Jump to content
JESSY

О. Дејан Дејановић - Духовно буђење и остале духовне теме ( видео)

Rate this topic

Recommended Posts

11.jpg

Уредник и водитељ Духовне трибине коју је организовало братство Храма Светога Трифуна са београдског Топчидера, протојереј ставрофор Дејан Дејановић, нашао се у улози предавача. Он је на 243. по реду трибини 2. октобра, у препуној Великој сали зграде београдске Општине Вождовац, одржао предавање „Православни брак и породица". Предавање и разговор који је потом уследио трајали су више од два сата. Слушате први део предавања.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/05.10.12_zbor_-otac_dejan_dejanovicpravoslavni_brak_i_porodica_1._deo_64kbps.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

О светој тајни исповести данас је за слушаоце нашег радија говорио протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, духовник при храму светог великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду.

 

Трајање: 37:12 минута.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/04/03.04.13._rec_pastira_-_o._dejan_dejanovic_-_0.37.11_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-dejan-dejanovic

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једно од духовних вечери у Храму св. Јована Владимира било је посвећено Духовном буђењу. О тој теми говорили су протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина Храма Св. Трифуна на Топчидерском гробљу и јеромонах Димитрије (Плећевић) игуман Манастира Заова.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/12/02.01.14_zbor_-_o._d._dejanovic_i_jrmh_dimitrije_-_duhovno_budjenje_-_64kbps.mp3hqdefault.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, духовник при цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу и домаћин духовних трибина у Општини Вождовац, и Миодраг Маричић, организатор духовних сабрања, говоре о духовном животу српске престонице, откривају зашто су трибине које они организују најпосећеније, која предавања су обележила 300 до сада одржаних разговора и наглашавају кога би волели да виде у улози предавача убудуће.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/05/08.05.14_-_pod_znakom_pitanja_-_o_dejan_dejanovic_-_0.58.05.mp3

 

 

hqdefault.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Од свих мука, човеку готово најтеже пада болест. Како тумачити такво искушење у животу, да ли је болест увек последица греха, где наћи снагу за радост у немоћи, колико је важна молитва, не само болесника, већ и здравих људи за болесне, говори духовник са великим искуством, отац Дејан Дејановић, из Цркве св. мученика Трифуна на Топчидерском гробљу.

 

http://slovoljubve.com/sites/default/files/5/11/04/12.04.2011.rec_pastirao.dejan_dejanovicpostmolitva_i_bolest_za_sajt.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Двестота Духовна трибина на Вождовцу

Православна вера – једини смисао живота

Аутор: Марина Марић, Број 1056, Рубрика Догађај У понедељак 28. фебруара одржана је јубиларна двестота Духовна трибина у Свечаној сали Општине Вождовац. Духовне разговоре скоро пуних девет година организују храм Светог Великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу и протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина ове цркве. На свечаности поводом овог јубилеја, бројним поштоваоцима ових духовних збивања говорио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије и између осталог нагласио да је отац Дејан започео организовање трибина са благословом почившег Патријарха Павла. „Отац Дејан пројављује светлост Христову и помаже да се глас Христов увек чује“ – рекао је том приликом Вл. Атанасије.



pravoslavna-vera-jedini-smisao-zivota-1.
Поводом овог значајног јубилеја отац Дејан Дејановић нам је рекао да је срећан и благодаран Господу што је дочекао двестоту духовну трибину. Захвалио се бројном народу који долази и подржава Духовне разговоре, јер „захваљујући њему ми ћемо наставити да организујемо ове трибине. Благодаран сам и предавачима који су учествовали. Нарочиту захвалност дугујем брату Миодрагу Маричићу који зове предаваче и обавештава вернике о предавањима. Од свих нас он се највише труди“ – рекао је прота Дејан и истакао да су трибине почеле са радом 10. априла 2002. г.

