Jump to content

Дијалог у стиховној рими :)

Оцени ову тему


Recommended Posts

Знате ли да причате у стиховној рими, то нас може забавити по овој зими.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 988
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Какви сад минићи у божићном посту,   још по овој зими и сибирској клими!?     А да форум "расте", чињеница стоји   поздрављам вас све, од срца мили моји!

У хладноћи овог дана, Угреја ме светост Храма. У тмини душе пусте, Засија светлост кад хор заусте Тебе појем, страшну оду. И суза се појави и зацакли се ирис У сусрет Великом Входу, Кад

Да умем да пишем у стиху и рими штампао бих књигу да се свако диви! То би биле песме и стихови слатки али да вам кажем: остаћете кратки за то задовољство јер не умем тако да изразим мисли (а није ни

Posted Images

Zima - ljeto , nije bitno , samo da se zabavimo pod hitno ! 

 

@Milan Nikolić : Mislite li na ovakvo nešto , time se mogu služiti vješto ?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А ти под хитно да скинеш ти брци, да не би сви викали вуци га вуци (за брци :) )

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@@Караконџула,

 

Драго ми је што си потпуно разумео; што си у тему радост унео.

 

Можемо да причамо о било чему; као да имамо тему о свему.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нико не зна шта овде може да нас чека; можда неки верски дијалог 21. века.

 

Ово може бити добра варијанта; да преобратимо неког инославног брата.

 

Речи које износимо неће бити глупе; наука ће схватити шта су црне рупе.

 

Неће ово бити у свету неки бум; само може да се деси квалитетан албум.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

evo smisljam sta da kazem,necu nista da vas slazem,

foruma mi nikad dosta,cak ni usred Bozicnog posta  :)))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

forum je ludilo,to se nije krilo,

a jos ludji forumasi,ponekad me to uplasi  :)))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Свака част за идеју,

мисао да прати мелодију,

надам се одзиву великом,

те позивам све овом приликом.

 

Пошто са стихом нисам баш вешт,

мени доста и шест,

а вама дајем десетку чисту,

подршка од брата у Христу. 

 

