Jump to content

Насушна потреба за чвршћом хришћанском заједницом


Препоручена порука

НАСУШНА ПОТРЕБА ЗА ЧВРШЋОМ

ХРИШЋАНСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ

 

     Узор свим хришћанским заједницама је апостолска заједница, као најсавршенија заједница од стварања света, не рачунајући Адама и Еву пре пада у грех. По узору на апостолску хришћанску заједницу је заснован општежитељни живот у манастирима. По узору на апостолску заједницу се (не тако давно) и живело у србским земљама у тзв. задругама, тј. у многочланим домаћинствима са по 10, па чак 30 и више чланова. По узору на апостолску зајеницу и данас живе верујуће породице. Хришћанство је почело са апостолском заједницом, а по многима ће и хришћани последњих времена живети у неком облику апостолске заједнице, нарочито кад почну откривена и радикална гоњења правоверних хришћана.

                                                    

      Поставља се питање какву ми у Србији имамо хришћанску заједницу и који је ниво упућености хришћана једне на друге? Поставља се и питање да ли неко ко је материјалнио завистан од безбожника (јеретика, непријатеља православља итд.) може да буде духовно независтан од истих, тј. правоверно да исповеда веру? Да ли има негде у србским земљама да су се два православна хришћанина,  (две хришћанске породице) наменски  доселили да живе један поред другог, тј. да буду комшије и да сваки дан буду упућени један на другог (више хришћана, или више породица да „не помињем“)? Вероватно има, али ја за то нисам чуо и волео би да неко напише о таквом светлом примеру.

    

     Узмимо пример села. У богатијим селима размишљање већина мештана је „имам трактор, имам механизацију, имам новац да платим надничаре – не треба ми нико, шта има да се помажемо, каква бре моба, све што треба платићу новцем и не дугујем ником ништа“. Док у планински сиромашнијим, забаченијим селима, ситуација је мало другачија. Тамо су сурови услови живота (поготовo зими) и мука је људе натерала да се до дана данашњег  помажу, да раде у моби, јер другачије тамо не би могли да опстану. У назад  50 и више година живело се у задружним домаћинствима. Глава домаћинства (домаћин) се питао за све и он је издавао послушања осталим укућанима. Код њега је био новац и по потреби су са његовим одобрењем куповане потребштине и крупније ствари. Он као мудар домаћин се саветовао са осталим члановима, питао их за мишљење, али је он на крају одлучивао о свему. При крају живота, или „животне снаге“ је предавао старешинство нај старијем сину, или у ретким случајевима „достојнијем и способнијем“ сину. У таквој заједници се знао ред и поредак, хијерархија, расподела послова итд. Чак у много случајева је домаћин бацао клетву на синове у случају ако би се они поделили и укинули живот у заједништву, тј. у задрузи. Догоди се да се неко разболи, па не може да ради, али у домаћинству има радно способног људства и то не направи неки велики проблем, а не као сад у већини породица где се све заснива на функционисању једног човека, па ако он не може (или чак умре) пропаде „све“. Каква је то заједница (или организација) која се заснива на појединцу, тј на једном човеку. Таква заједница је крхка, да не кажем на „стакленим ногама“, а такве су нам у нас Срба већина породица. Има породица где доносе приходе и муж и жена, па негде и деца, па пензија родитеља итд. , али колико имамо породица где муж нема родитеље са пензијом, па више деце има, предузеће га отпустило као технолошки вишак итд. Шта са таквом породицом? Да ли имућнији људи из те парохије (села, насеља, града) помогну ту породицу у недостатку могућности државе? Већина верујућих се види у храму на литургији, евентуално се после за трпезом љубави попије кафа и буде и неко послужење и ту је обично крај заједничарења (част изузецима). Код већине је мишљење да је то довољно, шта ће нам физичко заједничарење кад смо у духовној заједници и још додају, па ми духовно заједничаримо, то је сасвим довољно.

    

     Да ли би апостолска заједница могла да функционише, да нису поред заједништва у духу имали и зајеништво у материјалним добрима? Да ли би један манастир могао да опстане ако би један монах у келији имао „брдо“ новца, плус у свом власништву скупоцени џип, а други до његове келије био толико бедан, да нема шта да обује? Да ли би једна породица могла да опстане и буде у љубави, ако муж носи најскупоценија одела, а жена и деца да носе неке дроње? Може неко са стране да каже да су хришћани у наведеним примерима у духовној заједници, али каква је то онда заједница и колико чврста. Обично се у првој већој невољи види постојаност сваког братства, пријатељства па и заједнице. Не бих да сугеришем да хришћани одмах сва материјална добра поделе између себе, јер за то је потребана духовна свест, тј. духовни ниво размишљања, као и спремности да се то у праксу спроведе, али сигурно могу да буду упућенији једни на друге, да се помажу, ако не могу још увек материјално, бар нека нешто заједнички раде. Данас код тебе, сутра код мене итд.

