Jump to content

Брак - заједница мушкарца и жене

Оцени ову тему


da li biste stupili u brak bez ljubavi?  

179 члановâ је гласало

  1. 1. da li biste stupili u brak bez ljubavi?

    • da
      5
    • ne
      151
    • mozda
      13
    • da iz interesa
      5


Препоручена порука

Из овога што је до сада речено види се ово:

1) Разлика вјере саставља сметњу брака, и дакле није дозвољен брак између хришћана и нехришћана. Као таква, ова сметња (impedimentum) не спада у ред апсолутних, него у ред условних сметња; а не спада она ни у апагореутичке (impedientia), које чине само недозвољеним дотични брак.

2) Од ове апагореутичке сметње, може надлежна виша власт дати диспенсацију и дакле може бити дозвољен брак између двоје њих, од којих једно исповиједа хришћанску вјеру, а друго нехришћанску, ако постоје за то ванредни узроци, који су особитога обзира достојни и које је немогућно одстранити, и ако је обезбјеђен природни карактер брака, при томе дотичном супругу зајемчена је потпуна слобода вршења хришћанских вјерских дужности и уплив на породични живот.

3) Разлика вјере није по себи узрок да се уништи један брак, ако је већ склопљен, осим случаја да нехришћанска страна у браку пријечи хришћанској да исповиједа своју вјеру, или је приморава да врши нехришћанске вјерске обреде.

3.

Од прилике исто овако је и у римокатоличкој цркви у питању брака између хришћана и нехришћана. Учење Тертулијана и Кипријана о овоме питању имало је пресудни значај; а почињући од елвирскога сабора 305 године неколико је одредаба издано било кроз даље вијекове на разним западним помјесним саборима, које су забрањивале бракове између хришћана и нехришћана. Неколике се такве одредбе налазе у Грацијановом декрету,[22] и према значају тога декрета на западу, могле су исте одредбе имати и опћеобавезни значај за сву римокатоличку цркву, Ади то се није догодило, и све до XVIII вијека постојала је на западу у овоме питању сасвијем неједнака пракса, и бивало је да су у неким обласним црквама овакве бракове забрањивали, а у другима опет допуштали и признавали их законитима и са црквеног гледишта. Тада је папа Бенедикт XIV булом једном од године 1749 ријешио за сва времена то питање, [23] Установљено је тада било, да не вриједи брак, који је склопљен између крштених и некрштених; али уједно задржано је вишој црквеној власти (папи), да у даним приликама може такав брак дозволити. И овакве дозволе су издаване биле врло често од те власти. А таква је и ова, која је дала повода овој радњи.

Код протестаната је друкчије. Већ Лутер је изрекао, да је брак свјетовни посао, и према томе разлика вјере не може имати никаква значаја при склапању бракова. [24] Сваком је протестанту слободно узети себи за жену Јеврејку, или ма које друге нехришћанске вјере била та жена. Ово у осталом није примљено ни код свих протестаната, јер на пример у Шведској забрањено је протестанским поданицима ступати у брак са нехришћанима. А не одобравају онакво одлучно учење Лутерово о томе ни сви протестантски учитељи црквенога права. [25]

4.

Грађанско законодавство дотичних хришћанских држава развијало се у овоме питању неједнако, али већим дијелом у зависности од црквенога права. На западу преокрет се у брачном законодавству показао у XVII вијеку у Француској, кад је почела секуларизација брака. Како је ово свршило у тој држави, казано је у почетку ове радње.

Покрет о секуларизацији брака прихваћен је био у Аустрији у XVIII вијеку, и нашао је израза у Ehepatent 1783 године дара Јосифа II. Сувремено је исти покрет прешао и у Њемачку, и показао се у пруском опћем Landrecht 1791 године. Ту се ово до последњих граница развило, и у данашњем грађанском законику, који је стао на снагу 1. јануара 1900. о браку између хришћана и нехришћана не спомиње се, а досљедно ни о забрани таквога брака. Једнако је и у појединим другим њемачким државама. [26] У Аустрији пошло је било истим путем као у Њемачкој, али се то зауставило због особитих вјерских прилика, у којој се ова држава налазила. У опћем аустријском грађанском законику, који је проглашен 1 јуна 1811 године, § 64 одређује: „не може се ваљано склопити женидба међу кршћани и особами, које нису кршћанског вјерозакона". А ако је случајно био склопљен такав брак, он се има сматрати као да није ни био, и „неваљалост женидбе, којој смета (између осталих) запријека наведена у § 64 има се истраживати службено", одређује § 94 истог законика. [27] Диспенсација од ове сметње брачне није допуштена, као ни од осталих брачних сметња јавнога права. [28]

