Jump to content

Оставите некоме поруку.....

Оцени ову тему


JESSY

Препоручена порука

Манастир Хиландар, храм Кимитирион (гробница братије).
Натпис: "И ми смо имали хитне послове, али су сви остали недовршени..."

22366652_1713086335377044_35381803666263

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Tebi je ljubav sala a meni ona znaci sve, da zelis promeniti pogled, mi bi se negde sreli.

 Da ti zelis da me volis koliko tebe mogu da volim ja mi bi se negde sreli.

Kada bi ti zelela ljubav, koliko je zelim ja mi bi se negde sreli. 

Ako bi ti shvatila zivot, onako kako ga shvatam ja mi bi se negde sreli.

Kada bi ti bila odgovorna, koliko sam odgovoran ja mi bi se negde sreli.

Sve sto nisi ti to sam ja, ako zelis zelis da me prihvatis mi bi se negde sreli.

Kada bi ti shvatila, ono sto shvatam ja ti me ne bi zelela da me  menjas i mi bi se negde sreli.

I da si iskrena koliko sam iskren ja mi bi se negde sreli.

Nase duse se traze, ali se tvoj razm ne da, jos uvek je devojcica u tebi, a da zelis da sazris uz mene, mi bi se negde sreli...

I dok ja mislsim o tebi i ti mislis o meni  napravi ti prvi korak da bi se mi negde sreli.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ
...Зато, браћо и сестре, колико год заиста безмерно били данас радосни због празника који славимо истовремено смо позвани да се непрестано ми преображавамо. Да се преображавамо кроз мале и једноставне ствари.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ВЛАДИКА ЈОВАН ЋУЛИБРК
"Није преображени човек онај који престане да ради ово или оно. Ја дубоко осећам да је преображени човек онај који почне да мари за другог човека и за Цркву Божју. Ми смо људи. Да ли ћемо то чинити као грешни или било какви људи, али ми морамо да маримо за другог човека, да маримо за Цркву Божју. Ја нисам видео логичнијег пута за то осим да се човек потпуно посвети Цркви Божјој"

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хеј, нова познанице, што моје родитеље ословљаваш са "маторци", ја сам мештанка села.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Живот је драгоцен и јединствен дар, а ми га бесмислено и безбрижно трошимо, заборављајући да брзо пролази. Или с чежњом гледамо у прошлост или чекамо будућност, као да тад треба да почне прави живот. А садашњост, односно оно што управо јесте наш живот, пролази у овом јаловом жаљењу и сновима.

„Белешке“ оца Александра Јељчанинова

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Не малена, није све то битно. Али боли, знам. Јака си, то си већ показала, и не дозволи да те тренутак сломи, јер постоје много важније борбе које те чекају, и зато, искористи тај тренутак да се још више оснажиш, да будеш још боља према другима, онако како би други сада требали да буду према теби, а нису. Не замери им. Они се плаше, страх их је сопственог материјализма, и тај страх их чини ружним људима, ружном децом, ружним бићима. Одбаци све то, и погледај око себе. Ухвати се за најмању лепоту око себе и видећеш колико је она заправо велика, велика као цео тај дан који те притиска. Не плачи за успоменама, само их користи као добро гориво за корак даље, за корак, јер стати не смеш, а уназад ти нећу допустити.

Не малена моја, ниси ти рођена да плачеш због безобзирја. Ти си рођена у радости, да будеш радост. Загрли свој свет, узми осмех као штит, али и добро стегни мач и крени. Године су испред тебе, а ми смо са тобом.

Огрнула сам те љубављу, не може те овај хладни свет никако натерати да назебеш.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...

