Jump to content

Брак - заједница мушкарца и жене

Оцени ову тему


da li biste stupili u brak bez ljubavi?  

178 члановâ је гласало

  1. 1. da li biste stupili u brak bez ljubavi?

    • da
      5
    • ne
      150
    • mozda
      13
    • da iz interesa
      5


Препоручена порука

  • Одговори 3.3k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Све је већи број развода бракова. Изгледа да се, неретко, не издржи од фазе заљубљености до зреле љубави. Заљубљеност је, могло би се психолошки растумачити, једно нереално осећање квалитета друге ли

Постоји ли идеалан брак?   Идеално није готова категорија. Идеална је тежња за идеалним. Како каже Богослов: достизање Бога је у трагању за Богом. Ми не можемо никада достићи Бога нити постићи идеал

Џон и Ен одрастали су у истој улици у Бриџпорту, и он је њу сваког дана возио у школу својим дотрајалим аутомобилом. Временом је њихово пријатељство прерасло у брак који, упркос бројним препрекама, тр

Постоване слике

По мени св. Теофан Затворник је пар екселанс. Да видите само како он говори о васпитању деце. Апсолутно све је тачно што каже. Није то никакав 19. век. Само пажљиво читајте. Само ћу једно рећи. Одговорност је у потпуности на мужу, а жена га подржава у решењима и дејствима, дакле саветник и потпора на коме породица стоји. То је вам пресликан литургијски систем, тј. триодологија у малом.

Тако се, сходно псохолошко-физичком стању спасавају муж и жена, а преко њих и деца.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

По мени св. Теофан Затворник је пар екселанс. Да видите само како он говори о васпитању деце. Апсолутно све је тачно што каже. Није то никакав 19. век. Само пажљиво читајте. Само ћу једно рећи. Одговорност је у потпуности на мужу, а жена га подржава у решењима и дејствима, дакле саветник и потпора на коме породица стоји. То је вам пресликан литургијски систем, тј. триодологија у малом.

Тако се, сходно псохолошко-физичком стању спасавају муж и жена, а преко њих и деца.

:cmizdrenje:
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

По мени св. Теофан Затворник је пар екселанс. Да видите само како он говори о васпитању деце. Апсолутно све је тачно што каже. Није то никакав 19. век. Само пажљиво читајте. Само ћу једно рећи. Одговорност је у потпуности на мужу, а жена га подржава у решењима и дејствима, дакле саветник и потпора на коме породица стоји. То је вам пресликан литургијски систем, тј. триодологија у малом.

Тако се, сходно псохолошко-физичком стању спасавају муж и жена, а преко њих и деца.

Sve ovo stoji i tako je,ali samo pod uslovom da je muž "normalan",to jest,da zdravo rasuđuje u protivnom pokornost takvom mužu vodi u propast celu porodicu.Onda je i te kako odgovornost i na ženi  da ne dopusti da porodica propadne.Dakle sve je ovo u redu i lepo,ali isključivo ako je muž ženi muž u pravom smislu te reči.I obrnuto.Šta u slučaju da je jedno od njih ne verujući?I da porodicu ni malo ne doživljava na pravoslavan način?
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Upravo tako,sestro.Koliko znam brakova gde jadne zene i rade i odrzavaju porodicu i samo one gledaju decu,od muza nista ,skoro sve odluke bitne za porodicu donesene pogresno,a zena slusa i predlaze drugo,bolje resenje,ali zato sto je zensko,nju ne treba slusati,sve ode u propast...Eto,konkretno u slucaju moje porodice,gde je otac neverujuci,ali samo zato sto je musko,mi smo (mislim na ostatak porodice) nekoliko puta zbog njegovih pogresnih odluka,zamalo glavu izgubile...Ali,eto,Gospod video,pa spasio...

