Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Таша

Нико као ја - Емир Кустурица

Оцени ову тему

Recommended Posts

КУСТУРИЦА ЖЕСТОКО ОДГОВОРИО ДЕПАРДИЈЕУ: Замислите кад бих ја за њега рекао да је распаднути алкохоличар, да је неморална дртина, да ли би то било фер?

11.09.2016. - 8:28
ИСКРА на Фејсбуку
Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

– Замислите када бих ја рекао за Депардијеа – да је распаднути алкохоличар, преварант који  је због пореских олакшица, а не из љубави према руској култури, узео руски пасош, да је неморална дртина која не може да издржи истину како Руси воле моје филмове и музику коју свирам, као уосталом и Французи.

– Замислите када бих ја за Депардијеа рекао да се од допадљивог младића претворио у бачву и да нема пинтера који би могао да запуши све рупе на које цури мјешина једна, да је умјесто пишања, у првој класи Аир Франса управо иза себе оставио говно, клептоман један који своје радничко поријекло потврђује тако што гласа за Саркозија а када заврши  рекламу за шпагете краде посуђе од реквизитера.

– Замислите када бих ја Депардијеа рекао да је све жене са којима је живио навукао на алкохол и да им је оставио исто оно што је иза њега остало у првој класи Аир Франса, да није знао да управља мотором него је на првој окуци разбио нос, и да му је тада  пукао мјехур и зато пиша по авионима и по познаницима, да су му из руку испадале гувернале мотора као породице које је засновао и послије уништио, да су му од глуме остали само папирићи, као идиоти, које качи по колегама јер не може да упамти текст тикван један, да ли би то било фер? Мислим да не би,  јер чак када бих тако мислио, не би било добро да то изговорим! – каже Емир Кустурица, реагујући на жестоке увреде које му је пре два дана упутио франацуски глумац Жерар Депардије.

Izvor: http://iskra.co/kultura/ekskluzivno-kusturica-zestoko-odgovorio-depardijeu-zamislite-kad-bih-ja-za-njega-rekao-da-je-raspadnuti-alkoholicar-da-je-nemoralna-drtina-da-li-bi-to-bilo-fer/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ипак је најјача она реч која се не изговори. Достојанство је лакше постићи него одржати. Михаило 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Emir Kusturica o ljubavi i zaboravu

 
 

Pored mnogobrojnih filmova, Emir Kusturica je autor i dve knjige – Smrt je neprovjerena glasina i Sto jadaSmrt je neprovjerena glasina je autobiografska knjiga, u kojoj saznajemo o procesu razvoja ovog umetnika.

Jedan od zanimljivijih ranijih događaja u životu Kusturice je izlazak poznatog Felinijevog filma Amarkord. Način na koji opisuje ushićenje cele praške Filmske akademije, koju je Kusturica završio, objašnjava i kasniji uticaj ovog filma u njegovim radovima. Pored filma, postojale su i druge misli koje su okupirale njegove dane.

Kusturica na zanimljiv način predstavlja svoje viđenje dva pojma – ljubavi i zaborava.

Naslovnica knjige „Smrt je neprovjerena glasina“, Emir Kusturica Naslovnica knjige „Smrt je neprovjerena glasina“

Pojam zaborava

Ova knjiga počinje jednostavnim objašnjenjem zaborava. Koliko zaborav može da utiče na naš život, i zašto je u stvari dobro što ne pamtimo sve.

„Kada zaborav, taj car, ne bi znao da zasjeni ostrašćene misli i preda ih pameti na raspoređivanje, mozak bi postao običan kontejner. Šta bi bilo ako bismo patnju morali da pratimo kao neprekidnu emisiju iz središta naše duše i ako zaborav ne bi zasjenio tešku istoriju našeg života, kao što oblak prekrije Sunce? Ne bismo preživjeli. Isto je sa stvarima koje čine veliku radost. Ako ih ne bi anestezirao zaborav, mi bismo poludjeli od sreće. Tek zaborav, vremenom, umanji bol zbog izgubljene ljubavi.“

„Zaborav je doza pamćenja, njen ključni sastojak na kojeg se u istoriji računa i igra.“

„Želim da napišem knjigu i uredno pometem moždane odaje po kojima tumaraju sjećanja, te da, uz pomoć svih anđela pisaca, od kojih sam učio da mislim i govorim, izdvojim sa te gomile ono što bi drukčije završio skriveno, kao sunce iza oblaka.“

Pojam ljubavi

Kusturica piše o odnosu sa svojom sadašnjom ženom Majom. Ona je Kusturičina stara ljubav iz mlađih dana, a on preko razvitka njihovog odnosa predstavlja svoju percepciju o samom pojmu ljubavi i svim njegovim oblicima.

