Jump to content
Sign in to follow this  
Срђан Ранђеловић

Да ли је брачни живот тежи од монашког?

Recommended Posts

mon.jpg

 

 

Рекли сте да је монаштво – у највећој мери “уски пут”. Хтео бих да продискутујем о томе. Ми, који живимо у свету, не бежимо добровољно од тешкоћа. Имамо породице, треба да радимо, да зарадимо хлеб у зноју свога лица, код нас су тешки односи са онима који нас окружују. А монаси су, по моме мишљењу, обезбедили себи у манастирима спокојнији живот, они су заузети самоусавршавањем, којему и ми треба да стремимо. Али издвојити време за читање великих књига, као они, нама је дупло теже јер ми имамо породице, децу, унуке. Они имају за то довољно времена. Не чини ли вам се да је наш пут, ако желимо да будемо добри хришћани, у нечему чак тежи него што је монашки?

- Може се рећи.

 

Када сам говорио да је монаштво најрадикалнији израз “уског пута”, нисам имао у виду да је оно нешто претешко. У многим ситуацијама у животу у свету је знатно теже. Монаштво је “уски пут” у смислу одрицања од многих ствари које обичним људима припадају по праву . И монаси се одричу од многих спољних ствари ради унутрашњег богатства . Али не мислим да је монаштво изнад брака, или да оно више омогућава достизање светости него брак. Било који пут, који човек изабере, ако он стреми ка Богу, - то је пут напоран, то су “тесна врата”. Ако човек тежи да живи по Јеванђељу, он ће увек наилазити на препреке и увек ће их морати савладавати. Монашки живот, као и живот у браку, дат је човеку ради тога да би он могао на тај начин максимално остварити свој унутрашњи потенцијал. Он је дат за добијање Царства Божијега којег свако од нас може задобити после смрти, али ми му се можемо приближити опитно још овде на земљи.

Из Ви сте со земљи - О Монаштву
Иларион Алфејев 
Извор

 

 

 

Манастир Глоговац

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

то су два крста подједнако тешка....за који год се одлучимо морамо много себе да дајемо....много тога да се одричемо....трећа варијанта не постоји.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени то монаштво никада није било јасно...

није га било на почетку хришћанства...како се појавило..није довољно обрађено...

требао би неко написати неки добар докторат на ту тему...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени то монаштво никада није било јасно...

није га било на почетку хришћанства...како се појавило..није довољно обрађено...

требао би неко написати неки добар докторат на ту тему...

 

Zar zaista misliš da nakon 2000 godina Hrišćanstva, tema monaštva nije obrađena i da doktorati nisu pisanji?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да је брачни живот тежи јер како рече владика Данило Крстић са собом вучемо приколицу (мужа, децу) и идемо заобилазним путем ка циљу, а монах иде пречицом.

Важно је само да је циљ исти.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ал може да упропасти

 

rat%20u%20bosni%2018%20avgust%201995rati

 

Ал може да упропасти

 

rat%20u%20bosni%2018%20avgust%201995rati

 

Palace-Station-Las-Vegas-10.jpg

 

 

trezor.jpg

 

Palace-Station-Las-Vegas-10.jpg

 

 

trezor.jpg

 

moras odabrati,sve ostalo stigne uz volju i odluku

 

Мислим да је брачни живот тежи јер како рече владика Данило Крстић са собом вучемо приколицу (мужа, децу) и идемо заобилазним путем ка циљу, а монах иде пречицом.

Важно је само да је циљ исти.

Share this post


Link to post
Share on other sites

kako nije?apostoli su prvi napustili svoje porodice i posli za hristom,antonije veliki u 4 veku to vec definisao kao otselnicki zivot ,tj.u pustinji itd.

 

Мени то монаштво никада није било јасно...

није га било на почетку хришћанства...како се појавило..није довољно обрађено...

требао би неко написати неки добар докторат на ту тему...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Monaski zivot je za odabrane,njih je malo,to su ljudi kojima je ljubav prema Bogu veca od dece i muza i sveta i sl.U svetom pismu apostol Pavle lepo kaze da to nije za svakoga.Treba postovatai neciji svet i ako je nekad nerazumljiv nama koji tim putem ne idemo.