Mislim da se ta pravila mogu primeniti ako bar malo dobre volje postoji sa obe strane,a ako je muz narkoman,alkoholicar,dusevno bolesna osoba ili tako nesto,onda tesko da tu moze sta da se izvede...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

evo sad u nedelju,

spremi se i pođi,

ne treba ti niko,

samo pođi,nađi neki svoj kutak u crkvi,budi samo tu i ne zaboravi da dišeš  ;)

Pa mozda i odem, da vidim. Joj kako si me nasmejao sa onim...i da moja bude zadnja  :cmizdrenje: klapklap klapklap, bas si mi ulepsao vece  :).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Недељу 27. по Духовима 2020. л.Г.
      Јеванђеље Лука, зачало 71. (13,10-17)
      10. А учаше у једној синагоги суботом. 11. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” 15. А Господ му одговори и рече: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?” 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше.
    • Од Иван Ивковић,
      Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће.
      Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама.
      Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији.
      Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе.
      Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима.
      У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“.
      О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе.
      Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални.
      Епископ Лосанђелески Максим
       
      Извор: Епархија пожаревачко-браничевска
    • Од Иван Ивковић,
      Питање:
      Оче Саво, молим Вас да ми одговорите на следеће питање.
      Шта да уради жена, која је одувек у вери, када је пред браком са мушкарцем, који јој у потпуности у свему одгвовара и љубав постоји, али који није у вери, није ни крштен, не занима га делатно хришћанство, иако каже да верује у Бога? Није крштен и каже да га то не занима, значи нема венчања у цркви. шта да уради она? Да ли да одустане од веначања са њим или да зарад брака одустане од венчања у цркви, иако је то за њу незамисливо да уради?
      Одговор:
      Искрено речено, ту постоји проблем. Наша вера није само нека приватна ствар, рецимо као неки хоби, и да се особи са којом желимо да живимо то може да се свиђа или не свиђа. Хришћанска вера, ако се живи на прави начин је кључна ствар нашег живота и све што чинимо радимо у светлу те наше вере у Христа. Тако је и са браком. Брак није само неко правно повезивање човека и жене, нити је само питање репродукције, већ је пре свега света тајна која подразумева да две особе које су у вери одлуче да живе заједно, али тако што ће њихов заједнички живот, као једног тела, бити икона живота у Христу. Ако се неко обрати Христу док је већ у грађанском браку са другом особом то је нешто сасвим друго и тада љубављу и молитвом треба чинити све што је могуће да се светлост вере појави и у срцу другог супружника. Хришћани на љубав човека и жене не треба да гледају искључиво као на биолошки процес, као на телесну и душевну привлачност, већ пре свега на спремност да обоје у заједничкој вери узрастају у љубави према Богу. Наша вера нас учи да нема истинске љубави према ближњима без љубави према Богу. Може да постоји привлачност, верност и друге особине које су везане за човеков биолошки састав и сличне особине налазимо и код животиња, али љубав у хришћанском смислу нема пуноћу без љубави према Богу која супружнике и сједињује светотајински. Дакле, ако се љубав и брак искључиво гледају на телесном и душевном нивоу супружници неће бити суштински везани оном духовном споном која је неопходна да би им тај начин живота био на спасење и живот вечни.
      У овом конкретном случају мислим да треба бити стрпљив и да човеку кога је та жена заволела треба искрено рећи да је њена вера за њу веома важан део њене личности и да он, ако је истински воли, треба и да је разуме и прихвати као целовиту личност са којом ће поделити целог себе. То није питање формалности, тј. да он како би дошло до брака прихвати да се крсти и венча у цркви само да би се испунио тај предуслов. Веома је важно да обоје живо осете да их не повезује само оно спољашње већ да су и духовно блиски.
      Посебно сам нагласио да је реч о избору који треба направити пре ступања у брак. Ако су супружници већ у браку и једно од њих двоје се обрати, наравно да не треба раскидати заједнички живот и да треба наставити живети са својим супругом или супружницом, пре свега због деце, али исто тако да би Бог призвао спасењу и онога који није у вери. Међутим, када се двоје младих људи налазе пред одлуком да започну брачни живот, мислим и сведочим традицију Цркве да није добро свесно ићи у брачну заједницу са супружником који не само није у вери него је и противан Богу и заповестима Божијим. Наравно, постоји увек могућност да и такав живот доведе до обраћења другога и до срећног и благословеног брака, али, нажалост, најчешћи су случајеви у којима није тако. Постоје дакле изузеци успешних заједница који су из једне телесне заједнице узрасли у обзиљну духовну везу у Христу, али то не може да буде правило нити савет.
