Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У одличној студији о јеванђељским сведочанствима о Христовим земаљским почецима, (1) као и у кратком сижеу истог материјала, (2) Рејмонд Браун показује да приче о Младенцу нису биографске; оне не покушавају да нас обавесте о Христовим земаљским почецима. Оне радије представљају поруку да читаво Јеванђеље у минијатури  јављање Благе Вести, њено прихватање од стране апостола, али и одбијање од стране већине Израиља, њено ширење на незнабожачки свет  није прича о Христу детенцету у Витлејему, већ говори о Христовом значају за људски род у ери постдуховске Цркве, што превазилази обичне причице.

      Стога мислим да слична ерминевтика може да се примени на празнике хришћанског календара, што ће значити откривање њиховог теолошког смисла, а самим тим и њихове литургичке и пасторалне сврхе, док ће у исто време разрешити бројне антиномије које избијају на површину у свакој расправи о црквеној години: есхатологија насупрот историје, недељни циклус насупрот годишњег, керос насупрот хроноса. He желим да тврдим даове тензије нису стварне, али сматрам да се оне јављају у најма њу руку као клице, не у Јерусалиму 4. века, као што обично чујемо, него у новозаветном периоду. Још мислим да нам сам Нови Завет пружа елементе уравнотежене теологије који могу да нас одведу до разјашњења.
      Основно питање у сваком погледу  историјском, теолошком, пастирском  јесте проблем значења: шта ми заправо радимо када прослављамо хришћански празник? С обзиром на то да je проблем ма ког празника, укорењеног не у миту него у свештеној историји  што je домен простора и времена  однос између прогц. лости која се не понавља и садашњег празновања, много je мастила подељено да се открије нека посебна семитска философија времена у корену свега тога. To није било плодоносно. Новије студије грчких и јеврејских семантика и битних старозаветних материјала закључиле су да нема чврстих доказа за постојање јединственог схватања у доба јеврејске мисли, и да ништа у новозаветним исказима о времену и вечности не пружа адекватну основу за особити хришћански концепт времена.(3)
      Како било, оно што je истинито јесте: (1) да Библија представља историјску теологију, снажан смисао низа историјских догађаја који се сврсисходно крећу ка циљу, (2) да користи овај низ као средство да се прича представи као сусрет са Богом, (4) (3) да представи каснију култску прославу спомена овога сусрета у смислу надвладавања одвојености у простору и времену од истинског спасоносног догађаја. (5)
      Спасење које je пројављено у прошлости наставља да живи као покретачка снага у нашим животима уколико га поново сретнемо и одазовемо му се са вером, a to не можемо да учинимо уколико га не памтимо. У Старом завету, култски спомен je један од начина на који Израиљ памти, актуелизује прошле спасоносне догађаје, чинећи да се у сваком поколењу среће Божије спасоносно дело.
      Тај садашњи сусрет je поента свега. Приликом спомена, ми не чинимо митско путовање у прошлост, нити превлачимо прошлост у садашњост понављајући првобитни догађај у митској драми. (6) Што се догађаја тиче, ми немамо посла са митом, него историјом. Као такви, они су прошли једном за свагда. Догодио се један Излазак из Египта и једно Христово Васкрсење, и ми не можемо да их поновимо нити повратимо. Међутим, не можемо да кажемо да су они мртви, статични, свршени и да je са њима. готово. Они су се десили и пројавили, и остају да буду носиоци новог и сталног квалитета егзистенције која се зове спасење иницирајући перманентну дијалектику дозивања и одговарања између Бога и његовог народа. Догађаји који су отпочели и први означли божанско приближавање роду људском могу бити прошлост али je та реалност увек садашња, пошто су обећања дата «теби и сјемену твојему до вијека“ (1 Мој. 13:15). Литургија педставља овај изазов сваком новом поколењу, које призиву треба да одговори са вером и љубављу.
      Према томе, приликом спомена прошлих догађаја, ми нити им се враћамо, нити их поново чинимо стварним. Прошли догађај je евидентан знак Божије спаситељне делатности, и као прошлост он чини њен саставни део. Стварност коју уводи и представља као оно што je било, нити je прошлост, нити део, већ je свеприсутна у Богу, што примамо вером, у све дане живота нашег. И ако je прошли догађај истовремено стални узрок и део историјског знака спасења, ритуални спомен je садашњи евидентан знак исте вечне стварности. Према томе, ритуални моменат je синтеза прошлости, садашњости и будућности, и увек je актуелан у „Божијем времену“.
      Оно што Нови завет томе додаје je порука да je „Божије време“ добило испуњење у Христу. Нови завет, дакле, није нека засебна теорија времена, него његова пунота. Оно што га чини посебним je његова комплетност, његова плирома; оно што je представљено није нова философија времена, него нови квалитет живљења. Есхатон није толико нови век, колико je ново постојање. „Нови век“ није ништа друго него његова метафора, и битно je да се знак не замени са означеним, не бити заведен делом руКУ, узвишеним расправама о врстама времена. С обзиром на то Да je наша плирома у Богу, оно чему се супротстављамо није ирошлост која je постала садашњост, или чак будућа садашњост, его свршена садашњост, и то не у смислу завршена, него потпуна: Бог који нам се јави.
      Та садашњост je испуњена у Христу, и то je оно што разуемо као „есхатолошку“ природу Новог Века. Патрик Реган je то боље од мене рекао: »Христова смрт и васкрсење су есхатолошки у томе што зблиере и историју божанског присуства у једно, испуњења. У Христовој смрти вера проналази пуно објашњење; у Његовом Васкрсењу божанско присуство je потпуности… Али они се зближавају као историја само зато што су достигли стање пуноте (плироме) у ономе у чему су њихове особите историје биле одређене.