Ово је данас закон за аустријске поданике. [29] Од овога се сада закона одступило, као што показује изведени у почетку догађај са оним Јеврејином и дотичном римокатоличкињом. Од брачне сметње, која се ту састојала у разлици вјере, надлежна власт политичка дала је диспенсацију, и позвала се зато на § 83 грађанскога законика, у којем се одређује, да "из важних узрока" може се издати диспенсација од брачних сметња. Али није казала та власт у својој одлуци врсту оне брачне сметње, нити како је она довела у склад овај § 83 са поменута два параграфа грађанскога законика и са начелом аустријскога судства, да није допуштено давати диспенсацију од брачних сметња јавнога права . И овијем се тумаче све оне разне биљешке и чланци у јавној штампи, у којима се називље необичном и противном постојећим законским одредбама иста одлука. Друга би наравно ствар била, кад би се могло судити о тој одлуци независно од тих одредаба. Али овако како је данас у Аустрији са питањем разлике вјере као сметње брака, мора се признати, да је потпуно оправдана она опћа данашња тежња и радња о реформи брачнога права, и уопће о ревизији грађанскога законика.

Светосавље.орг :: Библиотека 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 3.3k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Све је већи број развода бракова. Изгледа да се, неретко, не издржи од фазе заљубљености до зреле љубави. Заљубљеност је, могло би се психолошки растумачити, једно нереално осећање квалитета друге ли

Постоји ли идеалан брак?   Идеално није готова категорија. Идеална је тежња за идеалним. Како каже Богослов: достизање Бога је у трагању за Богом. Ми не можемо никада достићи Бога нити постићи идеал

Можда је + Порфирије некад имао маму и тату. Можда је живео у породици. Можда на основу тог искуства зна шта је брак. Можда има пријатеље који су у браку. Можда је његов брат у браку са неком попадијо

Постоване слике

Pazi ovako imash 27 godina, nemash stabilan posao, zena ti ne radi, nemash svoj krov nad glavom.

joj sto ja volim one cigane :) doduse oni sa 27 vec imaju 5-6 dece :) kopaju po djubretu po ceo dan, skupljaju karton, zicu, rade ko nadnicari, i opet prezivljavaju. ako se sedi kod kuce i nista ne radi, sigurno nece da padne drvo koje radja novcanice ... ili sedmica na lotou ... vec je to ponizavajuce za coveka da se kocka svojom i tudjom sudbinom.

hocu da kazem nije poenta ziveti ko ciga, vec se cimati do padanja u nesvest. samo tad moze nesto da se postigne. mozemo raspravljati o izuzecima koji proveravaju pravilo, ali ga ne potvrdjuju.

Pa da. Lako je to reci. Paraziti koji haraju njihovim stomacima. Shto nishta normalno nikada skoro nejedu. Shto su neobrazovani. Shto zive u kartonskim kutijama. SHto deca pushe odkako znaju za sebe. Shto ih roditelji eksploatishu da deca prose na ulicama.

Ne to nisi rekao, to se namece.

Kada nemash posao ne mozesh normalno da izdrzavash vas dvoje a kamo li nekoliko vas. Zar ono dete treba da ide u shkolu u ritama i da gleda one snobove materijalne koje je porpdica nauchila da sve kroz stvari gleda?

Da dodje kuci i kaze cale kupi mi debilni. a ti gledash ne znash kako cesh p[reziveti do kraja meseca. Da li cesh sutra imati krov nad glavom. Dete koje posel toga ode u sobu, ako uopshte ima srece da ima svoju sobu i legen u krevet i zarije glavu u jastuk jer je prokleto siromashan. Jer nema para da ide sa drugarima na eksurziju. Jer se uskracuje pravo detetu da bude :-[! Dete treba da uziva u zivotu dok je malo jer je period detinjstva najbitniji za njegov psihichki i fizichki razvoj.

Jel to fer da mu se kao detetu nabacuju obaveze o kojima ne sme ni da pomisli?!

