Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

чтец Филип

Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?

Recommended Posts

ЦРКВА (грч. εκκλησία), Богом установљена заједница крштених и јединствених људских личности, уједињених вером у једнога Бога (Еф 4,5); Тело Христово коме је Он Глава (Еф 5,23; Кол 1,18). У свакодневној терминологији, реч црква, поред већ споменутих значења, употребљава се и за архитектонски објекат (зграда) у коме се врше богослужења - реч црква је грчког порекла - κυριακόν, буквално се преводи као "Господњи дом." Реч црква у српском језику има и другачије значење, које је такође изражено у грчком језику речју еклисија (εκκλησία). Етимолошки, еклисија потиче од грчког глагола έκκαλέω - сазивати, призивати, позивати. Тако, у најширем смислу, реч еклисија значи скуп, заједницу. У преводу Старог Завета на грчки језик, у Септуагинти, термин еклисија има религиозно значење, као сабрање народа Божијег, народа изабраног и призваног на служење Богу од самога Бога. Та реч не означава политичку, економску или неку другу заједницу, већ верску заједницу. Α везивање ове речи у Новом Завету за хришћанску општину показује да је она, од самог почетка, видела себе као Божанску установу, као хришћанску верску заједницу, позвану да огласи Божију вољу и испуни Божије дело.

Господ Исус Христос је оснивач своје Цркве, а ο томе сведоче његове речи: "Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати." (Мт 16,18) Тиме је Цркви дата вечна намена, а и вечно јединство које происходи из јединства личности Њеног оснивача. Данашња Црква је органски наставак оне исте заједнице (еклисије) која је рођена приликом Силаска Духа Светог, на дан Педесетнице, у Јерусалиму. Она је директан наставак Цркве апостолског доба и у духу је формулације деветог члана Символа Вере: "Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву."

Свако окупљање Цркве представља пројаву Цркве у времену и простору. Аналогно томе, из хришћанског учења ο друштву (Јн 1, 7; Мт 18, 20; Јн 14, 20; Еф 4, 6) следи да је и друштво саборни појам, тј. савез лица, духовно удружење (Црква је "духовни организам"). Идеал хришћанског друштва јесте Црква с њеним позивом: "... да расијану дјецу Божју сабере у једно," (Јн 11,52) и да оне "који су некад били далеко учини близу." (Еф 2,13) То обавезује све Хришћане да раде у том правцу, претпостављајући хришћанску љубав ономе што је Трећи васељенски сабор (431) осудио као "надменост световне власти над видом свештенодејства."

Небеска и земаљска Црква

Природна карактеристика Цркве је потпуно у складу са њеним Оснивачем, Исусом Христом. Она је у исто време и видљива и невидљива:

1. Видљива: јер је њен оснивач, Исус Христос, оваплоћени Син Божији, који је примивши људско тело, постао видљив целокпуном човечанству; јер користи видљива средства спасења; јер има видљиву апостолску јерархију

2. Невидљива: јер се изграђује невидљивом божанском силом Духа Светог (1 Кор 12,13); јер је невидљива благодат спасења, божанска и човечанска (јер је синергизам божанског и човечанског елемента)

Ове наведене карактеристике су претпоставка за разумевање Цркве која је у исто време и небеска и земаљска. Говорећи ο избављењу људског рода у Христу, Св. Павле каже да је остварен предвечни план Свете Тројице, као израз Божије благонаклоности и воље "да у Христу поново сједини све што је на небесима и на земљи." (Еф 1,10) Црквени песник, када каже да је Христос дошао на земљу "собрати расточенаја" (Канон глас други, Недеља на јутрењу, песма 9), управо мисли на ове речи Св. Павла, тј. Христос је дошао на земљу да састави анђелски небески и људски земаљски свет. Тај план остварен је у богочовечанском телу Цркве, која је "пуноћа Онога који се испуњава у свему" (Еф 1, 23). Другим речима, Црква је небеска (невидљива) и земаљска (видљива) зато што је сачињавају не само небески Анђели и душе оних покојника који су "добар рат ратовали, трку завршили, вјеру одржали" (2 Тим 4,7) и које чека "вијенац правде" (2 Тим 4,8), него и живи људи на земљи, верни и побожни. Према томе, и небеска и земаљска Црква сачињавају тајанствено тело, а Христос је глава вечно живом организму Цркве (Еф 5,23; Кол 1,18). Састав и спој небеске и земаљске Цркве описан је у (Јевр 12,22-24).

Црква и држава

Држава је организација која има свој владајући апарат и свој устав, који је дужан да поштује сваки онај ко живи у држави. На другој страни, чланство у Цркви почива искључиво на слободи воље сваког члана, тј. Црква одувек истиче своја два главна принципа: 1) право, 2) духовну слободу.

Од првих дана Црква је имала да одреди свој однос према држави. И сам Христос имао је да га реши у извесном смислу. Црква је гоњена од стране римске империје као новина која штети интересима империје од првог дана, не само као нови религиозни култ (то није било главно), него као нова интерпретација живота, која се сукобљава са принципима империје у питању суверености империје, јер је култ императора био симбол лојалности империји. Црква је хтела да унесе једну нову идеју, један нов принцип - принцип аутономне личности, која је за себе тражила право слобода у решавању интимних, духовних питања живота.

Миланским едиктом (313) прокламована је слобода не само хришћанске него и свих других религија. Хришћанство је ускоро проглашено за државну религију (323), а Црква је била призната као институција јавног права, тј. никла је државна Црква. Цареви су у споразуму с Црквом сазивали Саборе, сносили материјалне трошкове њиховог одржавања, учествовали на саборима, потврђивали одлуке Сабора и проглашавали их опште обавезним за целу империју. Колико је цар могао утицати на рад Цркве, зависило је највише од ње саме, па су тако у међусобном односу Цркве и државе постојала два, крајње неприродна стања: цезаропапизам (владар је врховна власт и у Цркви и у држави) и патријархизам или папоцезаризам (духовни поглавар је врховна власт и у Цркви и у држави). Најнормалнији је средњи став, по коме постоје две власти: Црквена и државна, што је највероватније инспирисало цара Јустинијана II (527-565) да 535. год. формулише "теорију симфоније." У својој историји Црква се понекад и сукобљавала с државом. Поред тога, постојао је и неизбежан утицај државе на Цркву, нарочито у погледу њеног устројства (императору је подударан патријарх, Синоду Сенат). Али, када је постојала добра сарадња између Цркве и државе, између Патријарха и цара, није било нереда и држава је напредовала. То говори да су Црква и држава упућене једна на другу, а њихов међусобни однос представља се обично у облику два круга, који се међусобно секу и тако разликују три засебне области: црквену, државну и заједничку.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest ага пије млеко

Шта мислите, колика је наша одговорност, верника и клирика, што се многа наша браћа и сестре у Христу не налазе у ПЦ него у другим верским заједницама ? Који су разлози за тако нешто ?

