Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Videh na forumu jedno interesantno pitanje pa, taman kad se resih da odgovorim,odlucio sam da pitanje preformulisem i da postavim tezu ovakvu kako sam naveo u naslovu. Zivot je, dar Boziji,kojim je obdareno sve na planeti.Sve zivi Duhom Bozijim i u njemu postoji.Bog je stvorio svet i coveka u njemu za neprastano zivljenje. Odakle onda smrt,kao pojava koja remeti sveze ljubavi i zajednice? Da li su Adam i Eva u edemskom vrtu bili u nekom mestu ili u nekom STANJU? Iz teksta Sv.Pisma pre bismo mogli zakljuciti da je Edemski vrt bio STANJE, a ne samo neko mesto na planeti.Sv. Grigorije bogoslov kaze da je stvaranje sveta gradjenje Crkve, Crkva kao sto znamo nije opredeljena mesto vec stanjem ljudi koji u njoj zive. Da ne duzimo mnogo,smrt je dakle posledica poremecenog odnosa Boga i Negovih stvorenja.Samim tim Crkva i samu smrt,koja nesumnjivo ima i svoju fizicku stranu, ne dozivljava kao stanje FIZICKE ili BIOLOSKE MRTVOSTI vec uvek kao stanje odnosa sa Bogom. To potvrdju i reci Hristove koji kaze KO VERUJE U MENE AKO I UMRE ZIVECE. Ili pokazujuci drugu realnost OSTAVI MRTVE NEKA ZAKOPAVAJU SVOJE MRTVE. Ako dozivljavamo pitanje zivota i smrti u svetlu pravoslavnog predanja da li onda mozemo da razgovaramo o zivotu posle smrti ili o zivotu posle Vaskrsenja Nismo li pod predstavkom ZIVOT POSLE SMRTI, smrt mozda shvatili samo FIZICKI, i time joj umanjili opasnost koju SMRT kao stanje zaista predstavlja, a time samim umanjili znacaj Vaskrsenja, kao pobede nad RAZDVOJENOSCU i ponovne uspostave istinskog odnosa LICEM KA LICU Boga i Njegovih ljudi. Ajde malo da bogoslovstvujemo u ovom pravcu. Iskreno vas, Makarije,jeromonah

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest nikolastojanoviccuprija

Sta me ceka kad se preselim ,neznam tacno ! Ali znam da je Jedan Vaskrsao iz mrtvih i da ka njemu hodam i da sam mu svakim trenom sve blize ! Smrt je samo jedna tacka na polupravoj zivota ko sto rece Sveti Vladika Nikolaj !

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nedavno sam bila mnogo bolesna,tada sam u punoci svoga bica osetila koliko je velika zelja za zivotom,u meni.To je najaca zelja u coveku,to sam sigurna.Nisam sebe mogla zamisliti mrtvom u smislu telesne smrti,ni na tren,dok traje moje upokojenje.Kada bi nekako moglo da zivim u zadnja vremena,i da dozivim opste vaskrsenje,jos za ovoga zivota,to bi mi bilo najdraze.Kakve veze to ima sa ovom temom, to cu sada da objasnim.Godinama se po pravoslavnim forumima raspravlja na ovu temu.Svi argumentovano brane svoje stavove,velike reci upucuju jedni drugima,nasim vladikama i teolozima.Kada je ta tema aktuelna forumi su najposeceniji.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нема живота после смрти.

Надам се и чекам васкрсење мртвих, то би био живот.

После смрти има постојања, некако постојиш , али ниси сав свој, мислим фале ти одређени делови, рецимо тело, и другачији је осећај, а и другачији је поглед на "живот" .

:cheesy1: :cheesy1: :cheesy1:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот после смрти? Има ли Светог Оца да ово пориче? Не, ни једног јединог.

Душа је утвара рече неко. Тачно. Но утвара је и свака душа у живом телу човека који се удаљи од Господа Христа. Када човек остане без благодати Духа Светога његова душа постаје "привиђење, утвара, усплахирени слепи миш, плен демона, игралиште страшила".  (наведено је мисао аве Јустина)

Оче Макарије, наставите, читамо вас пажљиво.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Неспорно је да из отачке мисли, али не само њихове већ и из Хористових речи, можемо закључити да након смрти постоји извесна егзистенција човека, односно његове душе.

Међутим, када говориомо о животу, онда под тим треба да подразумевамо управо васкрсење тела, односно поновно сједињење растављеног - душе и тела. То што се душа одваја од тела и на неки начин наставља да постоји, то никако не сме, за нас хришћане, да буде радост и утеха. Напротив, то је трагедија, то је распад конкретног човека. Истина нашег бића је јединство душе и тела и то је истинско превладавање смрти. Зато ми чекамо васкрсење мртвих и томе се радујемо.

Но, ако неко каже да човек након смрти одлази у небиће (у апсолутном смислу умире, нестаје га потпуно), тај не говоти истину. Хришћанско, отачко, схватање смрти је схватање као - разлагање, растављање сложеног бића. Ако погледате, ни тело не одлази у небиће. Оно се разлаже на елементе од којих је саздано (колико знам, наука тврди одржање материје и енергије). Са душом не бива исто што и са телом, јер је душа проста, није састављена из делова. Такође, она припада сфери духовног (такође створеног), а не материјалног. Човек је биће које у себи уједињује материјални и духовни свет, управо што у себи носи две природе: материјалну и духовну.

Дакле, да закључимо: након смрти постоји егзистенција душе, као свесне. Тело се распада на своје саставне делове, али ни оно не одлази у небиће. Васкрсење мртвих јесте поновно састваљање растављеног и возглављење свега у Спаситељу. Тада ће створена приода у Њему заиста добити бесмртност, односно нераспадивост. Некима ће то бити на радост, некима на патњу. Све зависи од личне слободне воље. Они који су чезнули за Животом, радоваће се Животу. Они који су промашили циљ, желеће да нестану. Међутим, неће моћи, јер ће створена природа у Личности ИХ добити својство нестворене: бесмртност и нетрулежност. То ће за њих бити егзистенцијални пакао.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Gospodo moramo biti svesni da je samo Bog nematerijalan, sve ostalo je materijalno pa makar bilo i DUHOVNO kako volimo da kazemo, jer je sastavljeno iz materije pa makar ona bila i najfinija kako bi stari jelini rekli ETERICNA.Dusa je dakle materijalna i ne postoji van materijalnog sveta pa mmakar se zvao i duhovni.

Ipak smatram da malo idemo u krivo, zasto non_stop razlazemo coveka na njegove sastavne delove nije li tako nastalo Monofizitstvo jeres poricanja prirode,shvatimo coveka kao JEDINSTVENO bice a ne samo SASATAVLJENO.

Sto se tice pozivanja na O. Justina, moramo shvatiti njegov pesnicki karakter u mnogim njegovim spisima, pa da ne uzimamo olako sve sto kaze.

Covek rastavljen na sastavne delove nemoze postojati,tako da nikako ne moze biti govora o specijalnom stanju duse ili tela u vremenu obitavanja u smrti.Ne znam koji je otac o tome govorio

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја нисам наишао на оца који то пориче. Наравно, ми морамо да размишљамо о човеку управо у категоријама целовитости - као психосоматско биће. Јер, једино је тако човек - човек. И једино тако можемо да говоримо о животу човека. Жив човрк - психосоматско биће. Претерано инсистирање на некаквом животу душе нако смрти, обесмишљава постојање тела. Коначно, обесмишљва Христово оваплоћење. Нажалост, постоје хришћани који то тако не схватају. Зато спасење схватају као етичко, а не као онтолошко питање.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Светлана

Постављена слика

Тхнитопсихите.

Јеретици из 3. века, који су се појавили у Арабији, названи су тако од Дамаскина (О јересима 90, PG 94, 757), јер су сматрали да људска душа умире са телом. Они су сматрали да ће душа васкрснути заједно са телом при Другом Христовом доласку.

Share this post


Link to post
Share on other sites

За брата Ацу:

Хришћанско, отачко, схватање смрти је схватање као - разлагање, растављање сложеног бића. Тако је. Ово је требало древним јелинима објаснити и то су рани Оци завршили. Но то је поука онима који верују у божанство душе а у које божанство верује савремени човек? Он верује у божанство ТЕЛА. Тело, телесна удобност и уживање је највећа вредност савременог човека. Зато је изузетно важно наглашавати му да  душе у загробном животу располажу потпуном личношћу и самосвешћу и да оне осећају, сазнају, схватају, pacуђуjу, и уопште обављају све психичке радње.

