Jump to content

О. Дејан Дејановић - Духовно буђење и остале духовне теме ( видео)

Оцени ову тему


Препоручена порука

11.jpg

Уредник и водитељ Духовне трибине коју је организовало братство Храма Светога Трифуна са београдског Топчидера, протојереј ставрофор Дејан Дејановић, нашао се у улози предавача. Он је на 243. по реду трибини 2. октобра, у препуној Великој сали зграде београдске Општине Вождовац, одржао предавање „Православни брак и породица". Предавање и разговор који је потом уследио трајали су више од два сата. Слушате први део предавања.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/05.10.12_zbor_-otac_dejan_dejanovicpravoslavni_brak_i_porodica_1._deo_64kbps.mp3

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 65
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...

О светој тајни исповести данас је за слушаоце нашег радија говорио протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, духовник при храму светог великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду.

 

Трајање: 37:12 минута.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/04/03.04.13._rec_pastira_-_o._dejan_dejanovic_-_0.37.11_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-dejan-dejanovic

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 8 months later...

Једно од духовних вечери у Храму св. Јована Владимира било је посвећено Духовном буђењу. О тој теми говорили су протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина Храма Св. Трифуна на Топчидерском гробљу и јеромонах Димитрије (Плећевић) игуман Манастира Заова.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/12/02.01.14_zbor_-_o._d._dejanovic_i_jrmh_dimitrije_-_duhovno_budjenje_-_64kbps.mp3hqdefault.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, духовник при цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу и домаћин духовних трибина у Општини Вождовац, и Миодраг Маричић, организатор духовних сабрања, говоре о духовном животу српске престонице, откривају зашто су трибине које они организују најпосећеније, која предавања су обележила 300 до сада одржаних разговора и наглашавају кога би волели да виде у улози предавача убудуће.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/05/08.05.14_-_pod_znakom_pitanja_-_o_dejan_dejanovic_-_0.58.05.mp3

 

 

hqdefault.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Од свих мука, човеку готово најтеже пада болест. Како тумачити такво искушење у животу, да ли је болест увек последица греха, где наћи снагу за радост у немоћи, колико је важна молитва, не само болесника, већ и здравих људи за болесне, говори духовник са великим искуством, отац Дејан Дејановић, из Цркве св. мученика Трифуна на Топчидерском гробљу.

 

http://slovoljubve.com/sites/default/files/5/11/04/12.04.2011.rec_pastirao.dejan_dejanovicpostmolitva_i_bolest_za_sajt.mp3

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Двестота Духовна трибина на Вождовцу

Православна вера – једини смисао живота

Аутор: Марина Марић, Број 1056, Рубрика Догађај У понедељак 28. фебруара одржана је јубиларна двестота Духовна трибина у Свечаној сали Општине Вождовац. Духовне разговоре скоро пуних девет година организују храм Светог Великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу и протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина ове цркве. На свечаности поводом овог јубилеја, бројним поштоваоцима ових духовних збивања говорио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије и између осталог нагласио да је отац Дејан започео организовање трибина са благословом почившег Патријарха Павла. „Отац Дејан пројављује светлост Христову и помаже да се глас Христов увек чује“ – рекао је том приликом Вл. Атанасије.



pravoslavna-vera-jedini-smisao-zivota-1.
Поводом овог значајног јубилеја отац Дејан Дејановић нам је рекао да је срећан и благодаран Господу што је дочекао двестоту духовну трибину. Захвалио се бројном народу који долази и подржава Духовне разговоре, јер „захваљујући њему ми ћемо наставити да организујемо ове трибине. Благодаран сам и предавачима који су учествовали. Нарочиту захвалност дугујем брату Миодрагу Маричићу који зове предаваче и обавештава вернике о предавањима. Од свих нас он се највише труди“ – рекао је прота Дејан и истакао да су трибине почеле са радом 10. априла 2002. г.

СМИСАО ЖИВОТА

,,Својевремено је Св. Јован Кроштански на питање шта је човеку најпотребније рекао следеће: „Човековом животу треба вратити садржај, људима треба вратити изгубљени смисао живота“. Нема сумње да је света вера православна тај прави једини и незаменљиви смисао живота.“

На питање како се уопште дошло на идеју да се на овакав начин остварује контакт са вернима, али и онима који то нису или су на путу да то постану, рекао нам је да су свештеници цркве Св. Трифуна приметили како се при одржавању духовних трибина у другим храмовима народ радо и у великом броју одазива: „Такав начин обраћања и мисионарења учинио нам се погодним јер посетиоци, слушајући предаваче, имају прилику да их допуне својим питањима, коментарима и искуствима“. Важан је непосредан контакт између предавача и публике, нагласио је прота Дејан, чији свештенички стаж и искуство духовника прелази, у годинама, бројку од пола века! Бројна су његова духовна чеда, много је драгих особа обележило његов досадашњи живот. Кроз гимназију, било је то учење и дружење са Бориславом Пекићем и глумцем Стеваном Аранђеловићем, а на факултету са Мирославом Гавриловићем (Патријархом српским Иринејем). Наставивши причу о Духовним трибинама, запитали смо чија су гостовања обележила и дала посебну драж овим разговорима, с обзиром на чињеницу да је велики број архијереја, свештеника, теолога, монаха, историчара, уметника, људи најразличитијих профила, сабеседило са поклоницима. ,,Неки предавачи су учествовали једном, а неки више пута“ – рекао нам је отац Дејан. „До сада их је било око стотинак. Мати Макарија, игуманија манастира Соколице, академик Владета Јеротић и о. Милорад Голијан су били посебно занимљиви због начина и ширине излагања, изношења својих мишљења и ставова и, наравно, због огромне посећености и одушевљења које су изазвали код публике“. Оно што је важно је чињеница да су посетиоци трибина, у највећем броју, млади људи. „Млади представљају главну снагу и драго нам је што нас подржавају у великом броју. Они желе истински и ближе да упознају нашу веру. Неки од њих су крштени као одрасли људи. Траже да сазнају суштину Православља. Вера је животни стаж, уверење које живот регулише“ – причао нам је прота.

Од првог јула 1988. године прота је старешина храма Св. Великомученика Трифуна. Невелика црква на Топчидерском гробљу нема своју парохију, али зато има богатији литургијски живот од већине београдских храмова.

„Првих неколико година на Литургију нико није долазио. Људи уђу у цркву, помоле се Богу, купе свеће, али се не задржавају“ – прича прота Дејан. „Протиница Ирина Војводић је пре осамнаест година, када је била трудна са првим дететом, била прва особа која је отпратила целу Литургију. На дан Св. Трифуна венчала се са свештеником Василијем Војводићем и зато јој се свидео овај храм. Затим су дошли њихови кумови, пријатељи, познаници и тако у круг. Данас, хвала Богу, црква је стално пуна иако нема своју парохију. Сваке недеље и заповедног празника служимо Свету Литургију као и остали храмови. Поред наведених дана, Литургију служимо и суботом. Нарочито прослављамо руске и наше светитеље... Одрастао сам у Руској цркви и прислуживао тамо за време студија. Тако сам упознао богатство њихове духовности... Желели смо да и наше вернике упознамо са неисцрпним богатством руског православља“ –каже прота Дејан. Но, за топлину и љубав којом одише храм Св. Великомученика Трифуна, поред оца Дејана, „одговорни“ су, како он сам наглашава, и јереј Василије Војводић, секретар ПБФ-а и отац десеторо деце, ђакон др Петар Дабић, кардиолог у КБЦ Драгиша Мишовић и ипођакон Андреј Тарасјев.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1056/tekst/pravoslavna-vera-jedini-smisao-zivota/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Од вере обичаја ка јеванђелској вери

 Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина храма Светог Трифуна, у Београду

Са великом радошћу, у Светосавској сали, у присуству свештенства и верног народа, драге госте, протојереја-ставрофора Дејана Дејановића и приређивача две књиге Духовних разговора, Зорицу Ковачев, поздравио је јереј Страхиња Голијан.