:bendoff:  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио је 11. маја писмо премијеру Душку Марковићу, у којем је затражио да се одреди нови термин за састанак експертских тимова Митрополије црногорско-приморске и Владе око Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Он је, у писму у које је “Дан” имао увид, протестовао што се, како је рекао, наоружани полицајци шаљу на црквена врата како би се вјерници спријечили да приступе светињама.     Први састанак експертских тимова Митрополије и Владе одржан је 11. марта, а наредни је био заказан за седам дана касније. Међутим, већ 13. марта донијете су прве мјере за спречавање појаве и ширења вируса корона, па је Влада заказани састанак одложила до стабилизације ситуације. У експертском тиму Митрополије су координатор Правног савјета МЦП, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, ректор Цетињске богословије Гојко Перовић и чланови Правног савјета Драган Шоћ, Зоран Лазаревић, Владимир Лепосавић и Дамјан Ђулафић. У владином тиму су потпредсједник Зоран Пажин, професори Небојша Вучинић и Анета Спаић, шеф кабинета премијера Драгољуб Булатовић, адвокат Никола Мартиновић и правник Срђан Спаић.   Према сазнањима “Дана”, митрополит је 11. маја упутио допис премијеру, указавши у њему на бројне проблеме који су настали с примјеном мјера на, како је оцијенио, дискриминаторан начин према Цркви, злоупотребом ситуације око вируса корона само против њих.   Указавши да су Влада, Скупштина и други органи у засједању, митрополит је од Марковића затражио да се, уз поштовање мјера, неодложно закаже нови термин како би се наставио експертски дијалог.   Владика Амфилохије је тражио да се спријечи дискриминаторна примјена мјера од стране Управе полиције „на ружан и непримјерен начин према вјерницима и свештенству”.   Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић казао је јуче за Радио Београд да је Митрополија непосредно пред инцидент у Никшићу, прошле недјеље поднијела Влади иницијативу за наставак преговора о спорном Закону о слободи вјероисповијести. Сматра да ће Влада у наредном данима да одговори на њихову иницијативу.   “Они се већ дуже вријеме састају и држе сједнице под појачаним надзором. Никаквог, значи, разлога нема да се под истим околностима преговори експертских тимова не наставе. Ми стрпљиво и смирено чекамо њихов одговор да се преговори наставе, да почну нормални разговори, који ће Црној Гори донијети нормалне законе и нормалне односе”, казао је о. Перовић.   Најавио је да ће се литије наставити са првом могућношћу јавног окупљања, а то би, по свему судећи, сматра, требало да буде ускоро.   “Сад се и последњи заражени короном не сјећа кад се заразио. Значи, наш проблем није корона (круна), него неправда, круна те неправде је антиуставни покушај да се створи државна црква, а то је намјера овог закона о слободи вјероисповијести. И то више не треба увијати у обланде”, рекао је он.   Нема основа за правну осуду   Говорећи о пуштању на слободу владике Јоаникија и никшићких свештеника, о. Гојко Перовић је казао да је превладао разум код људи који су доносили одлуке, али да је толико неразумијевање било и логично, јер су, како је рекао, у последње вријеме одлуке доношене крајње једнострано, без икаквих консултација са Црквом. Упитан да прокоментарише оптужницу која је подигнута против свештенства МПЦ, он је одговорио да је Црква чиста.   “Ма само нека подижу оптужнице, ми вјерујемо да смо пред сваким судом чисти и без гријеха. Што се тиче позитивних прописа, ми смо потпуно мирни. Правна опасност у том смислу је ништавна, нема основа за правну осуду” казао је Ректор Цетињске богословије о. Гојко Перовић, поручујући да ће се литије наставити са првом могућношћу јавног окупљања.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Објављена је још једна научна монографија ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана.     Књига Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958) је изашла у издању Епархије рашко-призренске. Аутор је до сада објавио три научне монографије на исту тему: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009).      Спис ђакона др Александра Прашчевића „Дијалог између православних хришћана и муслимана. Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958)“ представља научну монографију коју је аутор написао у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну под менторским руководством проф. Ангелики Зјака (Angeliki Ziaka).    