Jump to content

Recommended Posts

  

  • Replies 123
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

@, inace nesto za tebe, postoji mit u japanskom sintoizmu o borbi  boga Susana-no-Mikota i vodenog zmaja Yamata no Orochi-ja i zapravo je japanski prikaz te vekovne price jos od Sumera (na kog se pozi

Марко, дечаче драги. Јасно је да имаш много питања и недоумица. Ако желиш евентуално да добијеш одговор, онда се усредоточи на једну област и тему и сачекај одговор. Већ ти је речено да активних мусли

Osim ocajanja mogu da budu, ako su svesno stavljeni u takvu funkciju, ali nisu nuzno sami po sebi nego su samo odrazi pale prirode.

Impresivno. Znači, cela planeta slavi neki nemački paganski ritual? Kad na sve to dodamo Iluminate, Hitlera, okultizam...sve postaje jasno kao noć!    0405_feel

0110_hahaha 0110_hahaha

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 months later...

CG: Satanisti 40 puta izboli čoveka?

Crnogorska policija uhapsila je Anta Ždralevića (18) iz Nikšića, zbog sumnje da je pre dva dana na monstruozan način, iz sektaških pobuda, nožem usmrtio sugrađanina Laza Tripkovića (61) u njegovoj kući u nikšićkom naselju Rastoci, saopšteno je danas u Podgorici.

Uprava policije Crne Gore je navela da je Ždralević sa više od 40 uboda nožem usmrtio Tripkovića, a sumnja se da je brutalan način ubistva inspirisan proučavanjem satanističke literature.

Policija je saopštila da je na zidu u unutrašnjosti prostorije, u kojoj je pronađeno izmasakrirano telo Tripkovića, nađen iscrtan pentagramski znak sa ispisanom porukom.

Tripković je bio direktor Kulturno-umetničkog društva Zahumlje skoro dve i po decenije, a više od 40 godina bio je prisutan na mnogim kulturnim manifestacijama i festivalima kako u Crnoj Gori, tako i na prostoru bivše Jugoslavije.

Pisao je kompozicije za decu i omladinu, ženski oktet i hor, kao i za pozorišne komade. Imao je više od 3.000 solističkih nastupa i koncerata, a dobitnik je i brojnih nagrada.

Snimio je dva albuma - Za jedan život i Nemiru moj.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/160833/CG-Satanisti-40-puta-izboli-coveka

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Као појам сатана се јавља тек у пост-егзилним текстовима. Члан ха указује да сатана није личносно име, него функција, функција која може пореметити однос између Јахвеа и човека! Све до времена ропства, наиме, учење о злу било је јасно: човекова слободна воља извор је сваког зла, односно, грех је човеков слободни избор! Међутим, у пост-егзилном периоду јавља се сатана у смислу - свесног подстрекача на зло (и то у Књ. дневника, где се сатана први пут појављује без граматичког члана, тојест као лично име).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зар сатана није поизишло од сатанаил...пали трећи архангел

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У светлу горе реченог, не само "дечији сатанизам" (то клање и приношење жртава на црним мисама, величање сатане у песмицама и сл.)

него пре свега: паганизам (обожавање садашње, не принете природе, природе не сједињене са Богом, и немање жеље за тим),

и свакако атеизам, јесу у служби сатане, а самим тим то је, додуше без фолклора и романтике коју срећемо у отвореним сатанским култовима, чисти сатанизам!

Дакле, иако је "само" атеиста, Левај јесте сатаниста, јер ако и ништа друго осим проповедања следовања и саглашавања природи која је одвојена од Бога, па још и поносити се тиме, пројавило га је сатанистом. Сатаниста је тако син таме - жеља да твар остане заувек у том непринетом стању, вечног ОСТАНКА у оквиру хаотичних сила које у оквиру само саме себе (дакле, без Бога, без благодарности и приношења Богу) рушилачким нагоном доносе својом безличношћу свету вечно обезличење.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У светлу горе реченог, не само "дечији сатанизам" (то клање и приношење жртава на црним мисама, величање сатане у песмицама и сл.)