      Циљ коме читава вера тежи, и из кога црпи спасоносну снагу, била je Христова смрт. И циљ, којем су сви Божији дарови тежили je Христово давање себе у Духу. Тако су читава историја човекове вере и Божијег давања себе самога одређени да нађу есхатолошко савршенство у прослављању Распетога. Сходно томе, нити вера, нити Божанско присуство престају да постоје. Они радије остају више актуелни зато што су достигли коначну и завршну форму у Духом испуњеном Христу. Према томе, есхатон није заправо ствар (есхатон), него личност (есхатос). To je сам Господ Христос  последњи човек, одуховљени човек  онај којим су се Бог и човек потпуно и коначно сусрели у Духу.
      Христова смрт и Васкрсење су довели до испуњења не само историју, него и творевину… У Њему, човек и свет по први пут имају да постану оно што треба да буду. Тако се есхатолошки „последњи дани“ придружују протоисторијским „првим данима“. Царство je врт. Христос je Адам. Есхатон je Сабат; дан у који се Бог одмара од свога делања и ужива у савршенству.(7)
      Другим речима, Нови завет чини две ствари. Прво, као што каже Кулман, он поново дели време. (8) Више не очекујемо спасење. Оно je ту у Христу, иако расплет Његове парусије још увек предстоји. Друго, Нови завет рекапитулира, „персонализује“, читаву икономију спасења у Христу. Ништа није јасније у Новом завету као чињеница да je све у свештеној историји  догађај, објекат, свето место, богојављење, култ  једноставно узнето у личност оваплоћеног Христа. Он je вечна Реч Божија (Јн. 1:1, 14); Његова Нова твар (2 Кор. 5:17, Гал 6:15, Рим. 8:19 и надаље, Откр. 21-22) и нови Адам (1 Кор. 15:4-5, Рим. 5:14), нова Пасха и њено Јагње (1 Кор. 5:7, Јн. 1:29, 36; 19:36, 1 Пет. 1:19, Откр. 5 и надаље); Нови завет (Мт. 26:28, Мк. 14:24, Лк. 22:20, Јевр. 813), Ново обрезање (Кол. 2:11 12), и небеска мана (Јн. 6:3058, Откр. 2:17); храм Бога (Јн. 2:1927), нова жртва, и њен свештеник (Еф. 5:2, Јевр. 2:17, 3:2; 4:14, 10:14); испуњење суботњег предаха (Кол. 2:1617, Мт. 11:2812:8, Јевр. 3:74:11) и будуће месијанско доба (Лк. 4:16-21, Дела 2:14,36). Наводи и референце су неисцрпни. Он je једноставно „све у свему“ (Кол. 3:11), „алфа и омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“  (Откр. 1:8; 21:6; 22:13). Све што je било je у Њему нашло испуњење: „Јер Закон имајући као сјенку будућих добара, а не сами лик ствари“ (Јевр. 10:1); a топодразумева култске реалности: „Да вас, дакле, нико не осуђује а јело или пиће, или за какав празник или за младине, или за суботе, што je сјенка онога што ће доћи, а тијело je Христово“ (Кол. 2:16-17).
      To je семе разумевања хришћанског богослужења. Старозаветни храм и жртвеници, са обредима и жртвама, нису замењени новим обредима и светилиштима, већ самодавањем личности, истинитог Сина Божијег. Према томе, истинито служење, које je благопријатно Оцу, није ништа друго до спасоносно дело, смрт и васкрсење Христово: „iam Pascha nostrum Christus est, paschalis idem victima! (9) Наше богослужење je овакво исто жртвено битисање, које се дешава у нама. (10) Апостол Павле ово каже: „И као што носимо слику земаљскога, тако ћемо носити и слику небескога“ (1 Кор. 15:49: сл. Филипљанима 2:711; 3:20-21, Еф. 4:22-24), Христос васкрсли, „Који je икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари“ (Кол. 1:15; сл. 2 Кор. 4:4), који нас уподобљава свом лику даром Духа (2 Кор. 3:15, Рим. 8:11 и даље до 29). За Апостола Павла je „живот Христос“ (Филиб. 1:21), и спасти се значи уподобити се Христу умирањем са Њим и васкрсењем у нови живот у Њему (2 Кор. 4:10 и даље 13:4, Рим. 6:3 и даље, Кол. 2:1213, 20; 3:13, Гал. 2:20; Еф. 2:1 и даље, Филип. 2:5 и даље, 3:1011, 1821), КОЈИ je као „ПОСЛедњи Адам“ (1 Кор. 15:45), дефинитивни модел искупљеног рода људског (1 Кор. 15:21-22; Рим. 5:12-21, Кол. 3:9-11, Еф. 4:22-24). Док се Овај узор стално непонавља у нама, тако да Христос постане „све у свему“ (Кол. 3:11), ми не можемо рећи, „и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које je Црква“ (Кол. 1:24).
      Јер ми можемо да познамо „Њега и силу васкрсења његова“, само ако познамо „силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој“ (Филиб. 3:10). (11)
      Да би исказао овај духовни идентитет, Апостол Павле користи мноштво глагола са предлогом спн (са): Ја страдам са Христом, распет сам са Христом, узнесен сам на небо и седим са десне Стране Оца са Христом (Рим 6:31. Гал. 2:20, 2 Кор. 1:5, 4:7б и даље, Кол. 2:20, Еф. 2:5-6). (12) Ово je један од начина Апостола Павла да подвуче значај мог личног учешћа у искупљењу. Ја морам да се „обучем у Христа“ (Гал. 3:27), да се са њим поистоветим, на неки начин искусим благодат Божију и да се саобразим сопственим животом главним догађајима којима ме je Христос спасао, јер je Он претрпевши их преобразио једноставна људска искуства у нову твар. На који начин ја могу да искусим ове догађаје? У њему, тако што ћу да ступим у тајну Његовог живота да као Апостол Павле потврдим: „Са Христом се разапех. А живим  не , више ја, него живи у мени Христос“. (Гал. 2:20).