Видно срећан што је после дуги низ година у сурчинском храму где је много тога промењено на боље и лепше, прота Дејан је у непосредном разговору казивао како је у Београду, најстарији служавши свештеник са 58 година службе и 83 лета животног доба. Захваљујући Господу на дугој служби подсетио је да је рукоположен 1956. године.

Предавање проте Дејана Дејановића је духовно укрепило и оснажило, дало одговоре на нека питања које верници често постављају, раздвојило обичаје од јеванђељске вере:

“ Од вере обичаја, ка јеванђељској вери, моја је тема вечерас. Пођимо од једне неоспорне чињенице, да је у нашем православном српском народу, вера, без сумње, широко заступљена.Изложени смо многим страдањима кроз историју, и у последњем Двадесетом веку, издржали смо многе невоље, прошли кроз многе олује, али смо се Богу хвала, одржали. Као истинољубиви људи, морамо признати да код једног дела нашег народа, провладава вера такозваних обичаја. То значи, да вера наша православна хришћанска, има свој садржај и суштину. Та се вера кроз разне начине изражава и у видљивом формалном облику, тако да су за многе наше празнике и светковине, везани многи врло лепи народни обичаји. Те обичаје, наравно, треба брижљиво чувати и неговати, али се дешава нажалост код нашег света да се све заврши управо на тим обичајима; велики део нашег народа проживи свој век а да не упозна суштину православне вере.

Од многих наших људи, имао сам прилике да чујем, како домаћин и његова породица и његови преци држе брижљиво наше свете обичаје, светковине и празнике, али не спадају у оне богомољце, како кажу, који иду у Цркву.Управо се у овоме крије велика опасност да наш човек не упозна своју веру и да све сведе само на обичаје. Не упознати своју веру, значи лишити се онога што је у самој вери најзначајније и најдрагоценије, јер, где се вера сведе само на обичаје, онда ти обичаји, када наиђе тешко и неповољно време (као што је било до недавно време комунизма), могу бити лако замењени са другим обичајима , јер, ако праве вере до тада није било, онда је неће ни бити. Сведоци смо шта се све десило у протеклом периоду у нашој земљи и са нашим народом.

Комунистичке власти су се трудиле и нажалост у томе успевале да православну хришћанску мисао угуше потпуно у народу, и знајући да се народ углавном држи обичаја, уместо хришћанских обележја,  наметали су своје антихришћанске. Сећамо се да су уместо Божића наметали увелико слављење Нове године, уместо највећег празника Васкрса – празновање Првога маја, уместо Ђурђевданског уранка – првомајски уранак; кроз целу годину су измишљали празнике и са путујућом штафетом, потпуно су одвлачили народ са хришћанског пута. 

Браћо и сестре, онај чувени богомољачки покрет, који је покренуо Свети владика Николај, био је покрет да се српски народ  духовно и јеванђелски просвети, да народ не буде само верник који поштује обичаје, него да упозна своју православну веру, по њој живи и влада. То је уствари Народна хришћанска заједница, како се звао богомољачки покрет.Није то био посебан покрет у нашој Цркви,  то је био апостолски подухват  владике Николаја охридског и жичког да просвети српски народ – да буде спреман да одоли свим залима и искушењима . Шта се десило у току рата и у послератним годинама  - тамо где се верни народ окупљао око светог владике Николаја, вера се одржала и комунизам није успео   да продре. Наш народ је у великом броју поклекао, уплашио се, његов однос у вери се пореметио јер није имао чврстог ослонца.

Када неко  каже да је комунизам нас православне поразио, ја кажем: поразио је фолклорно, обичајно веровање, али није поразио јеванђелско. 

Ако би човек остао само при верским обичајима, онда би то била сасвим мала, готово никаква корист. Једном приликом, у Русији, питали су Светог Јована Кронштатског, шта је људима у данашње време најпотребније, на шта је одговорио: Оно што је најпотребније је да се у људски живот унесе садржај који ће људима да врати изгубљени смисао живота, а тај смисао се може наћи у божанској науци Господа Исуса Христа.“

Ако би човек остао на вери обичаја, тада на том уверењу, том стадијуму, лако се појављује сујеверје, поведе се за разним лажним уверењима. Данас има много лажних схватања, мишљења и сујеверја, а свештеници су нарочито сведоци томе. Сујеверје је посебно изражено у моментима обележавања верских празника, о бројним појавама тумачења и препорука шта се ваља, а шта не ваља, од стране мирјана.

Трагедија је да српски човек слави славу а не упражњава веру, не долази у Цркву, већ мисли да му је довољна пуна софра.

Посебно је истицао прота Дејан о значају поста и молитве (по делу, а не по јелу, по чињењу добрих дела, по међусобном опраштању), назначивши да током године и ван великих постова човек треба да се причешћује, јер је то његова снага и његово укрепљење. Подсетио је на свакодневно служење Литургије блаженопочившег Патријарха Павла у капели Светог Симеона Мироточивог у згради патријаршије, али и на речи патријарха српског Иринеја који данас руководи бродом Српске Православне Цркве, да је потребно да се сабирамо у храмовима и чешће исповедамо и причешћујемо.

Из свештеничке праксе, прота Дејан Дејановић је сликовито назначио шта су грешке код нашег народa, како да се исповедимо, причестимо, и како да дођемо у духовно и молитвено стање којем тежимо ка спасењу и царству Небесном.

Право и иситнско упражњавање вере наше православне чини да можемо да превазиђемо тешкоће и одолимо сваком непријатељу и противнику.

После завршеног кратког предавања повео се живи дијалог верника са протојерејем-ставрофором Дејаном Дејановићем.

 

http://www.eparhija-sremska.rs/novosti/hram-svete-petke-surcin-31-januar-2014-godina/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Tri slike iz života prote Dejana

Slobodan M.Radulović

Prošle jeseni, na praznik Pokrova Presvete Majke Bogorodice, protojerej-stavrofor o. Dejan Dejanović, starešina hrama Sv. mučenika Trifuna na Topčiderskom groblju u Beogradu, obeležio je izuzetan, redak jubilej - pola veka pastirskog rada.

Nedavno je veoma svečano proslavljena hramovna slava, praznik sv. Trifuna, a pretpraznično bdenije i prazničnu Liturgiju, po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha Pavla, služio je o. Radič Radičević. Ovim povodima posetili smo hram sv. Trifuna,  protu Dejana i njegovo izuzetno duhovno bratstvo. Tako su nastale ove tri slike sa trnovitog, ali bogougodnog životnog puta prote Dejana.

SLIKA PRVA

Septembar 1941. godine, Bosanski Petrovac. Nervozni povici roditelja, znoj i prašina mešali su se tog vrelog dana, 1941. godine, sa vriskom uspaničene srpčadi. Među onima koji su „kao bez duše“, usplahireno žurili ka stanici, bio je i čestiti domaćin, trgovac Dušan Dejanović. Gospođa Dara čvrsto je držala malenu ruku ćerke Velinke, a glava porodice, otac Dušan, nežno ga grleći, ubrzavao je hod svog mezimca Dejana. Ostavši bez kuće i kućišta, tražeći spas u Beogradu i Srbiji, Dejanovići su bili u onoj „najsrećnijoj“ trećini mnogostradalnog naroda srpskog u monstruoznoj, ustaškoj NDH. Jer, Pavelićevo „rešenje“ za ostale dve trećine Srba bilo je: „silom pokatoličiti“ i „zaklati“.tri-slike-iz-zivota-prote-dejana-1_150.j

Oktobar 1944. godine, Beograd. Po ulicama raskrvavljenog, slobodarskog Beograda odnekud su iznicali preostali Srbi. Mahali su ruskim tenkovima, vriskali od sreće i bacali cveće pod moćne gusenice od kojih su se tresli Nemci i beogradska kaldrma. Stiglo je vreme, mislili su vekovni slobodoljupci, da im se vrate izgubljeni spokoj, sreća i sloboda.