„Ljubav se valjda gradi u mističnim pauzama između govora, snova, ljubav narasta uz osećanje koje prate zbirovi radnji koje čovek obavlja, nikada ne odgonetajući konačnu tajnu i odgovor na pitanje šta je najznačajniji sastojak ljubavne veze. Jer kad tajne iščeznu, kada ljubav iščezne, onda se ljudi razilaze i missle samo na očigledne i često ružne stvari.“

„Kad ti vetar donese glas koji kaže volim te, tačno je da te voli, ako ti tako čuješ, čak iako ta reč nije izgovorena. Jer ljubav, to nije ništa realno, mislio sam. To je kao neki broj koji u sebi sadrži sve druge brojeve. Pošto brojevi, u stvari, ne postoje, ne postoji ni taj ljubavni broj. Bez obzira što to, ipak, postoji.“

„…nije bio u stanju da izgovori niti jednu od gluposti koji čovek u odrastanju izgovara. Verovatno zbog toga što mladi čovek, iako je glup, oseti kako je za ljubav preča harmonija proizvedena ćutnjom i zračenjem partnera, nego rizik u koji se uđe govorenjem.“

„Jer mi smo prezirali dokolicu, a ljubav je najviše podsećala na dokolicu.“

„Ženska lepota je najbliža tačka između ljudskog roda i večnosti.“

Dok se čita Smrt je neprovjerena glasina, nezaobilazno je pomisliti na neka od filmskih ostvarenja ovog reditelja. Filmovi poput Sjećaš li se Doli BelOtac na službenom putu iUnderground ipak prvi asociraju na Emira Kusturicu. Uz pomoć ove knjige, lakše možemo da povežemo neki od ovih filmova sa njegovim životnim periodima i intimnim razmišljanjima, od kojih ljubav i zaborav čine samo jedan segment.

 

https://kultivisise.rs/emir-kusturica-o-ljubavi-i-zaboravu/

Share this post


Link to post
Share on other sites

СКУП „БЕОГРАДСКИ КОНТРАПУНКТ“ БИО ПОСВЕЋЕН СИТУАЦИЈИ У КОЈОЈ СУ КУЛТУРА И УМЕТНОСТ

* КУСТУРИЦА: „Тешко је живети у времену у коме култура губи значај, а смеће прави шуму кроз коју се тешко долази до великих дела. Политичари су преузели функцију великих уметника, а велики уметници су остали без утицаја. Уметник у Европи је изгубио позицију, његов глас се не чује“

* ХАНДКЕ: „Баш ме брига да ли имам читаоце. Ја сам одлучио да наставим да пишем као и до сада… Гете је рекао да у тешким временима, где је све незивесно и трагично, велики људи настављају да раде као да се ништа не догађа“

* ПРИЛЕПИН: „Задатак уметника је да не буде подложан манипулацији. Достојевског би данас сматрали злочинцем, иако је он писац број један у свету и сви га поштују. Толстој би био фашиста и нитков. Достојевски, Толстој, Хемингвеј нису били политички коректни. У Русији писци још увек имају велики утицај, за разлику од других земаља Европе. Моје књиге чита сваки стоти становник Русије, укључујући и председника Владимира Путина. Ја тако утичем на Путина, а Путин утиче на свет“

* ДАНОЈЛИЋ: Поезија је постала потпуно невидљива, песници су се на западу претворили у секту првих хришћана, што је знак опадања културног капацитета и животног елана

ПЕТЕР Хандке, Милован Данојлић, Ју Хуа, Захар Прилепин и њихови домаћини, Емир Кустурица и Владан Вукосављевић, разматрали су у оквиру скупа „Београдски контрапункт“ ситуацију у којој се налазе култура и уметност, посебно књижевност, скренувши пажњу на хиперпродукцију књига, невидљивост великих писаца и да су они изгубили утицај у савременом свету.
Кустурица је констатовао да је ово век у коме је све колабирало, укључујући културу и уметност, време када велики романи не обележавају час у коме живимо, већ су маргинализовани и приметио да данас не можемо да кажемо да има мање добрих писаца него у претходном веку, али су постали мање видљиви, затрпани „гомилом смећа“.
Констатовао је да данас у Кану од 5.000 филмова 22 која ваљају одређује идеологија савременог западног света која тврди да су комунизам и фашизам исто и намеће политичку коректност и аутоцензуру као базу понашања.