      Изгледа да je то оно што je за Апостола Павла хришћанска литургија. Ни за шта више он не користи култску номенклатуру (литургија, жртва, свештеник, принос) осим за живот у коме се самоприноси, који се живи образно Христу. (13) Када он говори о ономе што ми зовемо литургија, као у 1 Кор. 10-14, Еф. 4, или Гал. 3:27-28, он разјашњава да je њена сврха да допринесе овој „литургији живота“, да буквално просвети, да изгради Христово Тело у тај нови храм, и литургију и свештенство; у коме олтар, који приноси и који се приноси, постају једно. Због тога je у литургији Цркве, у свештенослужби речи и тајни, библијски образац рекапитулације свега у Христу враћен у заједништво и примењен на зејдницу верних који ће живети у њему.
      Да се, дакле, вратимо тамо где смо почели и позајмимо термин библиста  литургија je текући Sitz im Leben Христовог спасоносног дела у сваком покољењу, и што ми чинимо у литургији je заправо оно што je Нови завет сам учинио са Христом: учинио je Њега, оно што je Он био и јесте, садашњим. Јер je Sitz im Leb­en Јеванђеља историјска околност не оригиналног догађаја, већ његовог казивања у првим годинама Ране Цркве. Мислим да се лажним чини осећај да je празновање ма ког празника осим Недеље, и евентуално Ускрса, „историзација“. Јер ако празник историзује“, онда то чине и јеванђеља. Зар нам и Нови завет и литургија не казују ову свештену историју опет и опет, као непрекидну анамнезу?
      „Зато нећу престајати да вам отоме стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини; Јер мислим да je правс.да вас опомињањем будим… А трудићу се да се послије мојега одласка ви свагда сјећате овога. Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевидци величанства његова“ (2 Петр. 1:12-16).
      Примећујете да ово није киригма, као што се скоро увек грешком назива, већ анамнеза. Проповедање Благе Вести да пробуди одговор вере у новој поруци je киригма. Али, записана проповед која се понављањем прокламује на литургијском сабрању, да нас поново позове на предају Благој Вести која се већ чула, и прихваћена je са вером, чак „иако знамо и утврђени смо у овој истини“, то je анамнеза и окосница свега што се дешава у литургији.
      Да ли се проблем свештене историје у хришћанском календару толико разликује од проблема размишљања о свештеној историји у Библији и њено прокламовање из дана у дан на литургиЈи речи? Добро пазите на који начин Нови завет прокламује ову поруку. Оно што Браун казује о причама о Младенцу je јеванђељска истина tout court. Оне нису само повест о ономе што је Христос чинио, него post factum теолошког тумачења за Рану Цркву, значењу онога шта je Христос рекао и учинио, а све у светлости Васкрсења и догађаја након њега. Према томе су јеванђељска сведочења о страдањима са дугим уводом“, у фамозној Келеровој фрази (14), писана са освртом уназад, и њихов je Sitz im Leben y познијем животу Цркве, када су та сведочења писана. Према томе када се говори о мисији дванаесторице у Мт. 10:18, да ће бити извођени пред старешине и цареве, и сведочити међу незнабошцима, то одводи то сведочење у нову ситуацију која нема ништа са стварним историјским околностима.(15) Дела апостолска показују да je Цркви апостолског доба требало дуго времена да схвати да постоји време мисије, доба Цркве између вазкесења и парусије. Због тога je постојао снажан отпор примању дошљака у јудеохришћанску Цркву (Дела 10:11,15). Наједном je постало јасно да није било устручавања у поновном писању сведочанстава о призиву дванаесторице, управо да би се одразила ова нова ситуација. Баш као што књига Поновљених закона говори о раном искуству изласка потоњем Израиљу, тако и Нови завет приказује Христа његовим животним околностима, новозаветном Sitz im Leben. Тако и ми када проповедамо и размишљамо о истом апостолском призиву и мисији, и примењујемо их у условима нашег данашњег призива и мисије, ми користимо јеванђеља онако како их je користила Црква апостолског доба, и како су она замишљена да буду коришћена: не као историју прошлих догађаја, већ као да су она „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“ (Рим. 1:16).
      Јеванђеље, према томе, није прича већ сила (Апостол Павле je то писао пре него што je Јеванђеље постало јеванђеља). Оно je Дух Божији који je сада у нама, у веку Цркве, и који нас дозива себи. Тако Матеј не „историзује“ када рекапитулира призив дванаесторице, нити то чини Игњације Лојола када предлаже у својим Духовним Вежбама размишљања о спаситељној делатности Христа у јеванђељима, а ни Црква када нам представља исте спаситељне тајне речју, обредом и празником. Јер усредсређеност није на причу, нити на прошлост, већ на то да je као код Павла у питању „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“, и то баш сада за тебе и мене.
      To je оно што ми чинимо у литургији. Ми творимо анамнезу, спомен ове снажне спаситељне силе у нашим животима, да бисмо све то снажније усадили у дубине наших бића, a y циљу изградње Тела Христовог.