@Vera

Postoji bice koje jednostavno ne zeli tu obavezu. Zar je toliko teshko shvatiti da postoje ljudi koji se prosto ne slazu sa odrednicama savremenog drushtva? Meni je ne zamislivo da vidim klinku od 20 leta koja nishta u zivotu nije zavrshila ali je bitno da jedno drzi za ruku, drugo u kolicima gura a trece u stomaku cheshka..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

??? ??? ??? ??? ?????, ????? ?? ???????? ?? ???????? ?? ???? ? ? ??? ????????? ?? ???? ????? ?? ??????? ?? ????? ????????? ??? ????? ???????. ??? ?? ????? ????? ?? ??????? ?????? ????????????, ????????? ? ??., ??? ?? ??????? ?????? ? ???? ??? ? ?????????? ????? ???????. ? ? ????? ??????, ?????? ??? ?? ?? ???????? ?? ??? ?? ?? ?????? ?? ???????? ???? ???? ???? ????? ???? ?? ????, ????? ? ????????, ? ????? ???? ? ???????, ??????? ?? "??????" ? ?????? ?? ?? ??? ???? ????????

hvala, ali nisam trazio koliko imash godina ili neke lichen detalje. To me ne zanima.ono ispod me zanima :-[Neki ljudi jesu takvi, koliko tebi to teshko da shvatish. Meni nije jer sam ja daleko od toga. Neki ljudi se i plashe te obaveze. Suvishe su slobodni da bi se vazivali u okove. Za nekog to nisu okovi za neke jesu. Mora da se razgranichi da postoje razlichiti ljudi. Njima bi bilo nezamislivo da kao ti i tvoj muz zivite od danas do sutra. Da li vam neko pomaze pritom, od tvojih ili njegovih? To je veoma bitnoNeko voli da projektuje sebe za deset godina da vidi ima li mogucnosti da pravi decu. Ti si dete. i treba u tu poziciju da se stavish. Nije isto kada gledash svet sa stechenim iskustvom i trenutnim znanjem koje imash i kada si bila klinka. ogromna je razlika.niko nije rekao da nije potrebna briga roditelja i njihovo razumevanje.. a shto se inflacije tiche, meni ne treba nishat da prichash. krenuo sam neshto da kuckam, ali ipak to nije za javnost. znaju oni koji me poznaju, kako i shta.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pa da. Lako je to reci. Paraziti koji haraju njihovim stomacima. Shto nishta normalno nikada skoro nejedu. Shto su neobrazovani. Shto zive u kartonskim kutijama. SHto deca pushe odkako znaju za sebe. Shto ih roditelji eksploatishu da deca prose na ulicama.

Ne to nisi rekao, to se namece.

Kada nemash posao ne mozesh normalno da izdrzavash vas dvoje a kamo li nekoliko vas. Zar ono dete treba da ide u shkolu u ritama i da gleda one snobove materijalne koje je porpdica nauchila da sve kroz stvari gleda?

Da dodje kuci i kaze cale kupi mi debilni. a ti gledash ne znash kako cesh p[reziveti do kraja meseca. Da li cesh sutra imati krov nad glavom. Dete koje posel toga ode u sobu, ako uopshte ima srece da ima svoju sobu i legen u krevet i zarije glavu u jastuk jer je prokleto siromashan. Jer nema para da ide sa drugarima na eksurziju. Jer se uskracuje pravo detetu da bude ;)! Dete treba da uziva u zivotu dok je malo jer je period detinjstva najbitniji za njegov psihichki i fizichki razvoj.

Jel to fer da mu se kao detetu nabacuju obaveze o kojima ne sme ni da pomisli?!

@Vera

Postoji bice koje jednostavno ne zeli tu obavezu. Zar je toliko teshko shvatiti da postoje ljudi koji se prosto ne slazu sa odrednicama savremenog drushtva? Meni je ne zamislivo da vidim klinku od 20 leta koja nishta u zivotu nije zavrshila ali je bitno da jedno drzi za ruku, drugo u kolicima gura a trece u stomaku cheshka..

posto vidim da opet preskaces delove koji ti ne odgovaraju:

ako se sedi kod kuce i nista ne radi, sigurno nece da padne drvo koje radja novcanice ... ili sedmica na lotou ... vec je to ponizavajuce za coveka da se kocka svojom i tudjom sudbinom.

