Jump to content
ribar

Православне светиње у свету

Rate this topic

Recommended Posts

ovo sam našao na netu

 

Orthodox Monasteries Total Index: 002


1. St Elias the Cave-Dweller Monastery  
Address: 89020 Melicucca, Reggio di Calabre, ITALY 
Divine Liturgy Service: N/A
Established: 5th Century
Other: For further information, contact:
Archimandrite Antonio Scordino, 25 via Polistene, 89100 Reggio di Calabre, ITALY Photo
N/A Extended Information/Photos: N/A
WWW Links: http://www.orthodoxengland.btinternet.co.uk/oeitaly.htm
2. St John Monastery
Address: 89040 Bivongi Reggio di Calabre, ITALY
Divine Liturgy Service: N/A
Established: N/A
Other: For further information, contact:
Archimandrite Antonio Scordino, 25 via Polistene, 89100 Reggio di Calabre, ITALY Photo
N/A Extended Information/Photos: N/A
WWW Links:http://www.orthodoxengland.btinternet.co.uk/oeitaly.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

@@Calabria,

 

Богу хвала slava3

 

И пошаљите нам неку фоткицу јер у тим деловима Италије има негде око 10ак манастира, а у једаном од тих манастиру, је игуманија наша Српкиња - Стефанија.

Share this post


Link to post
Share on other sites
@@Calabria,

 

Богу хвала slava3

 

И пошаљите нам неку фоткицу јер у тим деловима Италије има негде око 10ак манастира, а у једаном од тих манастиру, је игуманија наша Српкиња - Стефанија.

Hvala, hocu, naravno. Ja ustvari planiram da idem tamo da ucim jezik, pa ako uspem da realizujem taj plan poseticu i te manastire i igumaniju Stefaniju, i sve cu dokumentovati :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Храм Светог Саве у Аделејду у Аустралији

Аутор: Милан Ситарски, Број 1098, Рубрика Светиње српске цркве .

 

hram-svetog-save-u-adelejdu-u-australiji

 

Град Аделејд (Adelaide), са више од милион становника, пети је по величини у Аустралији. Налази се у близини ушћа највеће аустралијске реке Мареј (Мurray) у Индијски океан. Административно је, привредно и културно средиште Јужне Аустралије, једне од шест аустралијских савезних држава, чија је површина, осим долине поменуте реке и уског обалског појаса, углавном покривена пустињом, полупустињом и кршевитим планинама. Град је основан 1836. године, а име је добио по супрузи британског краља Вилијама IV (1830–1837), познатог и под надимком „Краљ-морнар“, захваљујући свом служењу у ратној морнарици током младости, који је у историји упамћен по значајним друштвеним реформама (почеци социјалног законодавства, укидање ропства, ширење права гласа). Јужна Аустралија је, за разлику од ранијих колонија овог континента, основана за насељавање слободних људи, а не кажњеника, али је упркос утопистичким претпоставкама појединих насељеничких лидера о непотребности постојања репресивног државног апарата у друштву чији припадници немају криминалних мотива, убрзо уведена судска и полицијска власт као у другим деловима Британске империје. Град се развијао у снажан привредни центар, пре свега захваљујући луци преко које су извожени производи напредујућег рударства и пољопривреде. Још бржи развој града се догодио у 20. веку, између осталог и захваљујући бродоградњи, стимулисаној у епохи Светских ратова, а у другој половини века постаје и значајан културни и спортски центар, у коме се одржавају међународни фестивал уметности, ауто-трке и друге манифестације.

hram-svetog-save-u-adelejdu-u-australiji

 

Српска емиграција је у овом граду значајно порасла после Другог светског рата, а углавном су јој припадали бивши заробљеници и принудни радници у Немачкој, који нису желели да се врате у тада већ комунистичку Југославију. Аустралија је тада пружала прилично повољне услове за усељење, поготово особама способним за обављање тешких пољопривредних и рударских послова, па је током првих пет послератних година дошло више од хиљаду Срба. Српска заједница је успела да развије разгранат културни и духовни живот, чији су носиоци били уметници, научници и свештеници, а основан је и спортски клуб „Београд“. Економски емигранти који су у наредним деценијама долазили из Југославије углавном су се окупљали око културног клуба „Јединство“, у оквиру кога је деловала недељна школа и фолк група, али они углавном, макар у почетку, нису били склони укључивању у црквени живот.

 

 

ЦРКВЕНИ ЖИВОТ

Иницијатива за оснивање парохије је покренута на Божић 1950. године, а праћена је, на жалост, међуправославним споровима којих је било и у другим срединама. Услед условљавања руских и грчких парохија да се српски верници укључе у њих како би добили богослужбено место, Акциони одбор Срба се обратио већинској Англиканској цркви, која им је обећала изнајмљивање Катедрале Св. Тројице, под условом да православни Срби најпре организују своју парохију са свештеником постављеним од надлежног Епископа Српске Цркве. Тада надлежни архијереј, Епископ америчко-канадски Дионисије (Миливојевић) је већ новембра 1950. године овластио протојереја Александра Јасирског, некадашњег руског емигранта и пароха у Панчеву, услед чега су аустралијске власти дозволиле оснивање парохије и црквене општине, чему је веома допринела и англиканска подршка. На првој редовној скупштини, почетком 1951. године, парохија и црквена општина су назване по Светом Сави, изабрана је управа и усвојена су правила.