Imaju oni bolji vidik od nas sa svetom u glavi :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zar zaista misliš da nakon 2000 godina Hrišćanstva, tema monaštva nije obrađena i da doktorati nisu pisanji?

 

Па после 2000 година и даље нисмо решили много важнија питања...

па по мени...тај период почетка..је много мутан...

слично као и митарства...

напрасно се појављује покрет...пустињака без неког реда...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па после 2000 година и даље нисмо решили много важнија питања...

па по мени...тај период почетка..је много мутан...

слично као и митарства...

напрасно се појављује покрет...пустињака без неког реда...

 

Брате, милим да си нешто побркао.

Митарства су само једно од учења које се нашло у Цркви а притом је заступљено углавном код оне тврђе струје, нема нити једног озбиљног и цењеног теолога да је подржао то учење, а митарстава нису нити прво нити последње учење које ће се појавити.

МОнаштво је нешто сасвим друго...мислим да ниси направио добро поређење

Share this post


Link to post
Share on other sites

Брате, милим да си нешто побркао.

Митарства су само једно од учења које се нашло у Цркви а притом је заступљено углавном код оне тврђе струје, нема нити једног озбиљног и цењеног теолога да је подржао то учење, а митарстава нису нити прво нити последње учење које ће се појавити.

МОнаштво је нешто сасвим друго...мислим да ниси направио добро поређење

 

Ма нисам на то мислио..

знам...разлику :)