„Тешко је живети у времену у коме култура губи значај, а смеће прави шуму кроз коју се тешко долази до великих дела. Политичари су преузели функцију великих уметника, а велики уметници су остали без утицаја. Уметник у Европи је изгубио позицију, његов глас се не чује“, рекао је славни редитељ.

bgkp_2.jpg

Петер Хандке

Хандке је оценио да је Кустуричина констатација страшна, али исправна, с тим што се не слаже да су политичари отели утицај уметницима.
„Нико ту није злочинац, сви су недужни и то је скандал. Невиност и недужност људи је крива“, рекао је Хандке, приметивши да је филм узео примат у односу на остале уметности, али и нагласио да писмо једног читаоца из Неготина или Сеула вреди више од листе бестселера. Прилепин се надовезао на Кустуричину констатацију да нас савремени глобализовани свет позива да одустанемо од идеологије, свог идентитета, поручујући „дођите голи у наш глобални свет и бићете срећни“, при чему они, приметио је руски писац, не одустају од своје идеологије, свог народа, свог имена.
Указао је и да је у Француској „омиљено јело“ лоша вест из Русије и да је Србија једина земља у Европи где може да говори похвално о Русији.

„Задатак уметника је да не буде подложан манипулацији. Достојевског би данас сматрали злочинцем, иако је он писац број један у свету и сви га поштују. Толстој би био фашиста и нитков. Достојевски, Толстој, Хемингвеј нису били политички коректни“, навео је Прилепин, приметивши да у Русији писци још увек имају велики утицај, за разлику од других земаља Европе. Истакао је да његове књиге чита сваки стоти становник Русије, укључујући и председника Владимира Путина.

„Ја тако утичем на Путина, а Путин утиче на свет“, уз осмех је додао један од најчитанијих руских писаца последње деценије.

bgkp_3.jpg

Милован Данојлић и Захар Прилепин

Прилепин је, такође, приметио да криза утицаја писца на масу није последица тога што су људи усмерени на нешто друго, већ зато што је писац постао превише послушан, „као да су га дресирали“.Данојлић је констатовао и да је поезија постала потпуно невидљива, да су се песници на западу претворили у „секту првих хришћана“, што је индикативан знак опадања културног капацитета и животног елана. Сматра и да тешко увиђамо чињеницу да су велике западне културе вековима грађене на пљачки, отимачини, ратовима, експлоатацији колонија и сопственог народа и поручио да морамо у свом односу са западним светом, од кога још увек имамо шта да научимо, да раздвојимо управо то од горких ствари и пронађемо сопствени пут између тих супротности у свету којим влада лаж.
Тврди и да је „маса описмењена да би читала упутства за белу технику, таблоиде и потписивала чекове, што се не разликује много од стања потпуне неписмености“, али и додао да не треба очекивати да сви читају и то врхунску литературу јер то не би био нормалан и здрав свет.
Хуа је скренуо пажњу на интересантну појаву коју је недавно приметио на једном такмичењу – да писци, рођени после деведесетих година, имају своје компаније које воде њихови менаџери од двадесетак и нешто година и који креирају велику базу обожавалаца, али и нагласио да је оптимиста да ће значајне књиге увек имати утицаја на људе. Хандке је, реагујући на анализу стања на књижевној сцени, коју су изнели учесници „Београдског контрапункта“, повикао да је доста кукања.
„Баш ме брига да ли имам читаоце. Ја сам одлучио да наставим да пишем као и до сада“, закључио је славни књижевник и цитирао Гетеа који је рекао да „у тешким временима, где је све незивесно и трагично, велики људи настављају да раде као да се ништа не догађа“.