Шта мислите, које би било решење да се промени такво садашње стање ?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest nikolastojanoviccuprija

Apsolutno da je najveca odgovornost na nama nazovi Pravoslavnim Hriscanima jer cemo mi BOGU odgovarati za cinjenje ali i za ne cinjenje ! Zaista je tesko kada neki nama blizak covek ode pod okrilje neke sekte da trazi duhovnu hranu i ljudsko razumevanje a mi onda tom istom iza ledja pricamo kako je on budala,da nikad i nije bio bas cist itd ! Tom takvom coveku je pre odlaska u sektu zasigurno trebala neka ziva rec utehe a verovatno je nije nasao ni u svojoj porodici ni kod nas bliznjih i tako zavrsi na kraju kao sektas !

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.spc.rs/sr/crkva

Идентитет Цркве

Постављена слика

Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је врло важан аспект Цркве, који при том није напред осигуран. С обзиром да смо сведоци да су неке хришћанске цркве живот у историји започеле истинским идентитетом, а завршиле тако што су промениле свој идентитет, те се с правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно захтева велику опрезност.

И за нас православне ово је опомена коју треба да узмемо са озбиљношћу. Јер, чињеница је да у свеукупној нашој активности, која чини да понекад осећамо самозадовољство, постоји и за нас велика опасност да одступимо од идентитета Цркве, те да више у суштини не будемо Црква, већ нешто друго, то јест једно другачије тело.

Када кажемо да идентификујемо једно биће, под тим заправо подразумевамо да указујемо на његову различитост, посебност. Другим речима, ми заправо одређујемо оне елементе који нам не дозвољавају да заменимо ово биће неким другим. Тако, кад кажемо, примера ради, да сваки од нас има своју легитимацију код полиције, то управо значи да држава настоји да установи посебност свакога од нас. Са циљем да не дође до замене међу грађанима, држава уписује име, презиме, као и друге податке сваког од нас, штавише, узима и отисак прста. Све ово има за крајњи циљ да се избегне замена једне личности неком другом. Идентификација, дакле, има за циљ посебност, при чему овај идентитет, посебност, никад не може бити апсолутан, те нам то заправо и ствара потешкоће кадажелимо да говоримо о нечијем идентитету. Наиме, сва имена, или пак елементи распознавања, који се садрже у нашим личним картама (занимање, висина и слично), могу се наћи и код више других људи и то поготово данас, посебно ако имамо у виду генетски инжењеринг и у последње време све актуелнији поступак клонирања. Тако, чак ни отисци прстију неће више моћи да осигурају посебност једног бића. Видимо дакле да је врло тешко одредити апсолутну посебност и идентитет једног бића. То што тражимо приликом идентификације нечега, или то што називамо "суштинска разлика", онај је, дакле, елеменат који се тиче само једног одређеног бића и никог другог.

Mеђу римокатолицима, на пример, постоји тешкоћа идентификовања Цркве пре свега зато што она тамо постоји као пандан државним структурама. На пример, држава Ватикан се појављује као држава у односу на друге државе. Она има своју дипломатију, међународне везе, итд. Штавише, Римокатоличка црква је дошла у искушење да се поистовети политичким партијама, на пример са Хришћанско-Демократском, која је у великој мери исту представљала, како у Италији, тако и у другим земљама. То показује да ова црква верује да може да се поистовети са једном идеологијом, или пак са једним партијским механизмом. Неко, дакле, мисли да ако се црква поистовети са једном политичком снагом, она може да постигне више. Међутим, црква заправо тако само губи свој идентитет. Слично се догађа и са протестантизмом и то управо због његовог бављења актуелним друштвеним и политичким проблемима. Чини се, наиме, да су друштвени проблеми оно што заокупља такозване протестантске цркве, те да је то оно на шта оне усмеравају сву своју активност и интересовање.

За сваког, дакле, постоји велико искушење оличено у дилеми да ли да се укључи у напоре које чини друштво да би решило своје различите проблеме, или не. Рекао бих чак да се и међу нама православнима у последње време јавља искушење да опонашамо ове западне прототипове.

Пре него што пређем на тачно лоцирање идентитета Цркве на основу православне еклисиологије, навешћу неколико приступа овом проблему који су, рекао бих врло уобичајени и код нас православних. Ово чиним пре свега зато да бих указао на проблем те да би смо се замислили над одређеним стварима и тако постали опрезнији да не дођемо у ситуацију да изгубимо свој идентитет, тј. идентитет Цркве, а да тога нисмо ни свесни.

Сагласно ономе што сам рекао на почетку, да би смо дошли до идентитета Цркве, треба да одговоримо на питање који је то, по нашем схватању, централни, најважнији, одлучујући елеменат за Цркву.

Теоретски гледано, можемо рећи да постоји много елемената који су истовремено једнако важни. У пракси се, међутим, јасно види шта је то што је између свега осталог за нас најважније. На ово ћемо одмах указати.