Поставивши као предмет свог научног истраживања допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу православних хришћана са муслиманима у временском периоду од 1920. до 1958. године, а тиме и њиховом суживоту на Западном Балкану, аутор се нашао пред нимало лаким задатком будући да се тема хришћанско-муслиманског дијалога у наведеним оквирима први пут обрађује на научној основи, што је без сумње условило изузетан истраживачки напор на плану консултовања адекватних архивских извора и рецентне литературе.  Монографија је структурно подељена на увод, четири поглавља и прилоге иза којих следи адекватно развијена библиографија.    У првом поглављу, које је посвећено речи и делу патријарха српског Димитрија, аутор кроз више потпоглавља показује његов напор да у периоду од 1920. до 1930. године, дакле у првој поратној деценији, обнови међуверски суживот у највећој могућој вери, вођен максимом „Један је Бог“, при чему аутор констатује да је патријархов труд добио свој одзив у сличном поступању муслиманске стране што се симболично најбоље одсликало кроз целив покојном Патријарху од стране једног хоџе.    Ауторов смисао за уочавање и истицање битног у говору и деловању српских патријарха на плану унапређења дијалога православних хришћана и муслимана, мада присутан у целом делу, посебно је дошао до изражаја у другом поглављу монографије у ком су изложени напори патријарха српског Варнаве у периоду од  1930. до 1937. године да се очува и уздигне крхка верска трпељивост између православних хришћана и муслимана. Са великом пажњом и са осећајем за детаљ обрађена је међуверска мисија патријарха Варнаве, а посебно његова посета Босни, Херцеговини и Далмацији. Поглавље се завршава приказом опроштаја муслиманâ са православним патријархом Варнавом који сликовито сведочи о вредности његових уложених напора.    Вероватно најделикатнији период када је реч о односима, а не само дијалогу православних хришћана и муслимана јесте период од 1938. до 1950. године када је на челу Српске Православне Цркве био патријарх српски Гаврило. Било је то не само време страшног, незапамћеног покоља православних хришћана на овим просторима, већ уједно и време које је давало прилику обема верским странама за исказивање човечности према сабраћи друге вере. Вибрантност трећег поглавља које је аутор посветио овом периоду изразито је појачана чињеницом да је након Другог светског рата наступио изузетно тежак период за све верске заједнице у Југославији услед изразито антирелигијског става и прогона свих верника од стране комунистичких власти. Аутор са великим умећем показује адаптивност Српске Православне Цркве и њеног врха изазовима времена у коме се она нашла заједно са својим верницима, прихватајући братство и јединство као не само државни, већ и као општедруштвени постулат уз јасан позив на међуверску толеранцију.    Коришћена историјска грађа сведочи о плодоносним сусретима патријарха Гаврила са муслиманским представницима током његових посета Добоју, Сарајеву,  Прибоју, али и о сложеним односима између православних хришћана и муслимана у окупираној Босни и Херцеговини, те о стању у хришћанско-муслиманским односима у епархијама бањалучкој, зворничко-тузланској, дабро-босанској, захумско-херцеговачкој и горњо-карловачкој. Аутор је посебно поглавље са правом посветио политичкој димензији хришћанско-муслиманских односа у Босни и Херцеговини током Другог светског рата, као резолуцијама босанско-херцеговачких муслимана које се тичу положаја православаца.    Последње поглавље у књизи посвећено је миротворној улози патријарха српског Викентија у периоду од 1950. до 1958. године као веома великог борца за верску толеранцију који је због тога са правом назван помиритељем хришћана и муслимана. Посебан и уједно веома важан део ове монографије чине Прилози у којима су дати први радови у нас на тему блискости и супростављености хришћанства и ислама, као и на тему толеранције, али и потресна сведочанства о „реметилачким факторима“ у хришћанско-муслиманским односима током Другог светског рата.   Израда ове монографије је за сваку научну похвалу не само услед њеног постигнућа на плану постављених научних циљева да се што објективније осветли православно - муслимански дијалог на највишем нивоу, већ и услед њеног постигнућа на плану осветљавања оних речи и поступака српских патријарха који су градили мостове братства међу православним и муслиманским верницима као важног друштвеног циља. За сваку похвалу је и то што ова монографија настаје у времену када је написано можда и превише текстова о томе шта све православце и муслимане дели, а премало оних који указују не само на тренутке, него и на модусе њиховог зближења. У том смислу ова изванредна монографија др Александра Прашчевића представља не само пун погодак у погледу испуњавања празнине у нашој научној ризници када је реч о теми православно - исламских релација, већ и у погледу давања примера какве теме нам требају данас ако хоћемо да идемо стопама наших мудрих верских вођа какви су били патријарси Димитрије, Варнава, Гаврило и Викентије.    