Коме је данас утеха и радост сазнање да постоји загробни живот? Веруј ми мени није. Сваки иоле побожан човек стрепи од овог драматичног тренутка. Растанак душе од тела је радост и утеха једино светим људима и светим мученицима што сведоче Света Житија.

Како то загробни живот душе обесмишљава оваплоћење Христово? Па и Његова човечанска природа је три дана била раставена на душу и тело. Шта је онда чудно и згражавајуће у загробном животу?

У свему осталом се слажем са тобом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче Макарије,

слажем се са вама. Душа је на неки нама непојмљив начин вештаствена (материјална) јер "само је божанство истински невештаствено и бестелесно" (Св. Јован Дамаскин)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ништа то није спорно што наводите, брећо и сестре. Ја само кажем да то није суштина хришћанске вере и да су приче о томе беспотребна нагађања и мудровања. Штагод да се са душом дешава након смри (а ми исповедамо онако како нас оци наше Цркве научише) то не мења ствар - када је коначни циљ у питању, а то је Васкрсење мртвих.

Мислим да би нам свима корисније било да о томе расправљамо и да на основу тога говоримо о смислу наших живота и о нашим међусобним односима.

Оци су онолико причали о бесмртности душе из једног разлога - били су изазвани паганском филсофијом. Та философија је учила да је душа вечма (нестворена) и да је душа заправо истина постојања човека (разни облици платонизма). Они (пагански философи) су презирали тело, сматрали га "тамницом душе". Зато су оци толико говорили о души, инсистирајући на њеној створеност и на њеној неодвојовости од конкретног човека (дакле, душа постоји само као душа конкретне особе). Један од највећих отаца раног хришћанства, свети Иринеј Лионски (крај 2. и почетак 3. века) жестоко се супротстављао таквим учењима (разни гностички правци). Желећи да покаже праву истину постојања човека као психосоматског бича, он је говорио: "Тело без душе је леш а душа без тела је утвара."

Мислим да и ми требамо да следимо управо овакав поглед на човеково биће. То нам наиме и сам Госпо Својим оваплоћењем сведочи. Човек је психосоматско биће и само као такав се спасава или пропада.

Share this post


Link to post
Share on other sites

inace adam i eva bi umrli i da nisu zgresili jer besmrtnosti nema bez Hristovog ovaplocenja-koje bi se po bozjem promislu desilo i da nije doslo do praroditeljskog greha,jer Hristos je nas krajnji cilj-SV.mAKSIM iSPOVEDNIK :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дакле, да поновим, да не буде забуне. Свети Максим каже: И да човек није сагрешио, опет би се Христос јавио. Тајна Христа је заправо превечна намера Бога Оца да свет постоји вечно. Та воља Оца могла се оставрити тако што ће се створено (које нема живот и бесмртност по себи самоме) сјединити у заједници са нествореним, односно са Богом (који је Онај који јесте, који је Живот по себи). То сједињење се и догодило у Личности Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, кога исповедамо као истинитог Бога и истинитог Човека. У његовој Личности заједничаре божанска и човечанска природа: несливено, нераздељиво, неизмењив и неразлучно (халкидонски догмат, 4.-ог Васељенског сабора).

Зато хришћани на овоме терба да темеље своју веру у бесмртност и вечни живот, а не на бесмртности душе. Душа као творевина не може и не сме да буде "гарант" наше бесмртности (иако верујемо да је она Божијом благодаћу бесмртна, односно нераспадљива, свесна и након смрти тела).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Претходно смо, дакле, о разлогу Христовог телесног јављања говорили са наше стране онолико колико можемо разумети, односно рекли смо да нико други није био у стању да оно што је пропадљиво претвори у непропадљивост, осим Самога Спаситеља, Који је и у почетку све из небића створио; рекли смо и то да нико други није могао изнова саздати у људима икону Божију, него само Он, Који је Икона Очева; и да нико није могао учинити да оно што је смртно постане бесмртно, осим Онога Који је Саможивот, а то је Господ наш Исус Христос; и да није било другога који ће нас поучити о Оцу и који ће осујетити поштовање идола, осим Логоса, Који све уређује и Који је једини уистину Јединородни Син Очев. 
       