Постављена слика

У данашњем православном свету при одређењу идентитета Цркве преовлађује, наиме, неколико тенденција. Прва у овом низу је она коју би смо назвали исповедничком или идеолошком тенденцијом у одређењу идентитета Цркве. Шта заправо подразумевам под овим? У складу са овом тенденцијом одлучујући моменат је догматски. Црква се идентификује са скупом идеја које исповеда једна група верујућих људи. То је заправо оно што је названо исповедањем вере. Историјски гледано, ова тенденција почиње од времена сукоба римокатолика и протестаната (дакле углавном од 17. века), када је постављено питање у чему се они заправо међу собом разликују и кад су у ту сврху предочена њихова "исповедања вере". Свака страна је, наиме, својим исповедањем показивала шта прихвата, а шта не од онога што исповеда супротна страна. Тада смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере. Тако из тог периода имамо исповедања вере Петра Могиле, Кирила Лукариса, Доситеја Јерусалимског и других. Покушали смо, дакле, и ми да покажемо свој идентитет на основу исповедања вере. Не сумњам у то да је можда било потребно да тако буде. Но, иако су сва ова исповедања важна, питам се ипак да ли је ово основни и одлучујући елеменат који одређује идентитет Православне Цркве. Уз то, ова исповедања вере, као што су то у међувремену и показала теолошка научна истраживања, и нису толико веродостојна. Једна су наиме настала под утицајем римокатолика, као оно Петра Могиле, а друга опет под утицајем протестаната, као што је случај са исповедањем Кирила Лукариса. Коначно, поставља се питање: зар нас и данас не позивају да у оквиру екуменског покрета изложимо и ми наш православни став? Сигурно, Црква је увек имала исповедање вере и увек ће га имати и неопходно је да Црква сачува чистоту своје вере и својих догми. Наглашавајући ово, дакле, не желим да кажем да исповедање вере, као и друге ствари које ћу навести, нису неопходне. Питање је, међутим, да ли исповедање вере представља ону својеврсну посебност, централни елеменат, на коме се заснива идентитет Цркве који треба да се нагласи. Постоји, наиме, тенденција у појединим православним круговима да се истакне овај догматски елеменат те да се уздигне у односу на остала црквена догађања. У том случају, неко би могао, на пример, да на основу догмата буде православан, али да ипак буде расколник, то јест да нема никакве везе са својим епископом на пример. Пошто је сву тежину пренео на исповедање вере, заборавио је оно друго и зато верује да је он у праву и да исправно идентификује Православно Цркву. Хоћу дакле да кажем да постоји опасност од оваквог једностраног пренаглашавања догмата вере.

Други аспект који је свим православним од одлучујуће важности за биће Цркве јест мисионарство. Тако, према овој тенденцији у одређењу идентитета Цркве, догматски аспект није толико важан, колико је важна проповед и стварање свесних хришћана. Тежиште, дакле, овде пада на амвон или слушаоницу - учионицу. Ово је, наиме, карактеристика протестантизма који је усредсређен за проповед, а на штету Св. Литургије. Тако су се код нас, управо зато што је тежиште пренето на проповед, појавиле и одређене литургијске неправилности. Наводим вам као карактеристичан пример премештање проповеди са места које је заузимала у Св. Литургији, после читања Св. Јеванђеља, на место за време Причешћа. То се десило, а и данас се практикује, под изговором да "тада долази народ". Дакле, неко мисли да је циљ Св. Литургије тобоже да се чује проповед. Иако ово није циљ Св. Литургије, ипак се на основу оваквог схватања и праксе добија утисак да је проповед оно што је основно. Нека верник, дакле, изгуби и целу Св. Литургију, али то што је важно, по схватању ових, јесте да не изгуби проповед. Ми смо у Грчкој, сећам се још из детињства, имали проповеднике који су обилазили храмове и проповедали, и то по три пута у току истог јутра. Они су, иако нису ни били присутни на Св. Литургији онако како треба, ипак веровали да чине најважнију ствар тиме што су проповедали.

Пазите, напомињем и сада и напомињаћу и даље током овог свог излагања, да све ово што наводим не значи и да одбацујем. Оно, међутим, што желим да нагласим, то је да не треба ове елементе саме по себи да узводимо на ниво одлучујућих за идентитет Цркве. Но, у сваком случају, оваква тенденција ипак постоји.

Трећа тенденција, то јест угао гледања из кога неко посматра идентитет Цркве, јесте, да је тако назовемо, морална, а назвао бих је још моралистичка тенденција. Сагласно овом гледишту, морал. схваћен у најширем значењу ове речи, а то значи као држање моралних закона и као одређени однос према другима, у преимућству је над осталим елементима у цркви. Продукт ове тенденције је друштвени активизам (наглашавање друштве делатности Цркве) и пуританска побожност (уз готово искључиво наглашавање сексуалног морала). Тако се Црква, по заговорницима ове тенденције у посматрању њеног идентитета, поистовећује са онима који су у друштву "како треба" и који су "морално исправни". Опасност која вреба у наведеном случају лежи у томе да Црква престане да буде та која у својим недрима има и грешнике, при чему још може и да се створи утисак да су одређени људи у Цркви безгрешни. Много је православних који посматрају Цркву управо из овог угла. тако не само црквени људи, већ и они који то нису, сматрају да Црква јесте и да треба да буде место моралног савршенства уз шире значење тог појма.

Постављена слика

Коначно, постоји још једна тенденција у савременој православној Цркви у посматрању њеног идентитета коју би смо могли да назовемо терапеутском или психолошком. У складу са овом тенденцијом, подвлачи се својство Цркве као болнице (овај израз се, наиме, данас често чује у Цркви) у којој се спроводи терапија против страсти, даје психички мир и томе слично. Тако се, за разлику од оних за које се идентитет Цркве налази у исповедању вере, проповеди или моралу, за ове суштина Цркве налази пре свега у Св. Тајни исповести и монаштву. Прототип Цркве, њена суштина, за ове је, дакле, монах, а најважнија Св. Тајна исповест. Појам "старца-духовника" постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. Тачније, они своје професоре слушају само утолико што присуствују њиховим предавањима да би добили оцену и диплому. У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити зато што их то не интересује. Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. Постоји, дакле, и овакав аспект са ког се идентификује Црква. У наведеном случају рекао бих да је присутна наглашена опасност од губљења црквеног идентитета.

Оно што је потребно нагласити у контексту сваког од наведених аспеката јесте то да све што је претходно о њима речено не значи да сваки од њих нема места у Цркви. Напротив, сви они имају места у Цркви. Проблем је, међутим, у томе где ће се поставити њено тежиште. Када се деси да један од ових аспеката постане одлучујући елеменат, и кад добије превагу над осталима, он на тај начин постаје од искључиве важности за свештеника и верника у Цркви. Ове тенденције које сам навео, а које теже да одреде идентитет Цркве, стварају одређене проблеме, те бих на њих управо и хтео да укажем како би смо видели да заиста постоји опасност да Црква изгуби свој идентитет уколико ове елементе употребимо као одлучујуће у идентификовању Цркве.