      „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: И живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама. Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница je са Оцем и са Сином његовим Исуом Христом.  И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна“ (1Јн 1: 1-4)
      Чини ми се, тако, да се есхатолошки/историјски проблем појавио и да je разрешен у оквиру Цркве апостолског доба. Мрћутим, он није решен разузданом новозаветном есхатологијом која види Христа како инаугурира век спасења. Оно што je разуздано je погрешно веровање у скору парусију. Али ни то не мења главну поенту хришћанске есхатологије, да крај века није у будућности већ сада. Он je ефективан сада, премда не искључиво, кроз анамнезу у речи и тајни снажног присуства реалности Емануила, „с нама Бога“, силом његовог Духа у сваком веку.
      У јеванђељима je овај нагли прелаз у нови век историје спасења описан у сведочењима Христовим појављивањима након Васкрсења.(16) Она нам представљају нови вид његовог присуства, присуство које je стварно и које се да окусити, али видно различито од присуства пре његове Пасхе. Када се појавио, Он није одмах препознат (Лк. 24:16, 37, Јн. 21:4, 7,12). Око Њега je необична аура; ученици су несигурни, уплашени; Христос мора да им се потврди (Лк. 24:3 и надаље). Они га препознају у Емаусу само кроз ломљење хлеба а Он након тога ишчезава (Лк. 24:16, 30-31-35). Баш као и Његово присуство међу нама данас, оно je доступно само кроз веру. Оно што нам сведочења након Васкрсења, изгледа, говоре je да je Христос са нама, али не онако као што je био пре. (17) Он je са нама и није, стварно присуство и стварно одсуство. Он je онај „којега треба да прими небо до времена васпостављања свега, о чему je Бог говорио устима свију светих пророка својих од вајкада“ (Дела 3:21), и који je такође рекао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28:20). To je, једноставно, Реалност коју ми живимо у литургији, верујемо у Матејево 18:20 Да »јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја њима“ (18), славимо Вечеру Господњу као да „смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор 11:26) y духу раних хришћана, са њиховим литургичким плачом наде: „Мараната! Амин, да дођи Господе Исусе!“ (Откр. 22:20). Према томе, Христос апостолске цркве није историјски Исус прошлости, него Врховни Првосвештеник, који нас непрестано заступа пред престолом Оца (Рим. 8:34, Јевр. 9:11-28), и који активно управља живот Цркве (Откр. 1:173:22 и пассим). (19) Визија људи који су начинили ова документа није била усмерена уназад, ка „старим добрим данима“, када je Христос са њима био на земљи. Носталгију те врсте налазимо само након Христове смрти, пре него што су појављивања након васкрсења породила хришћанску веру.
      Црква je сачувала податке о историјским догађајима, али су они били реинтерпретирани у светлости Васкрсења, и осмишљени да помогну хришћанима да схвате значај Христа у њиховим животима. (20) To je било главно поље интересовања новозаветне Цркве. Само савремен, делатељни, васкрсли Христос, који je присутан у Цркви својим Духом, може бити виђен у најранијим списима, посланицама Апостола Павла, и оне баш ништа не говоре о историјским појединостима Христовог живота.
      Свест о Христу као Господу, не прошлости, него савремене историје, циљ je читаве хришћанске проповеди, духовности и литургичке анамнезе. Хришћанска визија je укорењена у постепено стеченом схватању апостолске Цркве да парусија није била иманентна, и да есхатолошка, коначна Христова победа, треба да се понавља у свакоме од нас до свршетка века. С обзиром на то да je Христос истовремено образац и извор ове борбе, Нови завет представља његову победу и култ Оца као да су нас самих: баш као да смо и ми умрли и васкрсли са њим (Рим. 6:311, 2 Кор. 4:10 и даље, Гал. 2:20, Кол. 2:12-13, 20; 3:13, Еф. 2:56), И да смо ми ти који су постали нова твар (2 Кор. 5:17, Еф. 4:22-24), ново обрезање (Фил. 3:3), Нови храм (1 Кор. 3:16-17; 6:19, 2 Кор. 6:16, Еф. 2:19-22), Нова жртва (Еф. 5:2), и ново свештенство (1 Пет. 2:59, Откр. 1:6; 5:10; 20:6). Због тога ми созерцавамо образац Његовог живота, зато га прокламујемо, зато га проповедамо, прослављамо: да га сами још више продубимо. Зато нам je Црква апостолског времена оставила књигу и обред, реч и тајну, да оно што je Христос чинио и био можемо да и ми у Њему. Баш из тих разлога, свештена историја се  не завршава. Она се наставља у нама, и због тога литургијом прослављамо светитеље, нас саме, такође, као и Христа, јер је истинито слављење Бога Христов живот, који je Он у нас усадио. Према томе, „заједница светих“ je такође знак свештене историје, доказ Христовог непрекидног делања у сваком веку.
      Хришћански je живот, на основу неколико новозаветних метафора, процес преобраћања у Христа. (21) Он je Урсакрамент у коме смо видели Нови завет, представљен као персонализација свега што се збило, и рекапитулација, испуњење, образац и предукус свега што ће бити. Као такав, он није само тајна Очеве бави дрема нама, „икона Бога невидљивога“ (Кол. 1:16); већ je и откровење онога што ми треба да будемо (1 Кор. 16:49, 2Кор. 318, Рим. 8:29). Његов живот je повест о уласку огреховљеног рода људског и његово искупљење Оцу кроз крст, искупљење које je примљено и крунисано Христовом предајом и уздизањем (Фил. 2:5 и начаље). И ова иста прича, као што смо већ видели, такође je представљена као прича за сваког, као праобраз нашег искуства повратка Богу кроз живот смрти до самопроживљавања обрасца који нам je Христос показао: „И он за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе“ (2 Кор. 5:15). (22)
      У Новом завету, стварни процес његовог настанка открива растуће увиђање следеће чињенице: да нашем коначном путу до Оца, кроз смрт и васкрсење, треба да претходи живот и смрт у греху и нови живот у Христу. Читава поента новозаветног преиспитивања Христовог живота je да га учини да се обраћа овој новој свести: да нови век не треба да буде брзи крај, већ нова свештена историја. Као што je Патрик Реган рекао у већ цитираном одломку, есхатон није време или ствар, већ личност, нови Адам, Исус Христос (1 Кор. 5:20 и даље, 42 и надаље). И нова твар je живот који се живи у њему (2 Кор 5:1319)  или боље речено, његов Живот у нама (Гал 2:20).