СМИСАО ЖИВОТА

,,Својевремено је Св. Јован Кроштански на питање шта је човеку најпотребније рекао следеће: „Човековом животу треба вратити садржај, људима треба вратити изгубљени смисао живота“. Нема сумње да је света вера православна тај прави једини и незаменљиви смисао живота.“

На питање како се уопште дошло на идеју да се на овакав начин остварује контакт са вернима, али и онима који то нису или су на путу да то постану, рекао нам је да су свештеници цркве Св. Трифуна приметили како се при одржавању духовних трибина у другим храмовима народ радо и у великом броју одазива: „Такав начин обраћања и мисионарења учинио нам се погодним јер посетиоци, слушајући предаваче, имају прилику да их допуне својим питањима, коментарима и искуствима“. Важан је непосредан контакт између предавача и публике, нагласио је прота Дејан, чији свештенички стаж и искуство духовника прелази, у годинама, бројку од пола века! Бројна су његова духовна чеда, много је драгих особа обележило његов досадашњи живот. Кроз гимназију, било је то учење и дружење са Бориславом Пекићем и глумцем Стеваном Аранђеловићем, а на факултету са Мирославом Гавриловићем (Патријархом српским Иринејем). Наставивши причу о Духовним трибинама, запитали смо чија су гостовања обележила и дала посебну драж овим разговорима, с обзиром на чињеницу да је велики број архијереја, свештеника, теолога, монаха, историчара, уметника, људи најразличитијих профила, сабеседило са поклоницима. ,,Неки предавачи су учествовали једном, а неки више пута“ – рекао нам је отац Дејан. „До сада их је било око стотинак. Мати Макарија, игуманија манастира Соколице, академик Владета Јеротић и о. Милорад Голијан су били посебно занимљиви због начина и ширине излагања, изношења својих мишљења и ставова и, наравно, због огромне посећености и одушевљења које су изазвали код публике“. Оно што је важно је чињеница да су посетиоци трибина, у највећем броју, млади људи. „Млади представљају главну снагу и драго нам је што нас подржавају у великом броју. Они желе истински и ближе да упознају нашу веру. Неки од њих су крштени као одрасли људи. Траже да сазнају суштину Православља. Вера је животни стаж, уверење које живот регулише“ – причао нам је прота.

Од првог јула 1988. године прота је старешина храма Св. Великомученика Трифуна. Невелика црква на Топчидерском гробљу нема своју парохију, али зато има богатији литургијски живот од већине београдских храмова.

„Првих неколико година на Литургију нико није долазио. Људи уђу у цркву, помоле се Богу, купе свеће, али се не задржавају“ – прича прота Дејан. „Протиница Ирина Војводић је пре осамнаест година, када је била трудна са првим дететом, била прва особа која је отпратила целу Литургију. На дан Св. Трифуна венчала се са свештеником Василијем Војводићем и зато јој се свидео овај храм. Затим су дошли њихови кумови, пријатељи, познаници и тако у круг. Данас, хвала Богу, црква је стално пуна иако нема своју парохију. Сваке недеље и заповедног празника служимо Свету Литургију као и остали храмови. Поред наведених дана, Литургију служимо и суботом. Нарочито прослављамо руске и наше светитеље... Одрастао сам у Руској цркви и прислуживао тамо за време студија. Тако сам упознао богатство њихове духовности... Желели смо да и наше вернике упознамо са неисцрпним богатством руског православља“ –каже прота Дејан. Но, за топлину и љубав којом одише храм Св. Великомученика Трифуна, поред оца Дејана, „одговорни“ су, како он сам наглашава, и јереј Василије Војводић, секретар ПБФ-а и отац десеторо деце, ђакон др Петар Дабић, кардиолог у КБЦ Драгиша Мишовић и ипођакон Андреј Тарасјев.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1056/tekst/pravoslavna-vera-jedini-smisao-zivota/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Од вере обичаја ка јеванђелској вери

 Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина храма Светог Трифуна, у Београду

Са великом радошћу, у Светосавској сали, у присуству свештенства и верног народа, драге госте, протојереја-ставрофора Дејана Дејановића и приређивача две књиге Духовних разговора, Зорицу Ковачев, поздравио је јереј Страхиња Голијан.

Видно срећан што је после дуги низ година у сурчинском храму где је много тога промењено на боље и лепше, прота Дејан је у непосредном разговору казивао како је у Београду, најстарији служавши свештеник са 58 година службе и 83 лета животног доба. Захваљујући Господу на дугој служби подсетио је да је рукоположен 1956. године.

