О опомињању других у храму

[JESSY 59232]

Обрадовах се када ми рекоше: хајдемо у дом Господњи. Ући ћу у дом Твој по милости Твојој, Господе; научи ме истини Твојој и исправи пут мој пред Тобом, ради непријатеља мојих, да без сметње прослављам једино Божанство, Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и кроза све векове. Амин“.

Надахнута стиховима из Давидових псалама, прелепа молитва коју свештеници и верници у себи произносе улазећи у храм на богослужење, сведочи о значају литургијског заједништва Христовог стада. У свету огрезлом у вештачке поделе и неједнакости, Божји храм у време богослужења, а поготово током Свете Литургије, једино је место на коме су сви једнаки: богат и убог, учен и неук, мушко, женско, старо, младо... сви су једна душа и једно тело коме је глава сам Господ Исус Христос.

У вековима робовања и ратовања, без храмова и свештеника, народни духовни живот је опстајао помоћу импровизација (нпр. ломљење славског колача код куће, где домаћин или неко од укућана изговара молитву онако како зна и уме). Када се на то дода и пола века под комунизмом, постаје јасно зашто многи декларисани православци данас своје учешће у црквеном животу своде на повремене доласке у храм у коме се задрже тек толико да целивају икону и упале свеће. То је добро, али не и довољно, јер суштина Православља није индивидуализам, већ саборност: „Где су два или три сабрана у моје име“, вели Господ Исус Христос, „онде сам и Ја међу њима... И зашта се узмоле, даће им Отац Мој који је на небесима“ (Мт 18,19-20). Треба, дакле, долазити на богослужења, првенствено на Божанску Литургију која осмишљава сва остала духовна предузимања.

Често се деси да они који нису баш најревноснији у долажењу на богослужења, својим понашањем изазову негодовање осталих. Поводи су бројни: пролазак кроз цркву у најважнијим тренуцима Свете Литургије, гласан разговор са продавцем свећа, па зврјање неискључених мобилних телефона, неприкладна гардероба итд. Правнички речено, приговори су углавном основани. Међутим, поступамо ли у таквим случајевима увек како треба? Да ли су наше реакције примерене? И још важније, јесу ли оне мотивисане искреном жељом да поучимо оне који се, из незнања, огреше о црквени „кућни ред“, или би ту можда ваљало тражити неке друге мотиве? Коначно, можемо ли се и ми „редовни“ подичити увек и у свему сопственим владањем у храму?

[JESSY 59232]

Рече недавно један стари прота: „Када долазим у цркву, пред улазом чујем ‘помоз Бог’. Када уђем у припрату, већ је ‘добар дан’, а кад стигнем до олтара, сачека ме ‘здраво’!“ Изјава је духовита, али поента јој је прилично невесела: наша одомаћеност у „нашој“ цркви често уме да поприми нежељене облике, а том искушењу смо изложени сви без разлике: и свештеници, и „труждајушчисја“ у храму, и они верници који немају никакво послушање. Наравно, ред мора да постоји; јерархија (не само свештена, већ, на свој специфичан начин, и међу лаицима) је неопходна, јер тамо где нема јерархије наступа анархија.Међутим, посматрајући понашање неких активних учесника у свакодневном црквеном животу, не можемо се отети горком утиску да их у храм, поред заједничења у молитви, доводе и неки други мотиви. То се првенствено односи на оне који у храму Господњем траже могућност за остваривање неких својих амбиција које, вероватно, нису успели да довољно утоле у свету.

Замислимо да на врата цркве улази човек који, после година духовних лутања, из било ког разлога осети потребу да дође у храм. Несигуран је, ломи се, све му је ново и непознато... Одједном, са свих страна га салете повици: „Срам те било, како си се то обукао!“, „Није ти ово модна ревија!“, „Не умеш ни да се прекрстиш како треба!“, „Целивај икону!“... Јесу ли приговарачи у праву? Свакако, јесу. А да ли ће се онај човек одлучити да поново дође у цркву? Тешко. Локални „типикари“ уопште не размишљају о томе колико је напора вероватно уложио тај несрећник да би самога себе убедио да дође у цркву. Они ликују што су „очували чистоту храма“, а то што је човек побегао главом без обзира, ником ништа. А иза угла чекају секташки мисионари са својим шареним лажама, који својим приступом код њега неће изазвати страх, осећај кривице или колебање, него ће га, напротив, охрабрити да им приступи...