hram-svetog-save-u-adelejdu-u-australiji

 

Упркос привременим проблемима у односу са надлежним Епископом, везаним уз статус наследника о. Александра на месту пароха, јеромонаха Георгија (Ђонлића), црквени и друштвени живот православних Срба у Аделејду је напредовао, па су основани Коло српских сестара, црквени хор, црквена школа, у којој је од 1953. године учитељ Радомир Стојановић одржавао верску наставу, као и библиотека. Тај напредак нису спутали ни спорови различитих политичких групација унутар управе око доминације над црквеном општином. Од Конгрегационалне заједнице (енглеска варијанта калвинизма) је 1953. године на пет година изнајмљено и здање храма у Хајндмаршу.

Спорови су интензивирани поводом одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ, којом се црквена и мисијска подручја у дијаспори враћају у надлежност српског Патријарха, чиме су и парохије у Аустралији изузете из надлежности Епископа Дионисија. Уз оштре поделе и иступање из Скупштине дела чланства посебно ненаклоњеног југословенским властима, 1955. године је донета одлука о прихватању јурисдикције Патријарха. Ови спорови су додатно усложњени и споровима око куповине већ коришћене конгрегационалне или изградње нове цркве, који нису завршени ни победом првог решења на скупштини 1959. године. Распуштање управе црквене општине и формирање привременог поверенства 1961. године је довело до још дубљег раздора, који је правно разрешен судском одлуком да група која жели да зида цркву добије два плаца на Порт Роуду, а група која је за куповину да добије стару цркву у Хајндмаршу. Раскол се у периоду 1961–1964. године огледао и у паралелном чинодејствовању два пароха – јеромонаха Георгија (у својству свештеника „Независне Српске Цркве“) и новопостављеног протојереја Славка Субића.

 

 

ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. САВЕ

Група која је у току овог спора желела да откупи стару цркву у Хајндмаршу, 1960. године је затражила и добила од Епископа Дионисија пријем у Америчко-канадску епархију, под чијом је јурисдикцијом сопственом одлуком остала и после одлуке о његовом смењивању од стране Патријаршије 1963. године. Епископ Дионисије је посетио ову црквену општину новембра 1964. године и рукоположио њеног будућег свештеника Драгољуба Петковића. Током године купљено је земљиште у Мејлору (Mailore), које је освећено новембра 1965. На њему је касније сазидан дом и кућа, а имање се употребљава за излете.

hram-svetog-save-u-adelejdu-u-australiji

 

Почетком седамдесетих година, стара и дотрајала црква у Хајндмаршу је срушена, да би се на истом месту изградио храм посвећен Светом Сави. Градња је трајала од 1974. до 1976. године. Храм и малу салу је осветио Епископ Димитрије, уз саслужење месног пароха. Иконостас од храстовине је 1976. године израдио Благоје Јовановић, a иконе је осликао Перо Баждаревски, такође из Аделејда. Како су ове иконе биле врло скромне израде, 2003. године су замењене новим иконама, које је израдио Милорад Цветковић, иконописац из Ниша. Храм Светог Саве на Хајндмаршу за сада нема фреске.

Маја 1966. године, основано је при црквеној општини Коло српских сестара „Краљица Марија“, чији оснивач је била Зорка Поповић, супруга свештеника. Друштвени клуб при овој цркви је основан 1964. године, а каснијих година и Удружење српских пензионера Хајндмарш. При црквеној општини основано је и хуманитарно друштво Самопомоћ, које је касније прерасло у самосталну организацију под називом Српско добротворно удружење (Serbian Welfare Association). Парохијски дом, купљен 1998. године, има у свом саставу две сале. Од оснивања црквене општине и парохије у Аделејду, било је више покушаја да заживи недељна школа за српски језик и веронауку. Школа је током педесетих година радила повремено, да би поново била организована 1966. године. Први учитељ недељне школе при овој парохији био је Рака Стојановић. Од тог времена до данас, деца овде уче да пишу и читају ћирилицу и стичу основна знања из српске историје, веронауке и других области. Број ђака се креће од 30 до 50 деце. Фолклорна група „Равна Гора“ окупља у своје три групе око шездесеторо деце.

hram-svetog-save-u-adelejdu-u-australiji

 

