Jump to content

Лукијан Богдановић, последњи Патријарх карловачки

Оцени ову тему


Препоручена порука

1_6.jpg

 

 

Aутор: Протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић, професор и ректор Карловачке богословије у пензији. Издавач: Српска православна епархија сремска, Сремски Карловци 2013.

 

Са благословом Епископа сремског Василија, светлост дана је угледала по свему значајна књига која би могла бити права књига у сваком српском дому и породици, права књига за све свештенослужитеље наше свете Цркве који брину о народној души српској.

 

Ово је истовремено књига која треба да буде при руци свакога ко је у могућности да одлучује о политичкој судбини српског народа, јер времена  и околности у којима данас живе Срби, не разликују се  много од времена у којем је живео Патријарх Лукијан.

 

Разлика је само у људима онога и овога доба, разлика је у мањкавости снаге и духовног укрепљења које Србима данас, сатрвеним невиђеним тешкоћама, недостаје.

 

Захваљујући дугогодишњем истраживању протојереја-ставрофора Душана Н. Петровића, после дугих година ћутања, можда и заборава, поводом 100 година од упокојења Патријарха Лукијана, открива нам се драматична прича о једној изузетно храброј личности наше свеукупне историје, о непобедивом слуги Господњем и слуги свете Цркве и рода српскога.

 

Патријарх Лукијан је на карловачком трону провео само пет година , али је за Српску Православну Цркву и српски народ учинио толико да је, како наводи аутор и изворима то илуструје, по мишљењу аустро-угарских власти "морао нестати са земље".

 

У оквиру обележавања великих годишњица лета Господњег 2013,  Епархија сремска је обележила Три века карловачке митрополије и сто година од трагичне смрти Патријарха Лукијана.

 

Протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић је, завршавајући своју триологију о карловачким патријарсима  (о патријарсима  Герману Анђелићу и Георгију Бранковићу)  с краја 19. и почетка 20. века, унео светло у до сада тамни и неистражени део наше црквене историје уочи Првог светског рата.

 

Великим трудом аутор је успео да скине вео заборава са личности и дела Патријарха Лукијана, јер није било ослонца за истраживања, сем појединих докумената, наслова и чланака, а историјска методологија није била примењивана, посебно после Другог светског рата.

 

"Патријарх Лукијан (у свету Лазар Богдановић) рођен је 10. маја 1867. године у Баји од оца Александра, трговца, и мајке Милице, рођене Летић". Овим речима почиње књига, чини се, животопис обичан, како почињу сви животописи наших свештенослужитеља.

 

Затим следи  животопис потоњег Патријарха српског од часа када је  замонашен у 24. години у манастиру Беочину 16. јула 1893. до сваке животне степенице на путу до патријарашког трона.

 

Књига обилује историјским чињеницама и материјалним доказима, те су за свако ауторско казивање о патријарху Лукијану приложени писана сведочанства, документа, писма, чланци, говори, фотографије.

 

Из приступне беседе Патријарха српског Лукијана:

 

"На пучини овој бесни, на велику  жалост и грдну штету нашу, већ годинама непрекидна силна бура, узвитлана неповољним приликама, али признајемо искрено, и нашим ниским страстима , злобом, завишћу, мржњом, те отуда и неслогом. У нас је настао, оно што рече митроносни песник, свет у којем ратује човек са човеком. 

 

По том узбурканом мору плови брод наше свете Цркве, који је остао смрћу блаженога Патријарха Георгија без свога крманоша. И ви позвасте мене, међу браћом млађега и мање искуснога, да ја узмем крму на броду Цркве наше у руке своје, да га ја уведем у оно тихо пристаниште, у којем нема ни буре ни борбе, него има реда и рада, од којега зависи живот и напредак свуда и свакад.

 

Ја примам, ево, крму брода наше свете Цркве у своје слабе руке и уздижем очи своје горе и молим се своме заштитнику, светоме оцу Николају, да он својим светим молитвама од Бога помогне да се угрожени брод наше Цркве спасе од силне буре и грдне напасти. Али, ако не чујете ви, чујем ја, где ми се јавља мој светитељ са својом мудром поруком: размахните и ви, браћо, својим рукама, помозите сами, себи, па ће вам онда и Бог помоћи!

 

Помозите, дакле, прво ви, у Христу браћо, преосвештена господо Епископи, помозите и ви сви свештенослужитељи олтара Божјег, па онда и ви сви верни синови свете православне Цркве, који верујете у оно чему нас она учи и који сте се вером том до сада спасавали, да спасемо Цркву саму од беде и пропасти!..."

 

(8. октобар 1908. Сремски Карловци)

 

Протојереј-презвитер Душан Н. Петровић је обимним истраживачким радом осветлио време и прилике од 1908. до1913, када је Патријарх Лукијан изгубио живот под неразјашњеним околностима; све указује на то да је Патријарху насилно узет живот.

 

После ишчитавања овог дела срце сваког читаоца може обузети неизмерива туга због судбине нашег српског народа и представника Цркве који су кроз историју жртвовали свој живот да не би  издали Господа и свој род.

 

Зорица Зец

 

 

 

 

СПЦ

 
  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...