него на место настанка..и период..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре:„Човек пада због тога или због тога", а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад." Ава Доротеј (+620. год.)     Пре четири деценије, један упућеник у Православље, Немац, проф. Ернст Бенц, написао је: „За област источно-православног монаштва такође важи да се идеал и стварност често поклапају само делимично или се уопште не поклапају. Идеал је, међутим, и у временима потпуне пропасти источног монаштва увек изнова спасаван. Стога није искључено да, након садашње епохе привидно потпуног пропадања православног монаштва, не уследи раздобље обнове и практичног остваривања овог идеала" (Ернст Бенц, Дух и живот Православне Цркве, Београд 2004, 105).   Нестајање (тј. „пропадање") источног монаштва, које је поменути писац приметио, није достигло крајње размере. Многи виде данашње време као период започете „обнове и практичног остваривања" оваквог начина живота. „Идеал" је, изгледа, изнова спасен.   ОПШТЕЖИЋЕ   Овај „идеал" је кроз различите историјске околности „оствариван" и „обнављан" на различите начине. Међу њима, нас овде занима општежитељни начин монашког живота. Међу многим чиниоцима који утичу на живот монашких заједница, неке препознајемо као спољашње, на које сами монаси не могу битно да утичу, док за неке примећујемо да су унутрашњи, на које сами монаси и те како могу да утичу.   РЕМЕЋЕЊЕ СПОЉА   Црква увелико рачуна на помоћ мушког монаштва кроз разне службе (свештенослужење, разни облици духовништва, мисионарење, обнова светиња, итд.). Монаси, наравно, одговарају на ове потребе. Њихов одговор потребама епархија, тј. Цркве у целини, обично за собом повлачи учестале изласке монаха из манастира, а неретко и потпуни одлазак монаха из матичне заједнице, ако је ова уопште и заживела. Оваква ситуација доноси одређену корист верном народу и Цркви у целини, али, с друге стране, скупо кошта мушке манастире чије се заједнице изнова осипају и разарају. Потом се поново постављају нови почеци и опет се прижељкује да се дође до какве-такве „устаљености". За кратко време се у манастиру може обновити организован благочестив начин живота, али се исто тако брзо може и прекинути. Овакво стање се тешко може избећи јер су манастири непресушни ресурси за Цркву. Било би незамисливо, и вероватно - саможиво, да мушко монаштво одбија да изиђе у сусрет оваквим захтевима.   Чак и сама могућност озбиљнијих промена ремети унутрашње спокојство монаха. Овакав систем изнова даје побожном свету освежавајуће импулсе. Али, он доводи до тога да, и поред обнове и практичног остваривања монашког идеала, скоро да не можемо око себе пронаћи устаљено и истински заживело мушко општежиће.   Женски манастири су, у погледу свега овога, у далеко повољнијем положају јер су од сличних обавеза растерећени. Једном устоличена игуманија са сестрама има више времена пред собом и боље услове да негује здрав ауторитет у заједници. Зато су женски манастири бројнији и теже се осипају.   Осипање мушких манастира ће многима причинити радост јер ће ићи на корист нечијих духовних потреба. Вероватно се многи монаси не би бавили духовним радом са верницима нити би неки женски манастири добили служашчег и духовника, итд., да није дошло до осипања (да не кажемо - пропадања) монашких братстава. Монах који започне неко корисно служење које је више-мање изван његове сопствене општежитељне средине, врло често може да остане заувек тако „заробљен" и да се никада истински не врати у братство. Ако не би постојале границе оваквим и сличним активностима монаха (и поред тога што су неком од користи), морало би да дође до потпуног укидања монашких братстава. Границе, ипак, донекле могу постављати сами монаси ако имају услове и ако знају шта хоће.   Ипак, и поред свести да братства морају себе да чувају, тешко је борити се против овакве уобичајености. Брига за сопствену кућу и заједницу често може бити протумачена као егоизам и суровост према другима, али ако монаси сами не буду чували своје заједнице, нико други неће им се смиловати.   Наравно, монаштво може да постоји и без братства. Идеал је изнова спасен. Али, тада они делови положених монашких завета који се односе на заједнички живот остају на нивоу маште и жеља. Имајући жеђ за обожењем, монах и изван братства може на уму имати речи преподобног Силуана Атонског, који је рекао: „Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу".   Тужна је судбина мушких општежића. Она некад изгледају као дрвеће коме се редовно поткресују гране, те иако су стабла здрава и имају јак корен, никада на њима не можемо видети олисталу крошњу.   МОНАШКИ УСТАВИ?   