(РТС Танјуг)

Share this post


Link to post
Share on other sites

КУСТУРИЦА: Где је човек распет на крсту, где је нестао идеалиста

0
kusturica-fest-17-stefan-stojanovic-08-6
    

Признати писац Петер Хандке истакао је на скупу „Београдски контрапункт“ да је злочин против човечности то што је потребан новац да би се испричала своја верзија приче, историјске истине и да Србија тај новац нема.

Петер Хандке је запитао „Коме припада историја и право да прича историју о рату?“

„Срби немају право да причају своју историју, своју причу у Холивуду. Југословенски ратови, рат Срба, Хрвата, Босанаца, историја рата, све су то купили Американци. Имате Анђелину Џоли и друге…то ме је згадило“, рекао је Хандке на скупу на коме су учествовали и Милован Данојлић, Ју Хуа, Фредерик Бегбеде, Захар Прилепин, са домаћинима Емиром Кустурицом и министром Владаном Вукосављевићем.

Редитељ Емир Кустурица се надовезао да је Анђелина Џоли са филмом „У земљи крви и меда“ добила идеолошки задатак да дода још мало црне боје на српски народ и навео бомбардовање кинеске амбасаде као „највећу добит“ од НАТО бомбардовања Југославије 1999. године, јер „ће им Кина кад тад вратити, а ми ћемо све заборавити“.

Приметио је да Срби могу снимити најбољи филм, али су његови домети ограничени и нагласио да држава мора да помогне да „наша култура, наш јунак и антијунак имају своје место“.

Данојлић види да у свему лежи однос снага и контатовао да двоструки поглед Србије, према јачем и према слабијем, даје извесну зрелост која није доступна свакоме.

„Мала земља, мали језик, мала култура, много смо видели и много смо страдали. Та искуства нас чине посебним, зрелим и отвореним да гледамо у више праваца, а не само према себи и према јачем, увиђајнији смо према слабима, отворенији према онима који страдају више од нас. То је улога културе у нашој земљи“, приметио је Данојлић.

Хандке је реаговао на његово мишљење: „Миловане, престани да Србију називаш малом земљом!“

„Нема малих земаља. Свака земља је велика. Престаните да говорите о Србији као малој земљи. Ви сте велика земља, можда досадна, али велика земља“, поручио је славни писац.

Други дан скупа „Београдски контрапункт“ отворио је Кустурица питањем „Да ли је човек промашена инвестиција природе?“, на шта га је подстакла јучерашња прва посета Тржном центру „Ушће“.

„Где је антички човек, где је човек распет на крсту, где се изгубио ренесансни човек, где је нестао идеалиста и револуционар који је веровао да својим идејама и делима може да мења свет“, упитао је Кустурица, констатујући да „катаклизмична фаза планете иде са убијањем религије и уништавањем културе“ и да је рат произвео технологију са којом је ишло декомпоновање концепта културе и религије.

Данојлић проблем види у наглом јачању антихришћанске идеологије, у чињеници да је Европа „дехристијанизована“, примећује да се смисао културе већ деценијама своди на уметност забаве, лакоћу усвајања што је супротно озбиљном ангажовању духа, да живимо у времену тоталног одсуства интересовања, времену спектакла када се у медијима смењују сцене страдања и голих жена.

Бегбеде, који није учествовао првог дана на скупу, своје обраћање је почео изјавом да је тужан што је Новак Ђоковић изгубио у Паризу и да се боји да ће, ако се не сложи са осталим учесницима, добити торту у лице као недавно француски филозоф Бернар Анри Леви.

О себи је рекао да је врло противуречна личност, да воли да буде оно што осуђује, да се већ 30 година руга и себи и свету који га окружује и којим је истовремено фасциниран, али је због њега револтиран.

„Све моје књиге су опис безнађа, али не нуде решење. Добро је бити изнервиран као Кустурица. Ја боље пишем када сам изнервиран. Уметност мора бити различита од бизниса. Ми радимо нешто што не служи ничему и још већи сам песимиста од Кустурице о томе да је човек промашена инвестиција природе“, биле су реакције Бегбедеа на покренута питања.

Навео је да је његова генерација – генерација антихероја, размажених људи који само кукају, али додаје да због тога не би ишао у рат и да сматра да оно што не могу да промене треба да опишу.