    

     Данас је симптоматична појава успаваности код релативно добростојећих породица (у материјалном смислу) који остварују веће плате у неким предузећима (фабрикама). О чему се ту ради? Приме плату нпр. 1000 евра и мисле да имају неку материјалну сигурност. Наравно чести су посетиоци мегамаркета, без обраћање пажње на сопствену производњу хране (често немају времена и услова за то). И кажу, па ми се молимо Богу и у Цркви и у кући, постимо, исповедамо се, причешћујемо се, чинимо добра дела, прилажемо новац манастирима и парохијским храмовима, шаљемо новац и за сиротишта, не идемо на новотарске литургије, против смо екуменизма и исповедамо правоверно веру и шта ће нама неко удруживање – немамо потребе за таквим нечим. Довољно је од нас, а и овако се виђамо на литургији, ми смо сви у духу заједно, тј. у духовној заједници и шта ће нам више... Е сад како времена „иду“ једнога дана на послу може шеф да упита „хранитеља породице“ , хоћеш ли ти да радиш код нас, или ћеш да идеш у ту Цркву која наша власт не симпатише. Иди у нашу цркву и нема проблема. И одједанпут, ако хоће да исповеда веру како „треба“, остаде без посла, нпр. у Београду, остаде породица без прихода, остаде на „ледини“. И вероватно тек онда осећа потребу и за материјалну заједницу, али можда тада буде исувише болно, са пуно патње и духовних ломова...

    

    

     Испоставља се да је тешко материјално зависити од непријатеља правоверја, а у исто време исповедати праву веру, неокрњену у чистоти, без компромиса са јеретичким лажима, без компромисима са антихристовим слугама и њиховим „подметањима“.

    

     Већина правоверних духовника саветује, да ко год може се пресели на село и тамо производи храну и живи здравијим животом. Да, то је добро, али хришћани по мом расуђивању треба да збијају редове, па да живе у непосредној близини, да буду упућени свакодневно један на другог. Највећи проблем у животу на селу (посебно у планини) је недостатак радно способног људства.Кад се из града породица  пресели на село , поготово са више мале деце, веома је тешко да се успешно баве пољопривредним пословима. Пожељно је да има више људи, тј. или подршка родбине сељака, или да се групишу хрићшанске породице, што је пожељније због хришћанског духа (са верујућим је лакше радити и духовно се не раслабљаваш).  Ево ја живим на селу, а моји истомишљеници (браћа истог духа) живе од мене на 30-50 км , а наша породична побожност и црквеност мештанима личи на припадност некој секти. Кажу, види га крсти се кад год пије воду из чаше, иде сваке недеље у Цркву, ма то је секташ... И нормално код човека осредњег духовног стања осећа се духовна усамљеност. Вероватно има и таквих ревнитеља који су у таквом благодатном стању, који су у сличној ситуацији као моја породица, па не осећају духовну усамљеност. Е, таквима свака част, волео бих да напишу негде свој пример.

    

     Позивам браћу и сестре да се удружују и духовно и материјално, јер по својој људској палости и несавршености битан је и материјални фактор. Овако разједињене и отуђене лако ће нас разбити и докрајчити. Чуо сам да негде у Русији и у Америци, постоје неке „чвршће“ хришћанске заједнице, па би волео да се то на неки начин преслика и у србским земљама. Ако неко нешто о томе зна, да би могло да нам послужи као модел, или има идеју, своју неку интересантну сугестију, или искуство итд. може ми послати писмо на мејл [email protected]gmail.com  па би ја то изложио разним духовницима и осталој братији, неби ли се направио неки модел, не би ли користило хришћанима у збијању редова у овим тешким временима.

 

Мирослав Павловић, Љиг

 

На Преподобног Тимотеја 2012. г.Г.

Измењено од Дејан Бићанић
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ок, ја нисам још чуо да неки благосиља, био је случај оног румунског Митрополита што се причестио код католика, то је да ја знам.

 

Писање сам прочитао, искррено утисак ми и није баш позитиван.

Мишљења сам, да заснивати заједнице из апокалиптичних разлога није баш здраво, носи доста опасности.

Створио сам слику о вама као о неким православним амишима :)

Такође ми није јасан разлог, зашто сви људи који су мало тврђи у вери толико форсирају живот на селу, кад је Хришћанство поникло у градовима и то у периодима који су били немерљиво тежи него што је данашње време.

Генерално оваква и сл размишљања сам читао на блогу код присталица бившег монаха Акакија , који себе и своје следбенике назива истински православнима ,односно познатији су као старокалендарци.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је само једна од опција, ко може да "ревнује" у граду и носи се за "убрзањем" које садржи више град него село, то је још за већу похвалу, а да у исто време да сачува мир, тај је прави борац и вероватно добија од Господа већу награду... Не треба бити искључив - не можемо сви на село. Ја се искрено дивим црквеним људима који живе у већим градовима, нарочито код нас ко живи у Београду. Ух само кад тамо возим доживим стрес, а кад дођем кући потребно ми је време да се "привикнем на тишину".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мишљења сам, да заснивати заједнице из апокалиптичних разлога није баш здраво, носи доста опасности.