hocu da kazem nije poenta ziveti ko ciga, vec se cimati do padanja u nesvest. samo tad moze nesto da se postigne. mozemo raspravljati o izuzecima koji proveravaju pravilo, ali ga ne potvrdjuju.

inace ne znam gde zivis, ili koliko imas godina, ali u Beogradu cigani zive sve dalje od tog opisa. jedu gde god mogu da kupe, izlazi im se u susret sve vise, i pocinje da ih tera drzava da se ne oglusuju o osnove ljudskosti: skolu.

inace to su zaista slobodni ljudi, gde da zive, sta da rade i vesele se ili tuguju kad im odgovara :) zbog toga ih jako postujem i volim, obzirom da sam odrastao a i prosio sam sa njima kad sam bio klinja :)

inace bas neki dan sam prodao 5. kompjuter ciganskoj porodici koji su toliko mnogobrojni da ja ne mogu da ti opisem. struja iz bandere, motokultivator za auto, al "bogat" ujka doso i austrije i njima 6-oro dece kupio komp.

pa posto smo bili normalni prema njima, oni jadni mislili da treba da ciste stolice kad su ustali. posto su navikli da ih MI gledamo da su prljavi i nekulturni neskolovani i siromasi.

poprilicno mi je jasno zasto ljudi nece da se druze sa njima ili se sklanjaju od njih. i sve se svodi na predrasudu bolesti, kao sto je ti imas, i "necivilizovanost" u odnosima, a ne vide i ne postuju zivot ispod vedrog neba.

to se zove biti nomad. u gadafijevom slucaju, to se zove ekscentrizam :)

to isto dete sutra ce na keca da isprebija neko belo dete nakindjureno, i znas sta ce da mu uzme? novac :) ne napacenu gucci majcu.

znas moji roditelji su imali pelene, od jako zanimljivog materijala, koji uopste nema mentalne niti bilo kakve druge veze sa danasnjim pelenama. mislis da svi imaju krive noge i kljakavi su?

bas naprotiv, niko od njih i nema X ili O noge, bas zbog nacina hranjenja, a ne setanja dece po mekdonaldsu za rodjendane i kojekakve gluposti.

pare za ekskurziju? pa gde ti zivis, on ce bez kinte da ode preko pola sveta ako mu dune, voz i pravac pariz ako treba, kintu ce da isprosi da jede, obuci ce se ili ne, u zavisnoti od snalazljivosti i poznavanja ulice.

i ima isto da se kupa u moru kao i u fontani :)

a debilni za bilo koje boje dete, koji ce mu ionako? da bude napacen. ko njegov bogati drugar koji samo to i ima, i neke skupe lutkice? pogresno vaspitanje, totalno i definitivno :)

bolje ce da prodje sa ikonicom u ruci, zvoncicima i vrbicom u drugoj. uostalom sta je tevi falilo da se malo setas po familijama i pevas pesmice. zar se to pa razlikuje od cige koji ide i peva po autobusu :)

posto je i najvazniji period, detetu samo je potrebno lepa rec, manjak nervoze i osmeh. sve ostalo ionako mu ne treba. ukratko mama, tata i parce leba sa dzemom, izmedju njih :)

inace sto se tice devojke od 20 godina i fura kolica puna dece: a sta fali toj slici, jel nju neko silovao, jer ti ona izgleda dzangrizava ko neka blajh frajla sa debilnim od 500E, tozla na rukama da oslepis i pink lakiranim nokticima, ne ume da presvuce usrano dete?

paralela zivljenja, svaki tajkun je to isfrustrirano dete pred kojim su postavili nemoguc teret: ubedili smo te da sve ti fali, a ustvari ti nista nismo pruzili i nabedili te da si losiji od drugih zbog toga.

meni je zao ljudi koji nisu uspeli da se bas najbolje snandju u zivotu, ali jedna stvar ostaje neumitna: jel ih neko bio po usima da ne idu u skolu, ili imaju lose ocene?

samo roditelji mogu da prenesu teret nesposobnosti na decu. samo roditelji mogu da naprave zrtve od tih malih ljudi.

posle 18. ? sam si svoj covek da ides, vratis se ili pocnes sasvim drugacije.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pa da. Lako je to reci. Paraziti koji haraju njihovim stomacima. Shto nishta normalno nikada skoro nejedu. Shto su neobrazovani. Shto zive u kartonskim kutijama. SHto deca pushe odkako znaju za sebe. Shto ih roditelji eksploatishu da deca prose na ulicama.