Ali ubrzo je, uglavnom noću, bezmilosna ruka zakucala na vrata koja su otvarali zbunjeni domaćini. „Gospode, koliko je onih koji me progone!“ zavapila je tih, udovičkih dana građanska Srbija. Među hiljadama novomučenika koji su tada, bezdušno i bezumno, bez suda i suđenja, bez greha i krivice, bez ispovesti i pričešća, bez krsta, groba i opela u crnu zemlju zakopani, sa anđeoskom pesmom u Carstvo Nebesko primljeni, bio je i čestiti domaćin srpski, trgovac, iz Bosanskog Petrovca izbeglica, stradalnik Dušan Dejanović. Ni krive ni dužne, Nepomenik je nagnao majku Daru i siročiće Velinku i Dejana da danima i noćima, umesto po nikad viđenom grobu, liju suze za ocem Dušanom, po kaldrmi skromnog, gotovo sirotinjskog dvorišta u ulici Cvijićevoj.

SLIKA DRUGA

Mladi Dejan, sin „narodnog neprijatelja“, već je uveliko čtecirao u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu. „Dobronamerni“ saveti i podozrivi pogledi „moralno politički podobnih“ režimlija nisu ga nagnali da, nakon velike mature u Trećoj beogradskoj gimanziji, odustane od upisa na Bogoslovski fakultet.

Kao student peva u crkvenom horu koji u to vreme ulepšava svojim prisustvom gospođica Doroteja Čupić, čija je majka bila Ruskinja. Zbog nje mladi student Dejan Dejanović postaje jedan od najrevnosnijih pojaca. Završetkom bogoslovskih studija i uplovljavanjem u sretne bračne vode otpočela je liturgijska pesma oca Dejana koja, milošću Božjom traje, evo, već pola veka.

Po rukopoloženju od strane Episkopa pakračkog g. Emilijana, na Pokrov Presvete Majke Bogorodice 1956. godine, o. Dejan pronosi Reč Božju među preostalim Srbima u Kapelni, Dobroviću i drugim opustošenim slavonskim parohijama. Blagoslovom episkopa banjalučkog g. Andreja službuje kao paroh, a potom kao arhijerejski namesnik u Mrkonjić Gradu. Molitveni dan dug dvadeset godina u ovom lepom srpskom mestu završava se, zbog školovanja dece, premeštajem u hram Svete Trojice u Beogradu. Ubrzo zatim, 1. jula 1988. godine o. Dejan postaje starešina hrama Sv. mučenika Trifuna na Topčiderskom groblju.

SLIKA TREĆA

Mladi sveštenik moli Vladiku Nikolaja za premeštaj iz nekog zabitog mesta. „A zašto?“ pita Vladika. „Malo ima parohijana. Često služim u praznoj crkvi.“ „A jesam li te ja rukopoložio?“ upita Vladika. „Jesi, Vladiko“, odgovori sveštenik. Sveti Nikolaj se onda okrete prema žičkom oltaru, prekrsti se i zavapi: „Gospode, oprosti mi što rukopoložih ovog grešnika kome Tvoje prisustvo u hramu nije dovoljno!“

Proti Dejanu, koji je narednih nekoliko godina služio u hramu bez vernika, prisustvo Gospodnje bilo je više nego dovoljno. Naime, ktitor hrama, veliki srpski zadužbinar Nikola Spasić, koji je crkvu Sv. Trifuna podigao za pokoj duše svojoj ženi Stanki-Caji 1903. godine, ostavio je skroman amanet da ovde bude sahranjen i da se jednom godišnje održava „u njoj služba Božja na dan Svetog Trifuna (na Krsno Ime Spasićevo, prim. aut.) i pomen mrtvima njegovim“.

Početkom devedesetih, povodom obnove beogradske slave Spasovdana, stiže dopis da sveštenici povedu što više parohijana u Litiju. Prota se tužno nasmešio. Njegovi „parohijani“: Nikola, Caja i Leposava Spasić, vojvoda Stevan Knićanin, Arčibald Rajs, Isidora Sekulić, Žanka Stokić već odavno hodaju u nebeskoj Litiji... Inače, crkva Sv. Trifuna nema parohiju. Jedini protin prihod su poneka sahrana i parastos, jer nema više mesta za nove grobove, a rodbina pokojnika koji na Topčiderskom groblju imaju grobnice većinom za opelo pozivaju svoje parohe.

A onda je, na tramvajskoj stanici „trojke“ u Topčideru prota sreo Irinu Vojvodić, horovođu i studenta filologije i njenog muža Vasilija, pravnika i veroučitelja. Dvoje mladih se upoznalo u crkvenom horu, kao nekad Dejan i Doroteja... Očekujući prvo dete, počeli su redovno da dolaze na bogosluženja. Zatim su pridošli i njihovi prijatelji. Uskoro se više nije znalo ko je revnosniji: prota, koji pored zapovednih, služi i sve druge veće praznike, kao i sve pomene na ruske svetitelje, ili članovi pravoslavnog bratstva „Kampsada“ (nazvanog po rodnom mestu sv. Trifuna u Frigiji) koji ispunjavaju hram prilikom svakog protinog bogosluženja.

Hram je uskoro postao pretesan, a neumorni o. Dejan služi Liturgije, bdenija i akatiste, organizuje brojna poklonička putovanja, predavanja, poziva u goste ugledne duhovnike i pravoslavne mislioce. Tako je nedavno iguman Luka cetinjski bio sto trideset treći(!) gost prote Dejana na već znamenitoj tribini „Duhovni razgovori na Čukarici“. Prošle godine „Naš Prota“ (kako ga od milošte zovu duhovna deca) ostvario je gotovo neverovatan podvig: hiljadu trista pedeset dana svakodnevnog pastirskog rada bez ijednog dana bolovanja ili godišnjeg odmora! Kad smo ga upitali zašto ne koristi godišnji odmor, samo je odmahnuo rukom i, onako više za sebe, rekao: „Pa, ja se odmaram kad mi ovolika deca dođu u hram...“

TRI SLIKE IZ ŽIVOTA PROTE DEJANA

Povodom jubileja, otac Dejan je dobio na dar prelepu, zlatovezenu odeždu od crvene svile, nekoliko knjiga i bezbroj poljubaca.

Mada on za poklone ne mari, pripremili smo mu tri poklon-fotografije, povodom jubileja. Gledao je ozbiljno u sliku gde vernici stoje ispred hrama, jer unutra više nema mesta. Zatim, deca u hramu. Ali, raznežio se kad je ugledao fotografiju na kojoj osveštava auto Vasilija Vojvodića, sadašnjeg sekretara Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Jer, auto ima osam sedišta, a Gospod je pre par meseci blagoslovio Vojvodićima osmo dete.

Osvećenje je bilo samo stotinak metara od stanice „trojke“ u Topčideru, mesta gde mu je pre desetak godina, prilikom povratka iz „praznog“ hrama, prvi put prišla i uzela blagoslov Irina Vojvodić, buduća majka osmoro srpčadi, ona koja je svog muža Vasu upoznala u crkvenom horu...

Na mnogaja ljeta, oče Dejane!  

 

www.pravoslavlje.rs

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Naš prota Dejan Dejanović

 

Razgledavajući sa ocem stare fotografije što su požutjele sto od starosti što od ne znam čega, moj vremešni otac podiže jednu sliku i sa uzdahom reče: "Eh kako je ovo veliki gospodin i veliki čovjek, malo je ovakvih ljudi".