Министар Вукосављевић се осврнуо на тему глобализације, приметивши да је детињасто веровање да глобализација уједињује народе и државе, уместо тога она се своди на наметање културног и привредног модела јачег слабијима.

„Треба тежити оној врсти глобализације у којој би свака национална култура била очувана наглашена, негована, која би чувала аутентичне особености и била део великог глобалног мозаика“, приметио је Вукосављевић.

Бегбеде се надовезао мишљењем да је униформизација света последица адвертајзинга и да култура може да сачува извесне разлике, а решење види у томе да све државе штите своју културу и помажу уметност јер је то последњи отпор адвертајзингу.

Хуа је поручио да у свему што се данас дешава морамо да водимо рачуна о томе шта је човек. „Када читам Хандкеове романе осећам шта је човек и зато их воилим. Када гледам Кустуричине филмове осећам шта је човек и зато их волим. Питање шта је човек морамо увек имати на уму“, нагласио је он.

Министар Вукосваљевић, по чијој идеји је организован дводневни скуп „Београдски контрапункт“, закључио је састанак поруком да „култура није без шанаси да помогне да човек постане човек“.

РТС, Танјуг

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://mitropolija.com/2018/06/04/kusturica-demokratski-totalitarizam-siri-trziste-bombardovanjem/

...

Кустурица: Демократски тоталитаризам шири тржиште бомбардовањем

andricgrad-emir-kusturica-jpg_660x330-e1

Прослављени редитељ Емир Кустурица истакао је данас у оквиру међународног скупа „Београдски контрапункт“ у Југословенској кинотеци да „култура пропада зато што пропада држава и да све државе у свету пропадају зато што су сметња остваривању интереса транснационалних корпорација“.
„Када говоримо о глобализацији, морамо да говоримо о двема стварима. Једна се односи на позитивно удруживање света. Ја сам свирао и приказивао своје филмове у свим деловима света и глобални приступ артефактима од мале средине прави велику, ако она има шта да каже, али занимао ме је политички извор стварања могућности за ефикасну глобализацију“, рекао је Кустурица.
Он сматра да је глобализација највише успела у изједначавању конформистичких идеја света.

Глобализација уздиже конформизам

„Данас сигурно можемо, уместо Робеспјеру или Његошу, да подигнемо споменик фрижидеру или фотељи за масажу, мерцедесу, малом авиону и на свим континентима би се сложили да је то боље од Робеспјера, зато што сви то препознају као блиску тему“, приметио је Кустурица.

Он је поменуо и шопинг мол као либерално културно дело које је захватило све земље.

Заседања скупштина у шопинг моловима

„Читав град се сели у шопинг мол и тамо сахрањује градске симптоме Старе Грчке и културу коју је хришћанска цивилизација наследила од свог претходника. Ја очекујем да ће у шопинг молове ускоро уграђивати сакралне објекте, спа центре и ту ће се уселити градске управе и пошто ће биоскопе преузети Нетфликс, можемо комотно да тврдимо да ће се у некадашњим биоскопским салама одржавати нередовна заседања скупштине“, додао је познати редитељ.

Кустурица је констатовао да се олако изговара када је почела глобализација и изразио уверење да је она почела открићем телевизије и распадом СССР.

„Радио није имао ту пропагандну моћ. Када узмемо брзину којом су најбржи јахачи Џингис Кана стизали на обале Дунава, с друге стране света, говорило се да им је потребно 10 дана, а информација данас стиже с једног на други крај света брже од метка и најчешће има убојитије дејство од самог метка“, рекао је он.

Ширење тржишта бомбардовањем

Демократски тоталитаризам који је, према његовим речима, наследио тоталитаризам совјетског типа, највише воли да шири тржиште бомбардовањем и никако не трпи да има ресурса тамо где они не управљају директно или непосредно.

„Све се компликује јер комунистичка Кина има дуголетеће бомбе, као и Руска Федерација па се наполеонско-хитлеровски синдром јавља за сада само у форми окупљања живе силе и хуманизма“, констатовао је славни редитељ.

Кустурица је истакао да се глобализација не може одвојити од војно-стратешких циљева и да постоји као политички концепт који меље културу и све остало.

„Прво дође Мадона, па НАТО. Ми смо трпели бомбе због демократије и када је уништено 240 богомоља, тај свет није реаговао у заштиту те културе. Глобализација има потребу за новим профитом и нема хумани аспект, само технолошки“, сматра он.

