Jump to content
ribar

Православне светиње у свету

Rate this topic

Recommended Posts

Guest

Upravo sam pogledao šematizam iz 2006.g. ,

ova crkva pripada SPC , adminitrator parohije je

jerej Dalibor Milenković

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Стони Београд: храм Рођења Светог Јована Крститеља (1771), Szent János

Keresztelő Születése Templom, Székesfehérvr. Rác u. 17.

Постоји на гробљу гробљанска капела.

Администратор парохије: јереј Далибор Миленковић.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

 

Православна Црква у Срба у Каракасу- Венецуела

Извор: ФБ профил о. Саше из Каракаса

У Цркви Светог Великомученика Георгија у Каракасу-Венецуела, у недељу шесту-Слепог, служена је Света Литургија. Ново-постављени јереј Александар-Саша Ђурђевић , од стране надлежног администратора архиепископа цетињског и митрополита црногорско приморског господина Амфилохија Радовића служио је Свету Литургију уз саслужење оца Кирила из РПЦ . На Литургији је појао хор Цркве Светог Ђорђа у Каракасу . Отац Кирил је по професији лекар,стоматолог и већ неколико година опслужује две српске Цркве у Венецуели. Православна Црква у Срба у Венецуели, основана је 1955. године. Ова парохијаска заједница основана је углавном од политичких емиграната, који су у Венецуелу дошли након Другог светског рата, због неслагања са тадашњим југословенским комунистичким режимом. Убрзо су изградили Цркву коју је 1969. године освештао Епископ америчко-канадски Дионисије. Црква у Срба у Внецуели, друга је српска светиња по старини на тлу Јужне Америке. Освећењу је присуствовао и краљ Петар II Карађорђевић. Друга Црква на тлу Венецуеле у граду Маракај, око 100км. од Каракаса, посвећена је Светом Јовану Крститељу и настала је касније и за њено подизање заслужан је блаженог спомена архимандрит Гаврило Савић, који је двадесетак година опслуживао ове две српске парохије на тлу Венецуеле.

У литургијској беседи отац Александар осврнуо се на период попразништва Христовог Васкрсења, као и да се ближи оданије празника а самим тим и традиционални васкршњи поздрав Христос Воскресе-Ваистину Воскресе, замењује онај устаљени поздрав у Цркви, помаже Бог-Бог ти помого. Једном недељно ће црквене службе и календар подсећати на Васкрсење Христово, на смисао и циљ живота, на Васкрсење душе у Богу. Господ мој и Бог мој, клицо је Свети апостол Тома. Мироносице су непрестано бдиле и служиле Спаситељу до дана кад су виделе да је Васкрсао. Оне нису своју веру и љубав ка Спаситељу исповедиле као Тома речима, већ срцем. Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди, говори Господ раслабљеном. Самарјанка иако није била јеврејка, исповеди ревност стајања у истини и побожности. Данашњи дан који се зове Недеља о Слепом последња је недеља пред оданијем Свете Пасхе. Спомен на један од чудесаних догађаја даровања вида човеку, каквих је Господ небројано учинио, даровања вида ономе који није видео овоземаљске лепоте и свет око себе. Божија сила је чудесна и Она побеђује природни поредак. Господ дарује вид и слепорођени је прогледао, отвориле су се очи које су од рођења биле затворене. Али, оно што је узбуркало духове је то што се слепорођеном уз телесни вид отворио и духовни, он је исповедио и истог трена у Христу видео Сина Божјег. Народ се подели. Неки у Исцелитељу видеше Божјег човека, а други опет видеше човека који нарушава Суботу. И они који видеше очигледно чудо ослепише, јер духовно слепило их је онемогућило да виде Светлост Истине. Грех гордости и неверја успротивио се чистоти и простоти вере. Фарисеји истераше онога који прогледа. Ученост тог времена истера истински пројављену веру.