него пре свега: паганизам (обожавање садашње, не принете природе, природе не сједињене са Богом, и немање жеље за тим),

и свакако атеизам, јесу у служби сатане, а самим тим то је, додуше без фолклора и романтике коју срећемо у отвореним сатанским култовима, чисти сатанизам!

Дакле, иако је "само" атеиста, Левај јесте сатаниста, јер ако и ништа друго осим проповедања следовања и саглашавања природи која је одвојена од Бога, па још и поносити се тиме, пројавило га је сатанистом. Сатаниста је тако син таме - жеља да твар остане заувек у том непринетом стању, вечног ОСТАНКА у оквиру хаотичних сила које у оквиру само саме себе (дакле, без Бога, без благодарности и приношења Богу) рушилачким нагоном доносе својом безличношћу свету вечно обезличење.

Veljo, da li ti neopozivo znaci da su i ostali ateisti u stvari satanisti i sinovi tame, ili sam pogresno razumeo pa se to samo odnosi na Levaja?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...

Veljo, da li ti neopozivo znaci da su i ostali ateisti u stvari satanisti i sinovi tame, ili sam pogresno razumeo pa se to samo odnosi na Levaja?

А што би се то тебе/вас тицало? Ви ионако не верујете да Сатана постоји. Како онда можеш бити у служби некога ко не постоји? Ако је тако, што би те уопште тангирало да неко атеизам назове служењем Сатани. :rolleyes:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

А што би се то тебе/вас тицало? Ви ионако не верујете да Сатана постоји. Како онда можеш бити у служби некога ко не постоји? Ако је тако, што би те уопште тангирало да неко атеизам назове служењем Сатани. :rolleyes:

Теистички сатанизам

Овај правац сатанизма познат је и као традиционални или спиритуални сатанизам. Потрага за знањем је према овим сатанистима веома важна јер им помаже да удовоље Сатани. Змија, персонификација Сатане, је наговорила Адама и Еву да пробају јабуку и тако им подарила знање које је од њих крио Бог.[2] Сатана се овде јавља у виду Бафомета. Припадници овог култа сматрају да је Јахве творац света али да је Сатана изнад њега или да је Сатана створио Јахвеа. Сатана представља слободу и противи се свим начелима и правилима које заступа хришћанство. Дакле, теистички сатанисти теже да се ослободе свега што би могло да их контролише или спутава и под тим се углавном подразумева систем који намеће модерно друштво и хришћанске норме и вредности.

Луциферијанизам као група у оквиру теистичког сатанизма има две струје, једну која Луцифера и Сатану изједначује и другу која сматра да је Луцифер представља просветљенију верзију Сатане, ова фракција је у својим веровањима инспирисана митовима древног Египта, Рима и старе Грчке. Луциферијанци се први пут помињу у папином документу ″Gesta Treverorum″ из 1231. године, папа Гргур IX у њему жене и мушкарце који верују да је Луцифер неправедно избачен из раја назива јеретицима.[3] У САД-у постоји Луциферска црква која се бави проучавањем античких народа.

Атеистички сатанизам

Настао је 1966. године када је Антон Шандор Левеј основао Сатанистичку цркву у Сан Франциску у САД-у. За разлику од спиритуалног Левејов сатанизам не подразмева обожавање Сатане у смислу божанства већ као симбол телесности и земаљских вредности.[5] Левеј је Сатанизам дигао на ниво религије и 1969. је написао Сатанистичку библију. Да би неко постао сатаниста,тј припадник ове црке потребно је да уплати 200.долара а ниво који ће посвећеник достићи зависи од његовог личног залагања и учестовања у ритуалима, сама црква никада није објавила податке о тачном броју својих следбеника али верује да их широм света има на десетине хиљада. После смрти Левеја цркву је преузео Бланш Бартен а из те организације су полако почеле да се издвајају и рађају нове сатанистичке секте, једна од нових је и Прва сатанистичка црква коју је 1999. основала Карла Лавеј, Антонова ћерка.

Храм Сета је окултно удружење које је 1975.године основао Мајкл Аквино, неки чланови и свештенство Сатанистичке цркве. Своју филозофију називају просвећеним индивидуализмом а инспирацију проналазе у богу Сету и свој систем веровања називају ″Сеатизам″ [6] Бог Сет је наводно тамни Господ и његово обожавање се врши кроз ритуал ″ Црног пламена″. Контроверзе везане за ову цркву су наводне везе између Аквина и неких неонацистичких организација као и његово веровање да је Антихрист.

