Jump to content

  

10 члановâ је гласало

  1. 1. Дали си похлепан?

    • Да
      1
    • Не
      9


Препоручена порука

Нормално је да се сви ми боримо да би остварили неке своје зацртане циљеве . Да имамо већу зараду , да напредујемо у свом послу и да би лакше и лепше живели . Када се остваре ти циљеви људи се најчешће не задовољавају са тим и иду даље . Сада ту настаје проблем што људи немају границе и никада не задовољавају постигнутим и увек су не задовољни .Тада људи улазе у фазу када им остало није битно осим да они иду даље . Не интересују их последице својих поступака .Не ретко у тој свеопштој трци нарушавају своје здравље , уништавају своје породице , нарушавају другима здравље , али њих то најчешће то не интересује.

Зашто људи никада нису задовољни постигнутим ? Зашто увек теже да иду даље и не обраћају пажњу на последице које евентуално из тога могу да се појаве?

Похлепа је по мени једна велика несрећа и никада неби требало да дозволимо себи да будемо похлепни и да поставимо себи разумне циљеве и када то достигнемо да се задовољимо са тим . То сигурно може позитивно да утиче на наше здравље , да нисмо преоптерећени неким стварима , да имамо више времена за своју породицу , да се културно и духовно уздижемо и да водимо срећнији живот. 

Новац и каријера јесу битни , али има много других ствари који су  важнији од новца.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тешко је дати одговор на овакво једно питање, јер похлепа може да буде и скривена, подмукла. 

Мислим да нисам похлепан, међутим свестан сам да са друге стране да није истина да дајем све своје ,,вишкове" сиромасима. Умем да уживам у неким стварима, да купим нешто ,,скупо", рецимо да ако ми се баш негде не иде пешке узмем такси..  :)))  Додуше, то више спада у оно, да ли рационално трошим свој новац....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Па и ја волим неки пут да усрећим таксисте , али то није похлепа .Похлепа је када волиш да ти је буђелар што дебљи. :)))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Па и ја волим неки пут да усрећим таксисте , али то није похлепа .Похлепа је када волиш да ти је буђелар што дебљи.

 

 Znaci vec kad volimo da nam je budjelar sto tanji to znaci da smo na dobrom putu i da savladavamo pohlepu? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Немам проблема са похлепом, надам се. Али зато имам проблема са другим греховима. Шта да се ради. Морамо да се боримо са сопственим слабостима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 Znaci vec kad volimo da nam je budjelar sto tanji to znaci da smo na dobrom putu i da savladavamo pohlepu? 

 

 

Не треба ићи из крајности у крајност .Средина је злата вредна .

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не треба ићи из крајности у крајност .Средина је злата вредна .

 

Nisi odgovorio na pitanje. Posto svi automatski vole da imaju sto vise novca da bi dosli do te tvoje sredine treba da, baj jedno vreme, da zele da imaju sto manje novca. Jel to vazi onda i za zdravlje?! Ne treba zeleti biti sto zdraviji nego onako osrednje, da se nadje koja teskoca?! A za posao?! Pa nije dobro da se uvek trudimo da ono sta radimo bude najbolje moguce nego da ima par falinki?! Ili druzenje sa prijatelima?! Treba da padne po koji incident da ne bude bas to sve tako lepo i dobro?!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ne smatram se pohlepnim , kao i svi ostali koji glasaše u ovoj anketi prije mene . Samo mislim da nisam ja mjerodavan da govorim o svojoj pohlepi , to bi najbolje mogli da ocjene ljudi koji me svakodnevno/često okružuju . 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Nisi odgovorio na pitanje. Posto svi automatski vole da imaju sto vise novca da bi dosli do te tvoje sredine treba da, baj jedno vreme, da zele da imaju sto manje novca. Jel to vazi onda i za zdravlje?! Ne treba zeleti biti sto zdraviji nego onako osrednje, da se nadje koja teskoca?! A za posao?! Pa nije dobro da se uvek trudimo da ono sta radimo bude najbolje moguce nego da ima par falinki?! Ili druzenje sa prijatelima?! Treba da padne po koji incident da ne bude bas to sve tako lepo i dobro?!

Када сам рекао средина мислио сам да има новца скроман , нормалан живот , а не да има више новаца , па да банкротира . 

Што се здравља тиче цитираћу свој први пост .