Узмимо најпре у разматрање исповедање вере. Ако се исповедање вере, везано за догмате, одвоји од осталог живота Цркве, оно тада постаје идеологија. Сви догмати су донешени са једним циљем: да уведу верне у Цркву, у Божанско Причешће. У прилог овоме погледајмо одлуке Васељенских Сабора. Све оне се, наиме, завршавају анатемизмима, то јест одлучењем од Божанскког Причешћа оних који су осуђени. Дакле, јединство у вери није крајњи циљ, него предуслов, док је крајњи циљ заправо евхаристијска заједница.

Што се пак тиче мисионарског аспекта, јасно је да је он одувек био основна карактеристика протестантске еклисиологије. Овај аспект, наиме, потцењује Св. Тајне црквене чинове (епископа и друге).

У односу на морални аспект, опасност која се зачиње и претендује да се развије, јесте опасност од фарисејства и јуридичког односа према спасењу. Овај начин гледања на идентитет Цркве представља Цркву као заједницу "чистих", при чему се заборавља да су у Цркви и грешници, те да је за православно схватање светости карактеристично управо оно што изражава молитва Св. Јефрема коју специјално читамо на богослужењима Велике Четрдесетнице, а која каже: "О, Господе, даруј ми да спознам своја сагрешења и да не осуђујем брата свога".

Између осталог не треба заборавити ни то да се дешава да критеријуме моралности задовољавају више они који су изван Цркве, него они који су унутар ње. И ово није случа само данас, одувек је то постојало. Кад Св. Апостол Павле пише Галатима и каже: "ако један другога уједате и прождирете. гледајте да се међусобно не истребите"(Гал.5,15), онда можете замислити која је нетрпељивост владала међу хришћанима у Галатији. Другим речима, унутар црквене заједнице се не упражњава увек морално савршенство, какво се понекад може срестимеђу неверујућима. Зато данас неверујући често осуђују Цркву и наводе своје моралне врлине које су веће него што то могу црквени људи да покажу. Ако је Црква једна морална институција, тада засигурно она не оправдава своје постојање, те не може бити да је то њен идентитет.

На крају, са стране терапеутског гледишта проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Сведоци сте да се оваквим схватањем Цркве сваки од верника везује за једну одређену личност, за такозване "старце", те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу не осећа себе као члана те заједнице. Губи се, дакле, појам о Цркви као заједници, па Црква постаје више једно "лично", тачније индивидуално, психолошко искуство. Пошто на овај начин циљ постаје "да се ја осећам добро, да имам свој мир" и слично, ствара се једна врста хришћана који суштински и нису чланови Цркве. Уосталом, и морал и психолошки мир могао би неко да нађе и изван Цркве, ако би, на пример, отишао неком будистичком гуруу. И није мало оних који уточиште налазе у некој од источњачких религија. Чињеница да источњачке религије данас цветају управо на просторима Запада говори о томе да западно хришћанство није тражило да нађе ништа друго осим индивидуалног, психолошког мира и задовољства. Ако му то не нуди свештеник у његовој парохији, он онда одлази код гуруа који је спреман да му понуди своју помоћ, вршећи на тај начин проселитизам. Дакле, не би требало да Црква постане место "гуруа".

Навео сам вам све ове опасности да би сте видели да проблем идентитета није нимало једноставан, те да је пут до њега исувише опасан и клизав.

Сада ћу покушати да вам представим православни приступ проблему идентитета Цркве, наглашавајући поново да је све ово о чему сам досд говорио, то јест о догми, мисионарству, моралу, проповеди, терапији и друго такође важно. Међутим, ништа од овога не одређује идентитет Цркве. Тачније, ако се све ово не оцрквени, не може бити прихваћено као црквени елеменат.

Суштинско питање заправо гласи: на који начин се оцрквењују сви ови елементи, на који начин постају Црква, на који начин сви ми постајемо Црква? Да би смо одговорили на ово питање, узећемо у помоћ два водича: Св. Писмо и Св. Оце с једне стране, а ја бих додао, и то сматрам веома важним, и свест нашег православног народа.

Верујем да је наш православни народ, на неки начин, боље сачувао своје православље него наши теолози и наши теологија, тачније академска теологија, боље него поједини вођи Цркве, духовни вођи, било да су то проповедници, духовници или било шта друго. Зато хоћу да употребим и ово као извор одакле ћемо црпети одговор на питање како постајемо Црква и како све постаје Црква. Само тако ћемо, наиме, одговорити на питање шта је идентитет Цркве.

Постављена слика

У Првој посланиции Коринћанима Св. Апостол Павле употребљава израз Црква, но као што сам и у другим приликама наглашавао, он тамо прави једну интересантну везу између израза Црква и сабрања верних ради приношења Св. Евхаристије. Св. Апостол Павле каже: "када се сабирате у Цркву", и под тим подразумева и објашњава "када се скупљате да принесете Св. Евхаристију". Очигледно да постоји нека веза у схватању Св. Апостола Павла између тога што назива Црквом и онога што назива "сабрање да би се извршила Св. Евхаристија". Зато се израз Црква углавном употребњава да означи помесну Цркву, при чему се, наравно, употребљава и за васељенску Цркву. Међутим, врло јр важно да је и Св. Евхаристија добила име Црква.

Исто се даље примећује и код Св. Игнатија Антиохијског, Св. Иринеја Лионског, Св. Кипријана, Св. Максима Исповедника у 7. веку, и тако све до Св. Николе Кавасиле у 14. веку. код кога први пут налазимо и дефиницију Цркве. У светоотачким списима, наиме, не налазимо дефиницију Цркве. Међутим, Св. Никола Кавасила покушава да нам покаже шта је Црква, па нам каже "да се Црква пројављује", то јест идентификије, "у Св. Тајнама". Он затим детаљније одређује шта подразумева под изразом "у Св. Тајнама", те пише: "ако неко може да види Цркву, неће видети ништа друго до Тело Господње". И категоричан је у томе те зато ставља реч "само Тело Господње", што ће рећи Божанску Евхаристију по наставља: "Уопште није чудно то да неко поистовећује Цркву са Св. Тајнама". Када пак каже "тајне", као што се и види из одељка који сам вам навео, ова реч не значи то што данас подразумевамо када кажемо тајне, то јест не седам тајни, него Божанствену Евхаристију, једнако као што иначе кажемо "животворне Тајне" на Св. Литургији, а то значи да се употребљава у множини оно што данас називамо Тајна Св. Евхаристије.