Предавање проте Дејана Дејановића је духовно укрепило и оснажило, дало одговоре на нека питања које верници често постављају, раздвојило обичаје од јеванђељске вере:

“ Од вере обичаја, ка јеванђељској вери, моја је тема вечерас. Пођимо од једне неоспорне чињенице, да је у нашем православном српском народу, вера, без сумње, широко заступљена.Изложени смо многим страдањима кроз историју, и у последњем Двадесетом веку, издржали смо многе невоље, прошли кроз многе олује, али смо се Богу хвала, одржали. Као истинољубиви људи, морамо признати да код једног дела нашег народа, провладава вера такозваних обичаја. То значи, да вера наша православна хришћанска, има свој садржај и суштину. Та се вера кроз разне начине изражава и у видљивом формалном облику, тако да су за многе наше празнике и светковине, везани многи врло лепи народни обичаји. Те обичаје, наравно, треба брижљиво чувати и неговати, али се дешава нажалост код нашег света да се све заврши управо на тим обичајима; велики део нашег народа проживи свој век а да не упозна суштину православне вере.

Од многих наших људи, имао сам прилике да чујем, како домаћин и његова породица и његови преци држе брижљиво наше свете обичаје, светковине и празнике, али не спадају у оне богомољце, како кажу, који иду у Цркву.Управо се у овоме крије велика опасност да наш човек не упозна своју веру и да све сведе само на обичаје. Не упознати своју веру, значи лишити се онога што је у самој вери најзначајније и најдрагоценије, јер, где се вера сведе само на обичаје, онда ти обичаји, када наиђе тешко и неповољно време (као што је било до недавно време комунизма), могу бити лако замењени са другим обичајима , јер, ако праве вере до тада није било, онда је неће ни бити. Сведоци смо шта се све десило у протеклом периоду у нашој земљи и са нашим народом.

Комунистичке власти су се трудиле и нажалост у томе успевале да православну хришћанску мисао угуше потпуно у народу, и знајући да се народ углавном држи обичаја, уместо хришћанских обележја,  наметали су своје антихришћанске. Сећамо се да су уместо Божића наметали увелико слављење Нове године, уместо највећег празника Васкрса – празновање Првога маја, уместо Ђурђевданског уранка – првомајски уранак; кроз целу годину су измишљали празнике и са путујућом штафетом, потпуно су одвлачили народ са хришћанског пута. 

Браћо и сестре, онај чувени богомољачки покрет, који је покренуо Свети владика Николај, био је покрет да се српски народ  духовно и јеванђелски просвети, да народ не буде само верник који поштује обичаје, него да упозна своју православну веру, по њој живи и влада. То је уствари Народна хришћанска заједница, како се звао богомољачки покрет.Није то био посебан покрет у нашој Цркви,  то је био апостолски подухват  владике Николаја охридског и жичког да просвети српски народ – да буде спреман да одоли свим залима и искушењима . Шта се десило у току рата и у послератним годинама  - тамо где се верни народ окупљао око светог владике Николаја, вера се одржала и комунизам није успео   да продре. Наш народ је у великом броју поклекао, уплашио се, његов однос у вери се пореметио јер није имао чврстог ослонца.

Када неко  каже да је комунизам нас православне поразио, ја кажем: поразио је фолклорно, обичајно веровање, али није поразио јеванђелско. 

Ако би човек остао само при верским обичајима, онда би то била сасвим мала, готово никаква корист. Једном приликом, у Русији, питали су Светог Јована Кронштатског, шта је људима у данашње време најпотребније, на шта је одговорио: Оно што је најпотребније је да се у људски живот унесе садржај који ће људима да врати изгубљени смисао живота, а тај смисао се може наћи у божанској науци Господа Исуса Христа.“

Ако би човек остао на вери обичаја, тада на том уверењу, том стадијуму, лако се појављује сујеверје, поведе се за разним лажним уверењима. Данас има много лажних схватања, мишљења и сујеверја, а свештеници су нарочито сведоци томе. Сујеверје је посебно изражено у моментима обележавања верских празника, о бројним појавама тумачења и препорука шта се ваља, а шта не ваља, од стране мирјана.

Трагедија је да српски човек слави славу а не упражњава веру, не долази у Цркву, већ мисли да му је довољна пуна софра.

Посебно је истицао прота Дејан о значају поста и молитве (по делу, а не по јелу, по чињењу добрих дела, по међусобном опраштању), назначивши да током године и ван великих постова човек треба да се причешћује, јер је то његова снага и његово укрепљење. Подсетио је на свакодневно служење Литургије блаженопочившег Патријарха Павла у капели Светог Симеона Мироточивог у згради патријаршије, али и на речи патријарха српског Иринеја који данас руководи бродом Српске Православне Цркве, да је потребно да се сабирамо у храмовима и чешће исповедамо и причешћујемо.

Из свештеничке праксе, прота Дејан Дејановић је сликовито назначио шта су грешке код нашег народa, како да се исповедимо, причестимо, и како да дођемо у духовно и молитвено стање којем тежимо ка спасењу и царству Небесном.