Проблем нашег времена, јесте изузетно слепило људи. Духовни разум види светлост истине, и ретка је појава. Он је истинска, насушна потреба данашњег човека. Несрећа нашег времена огледа се у томе што је телесни разум огрезао у овоземљским задовољствима и стога пројављује духовно слепило. Зато је бања Витезда за нас православне хришћане овде на земљи Црква Божија и позвани смо да се изграђујемо у Цркви како би узрастали у врлинском животу и били светлост свету и со земљи!

Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави и уз вредне руке српских домаћица у Венецуели могао се осетити мирис традиционалне српске кухиње али и венецуеланских специјалитета. За празичном трпезом отац Алекандар је подсетио да служба коју је прихватио није ни мало лака, али да је управо због тога изабрао Венецуелу и ову свакако мисионарску парохију, у нади да ће Црква заживети Богослужбеним животом и да ће као таква бити ослонац српског народа на овом просторима.

.

382430_462713680409831_100000136103991_92205557_1205745050_n.jpg

551644_462713867076479_100000136103991_92205558_368918067_n.jpg

552901_462714057076460_100000136103991_92205559_732626523_n.jpg

150164_462714207076445_100000136103991_92205560_1107783303_n.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

и од мене два прста горе, отац Саша је врло здрав и образован свештеник послат да држи Цркву на правом Путу у том делу света :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Светиње српског народа

Српски православни храм Св. Спиридона Чудотворца у Трсту

Аутор: Милан Ситарски, Број 1089-1090, Рубрика Светиње српске цркве

Трст, за Србе најзначајнији град у Италији, дошао је 1382. године под власт династије Хабзбурговаца, али је очувао велики степен аутономије. У 18. веку, услед снажног развоја трговине, постао је најважнија лука царског Беча, али и постепено губио аутономију.

srpski-pravoslavni-hram-sv-spiridona-cudotvorca-u-trstu-1.jpg

Тада је започела изградња савременог града и градске луке, а град је добио космополитски карактер досељавањем људи из свих делова Хабзбуршке монархије. Друга половина 19. века је време највећег процвата града, када се изграђује велики број цркава, здања и палата, углавном у комбинацији медитеранских и средњоевропских стилова, а тада до њега долази и железница. У граду су између осталих боравили писци Џејмс Џојс и Рајнер Марија Рилке, а Зигмунд Фројд је као студент медицине провео неко време истражујући у Трсту.

Трст је до краја Првог светског рата имао велику словеначку, хрватску, немачку и још неке народне заједнице. Долазак шовинистичког, фашистичког режима на власт у Италији 1922. године довео је до масовног исељавања неиталијанског становништва или његовог присилног асимиловања. Одмах по завршетку Другог светског рата је избила политичка криза око државне припадности Трста и околине, а односи тадашње Југославије и Италије су се заоштрили толико да је претило избијање рата. Привремено решење је нађено у формирању тзв. Слободне територије Трста, која је 1954. године подељена тако да је Трст са ужом околином припао Италији. Као наглашено погранични град, без од њега зависног околног подручја, Трст је у другој половини 20. века каскао за развојем остатка Италије и губио становништво. Овај процес, иако ублажен последњих деценија, није ни данас окончан.

СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА

Досељени Срби, мада малобројни, веома брзо су се обогатили, па су били у прилици да материјално помажу и српске устанике, а њихово гостопримство је 1779. и 1802–1806. године уживао и први српски министар просвете, Доситеј Обрадовић. Куртовићи, Војновићи, Гопчевићи, Квекићи, Николићи, и још десетине породица, које су се половином 18. века доселиле у Трст, углавном из Боке Которске, али и из других делова Млетачке Републике, Отоманске империје и Аустрије, задужиле су га раскошним грађевинама. Припадница једне од тих породица, Даринка Квекић, удала се 1855. године за првог световног државног поглавара нововековне Црне Горе, Кнеза Данила Петровића (1851–1860.), а потом значајно допринела увођењу европских обичаја на његов двор. Богатство српских трговаца из 18. и 19. века деценијама је расло, да би у 20. веку почели да се осипају и иметак и људи. Данас у регији Фриули – Ђулиа – Венеција живи око 10.000 Срба, док их је у самом граду око 4000.