Ове речи, дакле, значе да се суштина Цркве открива у Св. Евхаристији. Зато је карактеристично и веома важно и то што наш народ каже "идемо у Цркву", подразумевајући заправо под тим да иде на Св. Литургију. Храм је назван Црквом зато што је место на коме се служи Св. Литургија. Стога неће бити претерано ако кажемо да из овог угла посматрано, дакле, кроз евхаристијско сабрање, можемо видети прави идентитет Цркве.

Постављена слика

Но, шта значи ово? Конкретније, то пре свега значи да сви ови елементи које смо побројали, - догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство треба да су усмерени ка Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нису црквени елементи, нису Црква. Друго, ово значи да претстојатељ овог евхаристијског сабрања, односно епископу чије се име и служи Св. Литургија по парохијама, постаје центар из кога произилазе све ове активности Цркве. Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То при том није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве. Узмите, примера ради, рукоположење. Зашто једино епископ рукополаже? Зато што једино ако је од епископа, служба која се даје рукоположеноме постаје црквена служба. Да ли сте икад помислили зашто хиротонија, рукоположење, никад не бива мимо Св. Евхаристије? Због чега не може епископ да изврши рукоположење мимо Св. Евхаристије, кад сами често наглашавамо апостолско прејемство, то јест чињеницу да епископ има власт да предаје благодат свештенства и друго? Наиме, када би се овде заиста радило просто и једино о власти, тада би епископ могао да рукоположи неког и у својој канцеларији, те да на тај начин преда некоме благодат коју има добивши је од Св. Апостола као њихов наследник.

Чињеница да епископ рукополаже једино на Св. Евхаристији, то јест онда када је народ сабран у Евхаристији а не на било ком другом сабрању, указује управо на то да епископ. службом предстојатеља Св. Евхаристије, као предстојатељ и раздаје дарове Духа Светога.

Други важан закључак који произилази из идентификације Цркве поматране кроз Св. Евхаристију јесте то што на овај начин схватамо Цркву као ону која је у свету, али која није од овога света. То значи да се Црква креће кроз историју, те као што је Св. Евхаристија икона Царства Божијег, икона будућег века, тако и Црква има своје биће, своју истиску реалност, у Царству Божијем. Она, дакле, није просто једна историјска творевина, није производ историје. Она је производ Царства Божијег које се на овај начин одсликава (иконизује) у историји. Зато се Црква у старим текстовима, у Св. Писму, код апостолских Отаца, и назива странствујућом (на грчком "парикија", а на српском парохија). Тако се, на пример, за Цркву у престоници Царства каже да је "странствујућа у Риму". Израз "странствујућа" употребљен за Цркву заправо значи да она није органски део ове историјске реалности, већ да је она нешто есхатолошко, да је она која долази из есхатона и живи ("парики") овде у историји и у свету.

Црква, дакле, треба да схвати да она није једна светска творевина, већ да се њен идентитет налази у есхатологији, у Царству Божијем, те да све што чини у историји треба да има своје усмерење, да добије свој смисао, од крајњег циља за који је и створен, а то је Царство Божије.

Постављена слика

Зато за Св. Литургији доминира васкрсни карактер, као да је присутно Царство Божије у свету. Ово и треба да сачувамо са великом пажњом, јер ако изгубимо идентитет Св. Евхаристије, у опасности смо да изгубимо и идентитет саме Цркве. Ова узајамна зависност Цркве и Св. Евхаристије не ствара некакву евхаристијску искључивост, евхаристијски монизам, како то називају многи, то јест наглашавање једног елемента на штету других. Овде се заправо ради о тачки гледишта из које и све остало добија смисао. Наиме, други елементи се не укидају, већ добијају смисао у односу на Св. Литургију, јер се у њој освећују, у њој благосиљају, у њој постају сви Црква. Ако се пак издвоје од Св. Литургије, нису Црква.

Завршио бих указујући на опасност која постоји ако не будемо довољно опрезни као Црква. Та опасност је двојака. Прва опасност је од секуларизације (посветовњачења) Цркве. Другим речима, ради се о опасности да Црква заборави на свој есхатолошки идентитет, то јест да исцрпи свој идентитет у својим историјским активностима, да буде апсорбована од стране ових активности толико да заборави да се Црква не исцрпљује у границама историје. Укратко, друштвено ангажовање, ангажовање на пољу мисионарства, чак и да искоренимо своје страсти и духовно узнапредујемо, како кажу, све то, ако не буде прошло кроз Цркву која ће све ово поставити под призму не историје већ есхатологије, Царства Божијег, остаће само прапорци који звече.

Друга опасност је оно што бисмо могли назвати поистовећењем историје са есхатологијом. То је, на неки начин, друга крајност у односу на секуларизам. Тако у овом случају постоји наиме опасност да се Црква задовољи оним што има у историји, својим Тајнама, својим духовним искуством, те да престане да ишчекује долазак Царства Божијег. У питању је врло велика опасност, присутна код многих православних. Наиме, чини се да данас као да заборављамо да не можемо ми преокренути историју у Царство Божије. Царство Божије ће доћи када Бог то буде хтео, "неочекивано", не можемо рећи кад и како, и зато све што имамо и што поседујемо у Цркви, духовна блага, нису никад довољна.

Потребно је дакле да ишчекујемо Царство Божије. Но, на жалост, ми смо изгубили ту димензију нестрпљивог очекивања Царства Божијег, изгубили смо оно што се садржи у речима "маран атха", то јест "дођи Господе, када ћеш доћи". Није нам стало ни до чега више, свега имамо, и то посебно ми православни који често мислимо да још од сад живимо у Рају, те да зато уопште није потребно да се збуде Други Долазак. То су понеке од девијација које може свако да уочи ако добро загледа куда и како смо се упутили.