      Пошто се дуг који сви дугујемо морао измирити, требало је, као што већ рекох, да сви умремо; због тог дуга је Он, дакако, и дошао мећу нас; због тога је, пошто нам је најпре Својим делима показао Своје Божанство, принео и жртву за све људе тиме што је уместо свих људи предао смрти Свој храм, како би све људе учинио недужнима и слободнима од древнога преступа, и како би Себе показао вишим од смрти, представљајући само Своје нетрулежно Тело као првину васкрсења свих тела.
      И немој се овоме чудити, јер често бива да о истоветним стварима на исти начин говоримо. Наиме, пошто говоримо о благоизвољењу Божијем, тумачимо сам тај појам уз мноштво речи да се не би показало да смо нешто изоставили и да не будемо криви због тога што смо оскудно говорили. Боље је, свакако, да претрпимо прекор да све једно те исто говоримо, него да пропустимо да напишемо нешто од онога што смо дужни. Дакле, тело Христово, које је било исте природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, ипак је, пошто беше смртно, умрло као и сва слична човечанска тела. Но, пошто је у њему Логос пребивао, оно није трулило као што би било у складу са самом његовом природом, него је, благодарећи Логосу Божијем, Који је у њему био настањен, остало нетакнуто трулежношћу. И тако се на чудесан начин истовремено збивало и једно и друго: општа смрт је испунила тело Господње, а опет, и смрт и трулежност су због присуства Логоса нестали. Јер, смрт је била неопходна и требало је умрети за све људе како би се одужио онај дуг који сви људи дугују. А пошто Логос, као што рекох, није могао умрети (јер је био бесмртан), узео је на Себе тело како би могао да умре, да би га као Свој дар принео за све људе, да би, пребивајући у телу, Сам страдао за све, и да смрћу сатре онога који има силу смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање?
      21. Заиста, пошто је општи Спаситељ свих умро за нас, ми који верујемо у Христа, нећемо више умирати смрћу као што су некада људи по казни закона умирали (јер је престала таква осуда). Но, пошто је благодаћу Васкрсења заустављена и престала пропадљивост, надаље умиремо само због смртности тела, и то у времену које је Бог свакоме одредио, како бисмо могли остварити и узвишеније васкрсење. Јер, као што не пропада семење које полажемо у земљу, тако ни ми, умирући и распадајући се, не пропадамо, него васкрсавамо као да смо посејани, јер је смрт благодаћу Спаситељевом уништена. Стога, дакле, блажени Павле и бива свима јемац васкрсења, па каже: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смрtnо да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ti је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?
      Па зашто онда, рећи ће неко, ако је већ било неопходно да Он Своје тело преда смрти за нас, није то тело као човек предао обичној смрти, него је чак до распећа доспео? Јер, доличније је да Своје тело положи на частан начин, него да поднесе понижења такве крсне смрти. Па ипак, пажљиво размотри, није ли такво противљење страдању људска особина, а све оно што је Спаситељ учинио јесте уистину божанско и по много чему достојно Његовог Божанства. Најпре, зато што уобичајена људска смрт долази од слабости човекове природе; пошто није у стању дуго да буде у животу, човек временом умире. Због тога се код људи и јављају болести, те када оболе, они умиру. Али, Господ није слаб, него је Он Сила Божија и Логос Божији и Саможивот. Но, да је Господ, дакле, телом умро негде на некаквом лежају, као што то обично са људима бива, мислило би се да је и Он до смрти допао по слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи. Међутим, пошто је Он био и Живот и Логос Божији, а пошто је, опет, требало да претрпи смрт за све људе, Он је, с једне стране, оснажио Своје тело тиме што је и Сам Живот и Сила, а са друге стране, пошто је имао да претрпи смрт, Он је не од Себе, него од других прихватио разлог да буде принесен на жртву. Јер, није ваљало да допадне болести Господ, Који је болести других људи исцелио. Нити је иоле требало да онемоћа оно Тело којим су све слабости других тела укрепљене. Па зашто, онда, Господ није спречио и смрт као што је спречио болести? Зато што је због смрти и поседовао тело; и не би ваљало да је спречио смрт, да не би тиме и Васкрсење омео. А опет, да болест претходи Његовој смрти, и то би било неприлично јер би се могло помислити да је у Његовом телу било слабости. Па зар он није бивао гладан? Да, бивао је гладан јер је то телу својствено. Али, ово тело није пропадало од глади због Господа, Који је то тело носио. Због тога, иако је умро да би све људе искупио, Он ипак не виде труљење. Васкрсао је, дакле, целовит; јер, то не беше било чије тело, него Тело Самога Живота.
      22. Али, требало је, рећи ће можда неко, да се скрије од зле намисли Јудеја, те да Своје тело сачува сасвим бесмртно. Но, нека чује тај да би и то било недолично Господа. Јер, као што Логосу Божијем, Који је Живот, није доликовало да Сам Своје тело преда смрти, тако Му није приличило ни да избегава смрт на коју су Га други предали; него Му је више приличило да је прихвати како би је Свбјим Васкрсењем уништио. Отуда, с правом, Христос није Сам Своје тело предао смрти, нити је, опет, пред зловољом Јудеја утекао.
      Ово, дакле, није показало слабост Логоса, него је пре открило Њега као Спаситеља и као Живот. Јер, Он је вребао смрт како би је уништио; па је похитао да, ради спасења свих, пригрли смрт која му беше одређена. Уосталом, Спаситељ је дошао да на жртву принесе не Своју смрт, него смрт на коју су га људи осудили. Због тога Он Своје тело није предао Својој природној смрти (јер Он, Који је Живот, не поседује смрт), него је прихватио смрт од људи да би и њу, која се Његовог тела дотакла, у потпуности укинуо. Затим, из овога што следи може се видети да је тело Господње с правом имало такав крај. Наиме, Господу је било стало до Васкрсења тела, које је имао да оствари. Јер, знамен победе над смрћу био је у томе: да свима и свакоме покаже Васкрсење како би се сви уверили у то да је одагнао пропадање тела и да би се уверили у будућу непропадљивост телеса. Стога је Своје тело одржао непропадљивим да би оно свима било залог и показатељ васкрсења које ће се свима збити. А опет, да је Његово тело допало болести и да је због ње Логос умро пред очима свих, било би недолично да Он, Који је исцелио болести других, допусти да Његово властито тело вене у болестима. Јер, како би му иначе веровали да је друге ослободио болести ако би Његов властити храм био болестан? Па, или би му се наругали као некоме ко ни себе не може да ослободи болести, или, ако може, па то не чини, изгледало би као да ни према другима није човекољубив.
      23. Да је Господ без икакве болести и без икакве патње, негде насамо и у каквом кутку, или на каквом усамљеном месту, или у кући, или било где другде, умро сакривши Своје тело, а после се опет изненада појавио и рекао како је из мртвих устао, сви би помислили да некакве бајке говори; штавише, не би му ни поверовали кад говори о васкрсењу јер не би било никога ко би Његову смрт посведочио. Наиме, васкрсењу мора да претходи смрт, јер не би ни Васкрсења било да му смрт није претходила. Због тога, да се смрт тела Христовог збила негде у тајности, односно да Његова смрт није била јавна и да се није збила пред сведоцима, тада би и Његово Васкрсење било тајно и непосведочено. Или због чега би Он Својим Васкрсењем објавио опште васкрсење, а Његова смрт да се збуде у тајности? Или, опет, зашто Он, Који је пред очима свих изагнао демоне, и учинио да прогледа онај који је од рођења био слеп, и претворио воду у вино, еда би се кроз та дела показало да је Он Логос Божији, не би пред очима свих показао да је Његово смртно тело непропадљиво, како би људи веровали Њему, Који је Живот? И како би Његови ученици имали смелости да говоре о Његовом Васкрсењу ако не би имали прилику да кажу да је Он најпре умро? Или како би људи поверовали речима да се најпре збила смрт, а потом Васкрсење, ако ни они који им смело проповедају о Васкрсењу нису били сведоци смрти? Јер, ако тадашњи фарисеји нису хтели да поверују у Васкрсење, него су, чак и онда кад су се и смрт и Васкрсење збили наочиглед толиких људи, те исте људе, који су својим очима видели Васкрсење, нагнали да га порекну, колико би тек лажних оправдања изумели да су се, којим случајем, смрт и Васкрсење Христово одиграли у тајности? А како би Он показао циљ смрти и победу против ње да је није изазвао и да није, наочиглед свих, телу подарио непропадљивост и тиме показао да је смрт мртва?
      24. Но, морамо дати одговора на све оно што би други могли приговорити. Наиме, можда ће неко рећи и ово: ако је Христова смрт требало да се збуде наочиглед свих и да је сви посведоче, да би тако и Његова проповед о Васкрсењу била веродостојна, онда је требало да Он за Себе приреди славну смрт како би макар избегао понижење распећа. Али, и да је учинио тако, тада би против Себе изазвао подозрење као да Он тобоже нема власти над сваком смрћу, него само над оном коју је за Себе приредио. А то, опет, не би било ништа мање оправдање за њихово неверовање у Васкрсење. Зато није Он Сам Своје тело предао смрти, него је прихватио ону смрт коју су му други наметнули, да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља. Као што, на пример, неки храбар борац, бодрог духа и одважан, неће сам себи бирати противнике како не би изазвао подозрење да је страшљив, него ће избор препустити власти посматрача (чак и ако су му они непријатељи) да би, тиме што ће савладати онога кога они изаберу, показао да је већи борац од свих. Тако ни Господ и Спаситељ наш Христос, Који је Живот свега што постоји, није Сам приредио смрт за Своје тело како не би изгледало да се плаши других смрти, него је прихватио да на крсту поднесе смрт коју су му други, и то чак непријатељи, приредили; прихватио је смрт коју су они сматрали бедном и нечасном и понижавајућом, да би људи поверовали да Он, Који је тако скончао, јесте Живот, и да је власт смрти тиме потпуно и коначно укинута. Десило се, дакле, нешто што је чудесно и противречно; јер, та смрт, коју су сматрали нечасном и као такву је Њему наметнули, постала је славна победа над самом смрћу. Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, еда би у смрти сачувао Своје тело нераздељено и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву.
      25. Све ово је упућено оним нехришћанима који изналазе којекакве примедбе. Но, ако и неко од нас, не из жеље за расправом него из жеље да научи, тражи да сазна зашто Христос није умро другачије него на крсту, нека чује да ниједан други начин осим овога не би нама био на корист, и да је добро за нас што је Господ тако пострадао. Јер, ако је дошао да узме на Себе проклетство које је против нас изречено, како би другачије постао проклетство да није прихватио смрт која је проклетима била одрећена? То је крсна смрт, јер тако је и писано: Проклет сваки који виси на дрвету.[4] Затим, ако смрт Господња представља откуп за све људе и ако том смрћу бива разрушен „преградни зид“[5] и остварује се призвање свих народа, како би нас Господ призвао да није распет? Јер, само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабожце, и како би и једне и друге у Себи сјединио. То је и Сам рекао, показујући каквом је смрћу морао да избави све: И када ја будем подигнут са земље, вели Он, све ћу привући себи?[6] И опет је ђаво, непријатељ рода нашега, отпавши са неба, стао да се мота овде доле по ваздуху и ту да управља демонима који су са њим и који по свом бунтовништву њему наликују; уз њихову помоћ, дакле, он ствара лажне представе код оних који су у заблуди, и покушава да спречи оне који се ка вери успињу. О њему апостол Павле вели: …По кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења?[7] Господ беше дошао да савлада ђавола, да очисти ваздух и да нама приправи пут за узлазак на небеса, као што је рекао Апостол: …Завесом, то јест телом својим.[8] То је требало да се збуде кроз смрт; и којом другом смрћу би се то збило ако не смрћу која се одиграла у ваздуху, односно крстом? Јер, у ваздуху умире само онај који на крсту скончава.
      Због тога је, дакле, Господ поднео крсну смрт. Јер, тиме што је био уздигнут на крст, очистио је ваздух од сваког ђавољег и сваког демонског утицаја, говорећи: Видех сатану где паде са неба као муња?[9] И пропртио је и обновио узлаз ка небесима, говорећи опет: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се, врата вечна![10] Сам Логос није имао потребе да се врата отворе, јер Он је Господ свега, нити је за Творца било затворено ишта што припада творевини; него смо ту потребу имали ми, које је Господ Својим телом узнео. Јер, као што је Своје тело ради нас принео на смрт, тако нам је њиме, опет, пропртио пут за узлазак на небеса.
      26. Према томе, Христова смрт за нас се збила на крсту јер је тако ваљало да буде и јер нам је то било од користи. Узрок крсне смрти показао се по свему оправдан, и има ваљане разлоге, зато што је спасење свега имало да се збуде никако другачије него распећем. Јер, само је тако, на крсту, открио Себе; и тиме је постигао да читава творевина боље посведочи свога Саздатеља. И није допустио да Његов храм, односно тело, задуго остане мртво, него чим је показао да је мртво и да га је смрт обузела, одмах га је, трећега дана, васкрсао, откривајући непропадљивост и нестрадалност које је тело понело као какав победни трофеј. Но, сигурно је Господ и без тога могао васкрснути тело из мртвих и показати да је оно опет живо, али ни то Спаситељ није учинио зато што је ваљано о свему предвиђао. Јер, да је Господ остварио Васкрсење без тога, могао би неко рећи како тело уопште није ни умирало, или да га се смрт ничим није ни коснула. А опет, да су се у истом временском размаку заиста одиграли и смрт и Васкрсење, тада се не би показала слава непропадљивости.