Књигу најтоплије препоручујем за објављивање и читање уверен да је она велики допринос не само у богословским, већ и у друштвеним и историјским наукама.    Др Драган Симеуновић,  редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј је поводом годишњице потписивања „Заједничке изјаве о братству свих људи ради мирне сарадње у свету“, у Абу Дабију 4. фебруара 2020, рекао да религије имају „свети задатак“ да се залажу за слободу, једнакост и братство, ради чега је неопходан међурелигијски дијалог.      Он је у свом излагању навео: „Религије не могу заменити политику и оне то не чине“, али могу и треба да надахну цивилне и друштвено-политичке активности које би биле наклоњене одрживом развоју и успостављању културе братимљења. Оне могу предложити решења како би се уклонили рат и насиље, и људи залагали за толеранцију и солидарност.“ „Наравно, за то је претпоставка да се религије окрену дијалогу а не фундаментализму.“   Свјатјејши је даље истакао да „криза садашњице има везе с тиме што научни и технички напредак није у стању да пружи одговоре на најдубља човекова егзистенцијална питања и додао: „Никада раније људи нису имали толико много научних сазнања као данас и због тога су на тако насилан и деструктиван начин поступали према природи и ближњем.“  Васељенски Патријарх је истакао да у свету не може бити мира без мира међу религијама и да је међурелигијски дијалог претпоставка за мир међу религијама.   Документ потписан пре годину дана у Абу Дабију између римског Папе и Великог имама Исламског универзитета у Каиру, а који је Свјатејши Патријарх назвао „Документом о људском братству“, представља компас за путовање ка универзалном миру и култури солидарности. Таква култура значи „помирење и братимљење између верујућих и неверујућих, између свих људи добре воље“, али исто тако, и одбацивање насиља и слепог екстремизма. Реч је о зближавању и сарадњи између Оријента и Окцидента, између Севера и Југа, у вери у Бога који „раздвојене уједињује и људску душу уздиже“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохија казао је данас након разговора са господом Душком Марковићем, предсједником Владе Црне Горе, и Зораном Пажином, министром правде, да се Црква залаже да закон о слободи вјероисповјести буде донијет сагласно Мишљењу Венецијанске комисије и кроз дијалог са Црквом и осталим вјерским заједницама.     „Тога истинског дијалога до сада није било, а онако како су неки дјелови Предлога закона формулисани не доносе мир и спокојство у Црној Гори, него несрећу“, истакао је владика Амфилохије.   Мишљења је да Влада овакав Предлог закона треба да одложи за послије Божића, подсјећајући на браћу римокатолике који управо славе Христово рођење, позвао је све да у миру и радости и братској љубави прославимо Божић:   „Није Божић дан у коме треба да се дијелимо, већ је Божић онај који сједињује небо и земљу, и све земаљске народе у један Божији народ на коме је засновано и утемељено све што је саграђено часно и честито у историји Црне Горе. Само на то призивамо. Дакле да се донесе такав закон који ће донијети мир, срећу и напредак Црне Горе.“   Митрополит је одговарајући на новинарска питања шта очекује од Владе, изразио наду да ће Влада услишити молбу и да ће овај закон повући, као и да ће водити дијалог са Православном Божијом црквом у Црној Гори.   Владика Амфилохије се захвалио премијеру Мрковићу на позиву за разговор, чиме је показао да је он разуман човјек и премијер.   Након тога Високопреосвећени Митрополит се обратио сабраном вјерном народу на мосту Блажа Јовановића доносећи благослов Светога Петра Цетињског и његовог ћивота, са молбом да се браћа не свађају уз поруку да све пролази само Црква опстаје и остаје.   Свештенство предвођено Преосвећеним владикама будимљанско-никшићким г. Јоаникијем и диоклијским г. Методијем раније данас је служило молебан, умјесто у Манастиру Светог Симеон Мироточивог на Немањином граду, на мосту Блажа Јовановића, близу Скупштине Црне Горе, гдје их је зауставила полиција која је од раног јутра блокирала центар Подгорице и све прилазе Скупштини.   Литија свештенства и вјерног народа је кренула од Саборног храма Христовог Васкрсења гдје је послије Литургије дошло до спонтаног окупљања вјерног народа.   Његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије казао је сабранима на мосту Блажа Јовановића да је у Скупштину дошао наказни текст Предлога закона о слободи вјероисповјести који није у складу ни са Уставом, ни са међународним стандардима који регулишу вјерска права, те да овај скуп представља израз неслагања са тим законом којим с припрема удар на православље у Црној Гори. Он је истакао да скуп није ни политички ни страначки, већ народни гдје су свештеници и народ заједно.   „Наше је да устанемо против неправде, али не оружјем, нити било каквом силом, него само силом истине и правде, са позивом на братску љубав, разумјевање и слогу. Ми јесмо за закон, али не за овакав који је заправо закон о отимању црквене имовине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.   Прије тога Преосвећени владика диоклијски г. Методије је прочитао поруку Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори.   Видео прилог (1)   Видео прилог (2)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени владико, часни оци, поштовани професори, драга браћо и сестре,
      од свег срца благодарим на части да учествујем у овако лепом окупљању које ме неодољиво подсећа на Његошеву песму Филозоф, астроном и поета (Његош 1953, стр. 166-168). Мени би можда могла припасти улога „астронома“; професор је философ; а владика као теолог је поета. И ми би, као и Његош у тој песми, могли констатовати да смо чудновато друштво. Но, постоји једна суптилна разлика. У песми, астроном, философ и поета су уједињени у једној личности, у самоме Његошу. Вечерас, овде, обраћају вам се три, односно четири личности. Мислим да у тој разлици јесте грм у коме лежи зец. Ми смо имали научнике који су били уједно астрономи, философи и поете. На пример: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Иван Ђаја, Јован Цвијић, Ђорђе Костић и наравно Тесла. У саборном храму у Требињу неки од њих су приказана на фрескама. Верујем да би било подстицајно када би и код нас били осликани, рецимо у храму Светог Саве, јер су нам споменути научници узори великог служења и посвећености другима и истини, Богу. Чини ми се да сада осећамо кризу, недостатак тако свестраних личности. 
      Ове области којима се бавимо, теологија, философија и наука код нас и у свету функционишу одвојено (секуларно); и ту има нечег доброг: пре свега, јер могу да имају независност и слободу истраживања (Abbot 2018). Међутим, у последње време приметан је пораст религиозног национализма и религиозног сајентизма које прати поприлична конфликтност. Ако се томе придружи и захуктали технолошки прогрес песимистичне најаве о нестанку људског идентитета, човечанства, живог света и читаве планете нису без основа. У том смислу, чини ми се да се показују врло оправдане речи покојног о. Радована Биговића да ће будућност света зависити од екуменског дијалога (Биговић 1995). Томе можемо придодати и ово што смо назвали међунаучни дијалог јер је извесно ургентно потребна сарадња и удруживање више области ради конструктивног приступања друштвеним и глобалним проблемима (на првом месту, актуелне еколошке кризе). 
      Дакле, наука се подоста удаљила од својих извора: философије и богословља. А шта је наука без њих, без поетског осећаја и метафизике? Средство или слушкиња безличног технолошког прогреса, не у бескрај, већ, како се испоставља, ка општем уништавању. Ако се тако нешто и деси, питање је да ли можемо кривити науку. Заправо, била би крива злоупотреба науке. Јер право назначење науке засигурно није да буде средство уништења. Упркос свему, чини ми се да се и у нашем времену, може препознати шта је заиста наука.
      По мом мишљењу, наука је покрет – индивидуални, друштвени, цивилизацијски… Вероватно од самог стварања, у човеку постоји тежња ка сазнавању стварности око и унутар себе, одакле следи да је истраживачка побуда архетипска. Човек је, дакле, и homo scientificus. Наука, према томе, представља специфично људски покрет усмерен ка откривању општих истина, тј. универзално важећих повезаности које конституишу материјално постојање и стварност, а које се могу објективно формулисати, у виду математичких или логичких исказа. 