Ne to nisi rekao, to se namece.

Kada nemash posao ne mozesh normalno da izdrzavash vas dvoje a kamo li nekoliko vas. Zar ono dete treba da ide u shkolu u ritama i da gleda one snobove materijalne koje je porpdica nauchila da sve kroz stvari gleda?

Da dodje kuci i kaze cale kupi mi debilni. a ti gledash ne znash kako cesh p[reziveti do kraja meseca. Da li cesh sutra imati krov nad glavom. Dete koje posel toga ode u sobu, ako uopshte ima srece da ima svoju sobu i legen u krevet i zarije glavu u jastuk jer je prokleto siromashan. Jer nema para da ide sa drugarima na eksurziju. Jer se uskracuje pravo detetu da bude :wink:! Dete treba da uziva u zivotu dok je malo jer je period detinjstva najbitniji za njegov psihichki i fizichki razvoj.

Jel to fer da mu se kao detetu nabacuju obaveze o kojima ne sme ni da pomisli?!

@Vera

Postoji bice koje jednostavno ne zeli tu obavezu. Zar je toliko teshko shvatiti da postoje ljudi koji se prosto ne slazu sa odrednicama savremenog drushtva? Meni je ne zamislivo da vidim klinku od 20 leta koja nishta u zivotu nije zavrshila ali je bitno da jedno drzi za ruku, drugo u kolicima gura a trece u stomaku cheshka..

posto vidim da opet preskaces delove koji ti ne odgovaraju:

ako se sedi kod kuce i nista ne radi, sigurno nece da padne drvo koje radja novcanice ... ili sedmica na lotou ... vec je to ponizavajuce za coveka da se kocka svojom i tudjom sudbinom.

hocu da kazem nije poenta ziveti ko ciga, vec se cimati do padanja u nesvest. samo tad moze nesto da se postigne. mozemo raspravljati o izuzecima koji proveravaju pravilo, ali ga ne potvrdjuju.

inace ne znam gde zivis, ili koliko imas godina, ali u Beogradu cigani zive sve dalje od tog opisa. jedu gde god mogu da kupe, izlazi im se u susret sve vise, i pocinje da ih tera drzava da se ne oglusuju o osnove ljudskosti: skolu.

inace to su zaista slobodni ljudi, gde da zive, sta da rade i vesele se ili tuguju kad im odgovara :) zbog toga ih jako postujem i volim, obzirom da sam odrastao a i prosio sam sa njima kad sam bio klinja :)

inace bas neki dan sam prodao 5. kompjuter ciganskoj porodici koji su toliko mnogobrojni da ja ne mogu da ti opisem. struja iz bandere, motokultivator za auto, al "bogat" ujka doso i austrije i njima 6-oro dece kupio komp.

pa posto smo bili normalni prema njima, oni jadni mislili da treba da ciste stolice kad su ustali. posto su navikli da ih MI gledamo da su prljavi i nekulturni neskolovani i siromasi.

poprilicno mi je jasno zasto ljudi nece da se druze sa njima ili se sklanjaju od njih. i sve se svodi na predrasudu bolesti, kao sto je ti imas, i "necivilizovanost" u odnosima, a ne vide i ne postuju zivot ispod vedrog neba.

to se zove biti nomad. u gadafijevom slucaju, to se zove ekscentrizam :o

meni je zao ljudi koji nisu uspeli da se bas najbolje snandju u zivotu, ali jedna stvar ostaje neumitna: jel ih neko bio po usima da ne idu u skolu, ili imaju lose ocene?

samo roditelji mogu da prenesu teret nesposobnosti na decu. samo roditelji mogu da naprave zrtve od tih malih ljudi.

posle 18. ? sam si svoj covek da ides, vratis se ili pocnes sasvim drugacije.

hahahaha

zivimo u istom gradu. Rom je Rom gde god ziveo, da li je to Vojvodina ili jug Srbije...