      Због тога, да би показао да је тело мртво, Логос је пробавио један дан измећу смрти и Васкрсења, а трећега дана је свима објавио непропадљивост. Дакле, да би показао да је смрт присутна у телу, васкрсао га је трећега дана. Но, није допустио да тело задуго остане у власти смрти и да потпуно пропадне, јер Му касније, када тело васкрсне, не би веровали да је то оно исто тело, него би мислили да је неко друго тело узео на Себе. Наиме, због проласка времена, неко би могао заборавити шта се све збило и не веровати ономе што види. Због тога Он и није чекао више од три дана. Нити је, опет, предуго оклевао да се појави пред онима који су Га слушали како беседи о васкрсењу; него, док је њихов ум још увек био код тога што беху чули, и док су њихове очи ишчекивале, и док су њихове мисли још биле прибране, и док су још увек живели на земљи и боравили на оном месту где Он беше усмрћен и на коме су били сведоци смрти тела Господњег, Сам Син Божији је показао да је то тело, које је три дана било мртво, сада бесмртно и непропадљиво. И свакоме је било јасно да тело Логоса није умрло због немоћи своје природе, него да је силом Спаситељевом смрт ишчезла из њега.
      27. Да је смрт уништена, да је побеђена Крстом и да никакве моћи више нема, него је и сама уистину мртва, то на убедљив и веродостојан начин показују сви ученици Христови, који су презрели смрт, и устали против ње, и никаквог страха пред њом нису имали, него су са знаком крста и вером у Христа сатирали смрт као истински мртву.
      Јер, некада, пре но што се збио божански долазак Спаситељев, смрт је и самим светитељима била ужасна, и сви су оплакивали оне који су умирали, сматрајући да су ови изгубљени. Но сада, кад је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, а сви који верују у Христа газе је као да она ништа не представља, и изабирају радије да умру него да се одрекну вере у Христа. Јер, уистину знају да тиме што ће умрети неће бити изгубљени, него ће живети и васкрсењем постати непропадљиви. А онај ђаво, који је некада на људе кидисао смрћу, сада кад је његова утроба растргнута, једини је који је уистину мртав. Доказ за ово је чињеница да су се људи, пре но што су у Христа поверовали, плашили смрти и да су се ужасавали гледајући је. Но, кад су приступили вери у Христа и Његовом учењу, толико су презрели смрт да јој вољно хитају у сусрет и постају сведоци Васкрсења, које је Спаситељ остварио победивши смрт. Чак и малена деца хитају у сусрет смрти; а у коштац са њом не хватају се само мушкарци, него и жене. Наиме, смрт је постала толико нејака да су чак и жене, које су раније биле застрашиване њоме, сада у стању да јој се наругају као мртвој и немоћној. Јер, то је као када неки истински цар савлада каквог тиранина, па му веже ноге и руке; тада га сви пролазници исмевају, бијући га и ругајући му се; јер, откако је цар однео победу над њим, они се више не плаше тиранинове обести и његовога гнева. Пошто је Спаситељ победио смрт и на крсту је извргао руглу, и пошто јој је спутао руке и ноге, презрели су је сви они који живе у Христу; и сви који Христа исповедају, ругају јој се и исмевају је, говорећи речи којима је она још у давнини исмевана: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?[11]
      28. Па зар је то мали показатељ колико је смрт немоћна? Зар је мали доказ победе коју је Спаситељ извојевао над смрћу, то што хришћански младићи и млађане девице одбацују овај живот и одлучују да се предају смрти? Наравно да се човек по својој природи плаши смрти и погибељи тела; али, најчудесније од свега је то што онај ко се оденуо вером Крста, тај, благодарећи Христу, презире свој природни страх и не плаши се смрти. Упоредимо ово са следећим примером: природно својство ватре је да пече; но, рекло би се да постоји нешто што не само да се не страши њене врелине, него чак показује колико је она слабашна, као што веле за азбест који се код Индијаца може наћи. Па сада, ако неко не верује у ово о чему је реч, и ако жели да то и сам искуси, нема му друге него да обуче на себе то несагориво одело и да се приближи ватри; тако ће се уверити да му ватра ничим не може наудити. Или, опет, ако неко пожели да види свезаног тиранина, тај одлази у земљу и у царство онога који је тиранина победио, и тамо види како је немоћан онај који је код свих изазивао ужас. Но, ако неко, чак и после толиких сведочанстава остварених у име Христово, и после толиких поруга које изузетни хришћани свакодневно упућују смрти, ипак не верује да је смрт уништена и да је претрпела свој крај, свакако добро чини чудећи се нечему што је толико велико. Али, нека његово неверовање ипак не буде чврсто и нека не буде дрзак према ономе што је толико јасно. Него, као што се онај, узевши на себе азбест, уверава у то да му ватра не може наудити, или као што онај, желећи да и сам види спутаног тиранина, одлази у царство победника над тиранином, тако и онај ко не верује у победу над смрћу, нека се одене вером Христовом и нека се приближи како би се у то уверио; и видеће немоћ смрти и победу која је над њом извојевана. Јер, многи од оних који најпре у ово нису веровали и који су се овоме ругали, када су касније поверовали, толико су презрели смрт да су постали исповедници Самога Христа.
      29. Ако се смрт побеђује знаком крста и вером у Христа, истина сведочи о томе да је Сам Христос, а не неко други, Онај Који је подигао победнички трофеј и извојевао победу над смрћу; и том победом учинио је смрт немоћном. А пошто смрт претходно беше силна, због чега је људима и изгледала ужасна, и пошто сада, после Спаситељевог доласка и после смрти и Васкрсења Његовога тела, смрт бива презрена, јасно је да је Тај Христос, Који је уздигнут на крст, уништио и победио смрт. Наиме, као што се иза ноћи рађа Сунце, и сви земаљски крајеви бивају обасјани њиме, те нема никакве сумње да је то Сунце, свуда распростирући своју светлост, одагнало таму и све озарило; тако и сада, пошто после Спаситељевог јављања у телу и после Његове кончине на крсту смрт бива презрена и сатрвена, јасно је да је Спаситељ Тај Који се јавио у телу, односно „Који је смрт уништио“, и Који свакодневно Својим ученицима показује победничке трофеје што је од смрти освојио.
      Јер, кад неко види људе, који су по својој природи нејаки, како хитају ка смрти и како не страхују због пропасти коју она доноси, нити се плаше силаска у ад, него га драге воље изазивају; и како не дрхте пред мукама, већ радије изабирају да похрле у смрт него да живе у овом животу; или кад неко види како мушкарци и жене и мала деца, због вере у Христа, хрле ка смрти и бацају се у њен загрљај, ко може бити толико безуман, или ко може бити толико неверан, или ко може бити толико осакаћенога ума да не може схватити и разумети да је Христос, у чије име се људи и предају страдању, Онај Који свакоме нуди и дарује победу над смрћу, и Који чини да смрт буде немоћна пред сваким ко има веру и ко носи знак крста? Наиме, ако неко угледа згажену змију, иако је свестан колико је она раније била опасна, он ипак више не сумња да је она мртва и потпуно безопасна – осим ако није скренуо с ума и ако нису болесна чула његовог тела. Или, видевши како се деца играју са неким лавом, ко ли неће помислити или да је лав мртав или да је сасвим изгубио снагу? Према томе, као што се властитим очима можемо уверити у истинитост свега овога, тако исто, видећи како су презрели смрт и како јој се ругају они који у Христа верују, нека нико више не буде маловеран и нека не сумња да је Христос уништио смрт и да је пропаст, коју она доноси, укинута и заустављена.
      30. Све што је претходно речено, представља не мали доказ тврдње да је смрт уништена и да Распеће Господње представља знамен победе над њом. Но, сама чињеница да је Христос, Који је Спаситељ свих и истински Живот, васкрсао тело у бесмртност, бива јаснија од самих речи онима чије духовне очи разума нису оштећене. Јер, ако је смрт уништена, као што је то беседа показала, и ако је сада сви силом Христовом могу тлачити, самим тим значи да ју је Христос, пре свих, властитим телом сатро и уништио. Кад је већ усмртио смрт, шта је друго требало да чини него да васкрсне тело и да га покаже као трофеј победе над смрћу? Или, опет, како би се показало да је смрт уништена, да тело Господње није васкрсло?
      Ако некоме, опет, није довољан овај доказ о Његовом Васкрсењу, нека се онда, на основу онога што се пред његовим очима збива, увери у ово о чему се говори. Јер, кад је неко мртав, не може чинити ништа. Наиме, његове моћи трају до гроба, а после тога престају; а дела и радње упућене људима припадају само онима који су живи. Према томе, онај ко хоће да исповеди истину, нека гледа и нека расуђује на основу тога што је видео. Па кад је Спаситељ толика дела људима учинио, и када толико мноштво људи по свим крајевима земаљским, и који живе широм Грчке и који настањују варварске земље, Он свакодневно, на невидљив начин, убеђује да се врате Његовој вери и да се сви потчине Његовом учењу, зар још увек неко у своме уму може сумњати да је Спаситељ васкрсао и да је Христос жив, штавише, да Он Сам јесте Живот? Или је, можда, мртвоме својствено да се на такав начин дотиче разума људи да се ови одричу закона својих отаца и да се клањају учењу Христовом? Или, опет, ако не чини никаква дела јер је тобоже мртав, како онда Он спречава работе оних који су живи и који чине своја дела, те прељубник више не чини прељубу, човекоубица више не чини убиства, неправедник више не стиче никакву корист, а безбожник сада бива побожан? И опет, ако Господ није васкрсао него је мртав, како онда обуздава и изгони и руши надрибогове, које идолопоклоници сматрају живима, и демоне, које неверници поштују као богове? Јер, где год се призива Христово име и Његова вера, тамо бива искорењено свако идолопоклонство, тамо бива извргнута свака демонска обмана; и ниједан демон чак ни име Христово не може поднети, него само ли га чује, нетрагом се даје у бег. А то свакако није дело некога ко је мртав, него некога ко је жив; штавише, то је Божије дело. Уосталом, било би смешно да кажемо да су живи демони које Он изгони и да су живи идоли које Он сатире, а рећи да је мртав Он, Који их изгони и чија сила не допушта да се они јављају, односно рећи да је мртав Онај Кога сви исповедају као Сина Божијег.
      31. Велику осуду против себе изазивају они који не верују у Васкрсење, јер Христа, Кога они називају мртвим, не могу изагнати ни сви демони нити богови којима се ови неверници клањају; него, напротив, Христос показује да су сви они мртви. Истина је, наиме, да мртвац ништа не може чинити; са друге стране, опет, Спаситељ свакодневно чини толика дела: позива на побожност, уверава у врлински живот, учи о бесмртности, подстиче жељу за небеским стварима, открива знање о Своме Оцу, надахњује човека силом против смрти, показује свакоме Себе Самога, укида безбожност идолопоклонства. Ништа од свега овога не могу учинити богови и демони којима се неверници клањају; штавише, због присуства Христовог постају мртви, јер је њихово појављивање неделатно и представља испразну маштарију. Но, са знаком крста престаје свака магија и укида се свака опсена, а сви идоли бивају разрушени и напуштени; престаје свако бесловесно уживање, и свако свој поглед подиже са земље ка небу. Па за кога се онда може рећи да је мртав? За Христа ли, Који је све ово остварио? Али, ономе ко је мртав, није својствено да ишта чини. Или, можда, за онога ко ништа не чини, него као беживотан мирује; а то је својствено демонима и идолима будући да су мртви. Јер, с једне стране, Син Божији је жив и делатан, и свакодневно дејствује и остварује спасење свих; а са друге стране, свакодневно се показује да је смрт онемоћала и да су идоли и демони чак постали мртви; због тога нико више и не сумња у Васкрсење тела Христовог. Чини се да онај ко не верује у Васкрсење тела Господњег, не зна колика је сила Логоса и Премудрости Божије. Наиме, пошто је узео на Себе тело и пошто га је, следствено томе, потпуно усвојио, као што су то речи Јеванђеља и показале, шта је Господ требало да учини у вези с тим? Или на који је начин тело требало да сконча, кад је у њему Логос пребивао? Дакле, није било могуће да не умре, пошто је било смртно, и због тога је предато смрти за све људе; јер, зато га, коначно, Спаситељ и беше саздао. А да тело остане мртво, то није било могуће јер је и само постало храм Живота. Због тога је, дакле, умрло као смртно, али је васкрсло због Живота кога је носило у себи. Према томе, дела Господња доказују Васкрсење Његово.
      32. Ако у Васкрсење Христово не верују зато што га нису видели, онда ти који не верују, треба да порекну и оне ствари које се у природи догаћају. Јер, Богу је својствено да Га је немогуће видети, али, опет, могуће Га је познати кроз Његова дела, као што је раније већ речено. Према томе, ако нема Његових дела, они с правом не верују у оно што не виде; но, пошто се Његова дела јасно оглашавају и показују, зашто они онда намерно поричу толико очит живот Васкрсења? Па чак и ако им је разум помрачен, они ипак, уз помоћ спољашњих чула, могу видети несумњиву силу и Божанство Христово. Јер, и слепац, иако не види Сунце, ипак осећа топлоту која од њега долази, те отуда зна да се изнад земље налази Сунце. Тако и они који говоре против Васкрсења, премда не верују, односно иако су слепи за истину, ипак, видевши колика је сила оних који у Васкрсење верују, нека не поричу Божанство Христово и Његово Васкрсење. Јер, очито, да је Христос био мртав, не би изгонио демоне и не би сатирао идоле; јер, не би се демони покорили мртвоме Христу. Пошто је, међутим, очигледно да демони бивају изгнани Његовим именом, јасно је да Он није мртав. Демони су, дакле, у стању да виде и оно што људи не могу видети; према томе, да је Христос мртав, они би то знали и не би Му се уопште покоравали.
      А овако, демони виде оно у шта непобожни не верују, односно виде да је Христос Бог; и због тога хитају и прибегавају Му, говорећи оно што су узвикивали још док је Он у телу био: Знам те ко си: ти си Светац Божији;[12] и: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме.[13] Дакле, пошто демони овако исповедају и пошто Господња дела из дана у дан о томе сведоче, јасно је (и нека се нико према истини не односи са презиром) да је Спаситељ васкрсао Своје тело, да је Христос уистину Син Божији, и да Онај Који је од Оца, јесте Сам Логос и Премудрост и Сила Његова; јасно је, дакле, и то да је Он после много времена, а због спасења свих, узео на Себе тело; да је васељени проповедао о Оцу, да је уништио смрт и да је свима подарио нетрулежност кроз обећање васкрсења, које је започео тиме што је властито тело подигао из мртвих; а трофеј победе над смрћу и над пропадљивошћу, коју она доноси, био је знак крста.