Ред девет анђела је настао у Великој Британији 60- их година. Ред доживљава сатанизам као потпуно инивидуалну потрагу којом се превазилазе физичке и менталне границе човека.[7] Ритуали иницијације се састоје од теста издржљивости, то подразумева усамљеност и забрану комуницирања са другим људима као и тешке физичке послове са циљем развијања јаких личности, тј вођа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      У нашем народу, иако православном и монахољубивом, постоје велике заблуде у разумевању монашког живота. Углавном су то предрасуде које се доносе на мотиве одласка у манастир као што су: разочарење у живот, болест или неки хендикеп, естетски разлози... Мали број људи зна да се у манастир одлази из љубави према Христу и да се без те љубави нико у манастиру не може задржати дуго. О томе сведочи и монахиња Светлана (Тарасевич), регент у Покрово-Тервеническом женском манастиру Лодејнопољског рејона Лењинградске области, Санкт-Петербуршке епархије. – Мати Светлана, кажите нам, како је дошло до тога да се одлучите за монашки пут?

      – То је тешко објаснити. Живела сам, живела и у једном тренутку сам схватила шта је моје – управо монаштво. И то је све. Даље су већ била тражења: како се то конкретно може остварити, где, под чијим руководством... Док сам још ишла у школу, једном је моја другарица из разреда почела да ми прича о неком необичном храму, необичном манастиру, необичном баћушки (свештенику). Тако је била одушевљена, да сам се чак и наљутила – какав је то манастир, какав је то баћушка тамо?! Потом сам дошла овде, и тако сам и остала с тим баћушком и с тим храмом.
      – Да ли је на такав избор утицао некакав кризни моменат у вашем животу?
      – На избор – није. Напротив, код мене је све ишло веома успешно. Тада сам управо, после завршетка музичке школе, уписала девети разред школе при Конзерваторијуму, припала сам врло добром наставнику, све ми је било интересантно. Али, у једном моменту, монаштво ми се одједном открило као моја реална будућност. И ето, овде је и почела криза: сав мој планирани животни пут се срушио без неког узрока, показало се да светски живот није то чему сам ја стремила. Шта да радим и како да живим са тим новим мислима, било ми је потпуно нејасно, али ми је било неиздрживо и да све оставим како је било. И одлучила сам: када су се већ променили унутрашњи циљеви, треба хитно мењати и спољашње околности. И почела сам да их мењам... То је био болно за моје блиске, али и за мене, наравно.
      Схватате, мени самој није требало објашњавати своје поступке, али блиски људи желе да добију бар некакво објашњење за моје поступке.
      Недавно сам прочитала код светитеља Николаја Српског, чудесне речи:
      „Господе, осветивши брак, осветио си и безбрачје. Благословио си оне, који су имали мудрости и снаге да свој живот Теби посвете. И те, који нису у стању да цео, дарован им живот, држе у себи, благословио си, да би могли да га поделе, и кроз жену дају нови живот”.
      Ја мислим, да човек има потребу да даје свој живот. А како ће то учинити – кроз рођење новог живота, дете, или на неки други начин – то свако одлучује по своме.
      – И како су се ваши родитељи понели према вашој одлуци?
      – Тата је покушао да разуме. И ако и није одмах разумео, онда је бар то прихватио како мој слободни избор. Трудио се да помогне на све начине. Мами је, како ми се чини, несхватљиво и данас... Она је видела, и још увек види мој живот другачије... Али, све једно, ја сам њена омиљена ћерка, а она моја омиљена мама.
      – А ко су Ваши родитељи? Да ли се често виђате с њима?
      – Отприлике, једном недељно, трудим се да одем кући. Ипак, наравно, мама жели да види своје једино дете чешће. Она је глумица у драмском позоришту. А тата је постао монах Свето-Тројицког Александра Свирског манастира...
      – Да ли сте наставили школовање после школе? 
      – Када сам отишла из десетогодишње школе при Конзерваторијуму, завршила сам гимназију при Руском музеју и уписала семинарију на регентском одељењу. Моја размишљања су била једноставна, волим музику и ништа друго не умем да радим. А овако бар могу да будем школован певач у манастиру. У семинарији сам учила две године, али нисам завршила – постала сам послушница. Потом сам уписала Санкт-Петербуршки институт богословије и филозофије.
      – Шта Ви мислите, да ли је монахињи неопходно образовање? 
      – Не знам. Некоме је неопходно, а некоме није. Цели живот је образовање. И свако га добија на различит начин: неко више кроз школовање, неко помоћу књига, кроз професију, неко једноставно стицајем животних околности... То што сам ја завршила институт, мислим да ми је добродошло. Ипак ја нисам човек филозофског склада, и мени филозофска питања, док сам тамо учила, нису била интересантна. Ретко сам ишла на предавања, и још сам на многим од њих спавала... По свему судећи, трпели су ме само зато што сам певала молебне за Божић и Васкрс. Из неког разлога су ме волели. Једном речју, ја сам просто завршавала школовање, углавном, да би утешила родитеље. Зато данас, када у мени ничу некаква питања, отприлике знам шта да прочитам, где да нађем одговор, зато што памтим, шта су у институту о томе говорили.
      – Да ли се монахиње емоционално разликују од жена у свету? 