Можда би било боље када би се и саме монашке заједнице бориле за минимум властите самосвојности. Наравно, нико ни не помишља да употреби одређена поглавља средњовековних владарских типика у смислу да треба ограничавати надлежност епископа. Ипак, минимално држање до достојанства сопствене заједнице треба да претходи томе да други толеришу напредак општежића. У свему овоме, монахољубивост самих епископа мора да буде одоздо пропраћена здравом еклисиологијом која долази из самих манастира. Без јемства да ће у њима бити здрава црквена свест (и поштовање црквене јерархије), ни постојање самих манастира не може да донесе корист Цркви, већ напротив, само проблеме.   Идеја да манастири поседују типике, који одређују и штите устаљени начин живота заједнице, потпуно је у духу изворног монаштва. Чак и летимичан историјски преглед показује да без јасног устава не може ни постојати општежиће које би било стабилно, стабилно у том смислу да је уставом омогућено трајање устројене заједнице. Монашки успех Свете Горе се не крије само у неприступачности полуострва, него управо у Уставу, тачније речено - у толерисању Устава од стране Цркве. Сваком средњовековном манастиру се после изградње давала писмена заштита, која је, наравно, претходила доласку монаха. Међутим, појава монаштва које има криво и изопачено схватање духовништва и Цркве (тј. појава нездравог зилотизма), у новије време, компромитује изворну идеју заштићеног монашког општежића. Бежање из заједнице оваквог типа није грех већ нужност. Незрело монаштво присиљава Цркву да одбаци помисао о порасту ауторитета самих братстава у целини, јер - шта ће нам нездрава (и за Цркву опасна) заједница која би била дуготрајна?   УНУТРАШЊИ ЧИНИЛАЦ - ВЕРОВАЊЕ СОПСТВЕНОМ СРЦУ   Али, поред спољашњих чинилаца који утичу на манастир, постоји лични однос самог монаха према сопственом братству. Квалитет овог односа је у многоме у његовој власти. Пажњу, конкретно, скрећемо на индивидуализам који може бити уведен у хармонију, тј. оплемењен и култивисан, а може да буде и неукроћен.   Ава Доротеј, у поукама које се непосредно односе на живот у заједници, говори како непријатељ („враг") „воли оне који се ослањају на себе". Он објашњава и зашто: „Зато што му (врагу) они помажу и сами себи плету замке". Потом каже: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре: ‘Човек пада због тога или због тога', а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад. Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на самог себе. Нема ништа теже и погубније од тога." (Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар 1965, 55)   Из ових речи је јасно зашто Студенички типик каже: „...притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души" (глава 16). И заиста, ко ће самоме себи да укаже на грешке? Ко ће самога себе да изобличи?   Треба знати: другачије на овај проблем гледају побожни људи, другачије Црква у целини, а другачије гледају они који послушно живе у општежићу. Може бити да једино ови последњи, који ствари сагледавају изнутра (онаквима какве оне заиста јесу), имају целокупан увид у овај проблем и не сагледавају га периферно. Сопствене недостатке нам изобличава монашка заједница, која се у чину монашења назива, ни мање ни више, света дружина.   „ИСКУСТВО ПРОМЕНА" И БУНТ ПРЕМА АУТОРИТЕТУ   Ко је живео у манастиру када су се дешавале озбиљне промене у општежићу (нпр. одлазак неке братије из манастира, прелазак братије из других манастира у њихов, промена игумана...), можда никада неће моћи да се стави у положај онога ко тако нешто никада није гледао, онога ко је од почетка свог монашког пута живео у стабилној заједници и имао од првог дана пред собом јасно постављен ауторитет. „Искуство промена" у заједници усађује се у свест монаха и онде борави као неки скривен вирус који чека прилику да се активира. За разлику од овога, монах који је тога бивао поштеђен, по природи ствари, бива искренији и оданији послушник јер у своме искуству нема стечене склоности за борбу против ауторитета.   Суштина проблема са којима се суочава монах који се налазио у братствима која су преживљавала трансформације (чак и најнеминовније, као што је природна смена генерација) јесте у томе да њему треба више унутрашњег напора да прихвати ауторитет. Такав монах, ако се у срцу дигне против игумана, истог трена у своме уму има већ спремне изговоре и оправдања која побуну подстичу. Ако се не одупре таквим помислима, ови „изговори" и ова „оправдања" (која ће тада да испливају из подрума његовог искуства) биће му довољни да га учине неспособним и за најмање послушање. У таквом случају, заливено прљавом водом из ових подрума, зрно самовоље почеће да клија, са циљем да се биљка појави на светло дана - мржња према ауторитету добиће антропоморфни облик.   „Искуство промена" је велики и тешко превладив хендикеп. Онога ко је овим натоварен не можемо много ни кривити за неке поступке који безазленом послушнику ни у ум не могу да дођу. Дух бунта увек изнова све „расуђује" и све „проверава", али нажалост - наопако.   ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ИНДИВИДУАЛИЗМА   Без обзира на све горе речено, одбијамо да непослушност прихватимо као нешто неминовно. Сматрамо да је могуће превазићи оваква искушења, а за такво нешто постоје и успешни примери. Наравно, од борбе за заједницу се увек може одустати, што ће се вероватно често и дешавати. Постојеће стање се брзо може „легализовати" и „узнапредити" изналажењем нових обавеза за монаха, на пример обновом нових манастира, што многи сматрају као пожељно и добро за Цркву. Веровање сопственом срцу, будући да често постаје правило живота, тада се сагледава другачије. Ми се, из наше манастирске и ограђене средине, нећемо упуштати у ову проблематику јер је она поверена онима који ствари сагледавају далеко шире и који се брину о Цркви. Циљ овог текста је указивање на чиниоце који изнутра утичу на начин постојања монашких братстава. Унутрашња идеја општежића, ма колико ми покушавали да је избегнемо, јесте кристално јасна. Ову идеју Ава Доротеј појашњава речима: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу".   ЗАКЉУЧАК   Монаси приликом пострига полажу одређене завете. Ови завети се директно односе на живот у заједници. Ако пажљивије погледамо, у нашој Цркви, и поред заиста живог мушког монаштва, изузетно ретко можемо наћи пример заједнице монахâ која се озбиљније усталила.   Узимајући у обзир многе чињенице, усудићемо се да закључимо:   1) Начин живота мушког монаштва је код нас поприлично индивидуализован и неретко се скоро потпуно састоји од самосталног расуђивања монаха. Оваква уобичајеност, тј. постојеће стање, није исте духовне суштине са духовношћу монашког општежића и поред тога што се наши монаси редовно заветују управо на општежитељни начин живота.   Ако бисмо ово постојеће стање подвргли строгој критици, морали бисмо да кажемо да је неопштежитељни и индивидуализовани монашки живот „легализован", „амнестиран" и накнадно (понекад изнуђено и невољно) признат од стране побожног црквеног тела. Овакав начин монашког живота се лако утапа у духовне, како црквене тако и народне, потребе и тиме стиче (само)оправдање. Али узалуд се тешимо - ово „утапање" неће моћи да изглади недоследности (тј. суштинске недостатке).   Ови недостаци су некада плод неизбежних околности, а некада нису. Понекад потичу од непослушности и духа бунта. Овај дух често не називамо правим именом, већ се истина свесно прећуткује јер нам је његов виновник користан као трудољубив ван своје бивше заједнице. Не укидамо ли овим ћутањем некоме шансу да почне са преиспитивањем сопствених поступака и да започне покајање. На овакав начин сопствена воља монаха добија амнестију и уздиже се на виши ниво. Самовоља се представља као нешто добро, а не погубно. Тиме се несвесно, далеко било, доводи на ниво норме. Оваква „толеранција" отвара теоретску могућност за изопачење које би (у најекстремнијем виду) могло да се дефинише овако: ко се дигне на Оца, уместо казне примиће почасти и пројавиће се као користан и даровит.   Али, пошто постоје и многи објективни и историјски разлози који су више-мање утицали на осипање општежића, не можемо бити оштри критичари, него кажемо другачије:   2) Наше мушко монаштво нема довољно аутономије, тј. нема услова да несметано унапреди животе својих заједница да би подсећали на оно што се обично замишља када се помене појам манастирског општежића. Сама могућност честе промене игумана унапред чини монашко братство униженим и изиграним. И оно што се постигне на пољу општежића, неретко је кратког века јер зависи од самилости спољних фактора. Али, иако монашко братство гледа на овај проблем дубоко изнутра, морамо рећи да је цела Црква шира од општежића монаха, и њена брига за свет надилази и превазилази бригу братства за сопствени мир и спасење. Цела Црква, као и увек, сагледава даље од издвојене заједнице, ма колико ова била оријентисана ка преподобном начину живота. Треба увек имати у виду да еклисиологија и духовност - Црква и монаштво у њој - морају имати исту духовну основу и потку.   Дакле, и поред чињенице да се „идеал и стварност" монаха „често поклапају само делимично или се уопште не поклапају", идеал општежића је данас „изнова спасаван" и спасен. Постоји мноштво детаља који најнепосредније указују на пораст свести о општежићу, те стога није искључено да ћемо убудуће напредовати у обнови и практичнијем остваривању овог идеала.   ЈЕДАН УМ И ЈЕДНО СРЦЕ   „...да бисмо једно били сви, исто мудрујући, исто помишљајући, које један исти пастир напаса и води, и као неки златни ланац једни за друге везани, један другога држите се, и у једно саудите се тело (Еф. 4, 16), под једном главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (Еф. 2, 20-22)." (Студенички типик, глава 17, О поуци игумана братији и о исповедању)     Архимандрит др Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      „Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа“ (Ос 1, 2). У овим стиховима пројављује се суштински моменат за адекватно разумијевање и књиге али и личности Осије, а то је да ниједан старозавјетни пророк није снажније илустровао пророчку поруку својим личним животним искуством, као што је то био случај са Осијом.