      Извор: Светосавље
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, боравећи у Грчкој претодних дана, обишао је и манастир Ормилију и непосредно пред упокојење посјетио старца Емилијана (Александрос Вафеидес) некадашњег игумана светогорског манастира Симонопетра.
       
      Познанство знаменитог старца Емилијана и владике Амфилохије датира још из 70-их година прошлог вијека, док је током Митрополитовог боравка, школовања и пастирског дјелања у Грчкој.
      Дирљив сусрет старца Емилијана и Митрополита Амфилохија забиљежило је сестринство манастира Ормилија које нам је послало ову фотографију, на чему смо им неизмјерно захвални.
      Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) се упокојио у Господу 9. маја а сахрањен је 10. маја у манастиру Ормилија.
      Последње двије деценије старац Емилијан, због тешке болести, је провео у Ормилији, метоху манастира Симонопетре.
      Од овог духовног горостаса опростили су се духовна чада, пријатељи и поштоваоци из читавог свијета, међу којима је био и уморовљени владика захумско- херцеговачки г. Атанасије.
      * * *
      Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) рођен је у Пиреју, октобра 1934. године. Дипломирао је теологију на Универзитету у Атини 1959. године, након чега је планирао да буде рукоположен за свештеника и да временом постане страни мисионар. Његов стари пријатељ Анастасиј Јанулатос, потстицао је старца да се припреми за такав рад боравком у манастиру. Јанулотос му је саветовао да контактира новог трикалског Епископа, за кога је веровао да је у стању да приведе младића монашком животу.
      Александрос Вафеидес је примио монашки постриг 9. децембра 1960. и добио монашко име Емилијан.
      Два дана касније, рукоположен је у јерођакона, а следеће године, 15. августа, рукоположен је за свештеника.
      Након његовог кратког боравка у разним манастирима у региону Метеора, епископ га најзад поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Изгледа да је тамо имао неку врсту духовне кризе, праћене дубоким религијским искуством, које је га је радикално изменило и оставило печат на сва његова каснија дела.
      Као драматичан разговор Св. Апостола Павла, старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац, заједно са свим својим монасима и искушеницима, прихвата позив од стране протата Свете Горе да оде на Свету Гору и обнови манастир Симонопетра 1973. године.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Данас живимо у култури која пориче смрт. То јасно може да се види у ненаметљивој појави обичног погребног предузећа у његовој намери да изгледа као све остале куће. Унутра, погребни директор покушава да води рачуна о стварима на такав начин да нико неће приметити да је неко тужан; и салонски ритуал је замишљен да трансформише погреб у полупријатан доживљај. Постоји чудна завера ћутања у вези са непосредном чињеницом смрти, а и сам леш је улепшан како би прикрио своју смртност. Постојале су у прошлости, па чак и данас постоје у нашем модерном свету, културе чије је средиште смрт, културе у којима је смрт велика свеобухватна преокупација, а сам живот је замишљен углавном као припрема за смрт. Ако некоме само погребно предузеће треба да одврати мисли од смрти, некима другима чак и предмети којима се свакодневно користимо, попут кревета или стола, постају симболи, подсетници на смрт. У кревету се види слика гроба, мртвачки сандук је стављен на сто.
      Где је хришћанство у свему томе? Са једне стране, нема сумње да је проблем смрти централни и суштински у његовој победи Христове победе над смрћу, и да хришћанство има своје изворе у тој победи. Ипак, са друге стране, стиче се чудан утисак да, иако се та порука свакако чула, није имала стварног утицаја на основне људске ставове спрам смрти. Пре ће бити да је хришћанство прилагодило себе тим ставовима, прихвативши их као сопствене. Није тешко посветити Богу – у лепој хришћанској проповеди – нове облакодере и светске вашаре, придружути се, ако не и водити, велике прогресивне и животно афирмишуће снаге нашег атомског доба, учинити да хришћанство управо изгледа као извор све те ужурбане и на живот усредсређене активности. А подједнако је лако, при проповеди на сахрани или спроводу, живот представити као долину патње и таштине, а смрт као ослобођење.