      – Све смо ми различите. Овде нису заједничке емоције, већ циљеви и стремљења. Ако си у свету био емоционалан, живахан, комуникативан човек, такав ћеш и остати. Такав си се родио! Тешко да ће то неко специјално да промени. Човек се пред Богом раскрива као јединствена личност: неко је радостан, неко меланхоличан, неко созерцатељан. То је исто део личног односа према Богу. 
       
      Вероватно се карактер човека, укључујући ту и његове емоционалне особености, са временом мењају. А уколико силом воље покушаваш ту нешто да промениш – то не води ничему другом, до страдању. Неопходно је да се раскријеш управо ти, такав какав јеси, а не некакав твој део. Јер се истински може мењати само реалан човек, а не некакав измишљени лик идеалне монахиње, који си сам себи створио. 
       
      – Кажите нам, како проводите један Ваш дан? 
      – Овде су сви дани различити. Ако је служба – устајеш негде око пола осам, зато што у 8 почиње правило. Затим Литургија. Затим пауза, коју проводиш различито, зависно од тога како се осећаш. За сада сам у могућности да себи дозволим некакав одмор, зато што би иначе предвече била веома уморна. А посао сам навире, само га треба дочекати. Или је дошао штимер клавира, или је позвао телефоном познати свештеник, на пропутовању из Сибира, и обећао да сврати. Или је дошла екскурзија. Позвала ме мама, и молила да дођем – значи треба да идем. Договорили су се с педагогом – идем на часове. Уопште узев, не успева се ништа испланирати. Али, можда је то тако само код мене.
       
      – Да ли остаје време за књиге? 
      – Да, остаје. Али заправо је и не волим много да читам, само ради читања. Када ми нешто треба, постоји некакво нерешено питање – ја почињем да тражим, листам, могу много тога да прегледам, прочитам, затим схватим оно што ме интересује, и то је све, до следећег питања.
       
      – Видим, имате телевизор. Да ли га гледате? 
      – Он код нас ради као видео плејер. Филмове гледам. Понекад организујемо велику видеотеку: имамо религиозне филмове, као и обичне добре филмове. Недавно смо гледали филм „Соларис“ Тарковског – подстакао је на многа размишљања. Вероватно, ако вас филм дотакне, он је већ остварио свој циљ. 
       
      – А да ли слушате музику? И какву?  

      – Разну. Класичну, савремену... Другови из хора ми доносе дискове: много добре музике и у добром извођењу. Не може се рећи да постоји нешто што ми се толико свиђа да бих то слушала сваки дан, на пример, неког савременог извођача. Али ми је интересантно да чујем и сазнам нешто ново. 
       