Право и иситнско упражњавање вере наше православне чини да можемо да превазиђемо тешкоће и одолимо сваком непријатељу и противнику.

После завршеног кратког предавања повео се живи дијалог верника са протојерејем-ставрофором Дејаном Дејановићем.

 

http://www.eparhija-sremska.rs/novosti/hram-svete-petke-surcin-31-januar-2014-godina/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tri slike iz života prote Dejana

Slobodan M.Radulović

Prošle jeseni, na praznik Pokrova Presvete Majke Bogorodice, protojerej-stavrofor o. Dejan Dejanović, starešina hrama Sv. mučenika Trifuna na Topčiderskom groblju u Beogradu, obeležio je izuzetan, redak jubilej - pola veka pastirskog rada.

Nedavno je veoma svečano proslavljena hramovna slava, praznik sv. Trifuna, a pretpraznično bdenije i prazničnu Liturgiju, po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha Pavla, služio je o. Radič Radičević. Ovim povodima posetili smo hram sv. Trifuna,  protu Dejana i njegovo izuzetno duhovno bratstvo. Tako su nastale ove tri slike sa trnovitog, ali bogougodnog životnog puta prote Dejana.

SLIKA PRVA

Septembar 1941. godine, Bosanski Petrovac. Nervozni povici roditelja, znoj i prašina mešali su se tog vrelog dana, 1941. godine, sa vriskom uspaničene srpčadi. Među onima koji su „kao bez duše“, usplahireno žurili ka stanici, bio je i čestiti domaćin, trgovac Dušan Dejanović. Gospođa Dara čvrsto je držala malenu ruku ćerke Velinke, a glava porodice, otac Dušan, nežno ga grleći, ubrzavao je hod svog mezimca Dejana. Ostavši bez kuće i kućišta, tražeći spas u Beogradu i Srbiji, Dejanovići su bili u onoj „najsrećnijoj“ trećini mnogostradalnog naroda srpskog u monstruoznoj, ustaškoj NDH. Jer, Pavelićevo „rešenje“ za ostale dve trećine Srba bilo je: „silom pokatoličiti“ i „zaklati“.tri-slike-iz-zivota-prote-dejana-1_150.j

Oktobar 1944. godine, Beograd. Po ulicama raskrvavljenog, slobodarskog Beograda odnekud su iznicali preostali Srbi. Mahali su ruskim tenkovima, vriskali od sreće i bacali cveće pod moćne gusenice od kojih su se tresli Nemci i beogradska kaldrma. Stiglo je vreme, mislili su vekovni slobodoljupci, da im se vrate izgubljeni spokoj, sreća i sloboda.

Ali ubrzo je, uglavnom noću, bezmilosna ruka zakucala na vrata koja su otvarali zbunjeni domaćini. „Gospode, koliko je onih koji me progone!“ zavapila je tih, udovičkih dana građanska Srbija. Među hiljadama novomučenika koji su tada, bezdušno i bezumno, bez suda i suđenja, bez greha i krivice, bez ispovesti i pričešća, bez krsta, groba i opela u crnu zemlju zakopani, sa anđeoskom pesmom u Carstvo Nebesko primljeni, bio je i čestiti domaćin srpski, trgovac, iz Bosanskog Petrovca izbeglica, stradalnik Dušan Dejanović. Ni krive ni dužne, Nepomenik je nagnao majku Daru i siročiće Velinku i Dejana da danima i noćima, umesto po nikad viđenom grobu, liju suze za ocem Dušanom, po kaldrmi skromnog, gotovo sirotinjskog dvorišta u ulici Cvijićevoj.

SLIKA DRUGA

Mladi Dejan, sin „narodnog neprijatelja“, već je uveliko čtecirao u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu. „Dobronamerni“ saveti i podozrivi pogledi „moralno politički podobnih“ režimlija nisu ga nagnali da, nakon velike mature u Trećoj beogradskoj gimanziji, odustane od upisa na Bogoslovski fakultet.

Kao student peva u crkvenom horu koji u to vreme ulepšava svojim prisustvom gospođica Doroteja Čupić, čija je majka bila Ruskinja. Zbog nje mladi student Dejan Dejanović postaje jedan od najrevnosnijih pojaca. Završetkom bogoslovskih studija i uplovljavanjem u sretne bračne vode otpočela je liturgijska pesma oca Dejana koja, milošću Božjom traje, evo, već pola veka.