Uzem mu sliku iz ruke i na njoj prepoznah protu Dejana Dejanovića i moga oca negdje ispred crkve, nekih sedamdesetih godine kako otac reče. Da, rekoh sam u sebi, sjećam se i ja prote Dejana, popadije Doroteje i sinova Pavla i Dušana. Sjeća ga se cijeli grad i kako ga se ne bi sjećao kada je ostavio veliki trag u našem gradu za vrijeme svoje službe.

Došao je ovdje kada je prota Sava otišao u zasluženu penziju. Odmah po dolasku je krenuo u preuređenje Crkvenog doma, a i same crkve. Bila su to tada teška vremena za crkvene službenike jer tadašnja vlast i uređenje nisu imali bas nježan odnos prema crkvi i njezinim službenicima. Ali bez obzira na sve to prota Dejan je ubrzo upostavio kakav-takav odnos sa lokalnom vlašću, baziran na uzajamnom poštovanju.

Prionio je raditi na omasovljenju svoje parohije iako je mali broj vjernika bio iz grada, vecima je bila sa sela i dolazila na molitve. Mnogi ljudi iz grada su morali htjeli ili ne biti članovi Partije kako bi imali radna mjesta, a kako takvi nisu bili u mogućnosti ici u crvku. Bez obzira na to prota Dejan je svojim pristupom građanima i svojom riječju na svojim propovijedima za vrijeme službe, mnogo doprinio omasovljenju, a i uvažavanju crkve od postojeće vlasti.

Prota je uspostavio kontakt sa može se reći svakim građaninom, bez obzira na vjersko opredjeljenje i mogao se vidjeti u razgovorima sa svim našim građanima. A oni su ga pođtovali, odavali mu pažnju i poštovanje.

Često se sastajao i sa vjerskim službenicima ostalih konfesija čime su i oni doprinijeli što boljem suživotu građana našega grada. Volio je sport, fudbal. Često sam ga viđao na utakmicama našeg kluba, nekada smo i sjedili blizu, znao se interesovati za "Zvezdu" ako bi neko slušao utakmicu preko onda neizbježnih tranzistora.

Otišao je poslije službovati i Beograd. I eto prije nekoliko godina sam imao prilliko da ga sretnem u Beogradu. Još uvijek markantan, iako ostario, ljubazan kao i uvijek, prijatan.

Pričali smo o svemu, a najviše o Mrkonjiću. Kaže da mu je to nezaboravan dio života. Pitao je ovoga, onoga. Kaže Mrkonjićani su divni ljudi kao rijetko gdje i bilo mu je drago sto je imao priliku živjeti sa njima. A ja velim :"Oče Dejane vas se i danas svi rado sjećaju i spominju vas."

I gledajući fotografiju u ruci rekoh sam sebi: "I zaslužili ste oče Dejane da se napiše i koja riješ i o vama, da vas se sjetimo i na papiru, a i zahvalimo Bogu što smo imali priliku imati vas kao našeg protu.

 

http://www.mrkonjic-grad.com/doc.asp?id=3111&tip=8

Link to comment
Подели на овим сајтовима

редник и водитељ Духовне трибине коју је организовало братство Храма Светога Трифуна са београдског Топчидера, протојереј ставрофор Дејан Дејановић, нашао се у улози предавача. Он је на 243. по реду трибини 2. октобра, у препуној Великој сали зграде београдске Општине Вождовац, одржао предавање „Православни брак и породица". Предавање и разговор који је потом уследио трајали су више од два сата. Слушате први део предавања.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/05.10.12_zbor_-otac_dejan_dejanovicpravoslavni_brak_i_porodica_1._deo_64kbps.mp3

 

Слушате други део предавања.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/06.10.12_zbor_-_otac_dejan_dejanovic_pravoslavni_brak_i_porodica_2._deo_64kbps.mp3

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару.
      Повезане вести:
      Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу
      Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту

        Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета.
      Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање.
      По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, поводом јубилеја 350 година од престављења светога Василија Острошког Чудотворца (1671-2021), братство манастира Острога организује духовно вече на тему: "МИСИЈА ЦРКВЕ У 21. ВИЈЕКУ".  

      Вести из Цркве за 15.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4   У програму учествују:
                       -др Миодраг Чизмовић;
      -Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара";
      -мр Александар Вујовић, професор Цетињске Богословије и уредник Катихетског програма Радио "Светигоре";
      -мср Раде Булајић, управник Архива Манастира Острога;
        ГОРЊИ МАНАСТИР ОСТРОГ
            субота 17. јул 2021. године у 19 часова
      ДОБРО ДОШЛИ!
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Боравећи у Кијеву у својству представника Московске духовне академије на конференцији у Кијевскoj духовној академији, 30. марта 2021. године, имали смо прилику да разговарамо са Епископом белогородским Силвестaром, ректором Кијевске духовне семинарије и академије. Током разговора, између осталог, било је речи о богословској академској науци у данашње време и о значају и месту Кијевске духовне академије у српско-украјинским односима. Владика ректор је напоменуо да је 2013. године био постигнут договор  o сарадњи између Кијевске духовне академије и Православног богословског факултета у Београду и изразио жељу и наду да ће се односи и даље наставити и развијати на добробит богословске науке и очување православног учења.

       
      *Добар дaн, владикo Силвестре! Благословите!
       
      Добар дан! Бог благословио!
       
      *Налазимо се у Кијевској духовној академији, која се налази при Кијево-Печерској лаври. Учили сте се у Одеској духовној семинарији и у Московској духовној академији. Имали сте могућност да упоредите духовне школе. Колики значај има близина манастира за студенте духовних школа?
       
      Близина манастира, а нарочито лавре, веома је позитивна појава за духовне школе. Још у 19. веку, када се за време синодалне епохе, спроводила реформа духовног образовања, разматрало се питање да ли семинарије и академије треба да буду аутономне и да ли треба да се налазе потпуно изоловано од манастирског живота или пак уз манастире и лавре са великим братством. Тада су изнесена разна гледишта, али многи уважени епископи и ректори су говорили да близина манастира или чак место духовне школе на територији великог манастира или лавре има веома позитиван утицај на младе људе. Увек постоји нека бојазан да ће млади човек да изгуби везу са истинским духовним животом, са литургијским животом, са традицијом духовне делатности. Треба узети у обзир то да је младост – младост, она узима своје, био или не био студент духовне или недуховне образовне установе. Манастирски живот, сâм по себи, манастирски ритам, тишина – све то напомиње о смислу и садржају хришћанског живота. Током богослужења се молимо за живот и мир. Не молимо се да нам живот буде узбудљив или занимљив. Молимо се за миран живот. Управо то је идеал хришћанског живота који би требало да остваре не само они који живе у манастиру него и сви хришћани, монаси, свештеници, лаици. Веома је позитивна ствар када млади човек види пример мирног живота. Осим тога, у већој мери се баш у манастирима до дана данашњег чувају традиције богослужења, устројства црквеног живота, духовништва. И где год да млади човек настави да испуњава своје послушање и врши своју службу, нарочито ако постане свештеник, било на великој или на малој парохији, било у селу или у граду, он ће свакако да се ослања на знања и традицију које је стекао и видео. Све то, наравно, пружа манастирски начин живота. Иначе, историјски гледано, Кијевска духовна академија и семинарија нису биле на територији манастира. Налазиле су се у центру великог града. Али тако је Бог устројио да, када је крајем 80-их година прошлог века поново било могуће обновити рад наших духовних школа, једино место које нам било је доступно је била управо Кијево-
      -Печерска лавра, враћена Цркви за годину до отварања Кијевске духовне семинарије. Кијевска духовна академија је са радом почела фактички у истом периоду. Стога су обнова манастирског живота у Лаври и обнова кијевских духовних школа повезане истим везама и  истим људима у том периоду.
       