      Пророк Осија (Јахве je помоћ, спасење) је живио у VIII вијеку и био је млађи савременик пророка Амоса. Податке о њему, који су веома оскудни, црпимо из књиге која носи његово име. Оно што из књиге сазнајемо јесте да је пророк Осија био син Веирије и да је рођен у Сјеверном царству, гдје је своју пророчку дjелатност вршио пред крај владавине цара Јеровоама II (783-743) и у немирним годинама које су претходиле паду Самарије. Оквирно можемо рећи да је дјеловао од 750. до 725. године прије Христа, зато што у његовој књизи немамо податке да је доживио пад Самарије 722. године. За разлику од Амоса који је био логичан и непристрасан, пророк Осија је био и сувише везан за своју отаџбину да би могао замислити како Бог није гајио нарочиту љубав за ово подручје и његов народ. Он је волио ову земљу, волио је њен народ и био је сигуран да их и Бог воли.
      Осијин пророчки пут отпочиње његовим браком са женом по имену Гомера. Претпоставља се да је Гомера била проститутка у једном од хананских храмова, коју је Осија покушао да придобије за сопствено разумијевање Божијих односа са народом, мада је сасвим могуће и да му је била жена, па је њено невјерство, које читамо на самом почетку књиге, било потпуно неочекивано. У сваком случају, Осија и Гомера су имали троје дјеце. Свакоме је било надјенуто име које је симболично изражавало судбину израиљског народа. Првоме је било дато име Језраел, као изјава да ће Бог осветити покољ који Јуј бјеше починио. Другом је надјенуто име Лорухама (Невољена), да каже како је Израиљ прокоцкао и Божију љубав и опроштај, а треће дијете названо је Лоамија (Нисте мој народ) што је уједно коначна потврда степена одступништва Израиља.  Гомера је потом напустила Осију и отишла да живи са другим човјеком (Ос 1, 2-2, 5), па га у наредној епизоди из његовог живота видимо како одлази на тржницу и угледа проститутку која је допала некаквог ропства из ког се може откупити малом свотом новца. Дирнут њеном молбом, пророк је откупљује и узима да живи с њим (Ос 3, 1-5). Неки истраживачи вјерују да је ово била друга жена, а не Гомера, мада, ако се појединости ове приче упореде са Осијином потоњом поруком о Божијем односу са Израиљом, више смисла има претпоставити да је ова проститутка у ствари била Гомера, коју је вјероватно напустио човјек са којим је до тада живјела. У сваком случају је ова лична трагедија дала тон Осијиној поруци народу. Као што је његова љубав према Гомери била одбачена и презрена, тако је и љубав Божија према Израиљу била одбачена и презрена. Па ипак, пророк Осија наглашава да та љубав никад није престала бити љубављу која спасава. 
      Поставља се питање на који начин је доживљавана израиљска заједница, ако се узме у обзир да је пророк Осија могао да је представи као блудницу? Односно, како је уопште могуће успоставити аналогију односа оца и сина, или брачника, између Јахвеа и Израиља? Заједница је могућа само између две различите личности које љубав обједињује. Једна је Јахве, а која је друга? Одговор на ово питање лежи у схватању Израиља као корпоративне, саборне личности. Наиме, у догађају Изласка, Јахве се јавља цjелокупној заједници, а не само народним представницима. То је први сусрет Јахвеа и тзв. „саборне личности Израиља“. 
      Невјерност према Богу Јахвеу и некритичко приклањање Ваалу, пророк Осија означава као блудничење у најгорем смислу ријечи. Тим су путем кренули управо они који су најодговорнији у народу: цареви и кнезови, а са њима чак и свештеници међу којима је завладао „дух блуда“ (Ос 5, 4). 
      Не само да ће народ и свештеници бити кажњени због блудничења, него ће и цареви и кнезови потпасти под исту казну, јер је и њих захватио исти дух. Осија види како се они заправо хране „гријесима мога народа и лакоме се на безакоње“ (Ос 4, 8). Њихов блуд се огледа у томе што они траже помоћ и ослонац код туђинаца, а не ослањају се на Јахвеа. Осија тврди: „Они позивају Египат, иду у Асирију“ (Ос 7, 11). Па ипак, Јахве је господар и Египта и Асирије. Будући да су у злу огрезли: „У зору ће заувијек нестати цара Израиљева“ (Ос 10, 15). Ту је врхунац онога што Осија предвиђа у скоријој будућности.
      У уској вези са духом свеопштег блудничења, као најгоре издаје јесу засигурно и међусобне завјере и сукоби (Ос 6, 6-7), којима његови сународници кују сплетке и устају једни на друге, па стога Осија и износи Јахвеову тужбу: „Цареве су постављали без мене, кнезове бирали без знања мога“ (Ос 8, 4)… „Сви су они орали безбожност, жели безакоње, јели плод преваре“ (Ос 10, 13)… „Своје поуздање нису ставили у Јахвеа, него у кола своја и мноштво ратника својих“ (Ос 10, 13)… „Посијали су вјетар и пожеће олују“ (Ос 8, 7). Међутим, доћи ће дан неизбјежног отријежњења, кад ће бити уништена лажна сигурност коју је народ изградио на непоузданим темељима. Биће то заиста страшан дан: „Када ће се говорити брдима: Покријте нас!, и бријеговима: Падните на нас!“ (Ос 10, 8). 