По речима Богољуба Стојичевића, председника Српске православне црквене општине у Трсту, лозе старих српских породица су се угасиле. Црквена општина са градским властима има уговор по коме ће се Црква Светог Спиридона и гробље заувек чувати, чак и у случају да нестане Срба у Трсту, као и да ће град финансирати рад два свештеника, ђакона, хора и гробара који одржава српско гробље смештено на брду изнад града. Поред ове помоћи града, али и регије, духовни и културни живот Срба у граду опстаје пре свега захваљујући задужбинама предака, тј. закупу простора у оквиру четири палате. У једној од њих налази се и школа „Јован Милетић“, која ради још од 1782. године. Некада је то била редовна основна школа, а данас се у њој организују часови српског језика за децу и италијанског за одрасле.

srpski-pravoslavni-hram-sv-spiridona-cudotvorca-u-trstu-2.jpg

О документима школе, црквене општине и Генералног конзулата Краљевине Србије, који је деловао од 1884. до 1914. године, од 2008. године брине Архив Србије. Међу документима се налазе тестамент богатог занатлије и трговца Јована Милетића којим школи завештава 24000 форинти, план школе из 1792. године, књиге награђених ученика, устав српских училишта у Трсту, као и извештаји конзула слати министрима спољних послова Николи Пашићу, Јовану Авакумовићу и другима, о политичким, војним, економским и културним збивањима на простору од Беча до Албаније. О традицији Срба у Трсту сведоче и предмети који су остали иза угледних породица – породични портрети, дарови намењени цркви и предмети који су украшавали палате.

СВЕТАЦ И ДРУГИ НОСИОЦИ ИМЕНА

Српски православни храм у Трсту посвећен је Св. Спиридону Чудотворцу, хришћанском светитељу који је живео у време цара Константина Великог. Рођен је на Кипру 270. године, а постављен је за епископа у месту Тримитусу на том острву. Учествовао је на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. године, на коме се истакао јасним и једноставним исповедањем вере. Умро је 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу. Слави се 12. децембра, а међу Србима Свети Спиридон се углавном слави у градовима, у којима је чест заштитник занатских еснафа обућара и прерађивача коже.

srpski-pravoslavni-hram-sv-spiridona-cudotvorca-u-trstu-3.jpg

Име Спиридон је носио и српски патријарх из времена Косовске битке (1380–1389.). Монах светогорског манастира Пантелејмона, припадао је високом кругу српске културне елите, која је у Светој Гори, у сарадњи са другим словенским манастирима, увела нови стил црквенословенског правописа. Претпоставља се да су уводни делови у пет повеља кнеза Лазара његово дело. Био је на трону Српске Цркве у врло тешким временима најезде Турака. По тадашњим сведочанствима причестио је српску војску пред Косовску битку, коју је надживео само два месеца. Мошти овог српског светитеља налазе се у Цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији.

ХРАМ

Храм Св. Спиридона Чудотворца у Трсту је саграђен између 1861. и 1869. године, током дуге владавине цара Фрање Јосифа, у време трансформисања Хабсбуршке монархије из Аустрије у Аустро Угарску и промене границе у корист новонастале Краљевине Италије, која је по присаједињењу Венеције постала блиски сусед града. Храм је подигнут на темељима старе цркве, коју су Срби изградили заједно са Грцима још 1751. године, у време Марије Терезије, од када датира и Српска православна црквена општина Трст. Храм се налази у самом центру града, на тргу Понте Росо. По завршетку радова, здање је у име Митрополита карловачког и Патријарха српског Самуила (Маширевића) благословио његов будући наследник, а тадашњи Епископ бачки Герман (Анђелић).

srpski-pravoslavni-hram-sv-spiridona-cudotvorca-u-trstu-4.jpg

Како су се на том простору некада налазиле солане, црква је још током градње почела да пуца, па јој се убрзо срушио и звоник, који је обновљен захваљујући Јовану Милетићу. Срби су ипак хтели нови храм, па је 1858. године расписан конкурс, на коме је усвојен пројекат италијанског архитекте Карла Маћиакина, једног од најистакнутијих представника „Миланског еклектицизма“, коме је овај храм био први значајнији пројекат. Радовима су управљали тршћанин Пиетро Палезе и милански живописац Антонио Кареми.