      Литургичко празновање, према томе, има исти задатак као и Јеванђеље: да представи ову нову стварност у „анамнези“ као наш непрекидни знак, не прошле историје, него садашње стварности наших живота у Њему. „Ево сад je најпогодније вријеме, ево сад je дан спасења!“ (2 Кор. 6:2). To je визија тајни Христовог живота коју ми сада видимо у празничним омилијама златног отачког периода, као што су оне Лава Великог (440-461), што увек наглашавају садашњу спаситељну стварност литургичког прослављања.(23) Јер се историја спасења наставља, али не у смислу да je на Божић Христос некако поново присутан. Јер су ти догађаји историјски, и они су прошли, а литургија не слави прошлост. Оно што je садашњост je наше биће поново рођено у Христу, наш улазак у нови живот кроз тај садашњи долазак Бога к нама.(24) Јер свети Лав каже у свом чувеном афоризму, који je у потпуности литургичко богословље, да оно што je Христос учинио видљиво за време његове земаљске службе, сада je прешло у тајну: „Quod itaque Redemptoris nostri conspicuum fuit, in sacramenta transvit.(25)
      Један пасторални закључак из свега овога може да буде известан: нема идеалног модела хришћанског празника или календара који ми треба да „откријемо“ и коме треба да се „вратимо“. Радије je до сваке генерације да чини оно што je Црква апостолског времена чинила у потпуном слагању са Новим заветом: да примени тајну значења Христа у Sitz im Leben данашњице. Успех литургије није у њеној верности бившем идеалу, него у томе што она изграђује Тело Христово у духовни храм и свештенство прослеђујући циљ хришћанског живота: љубав и служење Богу и ближњем, умирање да би се живело за друге, као што je то учинио Христос.
      Тако Божић није само долазак Христа у Витлејем, већ долазак Христа мени, и мој одлазак другима. Тако и Васкрс није празан гроб у Јерусалиму пре неких 2000 година, већ моје поновно буђење из смрти крштења овде и сада, и васкрсење у Христу. Мислим да то можемо да видимо уколико одстранимо фолклор из прошлости и модерне теорије времена доколице и игре, размислимо о тексту Божије речи, речи отаца, и богослужењу Цркве. Тако ћемо да схватимо да je празнични циклус једно гледиште Цркве, начин изражавања и живљење тајне Христа, да je коренит у сваком погледу хришћанског изражавања. Као што каже Жан Даниелу:
      Хришћанска вера има само један објекат, тајну Христове смрти и Ускрса. Међутим, ова тајна постоји у различитим облицима: праображена je у Старом завету, историјски je испуњена Христовом земаљском животу, садржана je у Светим тајнама, мбстично се проживљава унутар душа, социјално je испуњена у Цркви, опробавана je есхатолошки у царству небеском. Хришћанин тако има неколико спискова, мултидимензионални симболизам да искаже јединствену реалност. Читава се хришћанска култура састоји од хватања веза између Библије и литургије, Јеванђеља и есхатологије, мистицизма и литургије. Примена овог метода о Списима се зове егзегеза; у литургичкој примени се зове мистагогија. Она се састоји од читања у обредима Христове тајне, и у контемплацији под симболима невидљиве стварности.(2б)
      To je све о чему се ради у црквеној богослужбеној години, и наравно у читавој литургији.

      Са енглеског превео јереј Миле Суботић 
      (на Светој Гори у Великом посту 2005.г).
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка.

      У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима.
      Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења.
      Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и  изгубио све стечано до тада.
      Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика.

      Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      „Српство је духовни појам“ поручио је Игуман Манастира Високи Дечани, архимандрит Сава Јањић у разговору са протонамесником Слободаном Алексићем за радио „Источник“ Епархије Ваљевске. Дечански Игуман је подсетио да се у овој години када обележавамо 800 година аутокефалије Српске православне цркве заправо подсећамо шта је Свети Сава нама оставио и шта је Светосавље.
       
      „Светосавље је душа онога што називамо Српством. То је заправо један аутентичан израз Православља у српском народу који је наш народ вековима повезивао без обзира где он живео, без обзира под којим властима, у којим државама и на којим просторима јер Срби данас живе широм света. Дакле да ли су они рођени у Америци, Западној Европи, Аустралији, Новом Зеланду, да ли су Срби из Лике где их је на жалост мало остало јер су прогнани, Срби са Косова, Срби из Црне Горе...Сви они истовремено, наравно, имају своје локалне традиције и поносно је рећи „Ја сам из Херцеговине“. Тамо људи поносно кажу „Ја сам Херцеговац“. Као што у Црној Гори која има и традицију државности у којој је Црква увек била важан фактор, с поносом могу рећи „Ми смо Црногорци“. Али то не негира чињеницу да смо сви ми Срби и да нас обједињује Светосавље, да нас обједињује то опредељење за Царство Божије а не за царство овога света“ – истакао је отац Сава.