Део чланства, који је судском одлуком из 1961. године добио два плаца на Порт Роуду, кренуће потом у изградњу сопственог црквеног живота. Једна капела и мала црквена сала представљали су црквени центар ове групе верника, који су, након раскола из 1963. године, остали у јединству са Српском Црквом у отаџбини. Доласком нових Срба досељеника, током шездесетих и почетком седамдесетих година, број чланова ове црквене општине је постепено растао. Осетила се потреба за подизањем већег храма за ову Српску православну црквено-школску општину. Боравак специјалног изасланика Светог Архијерејског Синода СПЦ, Епископа далматинског Стефана (Боце) у Аделејду, искоришћен је да се започне са градњом. Епископ Стефан је јануара 1973. године осветио темеље за нови храм. Радови на изградњи, данас највеће српске цркве у Аустралији, трајали су готово десет година. Током 1978. године из Грчке су наручени полијелеји, као и већина ствари и предмета у овом храму. Иконостас у дуборезу је ручни рад монаха Емилијана, израђен у манастиру Симонопетра на Светој Гори. Иконе за иконостас је израдила Вероника Ђукановић из Београда. Организација Српска братска помоћ је у ливници „Поповић“ у Београду наручила звоно тежине 500 килограма, које се први пут огласило са храма 1984. године. Док је још трајала изградња храма, на Васкрс 1978. године, Епископ Николај је положио повељу и осветио темеље велике црквене сале за око 800 особа, са канцеларијама, учионицама и пропратним просторијама. У непосредној близини је такође изграђен и солидан парохијски дом за свештеника. Сва ова здања, са храмом, подигнута су трудом и прилозима Срба ове парохије и црквене општине, залагањем свештеника протојереја-ставрофора Славка Субића и протојереја Чедомира Видеканића. Цркву је фрескама живописао иконограф Драган Марунић, од новембра 1988. до маја 1989. године. Коло српских сестара „Света Јелена“ деценијама неуморно ради и помаже у овој српској православној заједници. Оно такође финансира и радио-час Глас Цркве, који се емитује једном недељно.

Троносање новог храма је обављено 20. марта, 1983. године, у присуству великог броја верника из Аделејда и околине. Чин освећења су служили Епископ жички Стефан, средњезападноамерички Фирмилијан, далматински Николај, грчки Епископ у Аделејду Језекиљ и аустралијско-новозеландски Василије, уз саслужење седам свештеника и архиђакона Викентија из манастира Св. Саве у Илејну. По освећењу је служена Света Архијерејска Литургија, на којој је одговарао мешовити хор из Аделејда. У име Англиканске цркве свечаностима је присуствовао аделејдски архиепископ К. Рајнер, а у име владе Јужне Аустралије министар Ц. Самнер, представник општине М. Р. Дајер и други званичници.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Храм Св. Кирила и Методија у Малмеу, Шведска

            Аутор: Милан Ситарски,

        Број 1099-1100, Рубрика Светиње српске цркве

        

        

        

        

         Град Малме, трећи град по броју

становника у Шведској (после Стокхолма и Гетеборга), изграђен је у 14.

веку, када је подигнута и Црква Св. Петра. Захваљујући богатству

риболовних ресурса постао је културно средиште најјужније шведске

покрајине Сканије.

hram-sv-kirila-i-metodija-u-malmeu-sveds

Чврсте

везе са појединим немачким владарима и Савезом немачких поморских

трговачких градова (Ханза) помогле су да Малме у 15. и 16. веку постане

један од главних привредних центара на Балтику, а становништво је, као и

остали Скандинавци, прихватило Лутерову верзију протестантизма. Тек

Миром у Роскилдеу 1658. године, после рата који је ослабио економију

града, Малме је из руку Данаца ушао у састав Шведске, али су даљи чести и

дуги ратови двеју краљевина довели, заједно са епидемијом куге, до

опадања броја становника, који је поново порастао тек у другој половини

18. века, када је изграђена и модерна лука.

Изградња железнице

(1850–1870. године) је допринела да Малме постане изразито индустријски и

раднички град. Број становника је убрзано растао током 20. века, али је

рецесија у његовим последњим деценијама донела и супротан процес. Од

1990. до 1995. године Малме је изгубио 25.000 радних места, а и данас је

град са високим бројем незапослених и израженом социјалном

сегрегацијом. Богатија насеља се углавном налазе у западним деловима

града, а сиромашнија у источним, чији је број становника порастао

1990-их година, између осталог и због прилива избеглица из ратом

погођене Југославије.

СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА, ПАРОХИЈА И ХРАМ

hram-sv-kirila-i-metodija-u-malmeu-sveds

Срби

који су дошли у Шведску за време Другог светског рата из логора у

Норвешкој, али и Немачкој, Аустрији и Италији, нису хтели да се врате у

Југославију, којом је завладао комунизам. Много Срба, економских

емиграната, од половине 60–тих година ради у индустријским центрима

јужне и средње Шведске. Своје духовне потребе су остваривали у грчким и

руским парохијама, све до доласка о. Кристофера Класона, првог Швеђанина

рукоположеног у чин презвитера – рукоположио га је 1966. године

Архиепископ Атинагора (Цариградскa Патријаршијa), надлежан за

православне у Скандинавији. О. Кристофер је следеће године добио од

Патријарха Германа благослов да се брине и о духовним потребама Срба у

Шведској. То је успешно чинио до 1972. године, када је први српски

свештеник у Шведској, др Живота Михајловић, основао парохију Св.

Равноапостолних Кирила и Методија у Малмеу, у оквиру Епархије

западноевропске и аустралијске.

Православно богослужење се,

међутим, одржавало у изнајмљеним просторијама, укључујући и

протестантске цркве, па чак и у делу свештеничког стана јеромонаха

Методија (Лазића). Коначно, 5. септембра 1982. године, трудом о.