Нова црква је зидана ломљеним каменом, а фасаде су обложене клесаним блоковима од камена довоженог из мајдана Св. Кроче, близу Трста и са острва Бриони поред обала Истре. Неколико стубова на спољашњем делу храма су од црвеног мермера из Вероне, а оквири су од тосканског мермера. Унутрашњост храма је омалтерисана и осликана, а зидани иконостас је урађен у мозаику. Украсе храма је израдио уметник из Милана Ђузепе Бертини. Храм је саграђен у српско-византијском стилу, са уписаним крстом и пет кубета. Висина храма је 40, дужина 28, а ширина 31 метар, па може да прими 1600 верника.

srpski-pravoslavni-hram-sv-spiridona-cudotvorca-u-trstu-5.jpg

Унутрашњост храма је украшена одабраним фрескама и сликама у уљу. Изнад св. трпезе и олтара налази се велики лик Христа на престолу са 12 апостола. На десној страни храма представљено је Успење Пресвете Богородице, а на левој Васељенски Сабор у Никеји 325. године, коме симболично председава Св. Спиридон. На западној страни насликан је крфски саркофаг са моштима Св. Спиридона. На зиданом иконостасу у првом реду одоздо стоје велике иконе високе уметничке вредности, које представљају Богородицу, Христа, Св. Спиридона и Благовести, рађене у Русији почетком деветнаестог века, прекривене златом и сребром. У другом горњем реду су иконе које представљају српске светитеље Симеона Мироточивог, Св. Саву, Стефана Првовенчаног и цара Уроша. У трећем горњем реду налазе се ликови Христа – Крштење, Распеће и Васкрсење. Цео олтар је украшен радовима славних иконографа.

У храму се нарочито истиче велико сребрно кандило, поклон руског кнеза који је касније постао цар (1796–1801. године), Павла Петровича Романова, из времена његове посете Трсту, јануара 1772. године. Руска кнегиња Јулија Самојлова даровала је храму златом оковано Јеванђеље, такође руски рад, као и одежде. Два Јеванђеља нарочите вредности, дуга пола метра и дебљине 30 cm, са уметнички украшеним сребрним корицама, израдили су венецијански уметници 1797. године.

Због своје посебне лепоте и изванредне уметничке вредности, Храм Св. Спиридона обухваћен је Законом о заштити уметничких споменика Италије и спада међу највредније и најзначајније архитектонске објекте града Трста.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Светиње српског народа

Српски православни Храм Св. Саве у Бечу

Аутор: Милан Ситарски, Број 1092, Рубрика Светиње српске цркве Срби у већем броју насељавају Беч и друге делове Хабзбуршке монархије после великих сеоба крајем 17. века.

srpski-pravoslavni-hram-sv-save-u-becu-1.jpg

Њихов црквени живот се од 1726. године одвијао у црквеној општини окупљеној око капеле Св. Георгија, коју су делили са Грцима и Румунима, чије је освећење обавио Митрополит београдско-карловачки Мојсије (Петровић). Његове и тежње његових наследника да капела остане у пуном смислу те речи под јурисдикцијом Митрополије нису уродиле плодом, пошто је, после низа оштрих међуправославних сукоба, царица Марија Терезија 1776. године пресудила у корист Грчке православне општине, чији су свештеници били обавезни да помињу Митрополита током службе, али без икаквог његовог утицаја на њихово постављање, смењивање и богослужбени језик. Сличан је био и ефекат спорова око Цркве Свете Тројице, подигнуте 1787. г., која је 1860. такође додељена Грцима. Јурисдикција карловачких митрополита над православнима у Бечу престала је 1863. г., када су дошли у надлежност митрополита из Черновица, у данашњој Украјини, који су од тада такође улазили у сукобе са грчким свештенством.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА У БЕЧУ