      Хришћански свештеник, који у овоме представља читаву Цркву, данас мора да употребљава оба језика, да подупире оба става. Али ако је искрен, мора неизбежно да осећа да нешто недостаје у оба, и то је у ствари сам хришћански елемент. Јер је лаж представити хришћанску поруку и проповедати хришћанство као животно-афирмишћуће, без повезивања ове афирмације са Христовом смрћу, са самом чињеницом смрти, те прећутати чињеницу да за хришћанство смрт није само крај, већ заиста сама реалност овога света. Али утешити људе и помирити их са смрћу представљајући овај свет као бесмислено место индивидуалне припреме за смрт је такође кривотворење хришћанства. Наиме, хришћанство објављује да је Христос умро за живот света, а не за неки вечни одмор од њега. Ово кривотворење претвара успех хришћанства (сагласно званичним подацима, изградња цркава и њихови приходи су на високом нивоу!) у озбиљну трагедију. Светски човек жели да свештеник буде оптимистичан човек, уклапајући веру у један оптимистичан и прогресиван свет. И религиозан човек га види као једног потпуно озбиљног, тужно узвишеног и достојанственог судију светске таштине и узалудности. Свет не жели религију и религија не жели хришћанство. Једна одбацује смрт, друга живот. Отуд огромна фрустрација било секуларистичким тенденцијама животно-афирмишућег света, било морбидном религиозношћу оних који јој се противе.

      Ова ће фрустрација трајати све док хришћани наставе да поимају хришћанство као религију чија је сврха да помогне, све док наставе да чувају утилитаристичкусамосвест типичну за стару религију. Јер управо је ово и била једна од главних функција религије: да помогне, нарочито да помогне људима да умру. Из тог разлога је религија одувек била покушај да се објасни смрт, да тим објашњењем помири човека са њом. Које је муке Платон предузео у Федону да учини смрт пожељном и чак добром и колико често су његове мисли понављане у историји људског веровања, када је оно у сукобу са поимањем смрти као починка од овог света, патње и промене. Људи су тешили себе рационализацијом да је Бог створио смрт и да је она стога исправна, или чињеницом да смрт припада животном току; они су нашли разноврсна значења у смрти, или пак уверили себе да је смрт пожељнија од онемоћале старости; они су формулисали учења о бесмртности душе, тако да, иако човек умире, барем део њега преживљава. Све је то било дуготрајно настојање да се искуство смрти ослободи неподношљиве јединствености.

      Хришћанство, зато што је религија, морало је да прихвати ту основну функцију религије: да оправда смрт и, у складу са тиме, да помогне. Чинећи то, оно је мање или више асимиловало стара и класична објашњења смрти, заједничка практично свим религијама. Јер ни доктрина о бесмртности душе базирана на супротности између духовног и материјалног, нити она о смрти као ослобођењу, или смрти као казни, у суштини нису хришћанска учења. Њихова интеграција у хришћански поглед на свет пре је покварила него објаснила хришћанску теологију и побожност. Оне су деловале све док је хришћанство живело у религиозном, то јест смртно усмереном свету. Али оне су престале да делују чим је свет прерастао ту стару смртно усмерену религију и постао секуларан. Па ипак, свет је постао секуларан не зато што је постао нерелигиозан, материјалистички, површан, не зато што је изгубио религију, као што многи хришћани још увек мисле, него зато што стара објашњења у ствари не објашњавају. Хришћани често не схватају да су они сами, или пре хришћанство, били главни фактор у том ослобођењу од старе религије. Хришћанство је својом поруком, нудећи пуноћу живота, допринело више него било шта друго ослобађању човека од страхова и песимизма религије. Секуларизам у том смислу је феномен унутар хришћанског света, феномен немогућ без хришћанства. Секуларизам одбацује хришћанство у мери у којој је оно себе идентификовало са старом религијом, и у којој намеће свету објашњења и учења о смрти и животу које је само уништило.

      Међутим, била би велика грешка сматрати секуларизам као просто одсуство религије. У питању је заправо врста религије, те тако, и једно објашњење смрти и помирење са њом. То је религија оних који су уморни од објашњавања света на основу једног другог света о коме нико ништа не зна, и живота објашњеног у смислу преживљавања о коме нико нема појма; другим речима, уморни од давања животу важности на основу смрти. Секуларизам је једно објашњење смрти на основу живота. „Једини свет који познајемо је овај свет, једини живот који нам је дат је овај живот“, тако мисли секулариста, „и на нама људима је да га учинимо што смисленијим, богатијим, срећнијим колико је то могуће“. Живот се завршава смрћу. То је непријатно, али пошто је природно, пошто је смрт универзални феномен, најбоља ствар коју човек може да уради по том питању је да то просто прихвати као нешто природно. Све док живи, међутим, не треба да мисли на то, него би требало да живи као да смрти нема. Најбољи начин да се заборави на смрт је да се буде запослен, користан, посвећен великим и племенитим стварима, да се гради један увек бољи свет. Ако Бог постоји (а огроман број секулариста чврсто верује у Бога и употребљивост религије за своје удружене и индивидуалне подухвате) и ако он, у својој љубави и милости (пошто сви ми имамо заједничке мане) хоће да нас награди за наш посао, корисност и исправан живот вечним одморима, традиционално названим бесмртност, управо је то његов отмени посао. Но, бесмртност је један додатак, премда вечан, овом животу, у којој сва права интересовања, све праве вредности могу да се нађу. Америчко погребно предузеће је заиста прави симбол секуларистичке религије јер изражава подједнако мирно прихватање смрти као нечега природног (кућа међу другим кућама без ичег посебног у себи) и порицање присутности смрти у животу. Секуларизам је религија јер он има веру, јер он има своју сопствену есхатологију и етику. И он делује и помаже. Искрено, ако је помоћ била критеријум, морало би се признати да животно усмерени секуларизам помаже у ствари више него религија. Да би се такмичила са њим, религија мора себе да представи као прилагођавање животу, саветовање, обогаћење, мора да се рекламира у подземним железницама и аутобусима као користан додатак Вашој насмејаној банци и свим осталим насмејаним трговцима: пробај, помаже. И религиозни успех секуларизма је тако велики да наводи неке хришћанске теологе да се одрекну баш категорије трансцедентности или, много једноставније речено, саме идеје Бога. То је цена коју морамо да платимо ако желимо да будемо схваћени и прихваћени од модерног човека: да обзнанимо гностицизам двадесетог века.