Похлепа је по мени једна велика несрећа и никада неби требало да дозволимо себи да будемо похлепни и да поставимо себи разумне циљеве и када то достигнемо да се задовољимо са тим . То сигурно може позитивно да утиче на наше здравље

Када сам рекао златна средина мислио сам да човек не треба да буде похлепан и да човек увек треба да има разуман и остварљив циљ у животу , а да не гази преко "мрви  " да би дошао то тога и не разумем какве везе има здравље и дружење са пријатељима са тим.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ja sam operisan od pohlepe,ali to ne znači da ne volim da imam,naravno da volim i trudim se da imam,samo što to nema veze sa pohlepom,pohlepa je kad si nezasitljiv,kad si rupa bez dna,kada izostaje zadovoljstvo,već vječito hoćeš još i još,to ljude osakati,napravi ih nakazama ...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Cinjenica je da onaj ko  nema dovoljno i onaj koji ima mnogo mogu biti isto pohlepni. A sebe smatram razumno pohlepnim. Uvek zelim vise, ali cuvam i svoje prijatelje, od svojih ambicija.

Teska tema. 

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јесте тешка ,али мислим да треба да се суочимо и са таквим стварима јер када се то измакне контроли није добро за никога .

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Од најпохлепнијих људи које сретох у свом животу, људи који се нису либили да од унесрећеног човека који је на социјалном дну искамче нешто, сам чуо да за себе говоре како нису похлепни.

Чак шта више говорили су како су скромни. Јер ето неки имају виле на Дедињу а они само обичну нову кућу на три спрата у варошици.

 

Ствар је овде колико је човек објективан кад говори о себи.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ствар је овде колико је човек објективан кад говори о себи.

facenew22222222

Чак и да човек жели више за себе, не верујем да ће то назвати похлепом, пре потребом (обично основном). Можда боље да се упиташ колико дајеш другима (од оног што створиш/зарадиш)?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
    • Од Дијана.,
      03 Jan   Delete Kratos
      možda bi neko trebao da otvor temu kako se borite sa bludnim pomislima i da li borite uopšte
       