Потребу за подизањем свог храма виђенији бечки Срби су, уз подршку Патријарха Јосифа (Рајачића), који је подржао и такве тежње Румуна, као и чувеног композитора Корнелија Станковића, изразили на првој скупштини црквене општине, новембра 1860. године. Тада су од власти затражене парцеле за изградњу цркве, парохијског дома и школе, као и део гробља. Упркос издавању дозвола, почетак градње је каснио неколико деценија, услед великих проблема у прикупљању средстава, иако су том подухвату допринели сви карловачки митрополити и епископи, црквене општине, парохије и многи истакнути појединци, нпр.: краљ Милан Обреновић, цар Фрања Јосиф, песник Јован Јовановић Змај и гувернер БиХ Бењамин Калај. Упркос формалној благонаклоности, па и подршци власти, прикупљање новца је тешко ометано административним устројством монархије, тј. приврженошћу Мађара новостеченој самосталности, као и односима Србије и Аустро-угарске, оптерећеним окупацијом БиХ и хабзбуршким страхом од утицаја Русије на Српску Цркву.

У Черновицама је од 1873. године било седиште Митрополије буковинско-далматинске, под чијом су јурисдикцијом били православни у аустријском делу монархије, претежно Русини и Румуни у Буковини и Срби у Далмацији.

srpski-pravoslavni-hram-sv-save-u-becu-2.jpg

Истакнуту улогу у канонско-правној борби за аутономију Српске црквене општине у Бечу од Митрополије одиграо је Епископ далматински Никодим (Милаш), чијој је епископији та општина и припала 1897. године. Први српски парох у Бечу, прота Михаило Мишић из Краљеваца код Руме, изабран је на скупштини августа 1893. године, пред само освећење Храма Светог Саве, пошто је коначно превазиђена препрека која се састојала у његовом мађарском држављанству. Под његовом управом храм је био центар духовног живота Срба, али и Руса у Бечу, као и незанемарљивог броја Чеха који су почетком 20. века прешли у православну веру. Припадници ових нација су дали значајан допринос раду црквеног хора и активностима академске омладине окупљене у удружењу „Зора“.

Епоха светских ратова је донела велике тешкоће бечким Србима. Присмотра полиције и остали видови притиска редуковали су црквени живот на најуже схваћену религијску димензију у периоду 1908–1918. године. Пропаст Аустро- угарске је, међутим, тешко материјално погодила црквену општину, пошто су ратни зајмови које је принудно уписивала постали безвредни. Многи имућнији Срби су се одселили у новонасталу Краљевину СХС, а станари су, у црквеним објектима, били законски ослобођени закупнине. Краљевина је одбила понуду да преузме зграду црквене општине, упркос привржености проте Мишића новој држави и њеној династији, али је културни живот чак и обогаћен радом хора „Словенски Југ“, који је основао прота Стеван Поповић, парох од 1927. до 1929. године. Притисак полиције је постао још јачи 1938. године, после припајања Аустрије Трећем Рајху, чији је нацистички режим покушао да под јурисдикцијом Архиепископа германског и берлинског Руске Заграничне Цркве Серафима (Ладеа) обједини све православне у Немачкој и припојеним земљама, па је њему потчинио и српску црквену општину Св. Саве у Бечу. Почетком 1945. године, по изласку из логора Дахау, у Бечу су боравили Патријарх Гаврило (Дожић) и Епископ Николај Велимировић.