      – Говоре, да за време послушања треба проћи искушења, да послушнике пуно „притискају“... 
      – Не знам, можда је негде и тако, али код нас нико нема такав циљ – да се труди да те оптерети – тога нема. Ти пред Богом вршиш свој избор, а могућности да провериш себе и без специјалних „притисака“, увек има. Бог ствара такве услове, када се појављују и допуштају искушења. Веома сам захвална нашем манастиру, што овде нико нема такве жеље: ето, ја ћу десет кожа да одерем с тебе, ја ћу те смиривати... Мени је то некако несимпатично. Бојим се и не разумем такве ствари. Све иде тако, како иде. У сваком случају, имаћеш могућности да провериш своју одлуку, и можеш да не бринеш о томе – никоме не прети да остане у „ружичастим наочарама“. Почињеш да живиш интересима манастира, његовим проблемима, почињеш боље да видиш себе и друге, просто се сам пројављујеш. Наравно, неизбежни су и конфликти – с самим собом, и с околином. Нешто ниси разумео, потом си разјаснио, с неким си се посвађао, од нечега се уплашио, на нешто си се одазвао с радошћу. Чак и из свакодневних ситуација можеш да схватиш, шта је у овом животу твоје, а шта није, и шта, заправо, ти сам хоћеш.
      – Објасните нам, шта је то постриг?
      – То је веома лична ствар, о којој је бескорисно разговарати. Свако, ко дође до тога, има своје објашњење, и речима то не можеш пренети. Постриг – то није магија или преобраћање. То је посебан Божији благослов за тај пут, који човек изабере. А потом – све једно, то је живот. Само сада већ с свесношћу, да је он посвећен Богу. 
       
      Ана Јершова
      Извор: foma.ru  
      http://www.prijateljboziji.com/_Postrig-nije-magija-/161679.html
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пошто сам лично искусио и хришћанске Свете Тајне и магију, могу да посведочим да нема ничега магијског у Светом причешћу и другим Светим Тајнама хришћанске вере.      Тајне се свршавају силом Христовом и захтевају свесно и вољно учешће (онога ко се причешћује). Да би Христос деловао у божанственим Тајнама, причесник мора да има вољу да учествује у њима свесно, мора то да жели и да се припреми личним подвигом. Због тога они који олако и из навике приступају Тајнама, доживљавају веома мало промена, ако уопште ишта и доживљавају. Међутим, када особа покаже жељу за Богом и пристане да се са Њим сједини тако што искрено прође кроз болове покајања, Бог ће му заузврат прићи и то онако како и онолико колико је за душу те особе најбоље, што Он савршено зна.   Значај свесног учешћа у Тајнама Христовим старац Пајсије је објаснио у одговору једном човеку који се будаласто хвалио да се често причешћује. Јадни човек је с поносом истакао да је постао свет, јер се причешћује два-три пута недељно. Старац му је рекао:   - Слушај, није толико важно колико се причешћујеш. Најважније је како се припремаш за причешћивање и како после тога чуваш и негујеш Христа који живи у теби. Кад би људи постајали светитељи само на основу честог причешћивања, онда би сви свештеници који се причешћују једном недељно и чешће, били светитељи.   (Дионисије Фарасиотис из сећања на старца Пајсија)     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Милан Ракић,
      Кад год бисмо желели имати јасну слику религиозног живота прастарих Срба, пре њиховог покрштавања, док беху у заједници и са осталим словенским племенима, увек се спотичемо о нејасност, непоузданост, оскудицу целине, а често и контрадикцију онога што се о религиозном животу прастарих Срба и Словена може наћи по нашим историјским делима или школским уџбеницима. Нигде се у нашој историографској литератури не може наћи ма и најкраћи комплекс, који би дао и бледу али целу слику духовног митолошког живота старих Словена. Поједини покушаји на сређивању Словенске митологије остали су само покушаји; и они ни издалека нису могли задовољити потребу коју осећају српски историчар и наставник српске историје, кад год мисле и говоре о том тако далеком, али и тако тамном духовном животу прастарих Срба и Словена. Скоро је исто тако стање и код литература осталих словенских народа. Што је код њих било више покушаја за састав Словенске митологије, више је унето и забуне, и слика је тиме неразговетнија.
    • Од PredragVId,
      Отворени и јавни сатанизам
      Да ли је могуће да нешто овако постоји у сред Србије и да то нико не санкционише?
       