У америчким медијима – култура као катарза да не постоји, већ као конзумент

Он се присетио да је још пре 20 година лист „Њујоркер“ објавио да култура као катарзично или аполоновско деловање на масу не треба да постоји, већ да она треба да се конзумира.

„То је у супротности са социјалистичком идејом господина (Хосе) Мухике да је култура рутина дневног саобраћања са људима и да је њена најбоља последица начин на који ћемо да се обраћамно другима и начин на који ћемо да живимо заједно“, рекао је Кустурица, приметивши да мали народи пристају, јер морају на то да је банка пресудитељ.

Он је рекао и да у ближој историји имамо пример да се уз јак поредак може направити компактна мултикултурна средина.

„Југославија је условно речено била компактна мултикултурна средина, али за то можемо да захвалимо поретку, а не некоме ко је мислио на будућност. У овој средини се још о Титу не сме проговорити како ваља, али људи жуде за оним што ствара поредак, а он је то имао“, рекао је Кустурица.

Он се осврнуо на став западних интелектуалаца да идеологија не треба да постоји, јер је укорењена у фашизму или комунизму и да се уместо тога користи надидеологија и то на догматски начин покривајући тржиште као главни извор ширења идеје једнакости међу људима до којих не долази.

„Видимо данас у Европи све веће разлике, људи се осећају угроженим и окрећу се својим националним пројектима. Ударне термине на телевизијама у Француској и Енглеској имамо за утврђивање градива које је у својој основи догматско и служи да огромну масу финансијског капитала гура у нове просторе и преко националних банака држи своју руку над привредом читавог света“, оценио је Кустурица.

Познати редитељ је подсетио на идеализовани свет који је Холивуд нудио педесетих и шездесетих година да би се претворио у „религију без бога“, а телевизија постала најјаче средство у рукама елите, приметивши да је филм постао бездушан јер његов аутор не жели да се бави човеком већ профитом.

Он је констатовао и да је последица Холивуда и Елвиса Прислија ријалити шоу који ми данас живимо, који банализује читав народ и представља последњи ударац наше ништавности и губитак самопоштовања што и јесте циљ.

Извор: http://www.rtv.rs

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, obi-wan рече

Najzabavnije mi je kako mu je izlaganje konacno, iako bi mogao da generise beskrajan niz ovih recenica koje sadrze bombe, metke, ideje, ideologiju, holivud, sopingmol, kulturu, nacionalnost...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вријеме је за друштво српско–српског пријатељства!

29.06.2018.

Emir-Kusturica2-750x500.jpg

(Емир Кустурица) Фото: М. Цветковић

Када би човјек живио само један дан, било би довољно времена да осјећа кривицу као да је иза њега већ 50 година живота. Када један народ постоји више од хиљаду година, страда, али без престанка оставља цивилизацијске трагове и великом свијету великодушно лиферује цареве, научнике, умјетнике, банкаре, спортисте, бизнисмене, милијардере и што више то чини, у његовом завршном рачуну њему остаје све мање. Да ли је онда наше страдање користило највише другима а најмање нама? Нема сумње јер смо пристали на то и у властито књиговодство од великог деветнаестог вијека у двадесетом углавном уписивали банкроте један за другим. И што је горе од те стварности, данас живимо без свијести о том историјском бродолому. Нисмо освјестили наше државне трагедије и на властиту историју шкиљимо полузатвореним очима.

    Ако се користимо језиком фудбала – српски народ је у два свјетска рата забио спектакуларне голове, а одмах иза ратова пуцао сам себи у властиту мрежу. Ипак, за дивно чудо, за сво то вријеме нисмо успјели да уништимо традицију чија нас траса води ка коријену нашег идентитета – Видовдану и временима за које смо оптужени да их славимо као губитници, а да за мит о Косову немамо довољно докумената. Данас када обиљежавамо сто година од завршетка Првог свјетског рата, бићемо криви пошто обиљежавамо побједу. Кривица није бачена на наша рамена само за далеку историју. Она је вјечно тржиште наших непријатеља који су до јуче говорили све најгоре о Југославији, а однедавно радо говоре о региону. Упркос истини да мало ко од наших предака у нашој новијој историји није желио уједињење Јужних Словена у једну државу и мало ко од нас данас није сентименталан према времену заједничког живота, те Југославије су настале управо послије Првог и Другог свјетског рата и великих губитака. Настајања тих Југославија и ишчезнућа стоје на заједничкој кривици, али су нажалост потврде онога о чему пише наш велики историчар Милорад Екмечић. Нису те Југославије опстале јер су наметнуте одозго и није њихово рођење проистекло из стварне потребе народа и култура које су чиниле ту заједницу. Да ли је онда државност коју смо уњели у двије Југославије била замрнута све до распада Титове Југославије!