       *Прошло је већ неколико деценија од обнове рада духовних школа при Лаври. Какав је на данас статус Кијевске духовне семинарије и академије? Да ли има акредитацију Министарства просвете Украјине?
       
      Прошле су већ три деценије од обнове рада Кијевске духовне семинарије и академије. Нажалост, данас немамо државну акредитацију мада је наша образовна установа званично регистрована на државном нивоу. Такође се придржавамо прописа и предлога које даје Министарство просвете Украјине везано за спровођење наставе. Код нас је иначе веома необична ситуација: наше дипломе се на државном нивоу не признају, али и поред тога свака наша диплома може се нострификовати и признати одвојено. Тиме се бави посебна комисија при Министарству образовања. И поред не тако једноставне верске ситуације у Украјини људи из Министарства излазе нам у сусрет и нострификују наше дипломе. Треба истаћи да је акредитација образовне установе и добијање неопходних лиценци веома сложен и дуг процес. И у том правцу Кијевска духовна академија максимално развија свој образовни потенцијал.
       
      *Каква је процедура за упис у Кијевску духовну академију и семинарију? Кога спрема Кијевска духовна семинарија, односно академија?
       
      Процедура уписа у Кијевску духовну академију и семинарију је традиционална за упис на духовне образовне установе. Првенствено је неопходна препорука за упис од свештеника или епископа. Неопходно је и доставити диплому из средње школе, резултате испитâ са велике матуре, податке о служењу војног рока, медицинско уверење. Приликом уписа полажу се испити и обављају се три разговора са кандидатом. Разговори су од великог значаја јер преко њих покушавамо да видимо не само знање кандидата већ и његова интересовања, општи развој, навике… Циљ нам је да видимо у којој мери кандидат има способност за предстојећу пастирску службу, која се састоји од неколико аспеката: беседништво, предавање, рад са младима, рад са људима у тешким ситуацијама. Сваки од наших студената има неки свој дар и таленат, а наш задатак је да то препознамо и помогнемо да их развију.
       
      *На ком језику је настава?
       
      Сва документација је на украјинском језику. Што се тиче предавања, ту већ постоји разлика: неко предаје на руском, неко на украјинском. Већина, око шездесет посто, предаје на украјинском. Ја сам, на пример, предавао догматско богословље на руском, али мој наследник га предаје на украјинском. Све у свему, главни задатак професора је да створи услове и омогући да студенти стекну знање, а не да професор испољава своје идеолошке или неке друге погледе и уверења. Стога, по мом мишљењу, језик наставе треба да буде на корист образовног процеса.
       
      *Колико је тренутно студената у Кијевској духовној академији и семинарији? Одакле су? Има ли студената из других помесних Православних Цркава?
       
      На данашњи дан у Семинарији и на Академији редовно студира 298 студената, а око њих 700 ванредно прати наставу. За велике факултете то и није нека велика цифра. Али по броју студената ми смо највећа семинарија у Украјини. Студенти су углавном из Украјине, али има и представника Белорусије и Молдавије. Било је и студената из других држава, из других помесних Православних Цркава. Међу нашим студентима било је и Срба и Пољака. Било је и студената који су семинарију завршили у Румунији, а после прешли да код нас студирају. У данашње време због пандемије, нажалост, нисмо у прилици да реализујемо многе ствари. Али надамо се, када се она заврши да ћемо поново бити у прилици да примимо студенте из других држава.
       
      *Ова академска година, као и пола прошле, углавном се одвија путем интернета. Како се Кијевска духовна академија и семинарија снашла са потешкоћама насталим услед пандемије? Колико је ова ситуација утицала на наставни план и програм?
       
      Имали смо великих потешкоћа. О томе каква је ситуација била у Кијевској духовној академији писали смо у званичним саопштењима. За Украјину и за цео свет ова ситуација је непредвидива и веома сложена. Стога је било врло тешко донети права решења без знања о томе како ће се даље одвијати ситуација. Искрено говорећи, ова ситуација је лоше утицала на образовни процес. Присталица сам тога да образовање треба да тече стабилно, без прекида, и да се студенти са професорима ипак налазе у учионицама. Постоје свакако и онлајн-учионице које омогућавају да се врши настава. Поред тога што сам ректор, држим и предавања. За мене је неприродно да држим предавање испред компјутера. Мени је потребно да видим студенте, њихову реакцију, њихов поглед, да они виде мене, а ја њих. Ценим такве тренутке, такву атмосферу и, да поновим, присталица сам традиционалног начина предавања. Нажалост, ове две године су биле тешке и утицале су на научни план и програм. Били смо принуђени неколико пута да распустимо студенте и пређемо на онлајн-наставу. Свакако, све то утиче на квалитет образовања и на друге аспекте и принципе духовног образовања. Стога сви ми у кијевским духовним школама желимо и молимо се да се настава поново одвија у нормалним условима. 
       
       *Многи факултети у свету такође су суочени са ограничењима због вируса корона. Међу њима је и Православни богословски факултет у Београду. Да ли сте имали могућност да посетите Православни богословски факултет? Да ли постоји неки договор о сарадњи Кијевске духовне академије и семинарије и Православног богословског факултета?
       
      Претходни ректор, садашњи митрополит бориспољски и броварски Антоније, потписао је договор о сарадњи са многим православним образовним установама, међу којима је и Богословски факултет у Београду. Приликом потписивања договора у Београду 2013. године био сам у делегацији Кијевске духовне академије. Сећам се те посете Београду. То је за сада једини пут да сам био у Београду. Трудимо се да развијамо наше односе. Као прво, у складу са договором, вршимо размену студената и научних сарадника. До недавно, до пандемије, наши докторанди су путовали у Београд да прикупљају литературу и информације и да истражују у архивима за своје научне радове. И у томе су им помагали и из Српске Патријаршије и са Богословског факултета. Са друге стране, к нама су такође долазили представници Богословског факултета да прикупљају литературу и да наступају са излагањима. Са неким представницима Богословског факултета остварили смо чак пријатељске односе. Међу њима је, на пример, професор Владислав Пузовић. Неколико пута је наступао са предавањима. Он је писао рад о српским студентима који су се школовали у духовним школама Руске Империје. Када би долазио, он је држао предавања и уједно истраживао, а ми смо му са своје стране помагали да нађе сву неопходну литературу. Још један део договора се односи на објављивање научних радова. Из наше Академије студенти и професори шаљу научне радове у академске часописе Православног богословског факултета у Београду. Са друге стране, тамошњи студенти и професори шаљу своје радове у наш часопис Труди Київської Духовної Академії, у којем се могу наћи радови представникâ српске богословске науке, међу њима и радови професора Пузовића. Постоје и други правци наше  сарадње. Ми овде, у Кијеву, покушавамо да реконструишемо историју кијевске богословске науке. А она је умногоме повезана са Србијом, барем тиме што су многи познати историчари и богослови Кијевске духовне академије после револуције 1917. године нашли уточиште у Србији. Од њих је вероватно најпознатији професор протојереј Теодор Титов, који је другу половину свог живота провео у Србији и својим радом допринео српској богословској науци.
       
      *У своје време сте имали могућност да предајете на Руском православном универзитету „Свети Јован Богослов“ у Москви. Данас предајете у Кијевској духовној академији. Да ли се студирање и предавање на теолошким факултетима разликује од студирања и предавања на духовним академијама?
       