      Осијини судови нису нипошто самовољни, већ се превасходно изричу у свјетлости Савеза са Синаја. Због тога његова порука поред етичког карактера, носи прије свега историјско-теолошко обиљежје. У тим и таквим оквирима, пророк истиче двије константе: Јахвеову трајну вјерност према народу и Израиљову трајну невјерност према Јахвеу.  
      Осија показује како је Јахве био Израиљев Бог још „у земљи египатској“ (Ос 12, 10, 13, 4); водио их је преко слуге свога Мојсија (Ос 12, 4). Јахве је љубио Израиљ још док је био дијете (Ос 11, 1). Он је учио „Јефрема да ходи“ (Ос 11, 3) држећи га за руку као што то раде отац или мајка; Јахве се брижно надвио над њим, дајући му да једе (Ос 11, 4). Свим овим дивним сликама завршава се заправо онај дио Осијине књиге који говори о Јахвеовој очинској љубави према Израиљу. Јахве се опходи према народу као према своме сину. Његова љубав носи карактер ненадмашиве њежности која трага и онда кад је све изгубљено.     
      Насупрот таквој очинској љубави Јахвеа, Израиљ испољава такав вид понашања, да Јахве мора извести жалостан закључак: „Што сам их више звао, све су даље од мене одлазили“ (Ос 11, 2). Посљедице су биле поразне за народ, јер Израиљ није спознавао да их је Јахве увијек изнова настојао опоравити од њихова зла, односно да их је настојао спасити.
      Осија је кренуо од горког искуства невјерне заручнице према вјерном заручнику и тиме осликао стварно стање народа према Богу и Бога према народу. Својом невјерношћу, која је захватила најодговорније у народу, као и сам народ, али и читаву земљу, Израиљ је раскинуо односе повјерења, отуђивши се од Бога, постајући Невољена и Не-мој народ. Али истовремено, тим је чином народ једноставно изгубио сигурне темеље постојања, јер је почео свој живот да гради на невјерности, лажима, превари, што је имало погубне последице на свакодневни живот. 
      Имајући све то пред очима, Осија најављује коначан нестанак државе и култа. Јахве је одбацио не само цареве, које је Израиљ постављао без његова знања, већ и сам култ. Штавише, народ ће на својим плећима понијети последице криве усмјерености и невјерности према Јахвеу. Израиљ се као народ и као држава сломио заправо на своме Богу. Јахве је за народ постао „попут мољца и попут чира на његову телу“ (Ос 5, 12-13). Израиљ једноставно није познао свога Бога. 
      Па ипак, колико год Осија истицао величину невјерности, понајприје оних најодговорнијих, он ипак види и упућује на излаз из тог стања уништења. Највеће заслуге пророка Осије састоjе се у томе што је упркос суду који ће задесити Израиљ, нагласио величанствену побједу љубави Божије, која се испољава кроз различите облике, као што су заручнички и родитељски. „Како да те дам, Јефреме? Да те предам, Израиљу? Како да учиним од тебе као од Адама? да те обратим да будеш као Севојим? Устрептало је срце моје у мени, усколебала се утроба моја од жалости“ (Ос, 11,8; Јер. 9, 7; Ос. 6, 4. ; 5 Мој. 29, 23; Јер. 31, 20).
      Прекрасне слике којима се описује Јахвеова љубав, попут мајке која води и подиже своје дијете, која га учи ходати, која га коначно привлачи свезама љубави, представљају врхунац Осијине теологије. У њима је Јахве приказан као истински заручник који љуби и онда кад друга страна не узвраћа на ту љубав. Осија не пориче да је Бог судија и да ће се над Израиљом судити, али свијетли тонови његове поруке долазе из несагледивих дубина љубави која подиже, у коријену мијења и спасава. Јер ипак, љубав Божија, која није ограничена као она људска, има моћ и храброст да раскине окове људске изопачености. Његова љубав неће остати неузвраћена, нити ће Јахве остати равнодушан према народу. Јер како истиче пророк Осија, Јахве ће ступити у борбу не само са својим противницима, него и са самим собом! Пророк наиме види, како се на чудесан начин у Јахвеом срцу води борба између срџбе и љубави. Посве ново у Осијиној теологији представља коначан резултат те борбе, у којој побјеђује љубав отварајући будућност народу. (Ос 11, 7-8). Јахве ће вратити народ првој љубави тако што ће га поново одвести у пустињу. И у пустињи ће заправо започети ново вријеме за народ. То је вријеме Новог савеза у којем ће Јахве говорити срцу, а народ ће остати у непрестаном дијалогу са Њим. Израиљ ће препознати Бога у љубави и вјерности, а Бог ће завољети Невољену и Не-народ: 
      „Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лијепо. И даћу јој винограде њезине од тога мјеста, и долину Ахор за врата надању, и ондје ће пјевати као за младости своје и као кад је ишла из Мисира. И тада ћеш ме, говори Господ, звати: мужу мој; а нећеш ме више звати: Вале мој. Јер ћу уклонити из уста њезинијех имена Вала; и неће им се више помињати имена. И заручићу те себи довијека, заручићу те себи правдом и судом и милошћу и милосрђем. И заручићу те себи вјером, и познаћеш Господа. И тада ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи. А земља ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу. И посијаћу је себи на земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: ти си мој народ, и он ће рећи: Боже мој! (Ос 2, 14-23).