      Али управо овде се дотичемо саме сржи ствари. За хришћанство помоћ није критеријум. Истина је критеријум. Сврха хришћанства није да помаже тако мирећи их са смрћу, него да открије истину о животу и смрти у смислу да људи могу да буду спасени том истином. Спасење, међутим, не само да није исто што и помоћ, него је, у ствари, супротно њој. Хришћанство се не слаже са религијом и секуларизмом, не зато што они нуде недовољно помоћи, него управо зато што они задовољавају, што они одговарају потребама човека. Ако је сврха хришћанства била да уклони од човека страх од смрти, да га помири са смрћу, не би било користи од хришћанства, јер су то остале религије урадиле заиста боље него хришћанство. И секуларизам управо производи људе који ће задовољно заједнице ради умрети, а не просто живети, за остварење циља, што год то могло бити.
      Хришћанство није помирење са смрћу. Оно је откривење смрти зато што је откривење живота. Христос је тај живот. И једино ако је Христос живот, смрт је оно што хришћанство објављује да она јесте, наиме, непријатељ који треба да буде побеђен, а не мистерија која треба да буде објашњена. Религија и секуларизам објашњавајући смрт, дају јој статус, начело, чине је нормалном. Једино је хришћанство обзнањује ненормалном, и стога, стварно ужасном. На Лазаревом гробу Христос је плакао и када се сам час његове смрти приближио, „он се стаде врло жалостити и туговати“. У Христовом светлу, овај свет, овај живот су изгубљени, и с оне стране просте помоћи, не зато што је у њима страх од смрти, него зато што су прихватили и нормализовали смрт. Прихватили Божији свет као космичко гробље које треба да буде укинуто и замењено једним другим светом који личи на гробље (вечни одмор) и назвати то религијом, живети у космичком гробљу и „отарасати се“ свакодневно хиљада лешева, бити одушевљен праведним друштвом и бити срећан, то је човеков пад. Није у питању човекова неморалност или злочини који га показују као пало биће, већ је његов позитивни идеал, религиозни или секуларни, и његово задовољство тим идеалом. Тај пад, међутим, може једино да разоткрије Христос, јер нам је једино у Христу пуноћа живота откривена, и стога смрт постаје грозна, сам пад од живота, непријатељ. Управо овај свет, а не неки други свет, овај живот, а не неки други живот, су ти који су дати човеку да буду тајна божанске присутности као заједничарења са Богом, које је једино могуће кроз овај свет, овај живот преображењем истог у заједничарењу са Богом, на шта је човек био позван. Страхота смрти је стога не у томе што је она крај и физичко уништење. Одвајање од света и живота, она је и одвајање од Бога. Мртав не може прославити Бога. Другим речима, то је када Христос открива нама живот, што можемо да чујемо у хришћанској објави о смрти као непријатељу Бога. То је ако живот плаче у гробу пријатеља, ако сагледава ужас смрти, та победа над смрћу почиње.

      ***

      Пре смрти је међутим умирање: развој смрти у нама физичким пропадањем и болешћу. Овде опет хришћански приступ не може просто да буде идентификован, било са оним модерног света, било са оним који карактерише религију. Јер за модерни секуларни свет, здравље је једино нормално стање човека; стога се против зараза треба борити, и модерни свет то заиста добро чини. Бонице и медицина су међу његовим најбољим достигнућима. Ипак, здравље има границу: смрт. Долази време када су научна средства исцрпљена, и то модерни свет прихвата просто и јасно као што прихвата саму смрт. Долази тренутак када пацијент треба да буде препуштен смрти, да буде склоњен са одељења, што се и чини мирно, како доликује, хигијенски, као део свеопште рутине. Све док је човек жив, треба урадити све да се одржи у животу; чак и ако је његов случај безнадежан, то не сме да му се саопшти. Смрт никако не сме да буде део живота. И иако свако зна да људи умиру у болницама, њихова свеопшта атмосфера и етос су они ведрог оптимизма. Објекат модерне медицинске успешне бриге је живот, а не смртни живот.
      Религијско гледиште болест сматра пре неголи здравље „нормалним“ стањем човека. У овом свету смртне и променљиве материје, патње, болест и туга су нормална стања живота. Болнице и медицинска нега морају постојати, али у смислу верске дужности, а не као реална корист за здравље као такво. Здравље и лечење су увек држани за милост Божију; са религијске тачке гледишта и право излечење је чудесно. А то чудо је извршио Бог, опет, не зато што је здравље добро, већ зато што то доказује Божију моћ и враћа људе Богу.
      У њиховим коначним резултатима ова два приступа су неспојива и ништа не открива боље забуну хришћана по овом питању него чињеница да данас хришћани прихватају оба од њих као подједнако неоспорна и истинита. Проблем секуларне болнице је решен преко оснивања хришћанских капела у њој, а проблем хришћанске болнице чињење исте модерном и научном, тј. што је више могуће секуларном. Међутим, у суштини, имамо прогресивно предавање религијског приступа пред секуларним из разлога који смо раније већ анализирали. Модерни свештеник тежи да постане не само асистент медицинском доктору, већ и терапеут у својој личној области. Све врсте метода пасторалне терапије, посећивање болнице, брига о болесном, које испуњавају каталоге теолошких семинара, су добри показатељи овога. Али, да ли је то хришћански приступ, и ако није, треба ли просто да се вратимо старом, религијском приступу?
      Одоговор је не, то није хришћански приступ; али не треба ни просто да се вратимо. Морамо открити непроменљиву, још увек савремену, светотајинску визију човековог живота, те тако и његове патње и болести; визију која је одувек била црквена, чак и када смо је ми хришћани заборавили или погрешно разумели.

      Црква сматра излечење за тајну. Али неразумевање овога током многих векова потпуне идентификације Цркве са религијом (неразумевање од кога су све тајне патиле, читава теологија светих тајни), је довело до тога да је тајна јелеосвећења постала у суштини тајна смрти, један од последњих обреда, који отвара човеку мање или више сигуран пролаз у вечност. Постоји опасност да се данас, са растућим интересовањем за излечење међу хришћанима, ова тајна схвати као тајна здравља, користан додатак секуларној медицини. Но, оба погледа су погрешна, јер обома недостаје светотајинска природа чина. Света тајна, као што већ знамо, је увек прелажење, преображај. Ипак, то није прелажење у натприроду, већ у Царство Божије, свет који долази, у саму реалност овога света и његовог живота као испуњеног и обновљеног Христом. То је преображај, не природе у натприроду, него старог у ново. Света тајна стога није чудо којим Бог крши, тако да кажемо, законе природе, већ пројава коначне истине о свету и животу, човеку и природи, истине која је Христос.