Методија, стекли су се услови за сталну употребу цркве која је тада

освећена, а две године касније откупљена и постала стално богослужбено

место. Читава црква је била од дрвета, модерне конструкције и квадратне

основе, са кровом који изгледа као пирамида. Објекат је раније служио за

потребе методиста, тако да се читав храм и његова унутрашњост до данас

прилагођавају православном начину богослужења. Епископ Лаврентије је

1985. године осветио темеље олтарске апсиде и положио три камена из

Жиче, Раванице и Лазарице.

hram-sv-kirila-i-metodija-u-malmeu-sveds

Фрескописац

Драган Марунић је осликао олтарску апсиду и доњи део наоса, док је

горњи део храма и поткуполни свод фрескописао Драгомир Јашовић. Фреске

је 1987. године освештао Митрополит Јован загребачко-љубљански, а цркву и

иконостас су 1986. године освештали Епископ бјалосточно–гдањски Г. Сава

(Пољска Православна Црква) и Епископ зворничко–тузлански Василије, који

су у часну трпезу положили мошти Св. Великомученика Лазара Косовског.

По речима г. Шел Маркскога, званичника Шведске цркве задуженог за односе

са православнима, то је била прва православна црква у земљи са

иконостасом. Влага је, међутим, почела да обухвата темеље олтарске

апсиде, па се од 1998. године откопавају темељи, поставља нова фасада од

цигле, бакарни кров и купола са позлаћеним крстом, па здање почиње да

добија и спољашњи изглед православног храма. Потом је почела

рестаурација унутрашњег дела олтарске апсиде, при којој је постављена

нова часна трпеза, мермерни под и подно грејање. Планира се изградња

нове припрате са куполом и постављање мермерног пода у наос и припрату.

Црквена

општина Св. Кирила и Методија у Малмеу основана је 1972. године, а до

1973. године парохију су опслуживали протојереј др Живота Михајловић из

Вестероса и јереј Милан Миковић из Стокхолма. Тада је за сталног пароха

постављен јереј Миле Мијић, под чијим је руковођењем одржана Прва

годишња скупштина ЦО. Његов наследник, јеромонах Методије, провео је 14

година на парохији и спровео описане значајне радове на унутрашњости

храма. Од 1992. године ЦО у Малмеу има и редовног вероучитеља, а 1998.

године је формирана и друга парохија. Садашњи парох, о. Милан Гардовић,

до тада је службовао у Хелсинборгу, Гетеборгу и Стокхолму. Поред радова

на фасади, крову и куполи, основао је црквену библиотеку за парохијане,

увео редовне часове веронауке за децу и покренуо многа културна

дешавања.

    

Извор: Православље

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Неспоразуми око предаје римокатоличке цркве у Бечу СПЦ

17 субота авг 2013

 

crkva_310x186.jpg

 

 

Припајање римокатоличке цркве Нојлерхенфелд општини СПЦ у Бечу ће ићи по плану и поред незадовољства ове парохије у 16. бечком округу. Вјерници око римокатоличке цркве Нојлерхенфелд не одустају од своје борбе.

 

Они су Ватикану упутили ново писмо у којем су изнијели своје неслагање са гашењем парохије, односно њеном припајању другој.

 

Већ прошле године Ватикан је дао право вјерницима у вези жалбе због распуштања парохије, али је уједно одобрило предају цркве СПЦ.

 

Међутим Ватикан је критиковао што савјет свештеника бечке надбискупије није био консултован.То је у међувремену урађено и Ватикан је дао пристанак, потврдила је Бечка надбискупија.

 

Из надбискупије поручују да ће предаја цркве тећи по плану.

 

„Из Рима нијесмо добили никакву забрану ни захтјев да обуставимо наш план“, објаснио је један портпарол надбискупије. Почетком јуна се мислило да је одлука о поклону цркве Нојлерхенфелд од стране бечке надбискупије српској православној парохији коначно ријешена ствар.

 

Бечка надбискупија је тада саопштила да ће цркве, то јест парохије Нојлерхенфелд и Мариа Намен од јесени бити спојене, и да ће црква Нојлерхенфелд бити предата српској православној парохији у Бечу, као што је било одлучено прије скоро три године.

 

Одлука о поклону цркве наишла је на противљење парохијана прије свега Пољака, који су били окупљени око цркве Нојлерхенфелд. У септембру ће, како је сада планирано, парохије Нојлерхенфелд и Мариа Намен бити спојене, као што је то био случај прије 1939.године.

 

Црква Нојлерхенфелд ће бити поклоњена Српској православној цркви, то јест најбројнијој православној цркви у Аустрији, која броји више од 100.000 вјерника у Бечу, и тренутно располаже са само три цркве.

Извор: Cafe del Montenegro

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Аутор: Антоније Ђурић

 

Црква прима све под свој кров, али она не може да стане под кров ниједне партије, јер су партије привремене а Црква је вечна. Ко је разуман неће ни тражити да се сва црква, као Христова и свенародна палата, стесни под шатор једне партије.

Као православна, она негодује против оних који су немарни и лабави у вери, а као српска - негодује против оних који се стиде имена српског - рекао је Владика Николај Велимировић на освећењу Храма Светог Саве у Лондону пре 55 година.