Дакле, од секуларизма можемо доћи у другу крајност, у ону у којој је историја већ од сада Царство Божије, те да тако заборавимо да је Црква, њен идентитет, једна непрестана борба, да је оно за шта је Кулман рекао "већ јесте, али још не". Ово заправо значи да је црква стешњена између историје и есхатона, те да све што чини, чини управо у ишчекивању свога пуног идентитета који ће се открити у Царству Божијем.

Коначно, овакав начин гледања на идентитет Цркве утемељиће у нама један другачији однос и приликом нашег случења у Цркви. Он ће нам, дакле помоћи да не мислимо да ћемо, радећи за друштво или на духовном пољу, ми створити Царство Божије у историји, то јест да не мислимо да смо урадили нешто велико. Треба, наиме, увек да осећамо да све што чинимо, чинимо ад ферендум, у односу на Царство Божије које ће установити једино Бог. Конкретно, ово чини релативним и делатност Цркве, чинећи је заправо смиренијом у свету, али истовремено и сигурнијом да неће никада бити понешена историјским струјама, струјама овога света.

Митрополит пергамски

ЈОВАН Зизиулас

Share this post


Link to post
Share on other sites

Богу хвала, можемо слушати о.Угрина на

http://www.slovoljubve.com/

кроз обичан винамп,тако што кликнемо на "слушај радио"

Па хајде да слушамо.....

:drugarstvo:

0442_feel

:cheesy2:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит ВАСИЛИЈЕ (Гондикакис)
Игуман манастира Ивирон на Светој Гори


Постављена слика


НИЈЕ ЦРКВА ТО ШТО МИ МИСЛИМО ДА ЈЕСТЕ




         Није Црква то што ми мислимо да јесте. Отели су нас као одојчад са груди наше мајке Православне Цркве. Другачије су нас научили. Дали су нам да пијемо млеко из конзерве. Одсекли су нас од корена. Одвојили су нас од Предања. Отерали нас из наше куће. Направили су од нас странце у сопственом завичају. Потрудили се да заборавимо свој матерњи језик, језик Православља, матерњи језик човека.
    Ко? Сви они који су на силу хтели да нас спасу: просветитељи, пропагандисти, масони... до дана данашњег. Заједно са њима и сви ми који смо њихову просвећеност сматрали просвећеношћу, њихову културу напретком. Тако смо, наслепо, без духовног расуђивања, све њихово узимали као нешто више, боље, културно (у уметности, праву,организовању живота, архитектури, музици...). Мучили смо тиме сопствено биће. Наш организам одбацује један по један пресађени страни орган. Непрестано нам силом пресађују нове органе који бивају одбачени, чиме се обелодањује кроз њихово понашање дубљи карактер нашег литургијског народа. Није Црква то што мислимо да јесте. Није та коју нападамо, коју хоћемо да уништимо. Нема везе Православље са «средњим веком», «мистицизмом», «клерикализмом», «схоластицизмом» као што можемо чути. Толики прозападнообразовани мисле да и на Западу и на Истоку сви термини имају исти садржај, те се труде да нас ослободе болести од којих нисмо ни боловали и разбољевају нас својим терапијама. Збуњују нас својим решењима.
    Не поричемо да је било људских слабости. Постојали су и постоје немоћни, са свим својим падовима и недостацима. То чине само Православље још приснијим истичући трпељивост његове љубави и истинитост његове поруке.
    Велика ствар била би да упознамо Православну цркву која нам је непозната. Њено нескверно, чедно, пречисто срце. Оно срце које представља најдубље и најистинитије наше биће. Оно са којим смо повезани много више него што миспимо. Оно које најдубље познајемо, а да то и не знамо. Оно које несвесно тражимо док га се свесно одричемо, јер не познајемо његову истину, његову богочовечност, красоту његовог смирења.
    Све оно најдрагоценије што траже истински трагаоци налази се ту унутра. Не у фрагментима, делимично или умишљено, већ целовито делом и истином. Оно одговара  и малој деци,  и  простим бакицама и најзахтевнијим трагаоцима који хоће да Бога виде не онолико колико могу, него онаквим какав Бог јесте. Постоји богословље које стиже до апофазе, негације, које не иде даље од онога што човек на земљи може да достигне. Благодат нестворена, невидљива, несхватљива која долази на човека, на творевину, која обнавља и обожује човека.
   Нити је богословље схоластика, нити је духовни живот пуританство. Упознавајући Православље,   онакво какво јесте, постижемо уравнотеженост, можемо свакога да сагледамо са љубављу.Свако може нама да помогне и ми свима благодаћу Божијом да помогнемо.
   То да постанемо православни не значи да се затворимо негде, него да се уздигнемо: да се уздигнемо до висине крста љубави. Када би богословље наше Цркве заиста било то што сматра већина света, то што се предаје по државним универзитетима, или ако би побожност била споља наметнути јалови пијетизам, тврдимо вам да ни реч не бисмо рекли. (Не бисмо имали никакву наду, а можда ни одговорност.)
    Сада можемо да вам кажемо утешну и тврду реч: Наш положај је привилегован и опасан. Одредили су га они који су нас родили, тако да не можемо да радимо шта нам падне на памет. Не можемо некажњено, (Грци) православни, да се понашамо детињасто, заклањајаући се иза каквог било оправдања или, шта
више, да будемо дрски. Ако су они који су живели пре нас и који су сахрањени на овој
земљи били непромишљени и радили по сопственом нахођењу, онда и ми можемо тако да се понашамо.
Али ако су другачије живели, ако су одлучили да умру и тако живели, ако је начин њиховог живота био одлука да умру; ако сво њихово стваралаштво, морал, реч, дела, лик, гестови, све њихово видљиво и невидљиво је било рођено из смрти, из жртве свих, да би се родило нешто боље, другачије природе, другог састава, за друге, за све нас - онда не можемо некажњени да се понашамо непромишљено, да експериментишемо, да се играмо са оним са чим се не игра.
    Да нису сазидали Свету Софију како су је сазидали , да прима сваког човека и васељену. Да нису направили Свету Гору таквом каквом су је направили, да се спасава цео човек и збратимљују народи. Да Св.Григорије  Палама  није богословствовао  како је богословствовао, сажео искуство и живот Православља,утољавајући жеђ данашњег намученог младог човека. Да се нису подвизавали, плакали,трпели,молили,жртвовали толики непознати по горама, по острвима и градовима. Да нису имали у песмама, у животу и обичајима ту човечност која те рањава. Да нису били родоначалници новог Јелинства један Свети Козма и један Макријанис.
    Када свега тога не би било у нашој крви, онда би могли да се понашамо по сопственом нахођењу. Али није тако. Ми се сада налазимо на освећеној земљи и у освећеном времену. Не можемо бити површни. Не
припадамо самима себи. Припадамо онима који су нас родили и целом свету. Обавезани смо својим духовним наследством. Никакво оправдање нам неће помоћи. Када бисмо све избацили из школа, старо, ново, светиње, не би могли никоме да се оправдамо, да нас ослободе кривице, нити да заборавимо свој дуг. Никакав алиби не би могли да пронађемо.
   Мораћемо да се суочимо са својим претходницима и са онима који тек долазе. Наша лажна дела ће нам бацити у лице. Јер ће се једном пробудити  ови  мали  да  кажу: «НЕ» лажи,  површности, искривљавању, фалсификовању, издаји, који се фабрикују преварантски и кукавички у образовним   програмима, уџбеницима књижевности и емисијама за децу.
   Ови који ће рећи «НЕ» имаће неограничену снагу која ће превазићи и њих саме. Са њима ће бити душе предака и жедна (истине) деца из целог света.
   Ово што постоји овде припада свима. Ово што смо наследили условљава наше понашање. Истина која се оваплотила кроз пречисту и увекдјеву Марију, Истина која је умрла и васкрспа, васкрсавајући собом васељену и Цркву- тело Христово.
    Благодат која освећује цело биће човеково. Црква која крштава целог човека у несагледивим дубинама тајне живота Оца и Сина и Светога Духа, која освећује сва чула. Ова Благодат која је ушла до сржи бића нашег верног народа, која тка наш живот и претвара га у платно саткано одозго од честица материје...
   Сво духовно тело нашег живота има поруке које припадају свима, које сви чекају, до крајева земље. Свима смо дужни. Поставили су нас они што нас родише по духу и телу на једну висину. Не можемо да спустимо заставу, да умањимо дуг, да починемо на другој земљи, на други начин, до само на жртвеном крсту.


