ko zna kojih pobuda ljudi dolaze u Crkvu (da bi ispali veci Srbi,da bi se reklamirali,itd.).

Jednostavno ne zelim da ikog osudjujem.Ali cinjenica da u Crkvi ima ljudi koji bas i ne zive po Bozijem zakonu i hriscanskim nacelima. 

 

A sad ono najzanimljivije.Jedan od razloga zasto neko nece da ide redovno u Crkvu glasi (ovo sam ja licno cuo):"Sto bi ja isao u crkvu,kad oni sto tamo non-stop "vise" ne zive po onim sto tamo govore."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Право је питање, да ли су Обоженији људи у Цркви или ван ње.

То, да ли је неко добар или не је релативно.

 

Ne mogu da budu obozeniji oni koji su prosto prisutni u Crkvi (zbog toga sto su u Crkvi), ako istovremeno stalno ne teze da budu dobri ljudi. Drugim recima, to da li je neko dobar nimalo nije relativno. I u Pismu ima mnogo mesta gde i sam Hristos primerima iz neznabozackih naroda (onima koji su van Crkve) ostro ukorava ustajale fariseje i licemere izabranog naroda (one koji su u Crkvi)...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne mogu da budu obozeniji oni koji su prosto prisutni u Crkvi (zbog toga sto su u Crkvi), ako istovremeno stalno ne teze da budu dobri ljudi. Drugim recima, to da li je neko dobar nimalo nije relativno. I u Pismu ima mnogo mesta gde i sam Hristos primerima iz neznabozackih naroda (onima koji su van Crkve) ostro ukorava ustajale fariseje i licemere izabranog naroda (one koji su u Crkvi)...

 

Брате, ја сам мало из шале постави питање, зато што питање из теме ми је да кажем необично.

Да ли су бољи људи у Цркви или ван ње?

На које људе мислимо? На све који долазе? На праве вернике? На клир?...

Како се мери да ли је неко добар? Да ли ми знамо за све из Цркве, ко је какав, да ли помаже или не, и многе друге добре ствари да ли ради или не ради.

Колико знам примера где су људи са "улице" пришли Цркви. Они се многима чине да нису "добри" и њихово понашање им није "добро", али је огроман преокрет направљен у њиховом животу. И само мали помак много значи, али то не значи да онај ко иде или уђе у цркву, по аутоматизму треба да буде добар човек или га Црква "претвори" у доброг човека чим уђе у њу. Треба време за то, а неки се труде и уче годинама да буду добри људи, тј Хришћани.

А обожење не иде без Бога, тј онај који не верује у Бога, наравно да не може да се обожи, па био добар и највише од свих. А наравно као што си и рекао, и онај ко је у Цркви није по аутоматизму и обожен.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

I ja sam zeljela da postavim pitanje: sta znaci biti pravi vjernik. Po meni je paradoksalno ako se  neko pridrzava tog "vjerskog kodeksa" znaci,post,molitva,liturgija...a u principu zivi ono "ko tebe hljebom,ti njega kamenom". Ja nazalost nemam priliku da posjecujem liturgije (mada bih voljela) ali svoju pravoslavnu vjeru iskazujem dobrim djelima prema drugima, bez obzira sto to ne zasluzuju i naravno molitvama i ljubavlju prema Bogu.   

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Брате, ја сам мало из шале постави питање, зато што питање из теме ми је да кажем необично.

Да ли су бољи људи у Цркви или ван ње?

На које људе мислимо? На све који долазе? На праве вернике? На клир?...

Како се мери да ли је неко добар? Да ли ми знамо за све из Цркве, ко је какав, да ли помаже или не, и многе друге добре ствари да ли ради или не ради.

Колико знам примера где су људи са "улице" пришли Цркви. Они се многима чине да нису "добри" и њихово понашање им није "добро", али је огроман преокрет направљен у њиховом животу. И само мали помак много значи, али то не значи да онај ко иде или уђе у цркву, по аутоматизму треба да буде добар човек или га Црква "претвори" у доброг човека чим уђе у њу. Треба време за то, а неки се труде и уче годинама да буду добри људи, тј Хришћани.

А обожење не иде без Бога, тј онај који не верује у Бога, наравно да не може да се обожи, па био добар и највише од свих. А наравно као што си и рекао, и онај ко је у Цркви није по аутоматизму и обожен.