      И сам познајем супружнике који су започели свој брачни живот грађанским браком и да је у међувремену обраћење једнога од њих довело до обраћења другога и да су на крају одлучили да за свој заједнички живот добију благослов Цркве. Сада, када нема много некрштених душа и када хришћанин или хришћанка који обзиљно живе свој живот у Христу желе да ступе у брак крајње је пожељно да њихова супружница или супружник такође буду у вери, како би њихова заједница од самог почетка била благословена. Света тајна брака је часна и поштована у Цркви и има смисао само у евхаристијском контексту, као заједница мушкарца и жене који желе да живе свој живот у Христу у брачној заједници, делећи једни са другим све у Христу, јер то је суштина хришћанског брака. Ово може да изгледа као теорија али ако нам је приоритет живот у Христу, а тек потом све друго, наравно да томе све треба бити подређено. Проблем данашњег секуларизованог друштва јесте да се вера често доживљава као помоћно средство да живимо боље и срећније наш земаљски живот. Ако баш све не иде како треба многи се онда и разочарају јер очекују од Бога да им дарује срећу. То је погрешна перспектива и можемо говорити у том случају више о животу у Христу као средству, а не као циљу нашег постојања.
      Наравно, као монах не претендујем да могу да дам најбоље правило али покушавам да размишљам на основу онога што сам успео да научим у познанству и контакту са људима који су ми тражили савет.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недјељу 7. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Педесетницу - силазак Светог Духа на апостоле, одслужена је Света Литургија, као и Велико вечерње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз.     Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко.   Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.   У првом дијелу свог пастирског обраћања отац Мирчета се дотакао суштине, дубине, етимологије назива овог великог и значајног празника:   ,,Овај велики празник зовемо разним именима: Тројичиндан, Тројице, Духови, Силазак Светога Духа на Апостоле, такође неки кажу Духовдан, а мање познат назив овога празника је Педесетница. Сваки од ових назива овога празника - догађаја којег славимо, говори нам о једном од аспеката празника, а све то заједно - говори нам о његовој важности.   Ако се осврнемо на назив: Силазак Светога Духа на апостоле, онда нам се у том називу објашњава историјски догађај, односно, како се то догодило и шта се догодило и то смо данас читали из Дјела Апостолских. Наиме, педесет дан анакон Васкрсења Господа Исуса Христа, апостоли су се сабрали у Јерусалиму и ту се десио један необичан догађај, зачула се хука, шум са неба и на апостоле је сишао Дух Свети у виду огњених раздијељених језика. Након тога, историографија биљежи да су они говорили, проповиједали Христа, истинитога Бога и спасење Његово и све оно што је Он урадио ради свакога од нас на различитим језицима народу града Јерусалима.''   ,,Зато смо и ми данас у Храму одређене дјелове службе вршили на више језика, управо да би показали и потврдили да смо и ми иста та црква из Јерсуалима, да смо ми данас сви заједно онај сабор апостолски и да смо ми њихови настављачи.'' - нагласио је он.   Отац Мирчета је у свом даљем обраћању говорио о откривењу Божијем роду људскоме кроз историју:   ,,Овај празник се рекли смо такође назива и Света Тројица - Тројица - Тројице. А зовемо га тако зато што нам открива богословску, суштинску тему празника. А шта нам се то октрило?   Односно, боље је запитати, ко нам се то открио?   На овај догађај открио нам се Бог наш у пуноћи, отркрио се треће лице свете Тројице - Дух Свети.    Бог се откривао људском роду постепено кроз вријеме, простор, кроз историју.   Прво се Бог откривао стварањем свијета и човјека, кроз творевину Божију.   Па се затим открива Отац кроз Стари завјет и кроз изабрани народ јеврејски, а онда долази Син, оваплоћује се Друго лице Свете Тројице и Нови завјет је сав у откривењу Сина Божијег, а онда након Његовог Вазнесења на небо, открива нам се, долази треће лице Свете Тројице  - Дух Свети.    Дакле, овим догађајем нам се открива пуноћа Бога у кога вјерујемо.''   Он је појаснио да се историја спасења људског рода, као и откровења Божијег припремала, баш као што се и црква Божија постепено рађала:   ,,Ниспослање Духа Светога је много велики празник, много важан јер овај догађај је рођендан Цркве. А зашто је то тако?   