Po rukopoloženju od strane Episkopa pakračkog g. Emilijana, na Pokrov Presvete Majke Bogorodice 1956. godine, o. Dejan pronosi Reč Božju među preostalim Srbima u Kapelni, Dobroviću i drugim opustošenim slavonskim parohijama. Blagoslovom episkopa banjalučkog g. Andreja službuje kao paroh, a potom kao arhijerejski namesnik u Mrkonjić Gradu. Molitveni dan dug dvadeset godina u ovom lepom srpskom mestu završava se, zbog školovanja dece, premeštajem u hram Svete Trojice u Beogradu. Ubrzo zatim, 1. jula 1988. godine o. Dejan postaje starešina hrama Sv. mučenika Trifuna na Topčiderskom groblju.

SLIKA TREĆA

Mladi sveštenik moli Vladiku Nikolaja za premeštaj iz nekog zabitog mesta. „A zašto?“ pita Vladika. „Malo ima parohijana. Često služim u praznoj crkvi.“ „A jesam li te ja rukopoložio?“ upita Vladika. „Jesi, Vladiko“, odgovori sveštenik. Sveti Nikolaj se onda okrete prema žičkom oltaru, prekrsti se i zavapi: „Gospode, oprosti mi što rukopoložih ovog grešnika kome Tvoje prisustvo u hramu nije dovoljno!“

Proti Dejanu, koji je narednih nekoliko godina služio u hramu bez vernika, prisustvo Gospodnje bilo je više nego dovoljno. Naime, ktitor hrama, veliki srpski zadužbinar Nikola Spasić, koji je crkvu Sv. Trifuna podigao za pokoj duše svojoj ženi Stanki-Caji 1903. godine, ostavio je skroman amanet da ovde bude sahranjen i da se jednom godišnje održava „u njoj služba Božja na dan Svetog Trifuna (na Krsno Ime Spasićevo, prim. aut.) i pomen mrtvima njegovim“.

Početkom devedesetih, povodom obnove beogradske slave Spasovdana, stiže dopis da sveštenici povedu što više parohijana u Litiju. Prota se tužno nasmešio. Njegovi „parohijani“: Nikola, Caja i Leposava Spasić, vojvoda Stevan Knićanin, Arčibald Rajs, Isidora Sekulić, Žanka Stokić već odavno hodaju u nebeskoj Litiji... Inače, crkva Sv. Trifuna nema parohiju. Jedini protin prihod su poneka sahrana i parastos, jer nema više mesta za nove grobove, a rodbina pokojnika koji na Topčiderskom groblju imaju grobnice većinom za opelo pozivaju svoje parohe.

A onda je, na tramvajskoj stanici „trojke“ u Topčideru prota sreo Irinu Vojvodić, horovođu i studenta filologije i njenog muža Vasilija, pravnika i veroučitelja. Dvoje mladih se upoznalo u crkvenom horu, kao nekad Dejan i Doroteja... Očekujući prvo dete, počeli su redovno da dolaze na bogosluženja. Zatim su pridošli i njihovi prijatelji. Uskoro se više nije znalo ko je revnosniji: prota, koji pored zapovednih, služi i sve druge veće praznike, kao i sve pomene na ruske svetitelje, ili članovi pravoslavnog bratstva „Kampsada“ (nazvanog po rodnom mestu sv. Trifuna u Frigiji) koji ispunjavaju hram prilikom svakog protinog bogosluženja.

Hram je uskoro postao pretesan, a neumorni o. Dejan služi Liturgije, bdenija i akatiste, organizuje brojna poklonička putovanja, predavanja, poziva u goste ugledne duhovnike i pravoslavne mislioce. Tako je nedavno iguman Luka cetinjski bio sto trideset treći(!) gost prote Dejana na već znamenitoj tribini „Duhovni razgovori na Čukarici“. Prošle godine „Naš Prota“ (kako ga od milošte zovu duhovna deca) ostvario je gotovo neverovatan podvig: hiljadu trista pedeset dana svakodnevnog pastirskog rada bez ijednog dana bolovanja ili godišnjeg odmora! Kad smo ga upitali zašto ne koristi godišnji odmor, samo je odmahnuo rukom i, onako više za sebe, rekao: „Pa, ja se odmaram kad mi ovolika deca dođu u hram...“

TRI SLIKE IZ ŽIVOTA PROTE DEJANA

Povodom jubileja, otac Dejan je dobio na dar prelepu, zlatovezenu odeždu od crvene svile, nekoliko knjiga i bezbroj poljubaca.