(Одломак из књиге "Света Гора и култура нашег народа")


Преузето из: СВЕТИГОРА, број 185, новембар 2008, 22-23 стр.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит ВАСИЛИЈЕ (Гондикакис)

Игуман манастира Ивирон на Светој Гори

Постављена слика

НИЈЕ ЦРКВА ТО ШТО МИ МИСЛИМО ДА ЈЕСТЕ

         Није Црква то што ми мислимо да јесте. Отели су нас као одојчад са груди наше мајке Православне Цркве. Другачије су нас научили. Дали су нам да пијемо млеко из конзерве. Одсекли су нас од корена. Одвојили су нас од Предања. Отерали нас из наше куће. Направили су од нас странце у сопственом завичају. Потрудили се да заборавимо свој матерњи језик, језик Православља, матерњи језик човека.

    Ко? Сви они који су на силу хтели да нас спасу: просветитељи, пропагандисти, масони... до дана данашњег. Заједно са њима и сви ми који смо њихову просвећеност сматрали просвећеношћу, њихову културу напретком. Тако смо, наслепо, без духовног расуђивања, све њихово узимали као нешто више, боље, културно (у уметности, праву,организовању живота, архитектури, музици...). Мучили смо тиме сопствено биће. Наш организам одбацује један по један пресађени страни орган. Непрестано нам силом пресађују нове органе који бивају одбачени, чиме се обелодањује кроз њихово понашање дубљи карактер нашег литургијског народа. Није Црква то што мислимо да јесте. Није та коју нападамо, коју хоћемо да уништимо. Нема везе Православље са «средњим веком», «мистицизмом», «клерикализмом», «схоластицизмом» као што можемо чути. Толики прозападнообразовани мисле да и на Западу и на Истоку сви термини имају исти садржај, те се труде да нас ослободе болести од којих нисмо ни боловали и разбољевају нас својим терапијама. Збуњују нас својим решењима.

    Не поричемо да је било људских слабости. Постојали су и постоје немоћни, са свим својим падовима и недостацима. То чине само Православље још приснијим истичући трпељивост његове љубави и истинитост његове поруке.

    Велика ствар била би да упознамо Православну цркву која нам је непозната. Њено нескверно, чедно, пречисто срце. Оно срце које представља најдубље и најистинитије наше биће. Оно са којим смо повезани много више него што миспимо. Оно које најдубље познајемо, а да то и не знамо. Оно које несвесно тражимо док га се свесно одричемо, јер не познајемо његову истину, његову богочовечност, красоту његовог смирења.

    Све оно најдрагоценије што траже истински трагаоци налази се ту унутра. Не у фрагментима, делимично или умишљено, већ целовито делом и истином. Оно одговара  и малој деци,  и  простим бакицама и најзахтевнијим трагаоцима који хоће да Бога виде не онолико колико могу, него онаквим какав Бог јесте. Постоји богословље које стиже до апофазе, негације, које не иде даље од онога што човек на земљи може да достигне. Благодат нестворена, невидљива, несхватљива која долази на човека, на творевину, која обнавља и обожује човека.

   Нити је богословље схоластика, нити је духовни живот пуританство. Упознавајући Православље,   онакво какво јесте, постижемо уравнотеженост, можемо свакога да сагледамо са љубављу.Свако може нама да помогне и ми свима благодаћу Божијом да помогнемо.

   То да постанемо православни не значи да се затворимо негде, него да се уздигнемо: да се уздигнемо до висине крста љубави. Када би богословље наше Цркве заиста било то што сматра већина света, то што се предаје по државним универзитетима, или ако би побожност била споља наметнути јалови пијетизам, тврдимо вам да ни реч не бисмо рекли. (Не бисмо имали никакву наду, а можда ни одговорност.)