Створио сам слику о вама као о неким православним амишима :)

 

Незнам зашто, али ова ваша изјава ме асоцира на изјаву страца Пајсија Светогорца из књиге "Сузе за свет" , по фазону, дај мало ведрине, дајте причајмо о лепшим стварима. Ево шта каже старац Пајсије Светогорац:

 

..."Једнога дана посетио ме свештеник који је чуо како непрестано говорим људима да буду опрезни са тим идентификационим картицама и са свим што има везе са антихристом чији се метод систематски промовише.

    - Оче, зар не би било боље да говоримо о Христу уместо да све време расправљамо о антихристу?“

      - Када старици од деведесет година говорите о венчањима, крштењима и слављима, она почиње да се присећа добрих старих времена и осећа се срећном. Она би, међутим, изненада могла да умре у тренутку када је неприпремљена за смрт, јер је размишљала о венчању, слављу и привидној срећи. Напротив кад јој причате о смрти и о другим старцима, о парастосима и људима на самрти, она ће тада почети да размишља о потреби да се духовно припреми за своју сопствену смрт, односно о исповести, причешћу и сл. Исто се може применити на свештенике и духовне оце у вези с питањем антихриста. Верујући морају бити у току и морају бити опрезни, како би се на прави начин суочили са свим долазећим тешкоћама. Не смемо, међутим, изазивати панику...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не знам шта би рекао, мада мислим да сте одговор  сами дали у тексту, људи су свуда исти па и на селу.

Могу да разумем да неком село више одговара због мира и сл, али сматрам да на селу влада све исто као и у граду, још је и видљивије.

 

Интереује ме као сте се ви у селу , где живите, груписали?

Наменски сте купили куће једни поред других, како сте се договрили  и све о томе? :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Мирослав Павловић,

Читао сам све те књиге , у некима је отац Пајсије отворено говорио да су нова документа жиг антихриста, међутим треба знати да је то радио до оног момента док му старац Порфирије није рекао да престане са тим причама јер саблажњава народ.

Иначе, старац Пајсије је говорио да он види црно-бело, а да старац Порфирије види у боји :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ма, нисте ме разумели, ово сам само написао као идеју, као вапај да нас верујућих буде што ближе један другоме, тј. што више верујућих породица у близини, на пар, или десетине километра. Да идеално би било да ми прве комшије буду верујући људи са којима би се дружио - зар и ви не би сте тако нешто волели? Нема овде у мојој близини ни "к" од неке комуне. Него неки ме верујући хришћани питају из БГ-а продали би неку некретнину, па где да купе викендицу и сл. а ја навијам на своју воденицу, али никад се незна, можда дођу и она тежа времена, пред апокалиптична, па мало да се бавимо и овим темама. Ево нпр. случај Сирије, свашта је могло да буде...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Мирослав Павловић,

Читао сам све те књиге , у некима је отац Пајсије отворено говорио да су нова документа жиг антихриста, међутим треба знати да је то радио до оног момента док му старац Порфирије није рекао да престане са тим причама јер саблажњава народ.

Иначе, старац Пајсије је говорио да он види црно-бело, а старац Порфирије види у боји :)

Ух, ово нисам знао! Пре пар дана сам ушао у полемику са једним мојим добрим пријатељем свештеником из Аустралије, кад одједанпут ме он опомену: "Брате Мирославе не разговараш са поклоницима дођи к себи, ја сам поп професионалац, чекај бре ту ситуацију око "тога" ја 10 пута боље знам" - у праву је био 100%.

Изгледа да сам опет натрчао на "професионалца"... Ха, ха, ха!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

KONSTANTIN JANICIOTIS - POKRAJ STARCA PORFIRIJA


Sećanja njegovog duhovnog deteta


 


 


 


PASTIRSKI DAR


 


Smrtni čas - Drugi Hristov dolazak


 


Jednog dana upitah ga u njegovoj keliji: "Starče, u poslednje vreme mnogo se govori o broju 666, o tome kako se približava dolazak antihrista - neki čak tvrde da je već došao - o elektronskom obeležavanju na desnoj ruci ili na čelu, o sudaru između Hrista i antihrista i o uništenju ovog drugog pri Drugom Gospodnjem dolasku. Šta Vi kažete o tome?" Starac odgovori: "Šta da kažem? Ja ne pričam da mi se ukazala Presveta Bogorodica, da će biti rat, i druge takve stvari. Znam da će doći antihrist, da će se zbiti Drugi dolazak Gospodnji, ali kada - ne znam. Sutra, kroz hiljadu godina - ne znam. Pa ipak, ne uznemiravam se zbog toga. Jer, znam da smrtni čas za svakoga od nas predstavlja Drugi dolazak Hristov. A taj čas je vrlo blizu".


са сајта светосавље 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Старац Порфирије је један од највећих духовника 20 века, кажу да се такав светитељ рађа једном у 400 година , а живео је у центру Атине , као у пустињи :)

Тако да тај живот као у пустињи, не мора да подразумева буквално неку пустињу :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Добро, нећу више да те гађам цитатима стараца из књига, мада сам наоружан  (пун ми је хард диск) , боље да узмем митраљез (бројаницу), већ ме боли глава од овог сокоћала. Такви смо ми са села. чека ме сутра напоран дан...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...