Самозвани „црквени редари“ често се не устручавају ни да гласним грдњама заводе ред за време богослужења, одређују ко шта сме или не сме да ради у олтару и у певницама, а истовремено се додворавају свештенослужитељима у нади да ће им ови због тога толерисати такво понашање. Ако не добију то што траже, онда, подразумева се, свештеник или епископ не ваља...

[JESSY 59232]

Када се на све наведено додају и околности у којима живимо у последњих двадесетак година, а које су погодовале подвајању на „старе“ и „нове“ вернике, још се јасније могу сагледати искушења која стоје пред нама, а којима, нажалост, многи неретко подлежу а да тога нису ни свесни. Као да смо се, пре почетка Часног поста, узалуд подсећали Приче о фарисеју и царинику (Лк 18,10-14) и Приче о блудном сину (Лк 15,11-32), многи од нас у свакодневном црквеном животу и даље бирају да буду фарисеј из прве, односно старији брат из друге приче.

Ако је Господ, својим неистраживим путевима (в. Рим. 11,33), упутио некога у свети храм, са каквом дрскошћу неко себи сме да да за право да га упути у супротном смеру? Исплати ли се давати тако скуп данак сопственој сујети, ако имамо на уму речи Господње за све оне који, нашом немарношћу, заврше „у безакоњу“: „Онај ће безбожник погинути за својега безакоња, али ћу крв његову искати из твојих руку“ (Јзк 3,18)?

Одупиримо се, зато, погубним искушењима да својим понашањем одгонимо људе од храма. Постоји безброј прикладних начина да се ближњем скрене пажња ако учини нешто недолично, па нема разлога да се опредељујемо за онај најгори начин. Сећајмо се увек Господње речи: „Који хоће да буде први, нека буде последњи од свих и свима слуга“ (Мк 9,35) и зауздавајмо своје недостојне пориве за првенством кад год их осетимо. Господњи храм је ипак место за заједничку молитву и духовно светковање, а не арена славољубља, властољубља и частољубља.

 

Протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић

[YOKA 1961]

Срамота је, можда, али ја имам "сабрана дела" када су опомене у цркви у  питању... наслушала сам се свакаквих коментара и нагледала свачега...ево један пример од летос... отишли смо у један мали манастир и у исто време смо се договорили са мојим братом да се нађемо тамо. Брата сам нашла испред богомоље, поздравили смо се врло срдачно јер се нисмо видели пар месеци. Ушла сам у богомољу и пришла иконама по већ неком мом утврђеном ритуалу. Једно бабче ме је посматрало сво време и злурадо ми је скренула пажњу да прво требам да се поклоним до земље три пута на самом уласку (мени прође сцена кроз главу и би ми смешно), затим да се три пута поклоним икони испред олтара, па бла, бла бла... ћутала сам и све то одобравала и у том моменту , она се окомила на још једног младог човека који је држао молитвеник у рукама, и ту би свашта. Баба заколута очима и поче да шишти да се крсти и да чини метанија ка олтару, ухвати човека за рукав и поче га вући ка олтару, он је смирено слушао и али му је било баш непријатно... запишта баба, ОооОоо Боже Милосни , о Свети , опрости овом твом грешнику, не зна шта чини, о Прекрасни, он још није ни Оче наше на памееет научијааа! 

Е ту сам била у дилеми, дал да зовем неког да спасавам човека, ил да је слажем како је зове игуман да је пита за неки савет...

Изађох напоље и у трену заборавих на све... са братом сам отишла под терасу манастира да попијемо кафу и на миру се испричамо. Међутим у сред наше приче, приђе нам неки човек који је био сав обузет улогом неког главног ту и свечано нам рече да људи који су прекрстили ноге не заслужују да буду на таквом месту....

Одмах након тога сам, онако успут, питала једну стару монахињу која је ту на испомоћи за ово двоје и за моје грехе које починих заједно са братом, жена се слатко кикотала и рече да су то нека луда жена која ту дође с времена на време са својим сином и праве сваки пут рације а да им они не могу ништа јер од силног посла око манастирске славе једноставно немају времена да их "среде".

Е, па, реци ми да ти кажем, ух... 

[feeble 9410]

свечано нам рече да људи који су прекрстили ноге не заслужују да буду на таквом месту....

 

Ја сам добио истоветну опомену од једног брата кад сам био у једном манастиру. Могуће да је иста тај човек

[YOKA 1961]

Ја сам добио истоветну опомену од једног брата кад сам био у једном манастиру. Могуће да је иста тај човек

 

Све је могуће ... јер такви људи знају да праве турнеје по манастирима. Дођу и остану по пар дана на конак а за узврат помажу на економији или као овај правиш ред и заводиш дисциплину ... жао ми је што ми је један тако емотиван тренутак претворио у бљак. Били смо весели, задиркивали смо дечурлију, сликали се међусобно, успут говорили полугласно јер нам је требала та интимна атмосфера а и амбијент је такав... тај мир је нешто посебно. 