По завршетку ратних искушења, бечка црквена општина је одиграла значајну улогу у помирењу и збрињавању ратом подељених православних емиграната и интернираца, упркос новом таласу материјалне оскудице, сплеткама новог режима у Југославији и дуготрајним оштрим сукобима око Статута општине, додатно продубљеним ширим, политички изазваним, расколом у СПЦ 60-их година. По оснивању Епархије западноевропске и аустралијске, која је обухватала и Беч, 1969. године долази до интензивирања сукоба. То је довело до неканонског паралелизма институција Српске Цркве у Бечу, који је потрајао све до 1987. године, уз арбитрирање грађанске власти око управљања црквеном имовином, што је у потпуности превазиђено тек 2002. године.

СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА У БЕЧУ ДАНАС

Црквена општина Свети Сава, у којој постоје три српска православна храма, са шесторицом свештеника и једним ђаконом, окупља готово 100.000 бечких Срба. Поред најстаријег храма, посвећеног Светом Сави, који се налази у трећем бецирку (кварту), делују и Храм Успења Пресвете Богородице у седамнаестом и Храм Васкрсења Христовог у другом бецирку, у коме се од 2009. године чува део часних моштију Светог Николаја Српског. У целој Аустрији живи готово 300.000 Срба, са укупно 16 храмова СПЦ, а за последње две деценије у овој земљи је основано 14 нових парохија.

srpski-pravoslavni-hram-sv-save-u-becu-3.jpg

Ови подаци сведоче о значају православних Срба у некадашњој царској престоници, са чијим властима, као и са другим заједницама, укључујући и већинску Римокатоличку цркву, гаје односе дубоког међусобног поштовања и искрене подршке.

Храм Успења Пресвете Богородице је можда најживљи пример те подршке. Године 1970, освећен је у изнајмљеној згради Евангелистичке цркве, а 2011. је Римокатоличка бечка надбискупија за дејствовање овог храма поклонила црквеној општини СПЦ цркву у Нојлерхенфелду, која прима око 1000 верника, а коју је до тада користила релативно малобројна Пољска црквена општина. Део пољских и аустријских римокатоличких верника, несклоних међуцрквеној сарадњи и подршци организовао је чак и протесте, али је кардинал Кристоф Шенборн остао чврст при свом екуменском поступку, који је званично одобрио и Ватикан. Поклоњен храм је изграђен између 1733. и 1753. године, под руководством неимара Андреаса Петролда и Волфганга Хилебранда, а упркос тешким оштећењима током Другог светског рат, фронтална фасада је сачувала првобитни облик.

ХРАМ

Градња Храма Светог Саве, дугачког 20,5 а широког 6,9 метара, са фасадом у византијском стилу, који може да прими око 300 верника, трајала је од 1890. до 1893. године, по плану архитекте Хенриха Вагнера, док је за зидарске радове изабран Алберт Вагнер. Лепотом се издваја орнаментика сводова, које је, заједно са иконама, израдио Валтер Шмит, као и олтарска преграда коју је урадио чувени дворски уметнички столар Александер Алберт.

srpski-pravoslavni-hram-sv-save-u-becu-4.jpg

Поред иконостаса, Алберт је од храстовине урадио и 27 столова, туторске столове и певнице, а изграђена је и галерија за хор. Унутрашњост дома црквене општине краси низ слика и фотографија, међу којима се издваја икона Светог Саве на платну, рад Уроша Предића. Црква је, слично тршћанској, изграђена у склопу четвороспратне стамбене грађевине, са становима за свештеника, капелана, мушког и женског учитеља, појца и црквењака, који је био и кућепазитељ. Остали станови су се издавали под кирију, ради издржавања храма, свештеника и другог особља.

Храм је освећен у присуству цара Фрање Јосифа, премијера кнеза Виндижгреца, као и високих српских и аустро-угарских дипломата, званичника и верских великодостојника, уз истицање аустријских и српских застава и свечану смотру аустријских војника и официра српске народности и православне вере. Контроверзна је, међутим, била чињеница да је услед тадашњих осетљивих политичко-верских прилика, црква била освећена од стране черновичког митрополита, уз учешће руских и грчких, али без иједног српског свештеника и епископа.