      Зна ли неко више о овом човеку, отвореном сатанисти са Новог Београда из блока 71 који се представља под псеудонимом "Alexandar Thorn"? У питању је сајт https://alexanthorn.okultopedija.com/linkovi.htm
      а ово су његови подаци са сајта мобилни телефон, адреса на Новом Београду и др. https://alexanthorn.okultopedija.com/kontakt.htm
      фотографије, очигледно сатанистичке https://alexanthorn.okultopedija.com/galerija.htm
      биографија https://alexanthorn.okultopedija.com/alexanthorn.htm
      чак у оквиру сајта функционише и сатанистички радио https://alexanthorn.okultopedija.com/psyradio.htm
      Упозорење: Ко је слабијег духовног здравља боље нека не улази на линкове!!
       
    • Од Жељко,
      Кључни појам је "ритуал прелаза" (les rites des passages), а у антропологију ју је увео Ван Генеп, као теоријски модел који се примењује у трима најзначајнијим комплексима обреда, рођења, свадбе и смрти. Реч је о томе што се биће, адопцијант: новорођенче, невеста, мртвац, метафорички речено, налази "на листи чекања" као би из једног култно-егзистенцијалног статуса прешло у други: новорођенче из "хтонског" - пошто обредом крштења добија "име" - прелази у "социјум", у култ очеве породице; невеста напушта култ својих родитеља симболичком променом презимена, и прелази у култ свога мужа; умрли кад напусти свет "социјума", на путу је да уђе у домен "хтонског" света.    У свакој целини од ова три ритуала, Ван Генеп је даље диференцирао три временски тачно одређене фазе, за које се везују и њима сагласни ритуали, и то: "обреди одвајања", изолације, "обреди маргиналности" и "обреди прикључења". Ова три пакета ритуала, и њима сагласне три фазе у процесу, важе за сваки антрополошки комплекс, рођење, свадбу и смрт, без обзира на тип и врсту "прелаза", дакле свеједно што у случају "рођења" дете прелази из хтонског у социјално и профано, или што у обреду сахрањивања умрли из профаног доспева у свет хтонског. Свакако "обреди одвајања" су маркантнији у ритуалу сахрањивања, као што су "обреди прикључења" виднији у свадбеном обреду, док би "обреди маргиналности" имали изузетно место у церемонији веридбе, трудноће или у прединицијацијском добу. Али, поновимо, сваки од ових обреда има све три фазе. Сматрам да је једна од веома значајних фаза обред маргиналности, у коме долази до пуног изражаја управо улога ритуала, јер се ритуалом решава напетост "прелазог стања". На пример, у овом статусу једно биће, једна егзистенција - "новорођенче", "невеста", односно тек "умрли човек" - "више-није" у претходном егзистенцијалном статусу, али оно такође "још-није" прешло у други егзистенцијални статус (тек рођено дете није сасвим у "хтонском - земном и тварном"; ни у социјуму - у сфери моралности и духовног). Та граница "не-више-али-још-не" тек што конституише домен маргиналног, јесте најопаснија фаза. Тренутак када се дете приводи ритуалу "шишања", оно је већ одигнуто из "хтонског" али још није приведено "заједници", није адоптирано. За мртваца најопасније стање наступа од смрти до укопа; он није жив, али је међу живима, још није на оном свету већ на путу за који га припремају. Те фазе су најопасније и отуд даноноћно "чување" новорођенчета или мртваца уочи сахране. Једнако се пази и на невесту, коју такође вребају зле силе, јер се оне опиру њеном прелазу у нови религијски култ, којим се мења њен социјални статус.    У фази маргиналности кандидати су привремено изопштени. "Бити на маргини значи бити у додиру са опасношћу, бити на извору моћи. С идејама о форми и безобличности слаже се представа да су у тренутку изласка из скровишта индијанци и сами набијени моћима успаљени, опасни, да им је потребна изолација и извесно време да се охладе" (Даглас). У маргиналној фази субјект у ритуалу није ни тамо ни овамо. "Вереница" такође, изопштена од света осталих девојака, али још није приступила другој кући, још ништа дефинитивно није одлучено.         Сретен Петровић, Српска митологија                    
               

×
×
  • Креирај ново...