      У време када сам студирао на Московској духовној академији, по благослову тадашњег ректора, владике Јевгенија (садашњег митрополита талинског и све Естоније), предавао сам на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова. То је за мене било веома важно и занимљиво искуство, нарочито ако се узме у обзир да је то био први пут да предајем. Тачно је да се сваки Православни универзитет или Богословски факултет разликује од духовне семинарије или академије. Као прво, разлике су у темпу живота, плану и програму, дисциплинском поретку и тако даље. Али, по мом личном мишљењу, требало би да постоје и духовна семинарија и академија, са својим планом и програмом, и богословски факултети са својим. Има доста људи који би да се баве богословском науком, али притом, из разних разлога, не желе да врше свештеничку службу. За такве особе, поред других, треба да постоје богословски факултети. Осим тога, у семинарије и академије, међу њима и кијевску, могу да се упишу само лица мушког пола. Али постоји мноштво девојака и жена које би, што због себе што због жеље да предају, желеле да добију богословско образовање. По мом мишљењу, уколико имају такву жељу, требало би им омогућити да студирају на богословском факултету. Ми, додуше, немамо богословски факултет, али при Кијевској духовној академији постоји трогодишњи катихетски програм. Већином га похађају они који желе да се богословски образују. Међу њима су и они који учествују у парохијском животу, који раде при храмовима. Међу полазницима програма су и људи који предају у недељним црквеним школама за децу, омладину и одрасле. У многим парохијама, нарочито у Кијеву, постоје секције за рад са омладином, као и са људима у затворима и болницама. Управо на тим местима човек, пре свега, треба да уме да разговара,  саслуша, утеши, помогне и подржи.
       
      *Додела Томоса о аутокефалији “Православној Цркви Украјине” има последице за цео православни свет. Пре него што питамо како је та ситуација утицала на Кијевску духовну академију, како коментаришете све то?
       
      За почетак, хтео бих да истакнем да су поступци Фанара који се тичу Украјине пример нарушавања канонских норми без преседана, а уз то и кршење елементарних моралних норми. Представници Фанара —  а то је свима очигледно — руководили су се личним властољубивим амбицијама. Живимо у времену када Фанар покушава да створи црквено устројство на тај начин да се на врху, са извесним неограниченим правима, нађе поглавар Цариградске Патријаршије. Безусловно, то ни најмање није у складу са древним, традиционалним, саборним начелом које постоји у Цркви на помесном и васељенском нивоу. Што се тиче црквеног питања у Украјини, патријарх Вартоломеј је једнострано и по сопственом нахођењу то питање ,,решио“ не само без договора са Руском Православном Црквом већ и без договора са другим Православним Црквама. Ствар је у томе да су бившег митрополита Филарета (Денисенка) сматрали расколником и фанариоти и представници осталих помесних Православних Цркава не годину или две већ деценијама. По логици саборног устројства Цркве, патријарх Вартоломеј је требало да пита представнике свих помесних Православних Цркава о Филаретовом статусу, као и о општој црквеној ситуацији у Украјини. Својом одлуком, међутим, патријарх Вартоломеј је показао не само свој однос према нама него и свој начелни однос према помесним Црквама, и, уопште, према црквеном устројству. Сада у пуној мери долази до изражаја феномен који се зове ,,источни папизам”. Он се појављује када неко од епископа почне да сматра да поседује нека ванредна овлашћења, могућности и положај и када покушава да све то и богословски оправда. Треба се присетити да римокатоличко учење о папи није настало за један дан. Хиљаду година је прошло до папе Пија IX који је прогласио непогрешивост папе. Тако је римски папизам растао довољно дуго и дубоко задирао. Цариградски папизам се развија на исти начин. Није се он данас појавио. Већ у 19. веку је неколико канониста и историчара Руске Православне Цркве користило израз ,,источни папизам”. Није то данашња тема, нисмо само ми то данас приметили. Али, како то често бива, постојала је нада да неће бити пређена граница дозвољеног. Патријарх Вартоломеј је, међутим, прешао ту границу. Сада се православни свет, нажалост, налази у стању дубоке кризе.
       
       *И таквим самовољним потезом је уручен Томос о независности…
       
      Видите, ако прочитамо сâм Томос и Устав такозване Православне Цркве Украјине, приметно је колике су могућности за уплитање Васељенског Патријарха у унутрашњи живот ,,Православне Цркве Украјине“. О тој теми сам писао у чланку ,,Упоредна анализа уставних докумената Украинске Православне Цркве и Православне Цркве Украјине” (на руском језику), који може да буде занимљив српским читаоцима. 
       
      *Како је цела та ситуацију утицала на Украјинску Православну Цркву? 
       
      Ми смо канонска Црква у Украјини. Све чешће се од присталицâ новоформиране црквене организације чује да ми нисмо Црква и да не треба да постојимо. Али једина канонска Православна Црква у Украјини је она Црква која се налази под духовним руководством Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. То је оно шта ћемо увек да сведочимо.
       
      *Шта ће даље бити са Украјиснком Православном Црквом? Да ли је планирано неко компромисно решење у виду формирања уједињене помесне Украјинске Цркве?
       
      У тренутној ситуацији питање формирања неке уједињене помесне Цркве је потпуно апстрактно. Ми то питање у данашње време не разматрамо. У погледу тога шта ће бити даље, за три, пет, десет година, то се не тиче само Украјине и Украјинске Православне Цркве већ читавог Православља. Сви треба да разумеју да патријарх Вартоломеј и они који га подржавају заправо покушавају да преко украјинске црквене кризе реше неке ствари на глобалном нивоу, тојест желе да помоћу локалног питања  остваре глобалне циљеве. Такав глобални циљ јесте покушај Фанара да успостави такав црквени поредак у којем би Фанар био на врху, са свим могућим овлашћењима и правима (управљао би дијаспором, примао апелације тако даље). Управо тај циљ покушавају да остваре преко Украјине. Свако ко поступке Фанара у Украјини прихвати као исправне треба да разуме да ће се  то што се десило у Украјини за десетак година десити и у другим помесним Православним Црквама, а да ће већ за педесет година наследници патријарха Вартоломеја приказивати себе уу категоријама потпуно неприхватљивим за православну свест и православно учење. Стога сваки представник ове или оне помесне Цркве треба искрено да одговори на питање: шта ће бити са Православном Црквом у случају да помесне Цркве признају законитост поступака патријарха Вартоломеја? Ако на то питање одговоримо директно и искрено, онда ће сви разумети у каквој је опасности  Православна Црква. Сматрам да једини начин да се некако одупремо томе што ради Фанар јесте да све помесне Православне Цркве иступе са својим ставом.
       
      *Враћајући се на питање о последицама формирања ,,Православне Цркве Украјине“, питао бих Вас: у којој мери су сви ти догађаји утицали на Кијевску духовну академију? Да ли се догађало да неки студенти Кијевске духовне академијеприђу ,,Православној Цркви Украјине“?
       
      Увек постоје људи који су у одређеним приликама спремни да напусте наше редове. Не желим да лоше говорим о њима. Обично се у таквим случајевима код нас каже: ,,Бог им је Судија”. Али до данас је из Кијевске духовне академије са редовних студија у ,,Православну Цркву Украјине“ прешао само један студент. Било је и студената које смо ми морали да избацимо због лоших оцена или због нарушавања дисциплине, а они су са своје стране покушавали да се пребаце у образовне установе ,,Православне Цркве Украјине“. Али треба истаћи да је и код њих однос према таквим случајевима обазрив. Јасно је: ако је студент био проблематичан код нас и имао тешкоће са учењем и дисциплином, такав ће бити и тамо.
       
      *У данашње време Украјинска Православна Црква је у незавидном положају. Али увек постоји нада да ће привремене потешкоће проћи и да ће све доћи на своје. Да ли се у Кијевској духовној академији и семинарији у наредном периоду планирају неке промене, пројекти или конференције?
       
      Свакако. Код нас се конференције одржавају два пута годишње: сјесени и у пролеће. Ове године ћемо покушати да обновимо све искуство које имамо у тој области. Уз то планирамо да организујемо додатне округле столове и семинаре. Сматрам да су они од изузетног значаја јер студентима пружају могућност да размењују гледишта, да чују мишљења других, па и неко ново мишљење. И то је важан део образовања. Свакако ћемо, дакле, нешто од тога организовати. Наравно, позиваћемо на учешће у свим нашим манифестацијама и представнике осталих помесних Православних Цркава. Стога се надам да ће представници српске богословске науке и убудуће да бити наши гости и учесници на манифестацијама.
       