 

Pa kazem ti, samo se osvrni na primere koje je Hristos koristio, i bice ti jasno sta je covek mislio kad je postavio pitanje. Nema potrebe da idemo dalje od toga. U tim primerima ces jasno da vidis da nicija dobrota ni u kom slucaju nije beskorisna (daleko od toga), ma koliko taj-i-taj trenutno ne znao za Boga...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Велики је проблем тај што многи црквени људи не пређу стадијум неофитства, и све и свакога гледају тим очима. Не мора уопште да значи да су лоши људи, капирам да ће се многи од њих наћи свом брату у потреби, и то најискреније, ал ће га опет осуђивати кад им у среду или петак изнесе ракију и сланину да их угости.

 

Још један, можда и већи, проблем јесте и у томе што многи људи немају никакве шансе за напредак у животу, а када оду у Цркву и први пут се исповеде осете то што осете, и онда почну себе да постављају као мерило другима, јер осете колико им је лакше, односно осете да су напредовали макар за један степен. Онда крену, често и несвесно, да Цркву користе као средство за доминацију у кафани, по славама, ил било где где могу, јер друге могућности да доминирају у друштву немају, друштвене околности су такве ил шта је већ. 

 

И на крају, ови што су ван Цркве питање је какви би били да су у Цркви. По мени, нису они нешто бољи, него им се није пружила прилика да скину макар и спољни слој и да се макар и мало оголе, каква људе очекује у Цркви. Дакле, исти су сви људи, само су мало мање прикривени ови у Цркви, због саме природе односа и правила који владају у Цркви.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Рођен сам у ''православној'' породици у којој баш нису много истраживали и тражили путеве Господње. Славила се слава и у Титово време без неког скривања, постило се ретко, тј. пар пута је бака наговорила мене и сестру да постимо да би се причестили. Давао се прилог у цркву да би свештеник напоменуо да је то за здравље укућана и стоке. Бака је била склона и да посети врачаре када има проблема са стоком а и сама је знала понешто да обаје. Тако васпитан ја сам веровао у Бога у смислу; ко зна можда нешто и постоји ал пре да не постоји. У тридесет и некој са се разболео и услед досаде почео да читам св. Писмо, онако опрезно да не будем заведен и преварен. У то време је у мојој души владао тотални мрак и безнађе, и читајући Св. Писмо мене је обасјала светлост, онако изнутра, како само духовна светлост обасјава. У време највећег безнађа читајући Св. Писмо у мени се родила Нада, и у време недостатка смисла зашто бих уопште живео такав живот ја сам обасјан светлошћу нашао смисао Живота. Бити добар у свету злих, учинило ми се да бих то могао. Нарочито што у свету злих људи није потребо много да би се истакао, лако је бити јединствен. Доброта је постала смисао мог живота и Бог ми је веру и мију решеност да стремим ка добру узео у правду и од тада осећам руку Божју како ме води и упућеје ме у тајне Живота. Решио сам да престанем да се људима жалим на проблеме и да свакога обрадујем бар осмехом. своје бриге сам оставио Богу, јер сам схватио да брижни људи не дарују осмехе и пажњу својим ближњима.  

Исус је спасење  за све људе овог света и сви се део његовог тела,  а Његовој Цркви припадају сви који верују и чине добро.  И кад чинимо љубав ближњима и у томе славимо име Божје ми показујемо да смо део Његове Цркве. Узалуд људи посећују земаљске храмове и причешћуу се телесно кад чине зло према ближњима, такви нису део Христове Цркве. А и свештеник који причешћује такве, сумњам да је део Цркве. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja nemam tih iskustava zato sto se uglavnom druzim sa neliturgijskim ljudima.Poznajem neke liturgijske hriscane ali su mi oni manje-vise okej.

Jedini problem bi mogao da bude taj sto crkveni ljudi upadaju u vece iskusenje da "obicne" ljude gledaju sa visine zbog toga sto ne idu redvno u crkvu.Kao i uvek,tu je i onaj vecni moralizam i sablaznjavanje na sve i svasta iz ovog "palog sveta".

Hocu da kazem,sve je dobro kad nema foliranja :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...