Mada on za poklone ne mari, pripremili smo mu tri poklon-fotografije, povodom jubileja. Gledao je ozbiljno u sliku gde vernici stoje ispred hrama, jer unutra više nema mesta. Zatim, deca u hramu. Ali, raznežio se kad je ugledao fotografiju na kojoj osveštava auto Vasilija Vojvodića, sadašnjeg sekretara Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Jer, auto ima osam sedišta, a Gospod je pre par meseci blagoslovio Vojvodićima osmo dete.

Osvećenje je bilo samo stotinak metara od stanice „trojke“ u Topčideru, mesta gde mu je pre desetak godina, prilikom povratka iz „praznog“ hrama, prvi put prišla i uzela blagoslov Irina Vojvodić, buduća majka osmoro srpčadi, ona koja je svog muža Vasu upoznala u crkvenom horu...

Na mnogaja ljeta, oče Dejane!  

 

www.pravoslavlje.rs

Share this post


Link to post
Share on other sites
Naš prota Dejan Dejanović

 

Razgledavajući sa ocem stare fotografije što su požutjele sto od starosti što od ne znam čega, moj vremešni otac podiže jednu sliku i sa uzdahom reče: "Eh kako je ovo veliki gospodin i veliki čovjek, malo je ovakvih ljudi".

Uzem mu sliku iz ruke i na njoj prepoznah protu Dejana Dejanovića i moga oca negdje ispred crkve, nekih sedamdesetih godine kako otac reče. Da, rekoh sam u sebi, sjećam se i ja prote Dejana, popadije Doroteje i sinova Pavla i Dušana. Sjeća ga se cijeli grad i kako ga se ne bi sjećao kada je ostavio veliki trag u našem gradu za vrijeme svoje službe.

Došao je ovdje kada je prota Sava otišao u zasluženu penziju. Odmah po dolasku je krenuo u preuređenje Crkvenog doma, a i same crkve. Bila su to tada teška vremena za crkvene službenike jer tadašnja vlast i uređenje nisu imali bas nježan odnos prema crkvi i njezinim službenicima. Ali bez obzira na sve to prota Dejan je ubrzo upostavio kakav-takav odnos sa lokalnom vlašću, baziran na uzajamnom poštovanju.

Prionio je raditi na omasovljenju svoje parohije iako je mali broj vjernika bio iz grada, vecima je bila sa sela i dolazila na molitve. Mnogi ljudi iz grada su morali htjeli ili ne biti članovi Partije kako bi imali radna mjesta, a kako takvi nisu bili u mogućnosti ici u crvku. Bez obzira na to prota Dejan je svojim pristupom građanima i svojom riječju na svojim propovijedima za vrijeme službe, mnogo doprinio omasovljenju, a i uvažavanju crkve od postojeće vlasti.

Prota je uspostavio kontakt sa može se reći svakim građaninom, bez obzira na vjersko opredjeljenje i mogao se vidjeti u razgovorima sa svim našim građanima. A oni su ga pođtovali, odavali mu pažnju i poštovanje.

Često se sastajao i sa vjerskim službenicima ostalih konfesija čime su i oni doprinijeli što boljem suživotu građana našega grada. Volio je sport, fudbal. Često sam ga viđao na utakmicama našeg kluba, nekada smo i sjedili blizu, znao se interesovati za "Zvezdu" ako bi neko slušao utakmicu preko onda neizbježnih tranzistora.

Otišao je poslije službovati i Beograd. I eto prije nekoliko godina sam imao prilliko da ga sretnem u Beogradu. Još uvijek markantan, iako ostario, ljubazan kao i uvijek, prijatan.

Pričali smo o svemu, a najviše o Mrkonjiću. Kaže da mu je to nezaboravan dio života. Pitao je ovoga, onoga. Kaže Mrkonjićani su divni ljudi kao rijetko gdje i bilo mu je drago sto je imao priliku živjeti sa njima. A ja velim :"Oče Dejane vas se i danas svi rado sjećaju i spominju vas."

I gledajući fotografiju u ruci rekoh sam sebi: "I zaslužili ste oče Dejane da se napiše i koja riješ i o vama, da vas se sjetimo i na papiru, a i zahvalimo Bogu što smo imali priliku imati vas kao našeg protu.