      Бранко Репаја

      Извор: Теологија.нет
    • Од JESSY,
      „Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.
      „Урадио сам нешто ужасно. Сад седим и не знам шта да радим. Пре 3 месеца сам запросио девојку са којом живим. Осећања међу нама су постојала, све је било дивно. Али недавно су нестала, испарила. Покушавао сам да их вратим, али никако ми не успева. Ја њу не волим, она мене да. Љуби, грли, видим да жели да буде са мном. А мени се срце слама што не могу да одговорим на њену нежност. Испада да се претварам. Она види да сам безосећајан, пита зашто? Шта могу да одговорим, ако не осећам ништа? Већ је било озбиљних свађа и скандала због тога. Свадба се примиче, припреме теку, а мени на души стоји камен. Скоро да смо се били растали, али је она рекла да према мени још увек нешто осећа и да жели да покушамо поново, иако сам признао да је не волим. Тако ми је ужасно тешко коначно јој рећи све, када се и даље нада. А ја ноћима не спавам, сав сам измучен, катастрофално сам смршао. Тако ми је жао, али је не волим и непријатно ми је да будем са њом.“ Игор, 24 године
    • Од Поуке.орг инфо,
      Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд...
      Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана.
      Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње.
      Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце.
      Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели.
      Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе.
      Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он.
      Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам...
      Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком?
       
      http://www.youtube.com/watch?v=wxkHvOBytNk
       
      Ова прича и јесте и није измишљена...
      У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас...
      Жена = Црква (= црквена јерархија)
      Стан = Литургија
      Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће)
      Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом
      Деца = Прост неупућен народ
      Прљавштина, штрока = Грех, недостојност
      Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања
      Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве
      Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци
       
       
    • Од JESSY,
      Анонимна прича о томе како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом.
      У чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о томе, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајућих адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурозама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о томе шта се дешава са уцрковљеним девојкама, он није компетентан.
      Желим да, испричам о томе шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту.
      Ова прича није књижевно штиво. То није чланак – то је исповест о ономе што ме све до сада «боли».
      Можда ће вам се прича показати сувише отворена, можда ће вас смутити или ће изазвати подсмехе. Ја се никад не би одлучила о томе да пишем под својим именом. И за мене је важно да ви то чујете

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...