"Na treningu smo imali dobar rezultat. Tako da smo mogli da se opustimo. Spavali smo na stazi, nismo zeleli da kao ostali odemo u hotele. Zeleli smo avanturu. Nama je to bila avantura.Jutro drugog dana trka je obecavalo jos vise uzbudjenja i mirisa spaljenih guma. Miris upaljenih guma i benzina sirio se vazduhom. Snazni motori su svirali najlepsu ariju koja je prijala dusi a i nasim usima. Vreo dan, uzavreo asfalt. Pripremali smo auto za start. Drugar je bio napet pred trku koja je sledila a mi smo ga bodrili. Usao sam u auto da odvezemo jedan krug sa njim da ubije tremu. Zadnji kraj je poceo da kliza a on je vesto ispravljao auto i ponivo klizao. Posle probnog kruga sam otisli u klubski sator da se osvezimo. Cekali smo da pocne trka. U tom trenutku sam spazio devojku koja je stajala ispred kapije. Prelepa, graciozna, duge crne kose. Stajala je tamo kao da je izasla sa naslovne strane nekog poznatog modnog casopisa. Imao sam utisak da je " boginja" zakoracila u boks. Medjutim u tom gracioznom hodu i lepom licu nazirale su se crte devojke koja mi je obecala da ce doci. Boze kako je samo bila lepa. Ja sam ocekivao neozbiljnu i detinjastu devojku a gledao sam u savrsenstvo. A sigurno nije dosla da gleda trke, sta ima to zanimljivo u mirisu zapaljenih guma. To znamo samo mi zavisnici od adrenalina. I, umesto da iskoristim priliku da da je upoznam ja sam oklevao. E hrabrosti moja sto sad pobeze u pete, gde si sad kad mi trebas. Nisam osetio strah kad smo pri punoj brzini uleteli u gume i jedva nas iscupali iz njih, a sad ti je srce sislo u pete kada si video lepo zensko celjade. I tako, ja obletah, obletah, skupljah hrabrosti al nehtede da se sakupi, nesto je bezala hrabrost od mene. I dok sam ja sakupljo hrabros ona je otisla.........,.............

Ali eto Bozija volja je bila da sve ode drugim tokom. Bas mi je bilo zao, malo sujeta, malo gordost sve se to pomeslao i eto sad smo stranci, ali hvala ti postao sam bolji covek, pobedio sam svoje mane. 
Kako sam se samo kajao sto je nisam upoznao. Izgleda da ti Bog daje samo jednu priliku.
Boze  kako sam samo zeleo da je upoznam, da uzivam u tom divno trenutku da uzivm dok gledam tvoj divan osmeh, tvoje vedre oci, tvoju divnu kosu... I verujem da bi taj tren pamtio citavog zivota. Nek ti je prosto, a ja cu i dalje cuvati u sebi zelju, valjda cu te nekad i upoznati. ... " L. G.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гледајући блажено уснуће нашег митрополита, јуче сам се заиста увјерио да смрти нема. Да је човјек далеко виши од звијезда и да није створен за пропаст. И да је Господ увијек тако близу нас.