   Бољег саговорника, рекоше ми, нећу наћи у Лондону.

   Молитвен, благородан, истрајан у вери својих праотаца, племенит, широке културе, поуздан, активан стваралац, неуморан хроничар, сјајан публициста, аутор занимљивих књига, патриота, али не онај парадни, који се буса у прса, већ онај родољуб који већ деценијама с надом и стрепњом прати судбину српске нације и настоји да јој ублажи ране.

   Сви ови епитети просто пријањају уз име Ненада Петровића. А када то потврде прота Милун Костић и прота Радомир Аћимовић, уз сагласност протођакона Ђорђа Чекеревца, онда је природно да се Ненад нађе у оној галерији драгих ликова о којима пише „Православље“.

   Ненад Петровић је једини мирјанин међу многобројним Србима у Лондону који има кључ Храма Светог Саве.

   И једини Србин у цивилу који има кључ Дома Епископа Николаја.

   Шта је још неопходно да се каже о овом племенитом човеку? Ненад Петровић је више од две деценије био секретар православне црквене општине у Лондону, а низ година и председник. Храм Светог Саве је његов други дом.

   За њега кажу да је бољи познавалац Лондона, свих његових знаменитости него градова у отаџбини. То је разумљиво тек кад се зна да је као син краљевског официра мењао градове боравка и школовања. Родио се у Загребу пре 82 године, школовао се у Подгорици и Сарајеву, матурирао у Београду, политичке науке дипломирао у Лондону. У отаџбини је Ненад провео деветнаест година, у Лондону шест деценија. Није га у туђину повукла жеља за неким проводом, школовањем, авантурама. Не! У тим младалачким годинама нашао се у вртлогу драматичних догађаја који су одредили његов мученички пут - био је у оним бескрајним колонама које су се повлачиле пред најездом совјетских армија. Његов отац Војислав, пуковник с богатом ратном биографијом, био је, најпре у добровољачком одреду славног војводе Вука, затим у пробоју Солунског фронта, да би у Другом светском рату био командант пука. Неко време немачке окупације провео је у Српској државној стражи под командом генерала Милана Недића, председника Владе националног спаса који је истински спасао на стотине хиљада српских избеглица.

    Ненад се вољно нашао на оном „маршу смрти“ кроз Босну, Хрватску и Словенију да би се обрео у италијанском граду Еболи, у сабирном логору под контролом савезника. Ту се опорављао од прележаног тифуса и исцрпљености. Даљи пут је водио кроз многе патње и искушења... Његова прича, међутим, има и ведрију страну која је за наше читаоце много занимљивија. Много је узбудљива прича о томе како су се у то тешко и драматично време у Лондону обрели Његова Светост Патријарх Гаврило Дожић и др Николај Велимировић, Владика Жичке епархије. У то време се и у Лондону да су ова двојица српских великана једва преживела злогласни логор Дахау и после ослобођења одбили да се врате у Југославију у којој је владала комунистичка диктатура.

   Није мање занимљива прича и о томе како је и где крштен син Краља Петра Другог, престолонаследник Александар, који данас живи и ради у Краљевском двору у Београду, затим како је грађен Храм Светог Саве у веома популарном крају Лондона и како је подигнут величанствени Дом Епископа Николаја. Ове крупне речи, исписане ћирилицом, узео сам за наслов ове приче, а буквално сам га преписао са фасаде ове четвороспратнице која је од почетка до данас била и остала расадник духовне и националне мисли српског народа и главни стожер око кога се окупљају они који се никада нису одрицали себе, свог корена, свог имена, свог идентитета, своје историје, своје крсне славе, свог Божића и Васкрса.

   Владика Николај је - пише у Споменици овог храма - био први свештеномонах који је отшкринуо врата српског народа и његове светосавске цркве Британцима. Својим умним и ватреним проповедима у највећим катедралама британског острва, он је упознао британску јавност о Голготи српског народа, о његовим надчовечанским напорима да брани узвишене идеале слободе. Он је први страни свештеник који је проповедао у катедрали Светог апостола Павла у Лондону. Својом живом речју он је отварао врата не само црквених и световних институција него и срца појединаца и организација који су помагали српску војску у земљи и касније на Слунском фронту.

   Ћирилица на фасади Дома Епископа Николаја данас изазива радозналост само посетилаца ове метрополе - Енглези знају ко је био и какве је трагове оставио за собом бесмртни Владика Николај. А Срби треба да знају да је овај Дом сазидан издашном помоћу британских хуманих организација. Међу Србима, појединцима, највеће прилоге дали су Јелена Лозанић - Фротингам и академик Слободан Јовановић.

   Ненад Петровић био је и сведок и учесник у свим овим догађајима: упознао је све оне који су хитали на заједничку молитву најпре у капели, а потом у велелепном Храму Светог Саве. У то време, најревноснији боготражитељи били су дипломата Коста Ст. Павловић, књижевник и дипломата Милош Црњански, академик Слободан Јовановић, сви министри православне вероисповести у избегличкој влади, Александар Аца Петровић (ђак Крагујевачке гимназије у доба стрељања) краљ Петар Други и његова супруга краљица Александра, његова мајка краљица Марија, брћа Томислав и Андреј, чланови дипломатског кора, мали број официра и службеника.