    Сада можемо да вам кажемо утешну и тврду реч: Наш положај је привилегован и опасан. Одредили су га они који су нас родили, тако да не можемо да радимо шта нам падне на памет. Не можемо некажњено, (Грци) православни, да се понашамо детињасто, заклањајаући се иза каквог било оправдања или, шта

више, да будемо дрски. Ако су они који су живели пре нас и који су сахрањени на овој

земљи били непромишљени и радили по сопственом нахођењу, онда и ми можемо тако да се понашамо.

Али ако су другачије живели, ако су одлучили да умру и тако живели, ако је начин њиховог живота био одлука да умру; ако сво њихово стваралаштво, морал, реч, дела, лик, гестови, све њихово видљиво и невидљиво је било рођено из смрти, из жртве свих, да би се родило нешто боље, другачије природе, другог састава, за друге, за све нас - онда не можемо некажњени да се понашамо непромишљено, да експериментишемо, да се играмо са оним са чим се не игра.

    Да нису сазидали Свету Софију како су је сазидали , да прима сваког човека и васељену. Да нису направили Свету Гору таквом каквом су је направили, да се спасава цео човек и збратимљују народи. Да Св.Григорије  Палама  није богословствовао  како је богословствовао, сажео искуство и живот Православља,утољавајући жеђ данашњег намученог младог човека. Да се нису подвизавали, плакали,трпели,молили,жртвовали толики непознати по горама, по острвима и градовима. Да нису имали у песмама, у животу и обичајима ту човечност која те рањава. Да нису били родоначалници новог Јелинства један Свети Козма и један Макријанис.

    Када свега тога не би било у нашој крви, онда би могли да се понашамо по сопственом нахођењу. Али није тако. Ми се сада налазимо на освећеној земљи и у освећеном времену. Не можемо бити површни. Не

припадамо самима себи. Припадамо онима који су нас родили и целом свету. Обавезани смо својим духовним наследством. Никакво оправдање нам неће помоћи. Када бисмо све избацили из школа, старо, ново, светиње, не би могли никоме да се оправдамо, да нас ослободе кривице, нити да заборавимо свој дуг. Никакав алиби не би могли да пронађемо.

   Мораћемо да се суочимо са својим претходницима и са онима који тек долазе. Наша лажна дела ће нам бацити у лице. Јер ће се једном пробудити  ови  мали  да  кажу: «НЕ» лажи,  површности, искривљавању, фалсификовању, издаји, који се фабрикују преварантски и кукавички у образовним   програмима, уџбеницима књижевности и емисијама за децу.

   Ови који ће рећи «НЕ» имаће неограничену снагу која ће превазићи и њих саме. Са њима ће бити душе предака и жедна (истине) деца из целог света.

   Ово што постоји овде припада свима. Ово што смо наследили условљава наше понашање. Истина која се оваплотила кроз пречисту и увекдјеву Марију, Истина која је умрла и васкрспа, васкрсавајући собом васељену и Цркву- тело Христово.

    Благодат која освећује цело биће човеково. Црква која крштава целог човека у несагледивим дубинама тајне живота Оца и Сина и Светога Духа, која освећује сва чула. Ова Благодат која је ушла до сржи бића нашег верног народа, која тка наш живот и претвара га у платно саткано одозго од честица материје...

   Сво духовно тело нашег живота има поруке које припадају свима, које сви чекају, до крајева земље. Свима смо дужни. Поставили су нас они што нас родише по духу и телу на једну висину. Не можемо да спустимо заставу, да умањимо дуг, да починемо на другој земљи, на други начин, до само на жртвеном крсту.

(Одломак из књиге "Света Гора и култура нашег народа")

Преузето из: СВЕТИГОРА, број 185, новембар 2008, 22-23 стр.

    Невероватно  колико сам  се  и  сама  питала и  одговарала себи на  овакав начин. slavabogu

                                                    319.gif 4chsmu1 isus-sinai

       

    Молим  те  Лаве, где могу да нађем ову књигу, и још неку коју је написао

 

  Архимандрит  Василије(Гондикакис) Игуман манастира Ивирон на Светој  Гори

Share this post


Link to post
Share on other sites

    Молим  те  Лаве, где могу да нађем ову књигу, и још неку коју је написао

   

Мислим да је ово само део књиге који је преведен, а да књига још увек није преведена цела.

По часописима, поготово у Светигори, има преведених беседа старца Василија.

Код нас је у издању Беседе изашла његова сјајна књига "Литургија - откривење нове твари"

п.с.

Света Гора победити мора !  :smiley:

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest ага пије млеко

Код нас је у издању Беседе изашла његова сјајна књига "Света Литургија - откривење нове твари"

Ова књига ми је много помогла да схватим смисао св. Литургије.  Спада у мени најомиљеније књиге коју најтоплије препоручујем сваком правосл. вернику, дакако и неправославном.  319.gif

4chsmu1

Књигу је иначе превео еп. Иринеј Бачки...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бити послушан, у послушању, и сличне језичке конструкције, шначе шта? Наишао сам на више места, где се каже, треба слушати своју Цркву, а не, тамо неке духовнике? Ово је у практичном смислу мало конфузно, бар мени.

Па сме ли се одговорити, да је хијерархијска послушност обавеза, или нешто тако?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја то не бих схватила буквално, односно да се то мисли на своју , парохијску цркву, већ уопште , на Цркву у глобалу. Ово друго је ограничење, и онда нема ништа заједничко са суштином. Значи, потребна је ширина, која истовремено укључује и слободу појединца, и пуно љубави и разумевања и онда све то води ка Господу, што је и наш циљ. Докле год неко осећа страх, нелагодност, неповерење или било какву другу негативну емоцију, онда то није то, није на правом путу. То мора свако лично да осети. pravopop

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пре свега се односи на монаштво и свештенство. Значи пре свега бити послушан свом епископу, јер он је на челу цркве, и без њега нема ништа, никаквих светих тајни. А било је много непослушања епископу под образложењем послушности духовнику. Па неки неће да се причешћују у својим црквама, него само онде где им каже духовник. А свештеници су штрајковали ако их негде епископ помери са своје парохије. Да не причамо о непослушности ових монаха (који то не могу остати ако нису послушни свом епископу).

Тако да имамо изгледа духовнике који се граде да су изнад епископа, Синода и Сабора. Да они знају која је литургија исправна, а која није, који је свештеник, епископ, исправан, а који није, ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...