       
      О митрополитовој биографији нећу трошити превише ријечи, јер иако ријетко богата и широка, представља само хладан скуп података који никако не успијева да обухвати све оно што је митрополит заиста био. Гдје недостају најбитнији подаци о свим оним људима на које је утицао, на храмове људских душа које је обновио, изнова изградио или неимарски надзидао. На читаве породице које је крштавао, са којима се кумио и братимио, на дјецу којој се радовао и благосиљао, на све нас које је мученицки трпио и упорно позивао да идемо путем који води ка Христу.
      И не могу да не осјетим страшно жаљење за све оне који нису препознали вријеме у које су похођени. Који су остали глуви, слијепи И нијеми за оно сто је наш митрополит изнова и изнова понављао. Који су га у срцима заувијек осудили, слушајући друге или судећи о митрополиту по некој реценици касапски отргнутој из његове бесједе. Којима сопствена острашћеност није дозволила да виде непоколебљиву вјеру и неизмјерну љубав, понекад скривену и иза оштре ријеци.
      Морам признати да сам се понекад и сам чудио зашто је митрополит толико често и упорно понављао о “брозомори” И “братомржњи”. А затим сам схватио да их је он најбоље осјетио на сопственој кожи и да су то заиста живе и непреболне ране нашег народа. Гдје брат брата изнова убија, не само оружјем, већ подјелом која временом ствара све веће, непремостиве амбисе. Гдје се биће једног народа неповратно и систематски уништава сталним зађевицама, оптужбама и неслогом.
      Ко је имао уши могао је небројено пута да чује да митрополит позива на мир, јединство, разум; да преклиње властодршце да се врате исконској Црној Гори са свим оним вриједностима које баштинимо вјековима, а да не стварају неку нову, по њиховој мјери и аршину.
      Сила је био наш митрополит. И никога није остављао равнодушним.
      Чак и у блаженом уснућу успио је да окупи ријеке народа, које су из љубави према њему, дошле да узму његов свети благослов, још један пут.
      Наравно, било је и оних који су упућивали непримјерене коментаре, али о њима нећемо, јер је то жалостан недостатак елементарног кућног васпитања, који много говори не само о особама које су то писале, већ и о њиховим родитељима.
      Такође, било је тужно слусати докторку која би можда имала кредибилитет да говори, да је истим жаром бранила нека друга, не тако давна окупљања у доба короне. И која је навикла да од сахрана сопствених сродника прави “перформансе” (сиц!), па јој се чини да је тако на свим сахранама.
      Наш се владика мирно преселио у вјечност. И сви који су га вољели осјетили су то као лични, ненадокнадив губитак. Гледао сам људе како јецају, потресени до саме сржи свог бића. Који, у радосној тузи, тешко подносе растанак. Који, како су лијепо рекли момци из “Београдског синдиката”, не плачу за њим, већ за собом без њега. А свакако је најдирљивији моменат када смо сви као један клекнули на последњи долазак нашег владике у Храм.
      Не тако давно, у разговору са својом супругом, изразио сам увјерење да смо срећни сто нам је Бог дао да живимо у времену патријарха Павла и митрополита Амфилохија. И заиста јесмо срећни. Два непоколебљива стуба цркве, другачија у наступу, али иста у суштини. И ни један од њих није умро, нити може умријети. Само су заспали, да се одморе од многих трудова својих. Само су уснули, блажени и свети какви су били.
      Наш митрополит почива у Подгорици, у крипти храма којег је видио срцем и прије него што је био изграђен. Који симболише не само Васкрсење Христово, већ и васкрсење народа. И представља мјесто ходочашћа свих нас који смо вољели нашег митрополита.
      Христос Васкрсе, драги владико. Нека би Бог дао да сједнеш са десне стране Христа, гдје праведници блаженствују!
       
      Немања Вујачић
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, у недељу 24. маја 2020. године, на дан Свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља словенских народа, началствовао Светом Архијерејском Литургијом поводом храмовне славе у храму посвећеном овим угодницима Божијим у београдском насељу Јајинци.   Звучни запис беседе   „У данашњем Јеванђељу чули смо причу о важном догађају“, напоменуо је Свјатјејши Патријарх Иринеј говорећи да је Господ Христос дошавши у суботњи дан у храм тамо нашао слепог човека од рођења. За тог човека, на кога вероватно већина људи није обраћала пажњу, запитали су Апостоли Господа: „Ко сагреши, он или родитељи његови?“. Исцељењем тог човека, Господ нам је „показао не своју моћ и силу, већ своју љубав према нама људима и свету“ истакао је Свјатјејши у беседи, напоменувши да смо сви ми иконе Божије.    Говорећи о светој браћи Кирилу и Методију Патријарх Иринеј рекао да је њих двојцу Господ изабрао да просветле словенске народе: „Ми смо до њих били слепи“. „Када су пошли на позив словенских представника, да дођу и отворе очи Словенском народу, да се образују као и други народи, да имају писмо своје, да могу да читају и пишу. Они су најпре измислили ћирилицу, свето писмо наше. Нажалост, данас смо примили латиницу, туђе писмо, а напуштамо нашу ћирилицу, дивну, апостолску, које је савршено писмо, а посебно што је то писмо светих равноапостола Ћирила и Методија“, закључио је Патријарх Иринеј. Свјатјејши је напоменуо и то да је наша прва написана реч словенског језика била: „У почетку беше Реч“ или оно у Јовановом Јеванђељу: „У почетку беше Реч, а Реч беше у Бога...“   Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереј Милан Лазаревић, јереј Јован Стоиљковић, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Драган С. Танасијевић. Кумови овогодишње славе били су Јован и Маја Ралевић са породицом.     Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...