У Храму Светог Саве су, поред осталих значајних личности, бракове склопили књижевни критичар и идеолог Самосталне радикалне странке Јован Скерлић, дипломате Константин Фотић (југословенски амбасадор у САД), и др Мирослав Спалајковић, посланик у Петрограду, Софији и Паризу у пресудним историјским тренуцима. У Храму је 1901. године одржано опело краља Милана, коме је присуствовао цар Фрања Јосиф са највишим званичницима, док је опелу црногорског принца Мирка 1918. године присуствовао министар спољних послова гроф Леополд Бертхолд, познат по уручивању ултиматума Србији 1914. године. У овом храму су опојани и Патријарх Лукијан Богдановић, Епископ бачки Герман Опачић, ћерка Вука Караџића Мина Вукомановић, српски премијер од 1897. до 1900. године и пионир хирургије и војног санитета у Србији др Владан Ђорђевић, чувени војсковођа из револуције 1848. године Ђорђе Стратимировић, историчар Станоје Станојевић и други знаменити Срби.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Mанастир Покрова Пресвете Богородице у Трећем Језеру (Third Lake), Чикаго, Илиноис, САД

Нова Грачаница

Аутор: Милан Ситарски, Број 1094, Рубрика Светиње српске цркве

Црква је веома верна, за петину већа копија од манастира Грачаница на Косову и Метохији, који је подигао српски краљ Милутин (1282–1321). Фасада манастирске цркве је, као и код Грачанице, урађена у комбинацији камена и црвене опеке, за разлику од храмова раније, рашке школе, чије су фасаде углавном биле једнобојне, некада и од мермера, по узору на романичке цркве јадранског приморја.

nova-gracanica-1.jpg

Чикаго, по броју становника трећи град у САД, који се налази на обали језера Мичиген, често се назива престоницом америчког Средњег Запада. Снажан развој града у првој половини 20. века привукао је велики број имиграната – Немаца, Ираца, Пољака, Швеђана, Чеха, Афроамериканаца са југа САД и Срба. Међу нешто мање од три милиона становника Чикага, данас је преко 10% Срба, те није чудно што се 2005. г. град побратимио са Београдом. Број наших досељеника се повећао још једном, након првог таласа крајем Другог светског рата – током и после ратне кризе на Балкану у последњој деценији 20. века.

Српско друштво Пресвете Богородице је 1977. г. купило око 20 хектара земље у Трећем Језеру, у округу Лејк, северно од Чикага. На том поседу су 1984. г. изграђени храм и главна зграда манастира посвећеног Покрову Пресвете Богородице, названом Нова Грачаница. Манастир је изграђен и освећен за време Митрополита новограчаничког Иринеја (Ковачевића), који је на челу Митрополије био од 1963. до свог упокојења 1999. г. Митрополит Иринеј, родом из околине Горњег Милановца, у Америку је доспео као политички емигрант, после боравка у немачком заробљеништву, а имао је значајну улогу у помирењу епархија СПЦ у расејању са Црквом у отаџбини, тј. у превазилажењу раскола који је изазвао комунистички режим у Југославији.

Данас је Нова Грачаница седиште Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке, под чијом је јурисдикцијом петнаест савезних држава, укључујући и многољудни Тексас, Мисури и Луизиану, са великим градовима Сент Луисом и Њу Орлеансом. Садашњи Епископ Лонгин, који је као Владика Епархије далматинске снажно допринео ублажавању страхота рата и избеглиштва великом броју верника, столује у резиденцији северно од манастира.

ХРАМ

Црква је веома верна, за петину већа копија од манастира Грачаница на Косову и Метохији, који је подигао српски краљ Милутин (1282–1321). Фасада манастирске цркве је, као и код Грачанице, урађена у комбинацији камена и црвене опеке, за разлику од храмова раније, рашке школе, чије су фасаде углавном биле једнобојне, некада и од мермера, по узору на романичке цркве јадранског приморја.