      Он је поручио да је српство нешто што не зависи од физичких и политичких граница већ да је оно нешто што пре свега зависи од тога колико смо ми остали верни оном идеалу који су нам Свети Сава, Немањићи и многи свети оствили и које нас повезује и чини Народом Божијим:
       
      „Они су нам обезбедили посебно и аутентично место у историји Европе и света, оставили нам предивне манастире као путоказ нашем народу и свима онима који траже пут ка Христу. Зато је врло важно да се увек томе враћамо и да се српство не тумачи као један уско етнички појам, нешто што је засновано само на језику. Имамо Србе који чак и не знају да причају српским језиком јер су рођени у свету али се осећају као Срби и врло је важно да се српство сачува посебно сада када обележавамо 800 година самосталне наше Цркве и посебно се сећамо Светога Саве као духовног утемељитеља наше помесне Цркве и његовог дела у нашем народу али и дела свих оних који су њему следовали, наравно следујући Јеванђељу Христовом“ – поручио је отац Сава.
      Дечански Игуман је подсетио да је Манастир Високи Дечани у последњих двадесетак година колико је прошло од рата на Косову и Метохији претрпео четири минибацачка напада од стране локалних Албанаца:
      „Хвала Богу није направљена већа материјална штета и није било жртава. Бог нас је сачувао. Било је 2014. године и исписивање графита на зидинама Манастира „ИСИС, УЧК, Калифат долази...“ то је било оно време пораста исламизма на жалост и овде на простору Косова и Метохије. У 2016-ој години је чак и једна наоружана група од четворице албанаца од којих су двојица била на међународној црној листи као чланови ИСИС-а су ухапшени испред Манастира. Што показује да су били спремни да направе неки напад. Због свега тога  Манастир Високи Дечани једини су верски објекат наше Цркве на Косову и Метохији који је под војном заштитом мировних снага КФОР-а“.
       
      Отац Сава каже да је ситуација за сада мирна али подсећа да су Високи Дечани једини верски објекат на целом европском континенту који је под оваквом војном заштитом:
      „То само показује колико смо и даље угрожени јер постоје дефинитивно и групе и појединци који су спремни да униште овај Манастир и нас протерају, јер су Високи Дечани пре свега један симбол српског постојања, православља и једне традиције која овде живи вековима, захваљујући пре свега Светом Краљу Стефану Дечанском као утемељитељу ове свете обитељи и његовим моштима које живо напајају све оне који овде долазе“ истакао је отац Сава.
      Он је подсетио да се Манастир Високи Дечани суочава и са бројним другим проблемима институционалне природе јер албанске власти на Косову  сада на разне начине покушавају да оспоре права наше Цркве и нашег народа:
      „Албанске власти су после рата на Косову 1999. године 24 хектара манастирске земље једноставно преписали као да је то власништво општине. Нама је дозвољено од стране мисије Уједињених Нација да користимо ту земљу док се то судски не реши. Решено је, веровали или не, тек након 16 година и то одлуком највиших судова на Косову укључујући и одлуку Уставног суда из 2016-е који је потврдио одлуку Врховног суда и самим тим донета је коначна одлука да је то земља Манастира Високи Дечани и да она треба да се региструје на Манастир. Реч је о обрадивом земљишту и једној предивној шуми борова која се налази овде изнад Манастира. Међутим локалне власти (у општини Дечани) неће ту одлуку да спроведу. Они једноставно желе то да оборе или једноставно да прође неко време и да они постигну оно што желе“ – истиче отац Сава и такође подсећа да Манастир Високи Дечани  такође имама проблем и са покушајем градње пута непосредно уз сам Манастир:
      „Поред Манастира пролази локални пут, али косовске власти, посебно општина Дечани и поједини њихови кругови желе да направе један транзитни међународни пут који би повезивао овај део Косова и Метохије са Црном Гором, са општином Плав која је већином насељена Албанцима иако је по законима Косова, по закону о специјално заштићеној зони који су међународни представници издејствовали,  забрањено било каква врста изградње индустријских објеката али и транзитних путева у непосредној близини Манастира. Дакле то је став свих представника ЕУ и америчке амбасаде на Косову, међутим опет имамо константна настојања да се то уради и хоће да нас доведу до једног свршеног чина, да се направи пут и с једне и с друге стране заштићене зоне, а заштићена зона је једна од највећих, практично скоро 600 хектара земље. То је дакле простор где не сме ништа да се ради без посебних сагласности да се не би нарушио изглед околине Манастира. То је јако значајно и боримо се да то остане у косовским законима али постоји опасност да једнога дана они једноставно укину те законе и повластице које је наша Црква добила захваљујући нашој дугогодишњој борби да остваримо своја права“ истиче отац Сава.
      Дечански Игуман каже да братство Манастира Високи Дечани тренутно броји 22 брата у манастиру, монаси и 4 искушеника и да тренутно имају и два нова кандидата за искушенике:
      „Дакле број се сада повећава, можда нас и буде 24 ускоро, Боже здравља. Колико год, важно је да живимо у миру, слози и љубави, имамо све више посетилаца, гостију, нарочито наших ходочасника, тако да су недељом и празником наше Литургије заиста јако посећене. Имамо много наших људи који долазе, много више него икада раније, чак и у периоду пре рата, што је прилично охрабрујуће“ радосно истиче отац Сава.