[Crnokosa 890]

Mene je samo jedna baba malo zacudila. Kad smo zimus otisli za slavu Sv. Jovana da svestenik presece kolac upalili smo svecu na pocetku liturgije a baba koja je bila pored nas, inace ja trudna a ona smrdi na neki uzasan parfem, promrlja mi kako ne valja da bude upaljena sveca u crkvi tokom sluzbe. Vidim i cujem svasta ali pomolim se i nikome ne skrecem paznju. Valjda su i to iskusenja djavola. :-)

[YOKA 1961]

Mene je samo jedna baba malo zacudila. Kad smo zimus otisli za slavu Sv. Jovana da svestenik presece kolac upalili smo svecu na pocetku liturgije a baba koja je bila pored nas, inace ja trudna a ona smrdi na neki uzasan parfem, promrlja mi kako ne valja da bude upaljena sveca u crkvi tokom sluzbe. Vidim i cujem svasta ali pomolim se i nikome ne skrecem paznju. Valjda su i to iskusenja djavola. :-)

 

Стварно, не знам гомилу ствари и не могу да судим, али  дал треба свећа ил не треба то баба гарант зна боље и од самог владике  8086.gif

[Драгана Милошевић 14880]

Стари добри штос: бабе знају шта и како ваља

Шта знам, као новопечена у почетку сам можда и скретала пажњу некоме да не галами.

Сад што се каже мозак на отаву, кад видим правим се да не видим; боље и по мене и по њих.

[Vecana 381]

Uh, i meni se svasta motalo po glavi u pocetku... te gurne me neko, pa neka zena ima prevelik sesir, pa pricaju glasno... bila sam ko radar, sve zivo registrovala i gundjala u sebi. Ja nasla tu da nekog osudjujem i presudjujem, a tek posla na Liturgije! 

Trebalo je vremena da se osvestim malo, i da shvatim da su to samo djavolja ometanja i da takve pomisli treba samo ignorisati, bez daljeg razvijanja. 

Od tad, u Crkvi, samo glava dole i gledam u jednu tacku ili jos cesce, zmurim. 

[Nektarija* 150]

Ja sam isto imala dozivljaje u crkvi, a prvi se desio vec na krstenju. Na kraju krstenja, svestenik je pozvao mene i kumu da nam uzme podatke sa desne strane crkve. Kad je sve bilo gotovo, nas dve smo prisle tasnama koje smo ostavile da uzmemo i onda nam je prisla neka zena da nam kaze kako zenama nije mesto sa desne strane. Inace skoro stalno mi se desava da mi neko stane ispred mene da ne mogu ni da se prekrstim, a kamoli da se poklonim. Desavalo mi se da mi se neke zene takoreci zalepe za mene, da nam se ramena bas dodiruju. Uglavnom bih se sklanjala, a jednom sam stajala cvrsto kao stena, pa smo se gurale. Onda sam kasnije mislila da su mi to sve iskusenja i da treba da budem fleksibilna, pa sam prestala da se nerviram oko toga( dobro, mozda ipak malo ).

[Djapa 863]

пре 11 минута, Nektarija* рече

Ja sam isto imala dozivljaje u crkvi, a prvi se desio vec na krstenju. Na kraju krstenja, svestenik je pozvao mene i kumu da nam uzme podatke sa desne strane crkve. Kad je sve bilo gotovo, nas dve smo prisle tasnama koje smo ostavile da uzmemo i onda nam je prisla neka zena da nam kaze kako zenama nije mesto sa desne strane. Inace skoro stalno mi se desava da mi neko stane ispred mene da ne mogu ni da se prekrstim, a kamoli da se poklonim. Desavalo mi se da mi se neke zene takoreci zalepe za mene, da nam se ramena bas dodiruju. Uglavnom bih se sklanjala, a jednom sam stajala cvrsto kao stena, pa smo se gurale. Onda sam kasnije mislila da su mi to sve iskusenja i da treba da budem fleksibilna, pa sam prestala da se nerviram oko toga( dobro, mozda ipak malo ).

da pogodim, penzosi... budi jaka, oprosti im  i moli Boga da ti da strpljenje, jer ako ti da snagu pobices ih sve 

[Ayla 13047]

Pamtim zanimljive momente, i svaki me je nasmijao...do suza.