       
      Ово ми се чини као добра идеја, и здрава основа за разговор, о нечему о чему је  сваком хришћанину  пријеко потребно да себи да одговор, који ће бити у складу и са његовом савјешћу, и са етичким захтјевом вјере, (који је као што знамо, веома строг), а спрам слободно можемо рећи реалности изопачености и развраћености савременог свијета и урушавања идеала чистоте у сваком погледу. Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон. Он је дио биолошке тј.биопсихолошке основе нашег бића и као такав природан и аморалан (не неморалан, у смислу супротности, већ без познавања морала, јер 'врлина је знање'). Међутим психичка надградња полног нагона као природне датости као и оно што је морално прихватљиво за појединца или групу или друштво је ствар и дубоких мање више свјесних или несвјесних процеса, преовлађујуће културе и моралних начела које појединац интројектује (усваја) као своје и којима се свјесно и вољно повинује. Пошто је полни нагон веома јак, а његово остварење није нужно за опстанак појединца (само врсте),  то је то његово остваривање увијек подложно моралном кодексу који појединац усваја. Морални кодекс хришћанства је веома строг, и у данашњем свијету, бар што се тиче овог аспекта, и одбија велики број људи живљег темперамента од вјере и цркве.  У почетку хришћанства, са онако строгим епитимијама и јачим приитском заједнице, развио се и тај идеал ангелске чистоте (тј.за човјека ипак неприродне, или ако хоћете, натприродне). Данашњи хришћани су раслабљени и тако строга епитимија би довела до духовног умирања личности. Црква је принуђена да снисходи.Оци су прије 15-ак вијекова (готово исто толико вијекова прије Фројда) рекли да се полни нагон не може угушити, само преобразити (тј.не потиснути већ сублимирати).     Блуд и разврат нису новина данашњег времена. Били су присутни у сваком времену подједнако, само су данас формално ослобођени 'секслуалном револуцијом' и погрешно схваћеном људском слободом, као углавном слободом од стеге, тј. одговорности. Оно што је данас другачије је та културна одредница и притисак споља који вуче на то, вјерским језиком, искушења која нису више само плод међуљудских односа, него бомбардовања информацијама модерним средствима/медијима, шунд/порнографском културом. Брак као институција никад није био слабији, а сексуалне слободе веће. Како да се хришћанин сачува и гдје је граница морања и слободне воље у смислу захтјева за целибат осим у црквеном браку и природних тјелесних и душевних потреба а и у односу на природну нужност свог бића - доста је расправљано већ овде.   Оно што можда није расправљано, је тај дио терора на ум модерним средствима преношења информација (а преко ума је сва комуникација са вањским, а за нас, и са духовним свијетом), и нужне потребе борбе са помислима, тј. оно што су монаси правилно и Духом Светим и открили да се ако желиш сачувати ум, треба чувати од искушења споља и изнутра. Некад је борба са помислима била карактеристична за монахе тј. за тај неки виши супањ духовног усавршавања. Данас са инвазијом свакојаких садржаја на ум, и оним захтјевом 'ко пожели жену у мислима, је већ учинио блуд/прељубу у срцу своме', борба са помислима нам свима следује, ако желимо да будемо чисти. Као што каже горње питање, желимо ли? Ако желимо, можемо ли, са оволиким искушењима и недостатком духовног руководства, јер 'неста светијех'...   Иначе, можда треба напоменути да је ова тема настала као наставак, разрада и допуна ове теме,  по којој према заједничком ставу уредништва форума не треба даље дискутовати него се бавити тим питањем са новом концепцијом и из другачије перспективе, схватљиве и корисне за обичне људе хришћане, свјетовњаке.  https://www.pouke.org/forum/topic/41671-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB/ ,
    • Од Иван Ивковић,
      Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема.
      И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова.
      Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом.
      Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26).
      Тит Колиандер
      Из књиге "Пут подвижника"
      фото
    • Од Иван Ивковић,
      Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке.
      Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје.
      Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху.
      Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински).
      Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: "Остани са оним у шта се уздаш".
      Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога.
      Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот (свети Теофан Затворник).
      Обитавање Безграничног у срцу
      Тема на форуму: Безосећајност
      фото
      https://www.pouke.org/forum/topic/7042-%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5/#entry1359838
    • Од Dragi,
      Prema najnovijem istraživanju, mladima u Srbiji estradne ličnosti više nisu najveći idoli, pošto su ih potisnuli sportisti, veliki naučnici i istraživači, istorijske ličnosti, ali i sveštenici.
      Istraživanje, koje je finansirao Fond za otvoreno društvo, pokazalo je da su za gotovo 40 odsto ispitanika najveći uzori sportisti, poput Novaka Đokovića, Vlade Divca, Nemanje Vidića, Milorada Čavića, Jelene Janković, Ane Ivanović, Aleksandra Đorđevića, rekla je Tanjugu koordinatorka projekta Dragana Dulić.
      Gotovo 28 odsto ispitanika je kao svoje uzore navelo velike naučnike i istraživače - Nikolu Teslu, Alberta Ajnštajna, Milutina Milankovića i Mihajla Pupina, dok se petina njih divi istorijskim ličnostima, među kojima prednjače Josip Broz Tito, vožd Karađorđe, Mahatma Gandi, Zoran Đinđić, knez Miloš, car Dušan, Nelson Mandela, Martin Luter King, knez Lazar.
      Za blizu 15 odsto mladih najveći uzori su sveštena lica: patrijarh Pavle, Sveti Sava, aktuelni patrijarh srpski Irinej, Amfilohije Radović, Nikolaj Velimirović, dok su za 14,25 procenata ispitanika omiljeni političari Zoran Đinđić, Boris Tadić, Josip Broz Tito, Vladimir Putin i Barak Obama.
      Gotovo 11 odsto mladih obožava heroje poslednjih ratova: Ratka Mladića, Željka Ražnatovića Arkana, Radovana Karadžića, Nebojšu Pavkovića, Milana Tepića, dok su ličnosti sa estrade uzori za nešto manje od deset odsto ispitanika i njima su idoli Svetlana Ražnatović, Seka Aleksić, Đorđe Balašević, Jelena Karleuša, Zdravko Čolić, Lepa Brena.
      Tek svaki dvadeseti ispitanik izabrao je neke druge uzore, najčešće roditelje, nastavnike, književnike i druge umetnike.
      Istraživanje je obavljeno tokom 2010. godine na uzorku od oko 1.500 mladih širom Srbije, uzrasta od 15 do 29 godina. Prema ranijem istraživanju u organizaciji Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, među srednjoškolcima u Srbiji najpopularnije su bile estradne ličnosti i više od polovine ispitanih mladih ljudi, koji imaju idole, navelo je osobe iz ove oblasti. Potom su najviše bili navođeni sportisti, koji su idoli za trećinu ispitanih učenika, pa političari, dok su naučnici i umetnici, ličnosti iz elitne kulture, bili među najmanje popularnim osobama kod mladih. (Tanjug)
      .......
      Gospodu hvala da smo oterali turbofolkere i krimoše, ali još ima dosta da se radi..
×
×
  • Креирај ново...