       
      Игуман Високих Дечана посебно наглашава да је Косовски завет оно што извире из самог Јеванђељ и да он није нека нова идеологија или неко претварање вере у српску етно идеологију већ да је Косовски завет наш аутентични израз и доживљај  Јеванђеља:
      „Косовски завет је у нашем народу остао упамћен, не само као историјски догађај, него пре свега као један избор између царства земаљског и царства небеског. Свети Цар Лазар ишао је у бој  да брани своју земљу а не да убије себе на Косову Пољу. Ишао је да победи, да одбрани земљу али је био спреман и да положи свој живот. Он је желео да одбрани своју земљу, светиње, свој народ и био је спреман да положи живот за свој народ. Он је дакле имао избор и могао је да претпостави свој неки лични интерес и да направи договор са турским султаном, да видећи њихову моћ и силу, преда ову земљу и овај народ другој држави, другој власти. Међутим он је ишао и против јачег противника са чврстом вером у Бога. Он је пострадао и та његова жртва је остала забележена у народном сећању и пре свега у сећању наше Цркве као пример опредељења да је за малена земаљско царство а небеско сада и довека. И заиста, да је Лазар био само један обичан владар и Кнез, остао би забележен као такав и као многи владари и кнежеви у Европи тога времена. Међутим, он је ипак Свети великомученик Кнез Лазар, који вековима надахњује својим примером и зато се и окупљамо на Видовдан, управо да би смо обновили то сећање и то опредељење. Да увек и у свако време треба да будемо свесни да се цео наш живот креће у избору између пролазних и приземних интереса овога света и Царства Божијег“.
      Отац Сава је истакао да је Царство Божије пре свега у нама и да га задобијамо обновом лика Божијег у себи: трудом, покајањем, молитвом, променом начина размишљања и живота - и да се на тај начин ми опредељујемо за Царство Божије које је већ овде и сада:
      „Кроз Свету Литургију, кроз живот наше Цркве, кроз љубав, праштање, доброчинства и солидарност са онима који страдају пројављујемо и показујемо Царство Божије и то је тај избор у сваком времену. То није само нешто на пољу политике иако се врло много односи и на оно што се дешава у нашој историји. Наш народ је много пута у својој историји био у прилици да бира између тога да изабере један лакши или тежи пут. Тако је било и 1914. године, ето прошле године смо обележили стогодишњицу велике победе у Првом светском рату која, на жалост, није достојно обележена онако како је заслужила, што показује да смо великим делом изгубили много тога од идеала људи тога времена. Србија је 1914-е била у готово безизлазном положају, исцрпљена балкансим ратовима, осиромашена, против ње су биле велике царевине, али она није ушла у рат са једном сулудом намером да се самоуништи, већ да се брани и сачува своје достојанство и нико није могао ни да помисли да ће српска војска само 4 година касније победоносно ослободити не само Србију него и остале српске земље и бити победнички дочекана широм, касније, краљевине СХС односно Краљевине Југославије и бити један фактор обједињавања људи. Постојала је та жеља да сви Јужни Словени који су вековима живели под страном окупацијом буду напокон заједно, у једној држави. Тако да је српски народ увек носио један слободарски дух, дух опредељења за Царство Божије и имао је ту једну наду“.
      Отац Сава подсећа да српски народ кроз историју у најтежим ситуацијама никада није посустајао и никада се није предавао дефетизму.
      „На жалост, сада живимо у времену кад се неки наши политички представници предају дефетизму, гледају и сувише земаљски, гледају и сувише логиком овога света и онда су, тога ради, спремни да се одрекну онога чега наши преци никада нису били спремни да се одрекну и да жртвују, онога што вековима наши преци никада нису ни размишљали ни помишљали да жртвују - а то је Косово и Метохија“ истиче отац Сава и додаје:
      „Косово и Метохија јесте тренутно окупирано, јесте тренутно под једном страном влашћу. Ми не негирамо Албанцима који овде живе њихово право да овде живе, њихову слободу, као и свим другим људима на свету који треба да живе, али не смеју ни они то право да негирају нама и не смеју да негирају нашу историју и наша легитимна права,  међународна права и законе који дефинишу, хвала Богу, код многих земаља у свету Косово и Метохију као део Србије без обзира што ми овде немамо све елементе наше власти. И зато је заиста сулудо помислити да ико има право и да икоме може пасти на памет да потпише и прихвати предају Косова и Метохије зарад, наводно, неке боље будућности која је потпуно неизвесна и са друге стране да се одрекне онога што ни по уставу ни по јеванђељу нема право да уради. Дакле ми не тражимо никакве ратове никакво жртвовање људи и Црква то стално потврђује кроз одлуке Светог архијерејског Сабора које су врло јасне. Дакле какво дељење Косова и Метохије?! Па то је подела Србије! Неки су хтели да поделе Косово и Метохију између Србије и Албаније и тиме да се простори где живи већина Срба на Косову и Метохији нађу заувек на просторима једне земље у којој ускоро не би било ниакквих трагова српског постојања, где би све наше светиње и све што остане било заувек отуђено од нашег народа по први пут у својој историј. Зато је то јако озбиљно питање и зато то није политика као што нас неки оптужују да се ми бавимо политиком, него то је једно опредељење за Царство Божије. Јер уколико се ми одрекнемо Косова и Метохије, уколико нас неко натера да ми референдумом или како год – потврдимо као народ ту одлуку неких политичких власти и тих који то планирају или желе, у том случају ћемо као народ понети једно колективно проклетство. И ту је Црква заправо главни стуб једног хришћанског отопора који подсећа и апелује на савест и апелује на народ да останемо храбри и да покажемо солидарност и Бог ће нас погледати, као што нас је погледао и у Првом светском рату, као што нас је погледао толико много пута у историји и даће нам да сачувамо достојанствено као један народ Божији пре свега. У противном бићемо претворени поново у једно племе на маргинама историје које ће се изгубити у једном „Мелтинг поту“ светске глобализације и где ћемо изгубити све елементе наше традиције, нашег идентитета. Једноставно заправо неће више бити ни наслеђа Светога Саве, нећемо бити оно што смо били и нећемо моћи да сачувамо оно предање које су нам оставили наши преци.