 

http://www.mrkonjic-grad.com/doc.asp?id=3111&tip=8

Share this post


Link to post
Share on other sites

редник и водитељ Духовне трибине коју је организовало братство Храма Светога Трифуна са београдског Топчидера, протојереј ставрофор Дејан Дејановић, нашао се у улози предавача. Он је на 243. по реду трибини 2. октобра, у препуној Великој сали зграде београдске Општине Вождовац, одржао предавање „Православни брак и породица". Предавање и разговор који је потом уследио трајали су више од два сата. Слушате први део предавања.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/05.10.12_zbor_-otac_dejan_dejanovicpravoslavni_brak_i_porodica_1._deo_64kbps.mp3

 

Слушате други део предавања.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/06.10.12_zbor_-_otac_dejan_dejanovic_pravoslavni_brak_i_porodica_2._deo_64kbps.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У пастирској бризи за народ Божији а поводом ширења вируса Covid-19, познатијег као корона вирус, Епархија милешевска обавештава верујући народ на простору Архијерејског намесништва пљеваљског, учеснике крстоносних литија за одбрану светиња, и ширу јавност да се придружује Митрополији црногорско-приморској у одлуци да привремено обустави одржавање литија четвртком и недељом, уважавајући препоруке надлежних државних институција.     Позивамо свештенство и верујући народ Епархије милешевске да појачају своје молитве Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, истинском Лекару душа и тела наших, за здравље свих не само у Црној Гори него и широм света. Позивамо све православне вернике да покажу своју одговорност за духовно и телесно здравље, како за своје лично тако и за здравље својих ближњих и да се понашају у складу са ситуацијом која прети да се претвори у хаотично стање широких размера.   Нека Господ наш Исус Христос, који немоћи и болести наше на телу свом понесе, и чијом се раном ми исцелисмо, исцели све болеснике на славу Божију и радост Цркве и њихових ближњих.   Из кабинета Епископа милешевског     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 28. фебруара 2020. године и Српску православну парохију Светог великомученика Георгија у Клирвотеру.     Патријарха српског г. Иринеја и Епископа шумадијског г. Јована дочекао је домаћин, Епископ источноамерички Иринеј заједно са Епископима новограчаничко-средњезападноамеричким г. Лонгином, ка­над­ским г. Mитрофаном, западноамеричким г. Максимом и буеносајреским и централно-јужноамеричким г. Кирилом и многобројним верницима. После вечерње службе коју су служили јеромонах Серафим (Балић), протојереји-ставрофори Раде Мирић и Никола Чеко, јереји Ђорђе Веселиногић и Јован Маријанац и протођакон Милош Ждрале, присутнима се обратио епископ Иринеј и пожелео срдачну добродошлицу Свјатјејшем Патријарху:   -Најсветији и најдражи оче Српске Православне Цркве! Користим ову изванредну прилику испред Епархије источноамеричке, која је изабрана да буде домаћин овом Црквеном Сабору, да Вас свесрдно поздравим заједно са уваженим Епископом шумадијским г. Јованом који је у Вашој пратњи као члан Светог Архијерејског Синода и браћу архијереје из Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, као и испред овог васколиког скупа богобојажљивог народа, свештенства и монаштва у Христу. Добро сте нам дошли у Име Господње! Доносите нам велики благослов из наше Матице, из првопрестоног града српског Београда, доносите нам благослов Светога оца Саве на чијем сте трону Ви данас наследник његов, доносите нам благослов Светога патријарха Јоаникија, првог Патријарха српског, и у току ове године славимо стогодишњицу васпостављања наше Патријаршије и уједињење српских земаља у једној Цркви Српској и Православној. Поучите овај добар народ који се сабрао овде, да види свог првог Предстојатеља, да виде свога оца у Христу и поучите их из веома богате ризнице Вашег знања и Вашег светог искуства. Још једном, од свег срца добродошли у Име Господње! Ис пола ети Деспота!   Патријарх Иринеј се обратио бираним речима:   -Хвала, драги Владико, на овим дивним братским речима из срца мени упућеним и брату Јовану, који ме прати на овом путу. Моје срце је пуно велике радости видећи вас, браћо и сестре, на овом вечерњем богослужењу и заиста нема ништа лепше и радосније, али не само за нас него и за Створитеља нашега, а посебно за Светог Саву, нашег духовног родитеља, нашег апостола, који нас је привео Христу и светом Јеванђељу.   Наш Господ је свугде и на свакоме месту. Види и зна не само наша дела, него и оно што мислимо у дубини свога срца. Све је откривено пред Лицем Божјим. Свугде се можемо Богу молити - и у шуми, и на ливади, на свакоме месту, али се близина Божја највише доживљава и осећа у светим храмовима. Црква је дом Божји, браћо и сестре. Не само Божји, него дом наш духовни у коме се Оцу своме молимо молитвом заједничком. Појединачна молитва је позната нашем Господу, али највећа моћ молитва када се молимо у већем броју. То Господ жели од нас, то Црква наша Света жели од нас, то наша историја српска жели - да види свој народ у Цркви својој. Лепо је чути кад неко каже "ја верујем" и нема човека да не верује. Ако не верује Богу и ономе што је Господ рекао кроз свето Јеванђеље, свете апостоле и свете угоднике Своје, он верује у неке друге ствари које нису од Бога него од људи. А све што је од људи, то је релативно, а оно што Господ каже и што је рекао и што чини, то је апсолутно Божанска Истина. Господ жели да ту истину прихватимо. Али кад кажемо да верујемо, то није пуноћа наше вере. Пуноћа вере јесте живот по Христу, живот по Јеванђељу, живети онако како су наши свети живели, како су живели свети апостоли, како је живео Свети Сава и сви његови, они који су дошли на овај свет после Светог Саве. Да! То Господ жели од нас и мени је заиста радосно срце што вас видим и желео бих, молим се Господу, да сваке недеље будете присутни у светоме храму.   