    У кругу којег је затворило вријеме краја Првог и краја Другог свјетског рата, српски народ стоји затворен нерашчишћеним рачунима двије историјске појаве! Њихова парадоксална повезаност стоји у основи подвојености српског народа. Јосип Броз, каплар аустријске војске, поражен је у Првом свјетском рату од српске војске гдје је Дража Михаиловић стајао у строју побједника. На крају Другог рата, Јосип Броз је вјештим кретањем између Стаљина и Черчила надиграо ројалистичког пуковника Дражу Михаиловића. На крају га је и погубио, за гроб му не знамо, а себи обезбједио вјечно станиште у срцу српске престонице. Да ли је то српска великодушност, склоност ка обичајном поимању живота, или пристанак на кривицу која нам је успјешно наметнута?

    Општеприхваћене идеје да су идеологије превазиђене и да свијетом влада надидеологија, српском народу није дозвољена, а на могућности да се ова анахрона појава укине и читав народ ратосиља несреће није могућа и управо је намећу они који су патентирали идеју да су фашизам и комунизам иста ствар. Појава која задире дубоко у суштину читаве културе остала је најуспјешније примјењени модел „завади па владај“. Чак се осјети и на репертоару наших ресторана и јавних мјеста гдје је једна врста пјесама добродошла, а друга забрањена!

    Да ли је могуће да тржиште кривице тако добро ради у случају нашег народа? Колико смо криви према себи и свом насљеђу најбоље говори и овај дан. Требало је да прође петсто година па да откријемо загрљај браће Соколовић – споменик Макарију и Мехмед-паши Соколовићу чија појава стоји насупрот тврдњи и идеји да нема рата док не удари брат на брата, да стоји изнад историје наше љубави према мржњи и уништава стереотипе о неподношљивости комшије према комшији иновјерцу.

    Као у најбоља времена и доба цара Константина, када је градио велики град и имао смисла за умјетнике и њихов рад, тако и ми данас, захваљујући Милораду Додику и његовом вођењу Републике Српске, те доброј сарадњи са Републиком Србијом, можемо да реализујемо пројекте који ће служити нашем и другим народима да суде о нашим добрим намјерама.

    Мени је због улоге вашег домаћина припала и улога да се бавим историјом, па с тим у вези и немогућим претпоставкама, имам један приједлог који вјерујем да стоји као кућа, и то не она коју смо саградили на сред пута и коју су тако успјешно рушили у сваком походу на Исток. Та идеја је као муња сјевнула на једном путовању, као уосталом, и прије двије године – слика о споменику браћи Соколовић. Послије свих друштава, пријатељства које смо остварили са другим народима, вријеме је, сестре и браћо, да оснујемо друштво српско-српског пријатељства. Говорим ово са пуном свијешћу о тежини задатка. Ако се сложимо са првим представником, биће тешко са другим, јер какви смо то ми Срби ако би се двојица лако нагодили? Треба се надати да се, ако их ускладимо, не окуме – биће онда свашта и, што је горе, ваља наћи тог другог. То удружење српско-српског пријатељства не може без двојице. Како се договорити? Сито и решето би он морао да прође. Те „је л’ завршио факултет“, „има ли довољно стажа“, „да му није лажна диплома“, „што онако гледа“, „што носи зулуфе“, „што је онако сагет“, „како стоји са ловом“, „ко ће му бити благајник“ , „је ли жењен“, „хоће ли нас покрасти“, „глава му је велика“, „да ли је партизан или четник“, „како стоји са кривичним гоњењем“…

 

(Говор Емира Кустурице на свечаности откривања споменика браћи Соколовић у Андрићграду, 28. јуна 2018. године)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...