Jump to content
  1. JESSY

    JESSY

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      Procureo izvorni kod Windowsa XP
      ...
      Internetom se pronela vest da je kičma jednog od najvoljenijih operativnih sistema sada „na izvol’te” za sve hakere i bezbednosne stručnjake koji iskopaju torrent ili Mega upload link. Screenshot koji ovo svedoči prvo se ukazao na 4chanu i čini se da je verodostojan. Iz Microsofta su za sada nemi...

      Iako je Windows XP odavno prevaziđen, on i dalje ima malu ali odabranu grupu korisnika koji tvrdoglavo odbijaju da ga batale. Oni svakako ne treba da se brinu oko hakerskog napada, jer je jasno da on ne bi bio naročito profitabilan po počinioca. Međutim, sve verzije Windowsa imaju određeni procenat kôda koji se poklapa, pa bi ovo sa bezbednosne strane moglo ubuduće da se odrazi na korisnike Sedmice (kojih je znatno više) ili Desetke (kojih je još više). Sa druge, pozitivnije strane, reverzni inženjering mogao bi da rezultira patchevima domaće radinosti, koji bi omogućili podršku modernog hardvera na XP-u, kao i dobroj emulaciji na Linuxu ili macOS-u.
    • Од Иван Ивковић,
      Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех…
      Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина.
      Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство?
      Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу.
      Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе.
      Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли.
      Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући.
      Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља.
      Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе…
      Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности…
      Ерих Фром, „Човек за себе“
    • Од Изида,
      Не знам колико ће ова тема бити интересантна. Један данашњи догађај ме подстакао да је поставим.
      Кажу да је цео свет полудео...Изгледа да јесте. "Досеткама" неких људи и Луцифер завиди. Хвала Богу што ме је благословио да још у фебруару 1993. на једном од првих часова веронауке отац Милан Филиповић каже да се неки људи баве "магијом" али да она нема дејства....
      Елем, данас је неко крадимице ушао у наше двориште и оставио "нераспаковану" мушку мајицу. Као што рекох не верујем у враџбине, али се ипак питам зашто би нам неко то урадио.
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Одломци текста: "Фенеменолошки аспекти параноично критичког метода" Ликовне Свеске 7
       
      Гнусова и беда апстрактног стварања
       
      /Очигледни недостатак филозофске и опште културе веселих заточеника тог модела менталне дебилности који се назива апстрактном умјетношћу, апстрактним стварањем, нефигуративном умјетношћу итд., једна је од оних најаутентичније слатких ствари са становишта интелектуалне и "модерне" пустоши нашег доба.
      Закснели кантовци, љигави од скатолошких златних пресјека, и даље хоће нам на новом оптимизму свог новог фотопапира сервирају тај чорбуљак од апстрактне естетике који је, истину говорећи, још гори од оних колосално одвратних супа неотомизма са охлаћеним резанцима којима ни изгладњеле мачке у грлевима неће да се приближе.
      Ако по њима форме и боје имају неку естетску врједност саме по себи, и изван своје "представљачке" вредности и анегдотског значење, како би они могли да објасне класичну параноичну слику.../ Овде би за сад прекинуо цитат.
       
      Слика у прилогу је Далијево откриће рјеч је о фотографији људи који сједе испред шатора, Дали је фотографију посматрао под другим углом и уочио лице, назвавши га параноично лице.
       
      Овај феномен о двије потпуно различите слике у једној фотографији које чак не ремете једна другу је класичан надреалистички феномен.
       
      Ово има антрополошки значај и на овом феномену Дали развија " Параноично критички метод"
       
      Тумачи писма и отаца који се сматрају објективним су овом форографијом сахрањени, јер не само да превиђају него негирају властиту параноју у коју улази и научни апарат!
       
      Нпр, када би једна реалност слика "људи сједе испред шатора" била "римокатолизам", а друга слика " портрет жене" била православње, како би по основу факта: фотографије, нешто могли доказати?
      Остаје да преиспитујемо, критикујемо властиту параноју, без предрасуде да је наша слика реална, јер је као и многе друге надреална.
      На овоме расту други надреалистички методи, покушај да се реално ослободи од "над" да се "над" обликује и преобликује да се квадрира итд., све у оквиру склопа сплета, човјека и свијета.
      Међутим сваки (надреални) склоп човјека и свјета је лажни, уклањање сваког опосредовања је нихилизам параноје, ништње општег смисла бића у цјелини.
       