   Овде се и данас са изузетним поштовањем изговара име проте Милоја Николића, првог српског свештеник у Лондону и најзаслужнијег неимара Српске православне цркве у главном граду Велике Британије и, уз храм, Дома Епископа Николаја. Прота Николић, Бог да му душу прости, а Срби вечно да га памте, био је главни покретач изградње - он је био на челу градитељског одбора. Њега је Господ Бог половином септембра 1944. године ишчупао из немачког логора у Француској одакле је пребегао у Лондон и био сведок новог разарања овог града немачким ракетама. Прота Милоје био је старешина цркве у Барајеву и припадник Равногорског покрета. Био је и на оном чувеном конгресу у селу Ба на Савиндан 1944.. године. Убрзо потом пао је Немцима у руке.

   Срби су у Лондону имали само капелу све до 1952. године. Град је у то време био препун Срба из немачких заробљеничких логора који су одбили да се врате у комунистичку Југославију, и десетине хиљада избеглица из отаџбине. Они су, захваљујући својим прилозима, откупили велику англиканску цркву и преуредили је у српски православни храм. Када је Његова Светост Патријарх др Гаврило Дожић дошао у Лондон 1945. године, он је свештеника Милоја Николића поставио за лондонског пароха, а нешто касније за свог архијерејског заменика и представника Српске православне цркве код Кентерберијског архиепископа. Прота Милоје је часно, узвишено, три деценије служио Богу и српском роду у Лондону.

   Прилика је да видимо како су се Патријарх др Гаврило Дожић и Владика др Николај Велимировић обрели у Лондону у лето 1945. године.

   У јулу, тачно седамнаестог дана 1945. године краљ Петар Други добио је сина престолонаследника. Дете је требало увести у Свету Тајну Крштења, како то налаже Српска православна црква. Краљ је предлагао да крштење обави грчки Митрополит Германос. Прота Милоје се, међутим, томе жестоко успротивио. Он је тражио да се позову Патријарх Гаврило и Епископ Николај. Они су тада били у Аустрији, пошто су ослобођени тамновања у најчувенијем Хитлеровом мучилишту Дахау. Крштење је обавио Патријарх Гаврило у Вестминстерској опатији - Англиканској цркви за крунисање краљева. Кум је био енглески краљ Ђорђе ВИ који је држао дете до погружења, а затим га предао својој старијој кћерки Елизабети, садашњој краљици Енглеске.

   Безбожничка штампа у Југославији трубила је како је престолонаследник Александар рођен на туђој територији, да је крштен у католичком храму, да га је крстио неки бискуп, да се његов отац одрекао престола. Све су то биле комунистичке лажи.

   Патријарху и Епископу Николају приређен је банкет коме су присуствовали највиђенији представници политичког и јавног живота Енглеске. Гости су се трудили да Британцима представе стање у Југославији и разлоге зашто се они не враћају.

   На још један занимљив догађај подсећа ме хроничар живота Срба у Лондону Ненад Петровић. Владика Николај је у јануару 1946. године путовао лађом „Краљица Мери“ за Америку. Случај је хтео да истом лађом путује и британски премијер Винстон Черчил. Срела су се два горостаса: један духовни, други световни. Разговарали су - пише хроничар - пуна четири сата. Владика је кривио Черчила за несрећну судбину оданог савезника - српског народа и Југославије. Он је апеловао на Черчила да својим светским угледом политичара и државника учини све да народи Југославије дођу до своје заслужене слободе. Неки овај разговор Владике Николаја и Черчила доводе у везу са Черчиловим говором у Белгији 1946. године када је рекао да се преварио у Брозу.

   Најрадоснији Видовдан, који су Срби прославили, био је онај у ком је освештан Храм Светог Саве у срцу енглеске престонице. Том свечаном, незаборавном чину присуствовало је неколико хиљда Срба. Датум је ушао у историју: недеља, 29. јун 1952. године. Ко је тада у Србији био у прилици да тајно слуша Радио-Лондон, који је преносио прву Божју службу у Храму Светог Саве, био је свакако обрадован сазнањем да Срби и у туђини славе Бога, да граде храмове и да се наставља борба за крст часни и слободу златну. Обрадовала их је вест да овом свечаном чину присуствују представници свих српских православних црквених општина у Великој Британији, Француској, Белгији, Западној Немачкој, а да у свечаним орнатима служе Срби, Румуни, Грци, Пољаци...

   Верници у Србији били су срећни што опет могу да чују живу реч Владике Николаја, који је за ову прилику допутовао из Америке.

   Доносимо краћи део из његове подуже беседе:

   "Није Српска православна црква ни моја ни твоја него наша. Наша заједничка светиња, мајка утешитељка, каратељка, помиритељка, исцелитељка, надахнитељка. Она је свеобухватљива. Укључује све православне Србе и не искључује ни једнога, осим онога ко је сам себе искључио својим непокајним безбожништвом. Њена су „духовна чеда“ и праведни и грешни, и живи и умрли, и људи разних политичких и социјалних мишљења. Она прима све под свој кров, али она не може да стане под кров ни једне партије, јер су партије привремене, а Црква је вечна. Ко је разуман неће ни тражити да се сва Црква, као Христова и свенародна палата, стесни под шатор једне партије. Као православна, она негодује против оних који су немарни и лабави у вери, а као српска - негодује против оних који се стиде имена српског...“

   Ове речи изговорио је Владика Николај пре 55 година.