      Научно истраживање је сложен процес. На самом почетку, подразумева постављање хипотеза (Вернадски 2012, стр. 52-56, 379). У питању су претпоставке, скоро па нагађања о нечему непознатом, необјашњеном. У том смислу, за науку је фундаментална запитаност, радозналост. Без истинске запитаности и знатижеље право научно истраживање не може ни да почне. Осећаји зачуђености и задивљености над тајнама постојања су узвишене побуде ради којих се људи баве науком. Убеђен сам да ове побуде и идеали служења и истинољубивости сачињавају дух праве науке који омогућава много снажније стваралачке импулсе него што је то бављење науком ради новца, славе и моћи. Прави извор науке није сујетни интерес, већ интуиција која се оформљује у нашем детињству, приликом играња и откривања новог (Ђаја 2019, стр. 14). Прошли петак на једној конференцији академик Александар Костић споменуо је како сво његово истраживање указује на то да ми, као људска бића, поседујемо осећај или чуло за вероватноћу (Kostić 2019). Одмах ми је синуло да тај интригантни осећај за вероватноћу може бити у основи интуитивног назирања научне истине. Дакле, ми некад из врло оскудних информација можемо да успоставимо научну хипотезу која је, у том смислу, тврдња да је нешто вероватно, ипак не потпуно извесно. Та доза неизвесности, према речима нашег великог физиолога и звездобројца Ивана Ђаје јесте највећа драж научног истраживања (Нинковић Ташић 2019, стр. 9).
      Да би доказала или оповргла хипотезе наука се служи логичким и математичким резоновањем, посматрањем, експериментисањем, разним техничким мерењима и нарочито статистиком. На крају истраживања налазе се прикази и интерпретације резултата, уопштавања, закључци, синтезе сазнајних увида. Заснивање научног приступа на логици, посматрању, испитивању и реторичком (аргументационом) демонстрирању потиче од Аристотела, те можемо констатовати да је управо Аристотел изумео науку. А узимајући у обзир његова запажања о развоју природе и животиња, Аристотела би могли назвати и претечом Чарлса Дарвина (Lo Presti, 2014). Друга најважнија личност у историји науке је засигурно Галилео Галилеј који је заслужан за успостављање научно-истраживачких метода: математичко-логичког резоновања (математичка физика), технички унапређеног посматрања (помоћу телескопа који је лично конструисао) и експерименталног проверавања физичких законитости. Њега, с правом, сматрамо „оцем савремене науке“ (Volas 2012, стр. 126).
      Много би нам било поучно да се осврнемо на језуитске спорове из Галилејевог времена. Тада су се судариле научне парадигме геоцентризма и хелиоцентризма. Шта је радио Галилеј? Указивао је на дијалог. Један његов трактат управо носи назив Дијалог (исто, 125); један други је назвао Дијалози о две нове науке (исто, стр. 120). Супротност Галилејевом приступу била је искључивост, нешто што је Николај Рерих назвао „окамењеност мозгова да не признају нова достигнућа“ и научна сазнања (Рерих 2019, стр. 219). Оно са чим се Галилеј сукобио није била наука или философија, већ идеологија. За разлику од истинске науке, идеологија не подноси дијалектику. Не признајући никакав дијалог, идеологија тежи да успостави монолог, диктат и диктатуру. Уколико се у друштвеној заједници не превазилази, идеологија неминовно постаје „идеократија“, односно инквизиција(Вишеславцев 2014, стр. 18). Истинска наука треба да буде неустрашива пред забранама, претњама, анатемисањима, прогонима од стране интелекта захваћеног духом иквизиције. Јер, историја науке је пуна сведочанстава да су се научне јереси неког времена у каснијим временима испостављале као нове истине о Универзуму и човеку, нови видици (Вернадски, стр, 248). 
      Шта треба да афирмишемо у овом нашем дијалогу? Културу искрености, интелектуалног поштења и персоналног поштовања. Она, укратко, подразумева: слободу мисли, слободу размене сазнајних увида, слободно међусобно спорење (исто, стр. 19), слободно договарање, али никако по цену међусобног омаловажавања. Дијалог нам је најпотребнији управо онда када се јаве судари ставова, научних погледа… на пример, између креационизма и теорије еволуције. Јер, за науку је и сам дијалог конститутиван. Вернер Хајзенберг у књизи Физика и Метафизикасведочи како је квантна теорија настала управо из вишегодишњих дијалога између тадашњих физичара (Хајзенберг 1972). Једно од главних оруђа тих дијалога било је начело комплементарности Нилса Бора које се, упрошћено речено, односи на прихватање са-постојања супротстављених принципа: нужности и случајности, таласног и честичног понашања (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Попер 1991, стр. 177). 