На ручно резбареним улазним вратима Нове Грачанице су приказана двадесет три српска манастира и храма. Унутрашњост самог храма украшена је резбареним намештајем, златним и кристалним полијелејима, иконама и мермерним подом. Зидове је од 1995. до 1998. г. фрескописао о. Теодор Јуревић, један од најбољих савремених иконописаца у Америци. Иконе су сликане у византијском стилу, богатим и јаким акрилним бојама на сувом зиду.

Манастирски конак, који својим тлоцртом ствара заједно са храмом знак крста, има вишенаменску функцију и садржи монашке келије, трпезарију, собе за студенте и учеснике дечијег кампа, епархијску и владичанску канцеларију, канцеларије Одељења за образовање, чији је директор истовремено и уредник часописа Little Falcons („Мали Соколови“), музеј са историјским експонатима из Србије, епархијску књижару и библиотеку „Јово Буљ“.

ЖИВОТ ОКО ХРАМА

У манастиру се већ више од шест деценија сваког лета организује камп за децу од 6 до 16 година, током кога се укључују у различите верске, образовне, културне, социјалне, спортске и друге активности. У организацији кампа незаменљиву улогу има Коло српских сестара. Часопис Little Falcons поред верских садржи и лекције везане за српске обичаје, историју, народне приче, музику, игре, грађевине итд., а дизајном и стилом је изванредно прилагођен дечијем узрасту. Разноврсне црквене теме се представљају из литургијског, библијског, историјског, социјалног, научног, уметничког, музичког и других углова.

Двојезични (на српском и енглеском језику) месечник Епархијски обсервер је главни писани медиј који преноси вести о Епархији, њеним парохијама и организацијама везаним за Цркву. Књижара, која делује већ десет година, нуди дела Св. Николаја Велимировића, чији су преводи штампани у манастиру Нова Грачаница. Библиотека „Јово Буљ“, две године млађа од књижаре, нуди обиље двојезичне литературе о српској вери, историји и култури како у матици, тако и у расејању током 20. века.

Фестивал црквене уметности се од 2003. године одржава прве суботе у октобру, сваке године на све већем простору. Учествују уметници који припадају великом броју народа, а једна од главних функција Фестивала је приказивање уметничке компоненте Православља, преко излагања икона, мозаика, дрворезбарских и осталих ручних радова, тканина, свећа и фотографија, уз едукацију о стварању тих дела и другим темама, као и наступе хорова који изводе црквену музику и заједничко свеправославно вечерње. Фестивал посећује по више хиљада људи са подручја Великих Језера и ширег Средњег Запада.

На гробљу западно од манастира, површине од око четири хектара, сахрањено је више од три хиљаде верника, Срба, углавном са Средњег Запада, али и из других крајева. Поред самог Митрополита Иринеја, ту је сахрањен и брат краља Петра Другог, принц Андреј Карађорђевић, који је био и кум храма. У оближњем Либертивилу, у истом округу Лејк, у манастиру Светог Саве, такође једном од најзначајнијих центара Српске Православне Цркве у расејању, сахрањени су Митрополит Христофор Ковачевић (1928–2010), велики теолог и философ Свети Владика Николај Охридски и Жички (1881–1956), чије су мошти 1991. г. пренете у његову задужбину у манастир Лелић крај Ваљева, чувени писац и дипломата Јован Дучић (1871–1943), чији су посмртни остаци 2000. г. пренети у родно Требиње, као и последњи југословенски краљ, Петар Други Карађорђевић (1923–1970), једини монарх сахрањен на тлу САД.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Pravoslavni manastiri u Juznoj Italiji...?

Da li neko zna nesto vise o ovome? Konkretno, cula sam da postoje na Siciliji, Kalabriji, itd, a trebalo bih da idem uskoro tamo pa sam htela da se informisem.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...