Црква се постепено рађала, већ у Старом завјету је најављивана, затим, Христов долазак, Његово рођење и све оно што је урадио за нас, сав Његов домострој спасења је такође конституисање цркве, али данас конкретно црква се у пуноћи открила. Наиме, након што су апостоли примили Духа Светога, апостол Петар је изашао и одмах се послије његове јаке и надахнуте проповједи о спасењу и истинитоме Богу, крстило у први мах чак три хиљаде људи. Дакле, од данашњг догађаја црква се раширила, умножила, јер је у једном маху три хиљааде људи постало хришћани.''   Отац Мирчета је нагласио да је Дух Свети тај који конституише цркву и да се Њиме све освећује и просвећује:   ,,Дух Свети је онај који конституише цркву, који доноси Христа и који нам доноси Царство Божије у овај свијет. Дух Свети је онај којим се све освећује, просвећује. Ми смо браћо и сестре крштени Духом Светим, ушли смо у Цркву и живимо хришћански Духом Светим! Зато је Свети Серафим Саровски рекао: ,,Циљ хришћанског живота је стицање Духа Светога.''   ,,Ово је празник свих нас, свих крштених, јер сви ми смо црква.    Сви крштени, сви који стојите овдје на Светој Литургији и они који данас нису дошли, сви смо црква! Господ је послао Духа Светога да цијели свијет претвори у Цркву. А шта је Црква?   Црква је заједница, породица духовна. Породица и јединство око Бога, апостола, светитеља из које црпимо живот и спасење и у којој се сједињујемо са Богом.'' - казао је он.   У другом дијелу свог пастирског обраћања, отац Мирчета је дао посебан осврт и на то да у данашње вријеме о Цркви говоре они који нити знају нити имају искуство цркве - црквеног живота:   ,,Данас се много, нарочито код нас говори о Цркви.    Међутим, највише о Цркви ових дана говоре они који не знају шта је Црква. Који немају искуство Цркве.    Ми смо црква!    Ви који у њу идете, који долазите, који учествујете у њеном животу имате искуство живота у цркви! Ви који сте крштени, који се причешћујете, који се кајете. Ми смо црква жива - Бога живога! И ми знамо шта је црква и ко је црква.    Не може онај који не зна, који никад, или скоро никад није био у цркви, који није крштен, кога то не интересује да говори и да одређује шта је црква и ко је црква!   То би било као кад би неписмен човјек говорио о литералним дјелима и књижевности.'' - закључио је он.   Отац Мирчета је образложио да је црква живот и спасење за онога ко је у цркви, ко учествује и познаје црквене прилике, али, да за онога ко у томе не учествује, црква јесте једна велина непознаница, те самим тим било која личност која би говорила о нечему што не познаје, себе не чини кредибилном, а још мање надлежном и компетентном да цркву уређује и да се њоме бави:   ,,И ми који смо у цркви непрестано се удубљујемо у ту Тајну и непрестано све више и више желимо да учимо и сазнајемо, будући да не можемо знати све!   То све - свезнање, ће бити откривено у Царству Божијем. А многи се данас усуђују да причају како црква треба ово или оно, показујући јасне претензије да је уређују како они желе. Али, црква је живот и спасење за онога ко је у цркви, а за онога ко није, она је непознаница!    Говорити о цркви а не бити у њој и не познавати цркву је онда исто као кад би неко писао биографију о човјеку ког никад у животу није срео а камоли упознао, колико ли је само онда сулудо тврдити да знаш све о њему и жељети да живот некога кога ни не познајеш устројаваш!   Црква је живот! Црква је лични однос и саборни однос, црква су Бог и дјеца Божија око Бога.'' - поручио је прота Мирчета.     Извор: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост емисије "Летописи храмова у Епархији бачкој" био је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Говорећи о ветерничкој светињи отац Бранислав је између осталог нагласио да је живост литургијске заједнице при ветерничком храму је велика духовна радост.      Ветерник је основан 1923. године као насеље за ратне војне инвалиде – ветеране из Првог светског рата, који су се борили на планини Ветерник у Македонији. Тадашњи Ветерник имао је свега две улице. Изграђене куће биле су типске, а неке од њих су и данас аутентичне. По завршетку Првог светског рата краљ Александар је својим добровољцима, који су учествујући у великој бици против бугарских снага били трајно ослепљени нервним гасом, доделио земљу у околини Новог Сада, а на подручју данашњег Ветерника. Ти Солунци и њихове породице су населиле плодну равницу, пустару Нови Мајур, и створили заметак овог насеља.      O историјату насеља и ветерничког храма говорио је господин Никола Мркић, староседелац насеља, као и протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...