      И исцељење је тајна зато што његова сврха или циљ није здравље као такво, обнављање физичког здравља, већ улазак човека у живот Царства, у радост и мир Духа Светога. У Христу све на овом свету, а то значи и здравље и болест, радост и патња, је постало уздизање и улазак у тај нови живот, његово очекивање и предокушај. У овом свету патња и болест су заиста нормални, али сама њихова нормалност је ненормална. Откривење коначног и сталног пораза човека и живота, пораза који делимичне победе медицине, ма колико дивне и заиста чудесне, не могу коначно да превазиђу. Али у Христу патња није уклоњена; она је преображена у победу. Сама смрт постаје победа, пут и улазак у Царство, и то је једино истинско излечење.
      Имамо човека који пати од бола у свом кревету и Црква долази к њему да обави тајну исцељења. За тог човека, као и за сваког човека на читавом свету, патња може да буде пораз, пут потпуног препуштања тами, очају и самоћи. То може да буде умирање у правом смислу те речи. Па ипак, то такође може да буде коначна победа човека и живота у њему. Црква не долази да обнови здравље у том човеку, просто да замени медицину када је ова исцрпела своје сопствене могућности. Црква долази да уведе тог човека у љубав, светлост Христову и живот. Она не долази само да га утеши у његовим патњама, не да му помогне, већ да га учини мучеником, сведоком Христовим у самим његовим патњама. Мученик је онај који сагледава „небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Богу“ (Дап 7, 56). Мученик је онај за кога Бог није друга и последња шанса да заустави грозан бол; Бог је сам његов живот, и стога све у његовом животу води Богу и уздиже се до пуноће љубави.
       У овом свету биће тешкоћа. Било да је сведена од стране самог човека на минимум, било да је понуђено олакшање религијским обећањем награде на другом свету, патња остаје овде, она остаје грозно нормална. Па ипак, Христос каже: „Не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Кроз његову сопствену патњу, не само да је сва патња задобила смисао, већ јој је дата моћ да сама постане знак, тајна, објава, долазакте победе; човеков пораз, само његово умирање, је постало пут живота.

      ***

      Почетак ове победе је Христова смрт. Такво је вечно Еванђеље и оно остаје лудост не само за овај свет, већ и за религију све док је то религија овога света („да се не обеснажи крст Христов“). Литургија смрти хришћанина не почиње када је човек дошао до неизбежног краја и његов леш лежи у Цркви како би се савршио последњи чин док ми стојимо около као тужни и разочарани сведоци достојанственог одласка човека из света живих. Она почиње сваке недеље у цркви, када човек узлазећи ка небу, „напушта све земаљске бриге“; она почиње сваког празника; она почиње нарочито радошћу Васкрса. Читав живот Цркве је својеврсна тајна наше смрти, зато што је све то објава Господње смрти, сведочанство његовог васкрсења. Па ипак хришћанство није на смрт усредсређена религија; оно није мистеријски култ у коме ми се нуди објективно учење спасења од смрти у прелепим церемонијама, и који захтева да верујем у то и тако се користим његовим добрима.

      Бити хришћанин, веровати у Христа, значи и увек је значило: спознати на надразумски, но ипак апсолутно известан начин звани вера, да је Христос живот свег живота, да је он лично живот, и стога, мој живот. „У њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн 1, 4). Сва хришћанска учења, она о оваплоћењу, искупљењу, покајању, су објашњења, последице, али не и узрок те вере. Једино ако верујемо у Христа постају све те тврдње валидне и постојане. Али сама вера није прихватање ове или оне тврдње о Христу, већ самога Христа као живота и светлости живота. Јер „и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца и јави се нама“ (1Јн 1, 2). У том смислу хришћанска вера је радикално другачија од религијске вере. Његова полазна тачка није веровање него љубав. У себи и по себи, сво веровање је делимично, фрагментарно, крхко. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо… док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“. Једино „љубав никад не престаје“ (1Кор 13). И ако волети некога знати имати свој живот у њему, или пре да је он постао садржина мог живота, волети Христа је познавати и имати га као живот свог живота.

      Једино ово имање Христа као живота, радост и мир заједничарења са њим, поузданост његовог присуства, чини смисленом објаву Христове смрти и сведочење његовог васкрсења. У овом свету Христово васкрсење никада не може да постане једна објективна чињеница. Васкрсли Христос се показао Марији и „угледа Исуса где стоји, и не знађаше да је Исус“ (Јн 20, 14). Он је стајао на обали Тиверијадског језера, али апостоли „нису знали да је то Исус“. И на путу за Емаус очи апотола „су задржане да га не познају“ (Лк 26, 16). Проповед васкрсења остаје лудост за овај свет и није чудо да сами хришћани настоје да га објасне практично деградирајући га на претхришћанско учење о бесмртности и преживљању. И заиста, ако је учење о васкрсењу само доктрина, ако се у то верује као у неки догађај будућности, као у мистерију другог света, оно није суштински другачије од других доктрина у вези са другим светом и може се лако помешати са њима. Било да је у питању бесмртност душе, било васкрсење тела, ја не знам ништа о њима и свака дискусија постаје пре спекулација. Смрт остаје исти мистериозни пролаз у мистериозну будућност. Неизмерна радост коју су апостоли осетили када су видели васкрслог Господа, то што им гораше срце на путу за Емаус, нису настали услед мистерија једног другог света које су им откривене, него зато што су видели Господа. И он их је послао, не да проповедају и објављују васкрсење мртвих, не доктрину смрти, већ покајање и опроштај грехова, нови живот, Царство. Они су обзнанили оно што су знали, да је у Христу нови живот већ почео, да је он вечни живот, пуноћа васкрсење и радост света.
      Црква је улазак у васкрсли живот Христов; она је заједничарење у вечном животу, радост и мир у Духу Светом. Она је очекивање дана незалазног Царства; не неког другог света, већ испуњења свих ствари и свег живота у Христу. У њему је сама смрт постала један акт живота, јер ју је он испунио собом, својом љубављу и светлошћу. У њему „јер је све ваше…свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији“ (1Кор 3, 21-23). И ако учиним тај нови живот својим, својом учинимо и ту глад и жеђ за Царством, то очекивање Христа, поузданост да је Христос живот, онда ће сама моја смрт бити један акт заједничарења са животом. Јер нити живот нити смрт не могу да нас раставе од љубави Христове. Не знам када ће и како пуноћа доћи. Не знам када ће све савршено бити у Христу. Не знам ништа о када и како. Али знам да је у Христу тај велики прелаз, пасха света почела, да светлост долазећег света долази до нас у радости и миру Светога Духа, јер Христос васкрсе и живот влада.

      Коначно, знам да је та вера и то поуздање оно што испуњавају радосним значењем речи светог апостола Павла које читамо сваки пут када славимо прелазбрата или сестре, неког уснулог у Христу: „Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господ бити“ (1Сол 4, 16-17).

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У пету недељу Васкршњег поста, на празник преподобне Марије Египћанке, 1/14. априла, завршно предавање у оквиру духовних вечери одржао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма у Новом Саду, координатор Катихетског одбора Епархије бачке и уредник Информативне службе наше Епархије. Тема предавања била је: Христово страдање и спасење рода људског. 
       
       
      Извор: Радио Беседа
    • Од Логос,
      У четврту недјељу Васкршњег поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, 7. априла 2019. љета Господњег, када ове године прослављамо велики хришћански празник Благовијести Пресвете Богородице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника из разних крајева свијета сабрао се у острошкој светињи. Уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа, Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Младен Томовић барски парох, а саслуживао му је јеромонах Јеротеј сабрао острошке обитељи.

      Након читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је о великом празнику Благовијести проповиједао о. Младен, који је подсјетио на ријечи Пресвете Богородице када је примила благу вијест од Светог Архангела Гаврила да је осјењена Духом Светим зачела и да ће родити Сина, Спаситеља свијета ”Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој”.
      – Заиста, кроз ове ријечи опет се сјединила и опет је успостављена заједница људског рода, људске природе са божанском природом. До тада није било могуће да се ико спасе, него сви праведници који су прије тога живјели, свети пророци који су проповиједали и говорили да ће се једног дана родити Господ и да ће спасити род људски. Тај догађај којим се опет успоставља заједница Бога и људи ево долази кроз Богородичине ријечи – казао је о. Младен и додао да Бог управо кроз Благовијести започиње спасење људског рода од гријеха, безакоња, смрти, ада и таме и утврђиваље вјере.
      Он је истакао да су многи светитељи после тога догађаја били свједоци и Благовијести, али и Васкрсења Христовог. Међу њима је и Свети Василије Острошки коме долазимо и коме се молимо, казао је о. Младен, али и свети Јован Лествичник који је почетком 6.вијека био велики подвижник и велики аскета.
      – Он је између осталог познат по томе што је написао јендо велико дјело, Рајска лествица, која описује и говори о томе како човјек треба да се спасе. Тамо се у 30 глава описује и говори о 30 ступњева човјековог спасења и ту су описане све врлине које човјек треба да стекне како би себе спасио – казао је о. Младен и додао да је то дјело важно штиво и саставни дио типика великог броја манастира.
      Посебну радост благовјештенском литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, заједно са којима су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа причестили сви сабрани који посте Васкршњи пост.
      Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници, а потом за трпезом хришћанске љубави.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...