      Сваки покушај човјека да се повеже са свјетом је страст и увлачи га у бесмислен сплет јер свјет нема смисао! Метафизика је кроз своју историју све покушала и све могућности исцрпила, закапњели "теолошкоперсоналистички" покупај да то буде личност није врједан помена јер се личност не јавља у свјетовности, метафизици, онтологији и криминалан је, јер личност своди у магијско, али пошто се болест запатила дужан сам.
       
      Да свјет нема никаквог смисла (осим разноврсних параноја, привида) знали су Оци коју су сваку повезаност са свјетом дефинисали као страст.
       
      Када се ослободимо параноје "смисла" свјета и бића у цјелини , "опште истине" праве слике, свјета, ми ипак остајемо окружени појединачним бићима, стварима, бивствијућим, која постоје себи самим истовјетна, без заједничког смисла у апсурду, укључујући и нашу властиту самоистовјетност.
      Тотално без везе са другим бивствијућим, без утопљености у свјет (параноју свјета) и без Бога.
      То је реалност без оног "над" чист апсурд, онако како га Симеон Бекет духовни отац Мирчеа Елијадеа описује, Мирче се упустио у археологију оног "над" у религију као повезивање - везу које превазилази, апсурд појединачног бића по себи у својој савршеној заокружености и бескрајној усамљености, што је апсурд, али за слављење, док је сливање у свјет магија и демонизам, лажна "веза" међу појединачним бићима, страст.
      Дакле није страст "сексуална" моћ, или било која друга човјекова моћ својствена његовој природи, него је страст свака лажна "веза" са свјетом или појединачним бићима у њему! Чак и када је та моћ говор или мишљење!
      Човјек не може како то тврди онтотеологија и метафизика да својом слободом буде личност или да увећањем слободе направи везу (религију) са Богом!
      Човјек може слободом баш оно што може монашким подвигом, да покида страсти - везе са свјетом, да деконструише свјетовност, уништи привид, "општу истину" освјести своју грешност - лажну повезаност са другим и "Другим"...
      И да се наће сам себи истовјетан, савршено заокружен без везе са свијетом у апсурду постојања и смртности.
      Ово је смисао монашке самоће, слобода од свјета и свјест о богоостављености као припрема за тек тада могући долазак Духа Светога који нас утјеливљује и везпросторно Тјело Христово.
      Отуд су нам потребне велике и тешке припреме кидања наших параноја и безивање свих светих сила (моћи) човјекових, па и "сексуалности" за Бога, а тек преко Духа Светога и Христа у којима је једино могућа веза (религија) и заједница међу појединачним бићима (Црква).

       
      Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
       
       
       
       
       
       
       
    • Од obi-wan,
      Od 1. septembra fb prelazi na novi izgled, tog i sad ima kao opcija, a onda ce da bude kod svih.
      Sto se mene tice, novi izgled je ruzan k`o pacov, ali to manje-vise.
      Ono sto je glavno je da su najavili da ce da potpuno izmene news-feed, odnosno cuvenu "pocetnu stranicu", gde svi mi cesto odemo da vidimo sta prijatelji kazu i postavljaju. Ubuduce, dakle, bice algoritam takav da se mnogo vise insistira na grupama i manjem broju "bliskih prijatelja" (njihova rec), dok ce uobicajene novosti da budu potisnute u neki treci plan, ako ne i sasvim ukinute.
      Ja vec nekoliko dana unazad na toj pocetnoj stranici sa novostima od prijatelja vidim poruke stare najmanje 10 sati, a vecina ih je od pre dan-dva, dok su neke stare po tri dana ili cak i vise. Ovo proverite kod sebe, jer mi se ovih dana desavalo u nekoliko navrata da odlaskom na profil nekog od prijatelja nadjem nove poruke meni vrlo bitne, kojih uopste nije bilo ni u kakvoj najavi u novostima.
      Ocigledno je da sve ide u tom pravcu da se ljudi uguraju u torove, tj. da se sto vise ogranici sloboda naseg kretanja po ovom mestu, sasvim nalik na slicne pokusaje tokom ovog blamiranja sa virusom. Sto se mene tice, ako tako nastave, ja cu vecinu svoje aktivnosti da prebacim na ruski VK (Vkontakte), koji je najpribliznija alternativa fb-u, i u nekim stvarima i bolje odradjena.
      Nadam se da ce i prijatelji da porazmisle o ovome, pa da ako se pokaze da je to osnovano i razborito, lepo svi polako tamo predjemo u svoje vreme.
      Pogledajte i sami, podvlacenja su moja.
      ...
      https://www.pocket-lint.com/apps/news/facebook/150761-the-new-facebook-update-how-the-all-new-design-looks-and-works

×
×
  • Креирај ново...