       *Дај Боже! Хвала Вам, владико, за садржајан разговор!
       
      Задовољство је моје!
       
      Са руског: Николај Сапсај
      Редактура превода: епископ бачки Иринеј
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О значају Великог поста и великопосних богослужења у великопосном броју „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије, објављен је разговор са часним ђаконом др Владимиром Антићем, доцентом на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, сарадник "Православља" - новина Српске Патријаршије. 

       
      *Часни оче ђаконе, будући да се налазимо у пречистим данима Великога поста – свете Четрдесетнице, замолио бих Вас да нас упознате са настанком и развојем Великог поста?
       
      Велики пост је период од седам седмица који претходи Васкрсу, празнику над празницима и централној тачки читавог богослужбеног живота православних хришћана. Сачињен је од Свете Четрдесетнице и Велике седмице Страдања Господњих. Његов настанак везује се за древну хришћанску институцију катихумената, односно припремног периода, током кога је сваки верник пре свога крштења пролазио кроз програм упознавања са хришћанским учењем и животом. Катихуменат је остварио низ утицаја на хришћанско богослужење, те се и данас на Литургији могу чути молитве за катихумене (тј. оглашене према старом словенском преводу ове речи), иако је ова дисциплина практично ишчезла пре VII века. Један од обичаја који је формиран у раној Цркви био је и пост пре Свете Тајне Крштења. Приликом овог предкрштењског поста су постили како они који ће бити крштени у Васкршњој ноћи, тако и свештенослужитељи и читава Црква. Ранохришћански пост тежио је подражавању четрдесетодневног поста који је држао Спаситељ у пустињи после Јовановог крштења (Mт 4, 1-11; Mк 1, 12-13; Лк 4, 1-13). Основа карактеристика таквог поста јесте апсолутни прекид узимања хране ради потпуног предавања молитви, богомислију и созерцавању тајни Будућег века. Тако су хришћани, у складу са својим могућностима, држали апсолутни пост од јутра до вечери, или по снисхођењу до деветог часа (три сата поподне), када би прекидали са постом и узимали неопходну храну. У тим приликама тежило се ка што једноставнијој исхрани, о чему и данас има сведочанстава у различитим богослужбеним и дисциплинским књигама - типицима. Ипак, у историји Цркве постојале су и разлике у храни која је коришћена током прекидања поста у вечерњим сатима. У неким крајевима коришћени сви видови хране, док је у другим употребљавана само храна биљног порекла, припремљена без кувања, или кувана са маслиновим уљем и сличним масноћама биљног порекла. У пракси савремених хришћана апсолутни пост се прекида рано ујутру, али је храна која се користи врло скромна. Осим наведеног, пост је имао и неке друге имликације. Једна од веома важних за Цркву, о чему постоје сведочења код многих Светих отаца као и у богослужбеној химнографији, била је и милостиња. Наиме, храна од које су хришћани одустајали приликом поста била је даривана сиромашнима. Све наведено и за нас треба да је извор мотивације да наш пост буде израз љубави према Богу и ближњима, а не само личног аскетског усавршавања које може бити врло опасно без правилног настројења и руковођења.
       
      *Триодска химнографија период свете Четрдесетнице се назива духовним пролећем и временом свецелог препорода. Које су то богослужбене специфичности присутне у овим данима и која химнографска дела бисте посебно истакли? 
       
      Богослужење Православне Цркве је величанствена школа православне побожности и живота. Посебно у периоду Великог поста оно представља праву ризницу црквеног предања, богословља и искуства. Једна од важних измена у богослужењу Четрдесетнице дешава се на нивоу богослужбених химни. Књига богослужбених химни Октоих, која се користи током читаве црквене године, замењује се књигом Триод, која се користи само током периода Великог поста. Мноштво светих црквених песника изузетног поетског талента, богословског дара и духовног искуства учествовало је у стварању химни које су за генерације хришћана представљале ризницу и извор правилног и духовно корисног доживљаја поста. Држање поста током Четрдесетнице без усклађености са богослужбеним ритмом Цркве је непотпуно искуство, а сам пост готово да је обесмишљен. Зато свако од нас треба да тежи да у току поста молитвено учествује у што већем броју заједничких богослужења, али и да појача свој лични молитвени живот. Основна карактеристика химни Триода јесте наглашена усредсређеност на тему покајања. Готово да не постоји ниједно богослужење у овом вишенедељном периоду које не добија специфичну „арому” умиљења и покајања. Период од понедељка до петка током Четрдесетнице руководи нас у нашем посту усмеравајући нас на тему наших сопствених промашаја и духовног исправљања. Посебно значајни су трипеснеци, кратки спевови који се користе на јутрењу, а који чине три песме од по неколико строфа, по чему је књига Триод и добила име. Тако у мноштву тропара и стихира који се налазе у Триоду црквени песници певају о темама везаним за сам пост, покајање и друге елементе црквеног искуства. У триодском периоду суботе су резервисане за молитве за упокојене. Црква нам у посту који је време исправљања нашег сопственог живота на пољу основних хришћанских заповести о љубави према Богу и ближњима, ставља до знања да су молитва и милостиња за умрле један од важнијих подвига на који су хришћани позвани. Као и недеље током остатка године, тако су и недеље Великог поста дани у које празнујемо Васкрсење Христово. Химне Триода које се поју у недеље Четрдесетнице су поетска тумачења светописамских одељака који се читају те дане, или пак певају о посебним споменима који се тих недеља славе. Из овог кратког описа садржине Триода видимо да је богослужбени ритам Цркве усмерен ка својеврсном програму богословског образовања и практичног васпитања верника на основу вишевековног аутентичног црквеног искуства наших Отаца. 
       
      *Током прва четири дана Великог поста на Великом повечерју се пева Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Можемо ли наведени канон назвати врхунцем великопосне поезије?
       
      Велики покајни канон Светог Андреја Критског представља прави бисер црквене поезије. Девет песама тог канона састоје се од 250 тропара, што га чини најобимнијим каноном у православном богослужењу. Због тога и носи назив ”Велики канон”. Најважнија његова карактеристика јесте велики број библијских мотива које песник користи. Сваки од тропара, односно строфа овог великог спева, представља поетско тумачење неког од мноштва примера покајања који су расути у књигама Светог Писма, како Старог, тако и Новог Завета. Свети Андреј виртуозним песничким поступком, свако од искустава греха и покајања са страница Библије чини нашим унутрашњим, личним искуством. Канон Андреја Критског је један од елемената богослужења Четрдесетнице коме се у нашој црквеној традицији посвећује велика пажња. Својом садржином и позицијом у црквеном богослужењу он такав третман и заслужује. Посебно је важно подсетити на то да читање или певање Великог канона прати и метанисање, тј. клањање до земље присутних. Богонадахнута педагогија Отаца Цркве тиме нас руководи у нашем личном подвигу покајања и исправљања. На тај начин Црква, с једне стране образује код хришћана правилан став о нашем духовном стању, а са друге нас учи да сопственим подвигом и исправљањем привлачимо благодат Божију која нас очишћује од греха и приближава нас смислу нашег живота и постојања. Покајање је тако у пракси за православне хришћане неодвојиво повезано са искуством близине Божије (Уп. Мт 4, 17).
       
      *Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених дарова. Часни ђаконе, дивна је прилика да наше читаоце упознате са структуром и значајем овог дивног богослужења?
       