   Ћутимо мој саговорник и ја загледани у ћирилична слова на Дому Епископа Николаја. И размишљамо на исти начин: Шта би данас рекао Свети Владика Николај кад би сазнао да у малој, сиромашној, разореној и гладној Србији има 420 странака! И како би Владика узалуд тражио ћирилична слова на београдским Теразијама! И шта би рекао онима са српским именом и презименом који се стиде Српства и Србије!

   Можда Свети Владика ништа не би рекао - можда би занемео од јада и чемера у којима смо се нашли.

   Преузето из «Православља», Број 975, Рубрика Ликови за споменар

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

U Slovačkoj posle tri veka niče srpski hram

Pravoslavna crkva čeških zemalja i Slovačke sa Evropskom unijom rade projekat obnove jedine srpske pravoslavne crkve u slovačkom gradu Trnava. Predviđeno je da se hram otvori za bogosluženje krajem naredne godine i tako sačuva deo srpske kulturne baštine u Slovačkoj.
rep-srpska-crkva-u-trnavi_620x0.jpg

 

- Bio sam slobodan na uradim nacrt stare crkve, koji treba da posluži za izgradnju novog hrama na njenim temeljima, starim skoro četiri veka - kaže jerej Miroslav Krajski, paroh pravoslavne opštine u Trnavi, koji je prošle nedelje pozvao slovačke Srbe da posete bivšu srpsku crkvu u Štefalikovoj ulici 20. Sa njima je bio i reporter „Novosti“.

Iza debelih drvenih vrata velike gradske kuće, u centru grada, ukazuje se na kraju dugog trotoara propala siva zgrada. Na njoj su velika bela vrata bez kvake, jedan razbijeni i otvoren dvokrilni prozor, dva malena prozora sa staklenim oknima i popucala cigla koja viri ispod otpalog maltera.

- Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijom Čarnojevićem dovela je 1690. godine u Trnavu nekoliko stotina pravoslavaca. Oni su krajem 17. veka podigli ovu crkvu, u stvari kapelu. U prvom delu kapele bila je kancelarija sveštenika - pokazao nam je otac Miroslav malenu sobu bez patosa i prozora.

Uveo nas je potom kroz teška metalna vrata u drugu sobu, veličine šest puta pet metara, sa malenim prozorima i ikonom zadenutom u okno.

SAČUVANE 32 KNjIGE - Trnava je u 17. veku i kasnije bila jedna od prestonica Srba u Slovačkoj. Centar njihovog života bila je Crkva Svete Trojice. O tome svedoče 32 crkvene knjige, krst i delovi ikonostasa, koji su sačuvani. Iako je prestala sa radom 1950. godine, ona čuva istinu o Srbima koji su se ovde tri veka molili - kaže u svojoj naučnoj studiji o Srbima profesor Jozef Šimončič iz Slovačke.

- Ovde je bila kapela, koja je imala ikonostas i veliki kameni oltar. Njegov trag se vidi na podu. Na zidovima su bile freske sa likovima Isusa Hrista i pravoslavnih svetaca. Na krovu je stajao metalni krst. Hram nije imao zvonik tako da se vreme bogosluženja nije javno oglašavalo.

U to vreme u Trnavi, pedesetak kilometara od Bratislave, živela je velika i moćna srpska porodica Pavla Bakića, koji je bio austrougarski velmoža. Bakić je živeo u 16. veku, a njegovi naslednici, pre svih Petar Bakić, takođe su branili bečko carstvo od Turaka i dobili velike privilegije.

Bakićevi su u VII veku imali posede u Trnavi, Šaštinu, Holiču i Ostriježu. Zato se pretpostavlja da su pomagali pri gradnji srpskih hramova, baš kao i ove kapele u Trnavi, posvećene Svetom Trojstvu. Četrdesetih godina DžIII veka pominje se i srpski sveštenik - otac Miloš - u Trnavi. Godine 1826, pored srpske crkve koja je imala sveštenika, u istorijskim knjigama pominju se i pojedini Srbi, među njima porodice Rajić i Rac.

- Trnava je grad crkava, često je zovu i „slovački Rim“. Ovde svoje hramove ima pet verskih zajednica, pa i pravoslavna. Ovaj hram je sve do polovine 20. veka okupljao Srbe, Grke, Ruse i Slovake pravoslavce. I pored toga što je Crkva Svete Trojice zapuštena već 70 godina, mi smo sačuvali njene matične knjige rođenih, krštenih, venčanih i opojanih Srba u Trnavi. Iz njih se vidi da su pravoslavci u Trnavi koristili staroruski, grčki i stari srpski jezik. A u crkvi su imali srpski hor, koji je uz sveštenika pevao na liturgijama - objašnjava otac Miroslav, slovački sveštenik koji trenutno izučava srpsku arhivu i prevodi je sa starosrpskog.