Наши преци, велики и славни, нису градили манастире и цркве да улепшају село црквом као грађевином, него да се састају и да се заједнички Богу моле, да присуствују светој Литургији, том најбожанскијем богослужењу нашем. Отуда је један Апостол рекао, а то понавља сваки свети угодник Божји: "Угледајте се на мене онако као што сам се ја угледао на Христа". Тако, Богу хвала, ми, православни Срби, имамо толики број светих и великих угодника Божјих као дивне примере на које треба да се угледамо и чијим стопама и путевима и ми да живимо и идемо. То треба да чинимо, браћо и сестре. Тој истини да учимо децу нашу.   Никада не треба заборавити да је породица, да су отац и мајка први учитељи своје деце. Оно што чују и што виде од својих родитеља, то ће остати трајни капитал њихов. Зато родитељи морају водити рачуна и како живе и како и чему уче своју децу. Нажалост, у нашем времену, породица је веома уздрмана. Родитељи су децу препустили школама. То није лоше, али је лоше што улица у највећем делу васпитава нашу децу. Зато и видимо и чујемо шта се све дешава у нашем времену и код нас и у читавоме свету. То је страшно браћо, и зато - родитељство је велики дар Божји и сваки родитељ ће одговарати пред Богом за живот и васпитање своје деце. Зато доведите децу у Цркву, да чују реч јеванђељску, да присуствују светом богослужењу, то оставља трајни траг у њиховој души. Сутра ћемо, ако да Бог, наставити ову реч проповеди а вама сада желим свако добро од Господа.   И оно што бих још овом приликом и сваком приликом рекао: налазите се далеко од своје Родине, своје Отаџбине. Не заборавите своју Отаџбину, не заборавите своје духовне корене и по могућству гледајте и да се вратите отуд одакле сте дошли. Велики наш песник Његош је рекао. "Где је зрно клицу заметнуло, нека онде и почива", а наша клица је у нашим родитељима, прародитељима и тамо далеко у нашим светим и великим прецима. Нека вас Господ благослови Својим благословом сада и увек и у векове, Амин!    протођакон Дамјан Божић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре".    Звучни запис разговора   *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина?

      Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је  „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај.


      Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја.

      *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште?

      За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан,  где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). 

      Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице.

      *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј?

      Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима.

      *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку?

      Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе.

      *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији?

      ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У  процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина.


      Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања…
        *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал?


      Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. 

      Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу.

      *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра?

      Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије.

      *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу?

      Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању  заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника.

      *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије?

      Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких.

      *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени?

      Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења.


      Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне.

      *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора?

      Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас.

      *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов!

      Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин.
          Разговарала: Слободанка Грдинић  (радио Светигора)
    • By Логос
      На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић.     Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци).     Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама.   Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој.   У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом).   Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао.     Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти.   У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству  и много чему другом).   Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар.     На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост.     Извор: Епархија жичка
    • By Логос
      Предавање архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра "Духовно завештање Симонопетријских стараца Јеронима и Емилијана", објављено на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године.       Извор: Манастир Жича

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...