      Зато је Црква ту да нас стално на то подсећа. То није никаква митологија, то није никакав национализам, то је све засновано на једном Јеванђељском опредељењу за царство Божије, а земаљска Царства су била и пролазила. И проћи ће.  Али наш избор и очување ових светиња и нашег народа пре свега је наш главни интерес, и као Црква пре свега смо ту да будемо чувари тога и ми овде и сви верници, свештеници, Епископи наше Цркве где год они били по целом свету, сви они заједно стоје на том једном заједничком фронту очувања нашег духовног идентитета и лика Христовог у свима нама“ истакао је отац Сава Јањић.
      Отац Сава каже да су Amici di Decani организација коју је формирао италијан Франческо Скарфи пореклом са Сицилије из Сиракузе:
      "Он је одушевљен једном посетом Манастиру Високи Дечани одлучио да постане православан и то не само православни хришћанин него и монах. И он је замонашен овде у Манастиру Високи Дечани. Он се бави хуманитарним радом и већ годинама са том организацијом коју сачињавају бројни наши пријатељи из Италије међу којима су неки значајни интелектуалци, професори, бивши официри који су били овде раније, пар генерала, дакле врло угледне личности које својим ауторитетом и прилозима омогућавају да се прикупе одређена средства за помоћ људима. Посебно је доста урађено последњих пар година на плану организовања операција за децу са Косова и Метохије којој је била потребна посебна медицинска помоћ у Италијанским болницама. Имамо и доста добар одзив њихових волонтера. Велико пријатељство у италијанском народу имамамо, много смо пријатеља стекли и та организација пре свега повезује нас са једним народом који је по много чему близак нама и то је један много леп пример солидарности који охрабрује" - поручује Игуман Високих Дечана архимандрит Сава (Јањић).
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      У понедељак, 02. јула 2019. године, када Света Црква прославља Св. апостола Јуду и Св. Јована Шангајског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин. Саслуживали су му протонамесник Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали Србски православни појци из Београда.

      Преосвећени владика је у беседи истакао светитељство као идеал и основни циљ хришћанског живота. Бројни светитељи којима се Црква кроз векове украшавала сведоче нам да је тај циљ достижан, јер они нису неки ликови из бајке, већ жива реалност Цркве. Они су савршени хришћани, христоносци, носиоци вечног живота; различити по много чему, заједничко им је да су све њихове мисли и дела, читав живот пре Христови него њихови сопствени. Сваки светитељ је доживљено Јеванђеље. На Божије људе, чији је основни циљ спасење и улазак у вечност, устремљене су и нечисте силе и људи, јер овај свет неће Царство Божије. Црква је увек била и биће гоњена. Но, не треба се бојати гоњења, јер што год је Црква била више гоњена, све се више красила светима својима који блистају непролазном славом. Међутим, људи често бивају гоњени и мучени својом гордошћу, сујетом, трошећи снагу и енергију на непотребне ствари, вођени овоземаљским циљевима, а једини циљ хришћанина је спасење и вечни живот.
      Св. Јован Шангајски нам показује да је светитељство мера и данашњих дана, учи нас да, кад се човек узда и ослони на Бога, може узрасти у меру раста Христовог, јер му Бог даје снагу, док је уздање у себе далеко од хришћанског идеала. Бог у свако време и у свакој епохи шаље светитеље који нас уче како да негујемо лик Божији у себи, по коме смо саздани, и да тражимо спасење у Цркви.
      Преосвећени владика Јован је по заамвоној молитви пререзао славски колач породици Борић из Београда, која је након Литургије приредила послужење за све учеснике литургијског сабрања.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У недељу 30. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Салуживало је братство ове свете овитељи.
       
      Уз благослов верницима владика је беседио о прочитаном јеванђелском зачалу, у коме Господ позива свете апостоле да пођу за Њим и постану Његови ученици. На Његов први позив они су све оставили и кренули за Господом, и свети апостол Петар и брат му свети Андреј, као и свети Јован Богослов и његов брат свети Јаков. До тада само обични рибари, они постају носиоци Христовог јеванђеља.
      Владика је подсетио да многи верници ово зачало само прочитају кући и о њему не размишљају много, али не треба тако чинити, јер све има много дубље значење и смисао, и зато треба тумачити правилно оно што је прочитано. Јеванђеље је сам Господ Исус Христос, и оно је једино мерило нашег хришћанског живота, јер је оно богомоткривена истина овоме свету.
      Ако упоредимо себе данас, видимо колико смо далеко од таквог самоодрицања, колико је данас човеку тешко да пође за Христом, видимо да на светим Литургијама нема пуно верника, јер људи данас нису спремни да се одрекну ни један сат свога слободног времена да би дошли на богослужења и помолили се Богу, а да не говоримо о другим унутрашњим много суптилнијим духовним жељама и напредовању у духовном животу, истакао је владика.
      Када кажемо : „..горе имајмо срца..“, тада све своје мисли и молитве треба да усмеримо ка небу и Богу, који ће нас видети, нас и наша срца и познати и признати као своје. Нека би нас Господ и његова пречиста Богомајка учврстила у вери, нади и трпљењу, у човекољубљу и Богољубљу, и да овај пост свима нама буде на духовно узрастање, радост и спасење – рекао је владика.
       
      Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Create New...