Pravoslavna crkva čeških zemalja i Slovačke, koja okuplja 55.000 vernika, želi da obnovi trošnu srpsku svetinju u Trnavi. Pored želje da se sačuva srpska crkvena tradicija, motiv je i činjenica da je pravoslavna verska zajednica u Slovačkoj danas crkva sa najbržim rastom broja vernika. Posao oživljavanja hrama Svete Trojice poveren je upravo svešteniku Miroslavu Krajskom. A Evropska unija želi da finansira obnovu i izgradnju srpske kapele.

- Moj projekat nove srpske crkve predviđa da se hram Svete Trojice produži za dva metra, da se podignu zvonik i krst, ali da arhitektonski izgleda kao zdanje iz 17. veka. Još nemamo finansijsku projekciju izgradnje, jer moramo da skeniramo temelj i utvrdimo statičku sigurnost hrama. Biće ovde dosta posla, ali ja se zajedno sa mojim vernicima radujem što će srpska crkva posle sedam decenija opet biti aktivno svetilište - zadovoljan je otac Miroslav.

Skupština grada Trnave odlučila je da na vratima zdanja u Štefalikovoj ulici 20 postavi spomen-ploču sa napisom: „Ovde je osnovana i radi prva srpska pravoslavna crkva u Trnavi“.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:458574-U-Slovackoj-posle-tri-veka-nice-srpski-hram
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Serijal je realizovan blagoslovom mitropolita Amfilohija i episkopa žičkog G. Hrizostoma uz svesrdnu pomoć oca Benedikta Jovanovića, igumana manastira Podmajne i porodice Alekseja Miščenka iz Skadra, 2006.god.


Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Српски манастир у Француској

Како објаснити податак да постоји манастир Српске православне цркве у ком ниједна монахиња није Српкиња? Ову светињу настањују монахиње из Мексика, Бразила, Португалије и Француске. Оне кажу да је величина срског народа у томе што остављају слободу која је суштинска за човека.

monahinje-a.jpgМанастир посвећен рођењу Пресвете Богородице налази се у француском месташцету Мајен. У надлежности је Његовог преосвештенства владике Луке, епископа западноевропског. Игуманија Јелена је из Мексика, а у њему живе још монахиње Катарина, Теодора, Сара и Клара из Бразила, Софија из Португалије и Францускиња Христина. Њихове судбине и животне приче су крајње занимљиве, а све их је спојила изненада откривена љубав према православљу.

- Највећи део сестара је прешао у православље у Бразилу, свака на различитом месту, али с јаким убеђењем, које само Свевишњи може да објасни, да Бог “станује” у Православној цркви – каже игуманија Јелена.

- Православље је дало смисао мом животу. У православној цркви смо то што смо, и покушавамо да будемо бољи, захваљујући Богу. Православна црква брижљиво чува и шири праистину. У Католичкој цркви нисам волела хипокризију, да од других тражимо оно што не тражимо од самих себе. Тај недостатак искрености ми је много сметао.

Јелена је рођена у Мексику, а детињство је провела у Бразилу и, каже, у то време није била превелики верник.

- Када сам открила православце, нисам још увек познавала сву истину о њима, али сам већ на првој литургији Светог Јована Златоустог, у Бразилу, на коју сам била позвана, осетила снажно присуство Бога. Одлучила сам да пређем у православље и да се замонашим. Била сам млада и сигурна да радим добру ствар.

Православљу је пришла 1986. године, што је у почетку узнемирило њену породицу. Одлука сестринства да пређу баш у СПЦ је била једноставна и логична.

- Схватиле смо да је српска црква мученичка, због свега што се дешавало са српским народом током рата. И ми смо изабрале пут мучеништва. Направиле смо прави избор. Добиле смо и благослов од митрополита пољске православне цркве (којој смонајпре припадале) Саве да се припојимо СПЦ, у којој су нас примили великог срца и раширених руку – истиче игуманија.

Игуманија Јелена разуме помало српски, али га сестра Сара одлично говори. Осим српског, овде се још говоре и француски, португалски и шпански а служба је на француском. Неопходна средства ове монахиње стичу прављењем свећа за цркву Свети Сава у Паризу. Сестра Сара слика иконе. Баве се и калиграфијом.

monahinje-b.jpg- Веома смо почаствоване што припадамо Српској православној цркви и што нас је прихватила таквим какве смо. Владика Атанасије Јевтић нам је својевремено говорио да не покушавамо да се мењамо и да не имитирамо Србе. У томе и јесте величина и мудрост Срба, јер никога не стављају у калуп и остављају ту врсту слободе која је суштинска за сваког човека – објашња игуманија Јелена шта је везује за српско биће и православље.

Сестре манастира Рођења Пресвете Богородице одлазиле су више пута у Србију.

- Раније сам ишла сваке године, а касније сам била окренута великим обавезама у манастиру. Планирам да ускоро поново одем. Много волим Жичу. Хтела бих поново да посетим и Грачаницу. Страшно је то што се Србима догодило на Косову. Делимо тугу, стално се молимо за њих – каже игуманија Јелена.

Горан Чворовић

Извор: Новости

http://www.prijateljboziji.com/_Srpski-manastir-u-Francuskoj/22122.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...