      На богослужбено искуство верних током Четрдесетнице снажан печат оставља Литургија Пређеосвећених Дарова. Пређеосвећена Литургија је чин причешћа Телом и Крвљу Христовом који су принети и освећени на претходној недељној Литургији, и који се за ову прилику чувају на посебном месту у Храму. Наиме, на уобичајеној Литургији Свети Дарови - хлеб и вино се приносе и освећују, а потом и деле вернима у причешћу као истинско Тело и Крв Христова. Како се током радних дана Четрдесетнице не служи Литургија због неспојивости поста (као потпуног уздржања од хране) и покајног расположења Четрдесетнице са радосним и празничним карактером Свете Литургије, Црква је установила да се ради утехе и духовне подршке у подвигу поста служи Пређеосвећена Литургија на којој се верни могу причестити. У Пређеосвећеној служби данас се може учествовати једино током периода Великог поста и то: средом и петком, током прва три дана Велике или Страсне седмице, и на поједине спомене светих као што су Младенци и Обретење главе Светог Јована Крститеља, када падну на неки од радних дана Четрдесетнице. Пређеосвећена има специфичну покајну и утешну климу, и искуство је које се не може лако пренети речима. Сачињена је из два дела. Први део чини вечерње богослужење, док у другом делу оно прераста у специфични чин причешћивања и веома подсећа на Божанствену Литургију. Карактеристично је то што је приликом служења ове вечерње Литургије сасвим јасно очувано древно изворно предање хришћанског поста као одсуства узимања сваког вида хране или пића пре вечери. Управо је ово прави и једини разлог због кога се ова литургија изворно служи предвече или послеподне. Притом, свако узимање хране пре ове службе представља нарушавање самог смисла ове Литургије, због чега се нпр. до најновијих времена чува древно предање да се на Пређеосвећеној литургији не причешћују мала деца. Током више последњих векова усталила се пракса да се по снисхођењу Пређеосвећена Литургија служи ујутро. У сваком случају, искуство Великог поста неодвојиво је од служења ове службе, и свим Вашим поштованим читаоцима препоручујемо да, у складу са могућностима, покушају да организују своје време тако да барем некад присуствују овом драгоценом литургијском догађају.
       
      *Од свих предивних химни и молитава за време свете Четрдесетнице, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста, а реч је о молитви Светог Јефрема Сирина. Можете ли да нам изложите тумачење ове надасве познате молитве, која поред молитвеног дела обилује педагошко-катихетским садржајем у погледу позива да се одрекнемо греха и ништавила, а да пригрлимо врлине?
       
      Већ смо више пута указали на очигледну чињеницу да је богослужбени живот током Свете Четрдесетнице обогаћен многим величанственим елементима. Један од таквих је и Молитва Светог Јефрема Сирина, великог сиријског богослова, песника и подвижника који је живео у IV веку. Ова кратка молитва представља један згуснути поетични вапај који свако од верних појединачно упућује Богу са жељом да му дарује истинско покајање. Читање ове молитве увек је скопчано са поклонима до земље, који се у Цркви од најранијих времена практикују током дана поста. Велики или земни поклони, карактеристично носе назив метаније, који је грчког порекла и дословно значи промену ума – преумљење тј. покајање. Метанија, чин падања на колена и дотицања земље главом и потом устајања, слика је нашег пада у грех али и, уз помоћ Божије благодати, нашег устајања из пропадљивости, те нашег уздизања покајењем као бићâ створених за божански и вечни живот. Молитва Светог Јефрема је тематски подељена на три дела. У првом делу од Бога молимо да од нас удаљи нечистог духа који нам се приближава кроз различите грехе, промашаје који нас удаљују од онога што је Божији план за нас. Као греси одностно страсти, које нас удаљују од Бога, овде су наведени лењост, униније, властољубље и празнословље. Потом, у другом делу, молимо Бога да нам дарује Свога Духа који је Дух сваке врлине и добра, међу којима Свети Јефрем у молитви наглашава целомудреност, смиреноумље, дуготрпљење и љубав. Кулминација молитве је када, у трећем делу од Бога молимо да нам дарује сагледавања сопствене грешности и, коначно, неосуђивања ближњих. Црква је изабрала ову богонадахнуту и смислом напрегнуту молитву Светог Јефрема да прати наше земне поклоне и устајања, да би нам указала на то да је покајање дар Божији, а да су греси нечиста дела која нас чине подложнима демонском утицају. 
       
      *Употреба Светога Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломонових. Да ли овај богослужбени детаљ указује да смо позвани да и у својим личним (келејним) молитвама усрдније читамо Свето Писмо?
       
      Читаво наше богослужење представља величанствену грађевину складно сачињену од равномерно и смислено распоређених елемената. Отачки литургијски геније заснован на вековном искуству Цркве конструисао је систем православног богослужења тако да се у њему може видети равнотежа између различитих елемената. Тако су литургиолози с правом приметили да у свом идеалном облику православно богослужење поседује равнотежу између: библијске поезије (псалми и библијске песме) и химни црквених писаца, између светописамских читања и светоотачких и других беседа, између певања и читања, хвале и прозбе и сл. Нажалост, различити узроци довели су до тога да „рај православног богослужења” за многе вернике остане недоступан. Ипак, поједини његови елементи, као што су то читање Псалтира и уопште Светог Писма доступни су сваком вернику. Потребно је само мало напора да се у нашу свакодневицу укључи читање неколико глава Светог Писма. Тиме Реч Божија бива саставни део наших живота, а наши животи и животи наших ближњих бивају руковођени Речју Божијом. Другим речима, парафразирајући химне из Триода, нека наша тела гладују, а наше душе се госте Речју Божијом и Светим Тајнама током Великог Поста. У овоме је корен хришћанског живота и сваке врлине.
       
      *Драги оче ђаконе, која би била Ваша великопосна порука?
       
      У духу свега што смо до сада рекли у вези са Светом Четрдесетницом, моја порука како за наше читаоце, тако и за мене самог, јесте да се молимо Богу да нам дарује истинско покајање и усклађивање нашег живљења са Његовом светом вољом. Уједно, на овом путу покајања којим се крећемо током читавог нашег живота, препустимо се руковођењу вековним искуством Цркве. Тада ћемо бити сигурни да наш труд није узалудан, јер је проверен од многих који су тим путем прошли пре нас. Зато је богослужење у свој својој свеукупности изузетан и неупитни дар црквене педагогије. Издвајајмо сваки свој слободан тренутак, а потрудимо се и да ослобађамо време свога живота, ради учествовања у тој благодатној школи црквеног живљења. Чак и онда када нисмо у могућности да присуствујемо богослужењима у храму из било ког разлога, постоје различите могућности да испратимо богослужбени ритам Цркве. То можемо чинити на многе начине: било молитвом помоћу бројаница, читањем Псалтира, молитава и химни из Часослова или Молитвеника, или самосталним ишчитавањем и промишљањем химни из данас доступних превода Триода на наш савремени језик. Како се уверавамо, савремено друштво нам у појединим аспектима свог развоја ту може много помоћи, на пример својим технолошким достигнућима. Наиме, данас нам је доступно много тога што није било доступно хришћанима пре нас, тако да време свога живота можемо осветити и слушањем преноса богослужења уживо или неког снимка појања или читања. Нека сваки чин љубави према Богу и ближњима око кога се трудимо буде освећен и облагодаћен на неки од ових или сличних црквених начина. Вама и Вашим читаоцима желим да пучину поста препловите у миру и да сви у радости дочекамо и празник над празницима - Свесветло Васкрсење Христово.
       
      Разговор водио: 
      Катихета Бранислав Илић,
      сарадник Новина Српске Патријаршије
      Фото: Маринко Лаушевић
       
       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи,  већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани.

       
      Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани.
      Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице:
      1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен.
      2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор  Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани      (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор  2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год.
      3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи    25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир.
      4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола.
      5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс.
      Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона:
      1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији.
      2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако.
      Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ.
      Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији.
      Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији.
       
      Епископ рашко-призренски
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
×
×
  • Креирај ново...