      Такав приступ је у великој мери научно потврђен као и да је у Универзуму на разним скалама опште присутна тежња ка спрезању [енг. coupling] коју је први открио Кристијан Хајгенс 1665. г. на примеру часовника са клатнима. Наиме, када се часовници налазе на истом зиду, након краћег времена долази до усаглашавања осциловања њихових клатана. Равно три и по века било је потребно да прође да би се одгонетнула тајна усаглашавања часовника са клатнима. Године 2015-те португалски физичари установили су да се ово спрезање успоставља посредством звучних осцилација (Oliveira & Melo, 2015). У међувремену, утврђено је да се спрезање дешава и између галаксија, звезда, црних рупа, планета и сателита, физичких поља, биолошких осцилација, од којих је понајинтересантније спрезање ритмова дисања и срца, мозга и срца. У светлу ових научних увида делује нам незамисливо физичко постојање одвојено од релационог принципа. Више се не може одржати истицање примарности постојања над односом или тврдња да нешто најпре постоји, а да затим ступа у односе. Заправо, нешто постоји захваљујући томе што се налази у односу/релацији/интеракцији. Иста аналогија се може утврдити и за људско (онтолошко) постојање (у вези са овим видети изврсна запажања Христа Јанараса у тексту предавања које је одржао у Оксфорду, 2013. г., Yannaras 2013).
      Мислим да праву науку можемо препознати по томе што је кооперативна, афирмативна, инклузивна, а не ексклузивна. То значи да је отворена за истраживачку дискусију, за саслушавање различитих ставова, за сарадњу и за самопреиспитивање. Јер, и наука као и философија и теологија треба да буде саборна, а то значи да окупља људе и уједињује их, да призива на узвишенију димензију постојања него што је то пука борба за преживљавање.
      * Текст излагаања са Округлог стола „Извор и циљ науке“, одржаног 5. новембара 2019. г. у Библиотеци града Београда у организацији Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
      Библиографија
      Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; међу првим манифестима секуларног научног приступа јесте наведено Галилејево писмо – побуђено управо жељом за слободним истраживањем.
      Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. 
      Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013.
      Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle.
      Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015.
      Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018.
      Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014.
      Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012.
      Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; фотографија слике Phylosоphy and Christian art високе резолуције може се наћи овде. 
      Александра Нинковић Ташић, Предговор, Звездобројци 2, Агапе књига, Београд, стр. 7-9, 2019.
      Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Нолит, Београд, 1972.
      Владимир Вернадски, Биосфера и ноосфера, Логос, Београд, 2012, стр. 52-56, 379: Вернадски у овом одељку поздравља тадашњи тренд све већег емпиријски усмереног истраживања (~1926-1929. г) који подразумева занемаривање (растерећеност од) хипотеза; ипак, у савременој науци преовладала је хипотетичка усмереност истраживања; чак постоје озбиљне инцијативе да се пре истраживања врши званична регистрација истраживања (студија), укључујући и хипотезе… да би се избегло мењање хипотеза у току истраживања, у зависности од добијених резултата. То је један од разлога зашто рецезенти у научним часописима инсистирају на строго дефинисаним хипотезама на самом почетку научног рада; стр. 248: „Истина се неретко у већем обиму открива овим научним јеретицима, него ортодоксним представницима научне мисли.“
      Иван Ђаја, Откриће света, у: Звездобројци 2, прир. Александра Нинковић Ташић, Агапе књига, Београд, 30-124, 2019.
      Карл Попер, Трагање без краја, Нолит, Београд, 1991; Попер је овде документовао врло значајне утиске о тадашњим тешкоћама разумевања начела комплементарности. На основу разговора са другим физичарима изражавао је сумњу да га ико уопште и разуме осим Нилса Бора, те и подозрење у истинитост начела комплементарности. Савремени експерименти никако не иду у прилог Поперових сумњи и подозрења. Када сам 2009. г. био у Бечу на Симпозијуму савремене физике, већина физичара су били копенхагеновци (присталице Копенхагенске интерпретације квантне механике, тј. начела комплементарности). Десет година касније јављају се изнова тежње ка другачијој интерпретацији. Овога пута, не само да је нова интерпретација позајмица из философије, већ је и научно-фантастична. У питању је теорија многих светова, коју је изворно постулирао физичар Хју Еверет крајем 1950-тих (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019).
      Николај Рерих, Неразрушиво, Логос, Београд, 2019. 
      Петар II Петровић Његош, Цјелокупна дјела, књига 2, Просвета, 1953; видети и текст: В. Кадић, „Свети дуси, ал’ вјетрени врази“, Вечерње новости, 16. август 2004.
      Радован Биговић, „Човек – биће дијалога“, Теолошки погледи, година XXVIII, бр. 1-4, стр. 211-213, 1995.
       
      Извор: Теологија.нет

×
×
  • Креирај ново...