Pa shta da ti kazem jedan od boljih drugara mi je Rom. Sledeci put dobro razmisli pre nego shto me optuzish da imam predrasude!!!!

i da zivimo u istoj zgradi!

pare za ekskurziju? pa gde ti zivis, on ce bez kinte da ode preko pola sveta ako mu dune, voz i pravac pariz ako treba, kintu ce da isprosi da jede, obuci ce se ili ne, u zavisnoti od snalazljivosti i poznavanja ulice.

i ima isto da se kupa u moru kao i u fontani :)

zashto lupash?

ti sa 10-12 godina imash mogucnost da odesh iz zemlje? nemoj molim te...

ako nisi primetio prichali smo o klincima,a ne o adolescentima, kojima je opet neophodno da imaju 18+ da bi dobili svoj pasosh...

Prljavshtina koja izlazi iz fontane i ona izlechujuca voda iz mora su dva razlichita pojma :D

bolje ce da prodje sa ikonicom u ruci, zvoncicima i vrbicom u drugoj. uostalom sta je tevi falilo da se malo setas po familijama i pevas pesmice. zar se to pa razlikuje od cige koji ide i peva po autobusu :)

ooooooooo da.

zashto ti nisi ishao po ulici i prosio i pevao po autobusima? smarao ljude da si gladan, pa kada odem sa tobom u pekaru da ti kupim neshto da pojedesh ti pobegnesh jer ti nisi gladan hrane vec nechega drugog ili imash kome odgovarash pa morash tome da dash pare..

a ishao si da pevash familiji gde se za neke praznike to i ochekuje i jedva chekaju da te vide.  :D

posto je i najvazniji period, detetu samo je potrebno lepa rec, manjak nervoze i osmeh. sve ostalo ionako mu ne treba. ukratko mama, tata i parce leba sa dzemom, izmedju njih :)

tachno tako. Porodica treba da bude stub oslonca detetu, za normalan razvoj deteta.

inace sto se tice devojke od 20 godina i fura kolica puna dece: a sta fali toj slici

jel ti ne mozesh da razumesh ili necesh da razumesh... zaista mi nisi jasan ili nisi dobro prochitao kada sam napisao odgovor ili jednostavno necesh da prihvatish da postoji takav odgovor?

jel ih neko bio po usima da ne idu u skolu, ili imaju lose ocene?

Pa znash da jesu. Romi nekaju para za shkolovanje 15 dece, a kote se kao zechevi.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Како год. Ја већ петнаест пута рекох да смо сви различити и да то п р и х в а т а м тако како јесте. С тим, наравно, што имам своје мишљење на ту тему.

Жао ми је што сам била отворенија да наведем свој конкретан пример са свим појединостима које те не занимају, тако да сам наведени избрисала.

Сви смо одговорни за себе и своје спасење, па ће нам на основу те одговорности и Бог дати.

Свако добро!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Винс је пун контра-аргумената, видећеш већ и сама.

Него ми остали који смо све прочитали оно што си написала

смо уживали да чујемо за једну такву причу

и за такву дивну душу као што је твоја!

Свако добро од Господа, сестро Вера.

Права си Вера  :cmizdrenje:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Vinston,

Ne verujes ni u brak niti mislis da treba da bude crkveno vencanje, pa otkud onda na ovom forumu?

Brak je svetinja koja se cuva i neguje, mozda pocinje od prvih izlazaka, spoznaje da ti ta osoba mnogo znaci. U pocetku je ljubav, fizicka privlacnost ili sto vec, kad dobijete leptirice u stomaku pri samoj pomisli da cete da vidite tu osobu je pocetak i kad nakon 20 i kusur godina jos uvek imate leptirice pri pomisli na vaseg bracnog druga znaci da imate uspesan brak. Na tome treba raditi svakodnevno i naravno da se nailazi na poteskoce ali ljubav pobedjuje. Sledi i postuj sto ti svestenik kaze prilikom vencanja i brak ce biti uspesan pod uslovom da je tu bila i ljubav.

Sto navodite primer vasih prijatelja koji zele da stupe u brak pa se roditelji ne slazu, nije lako ni roditeljima a ni mladima. Njih dvoje treba da odluce da li zele da stupe u takav brak bez blagoslova i da li su toliko jaki da mogu da izdrze sve neprilike sto ce im zivot doneti stupajuci u brak bez blagoslova svestenika i roditelja. Moraju se zapitati sto ce njihova deca da budu sutra...muslimani, hriscani ili izgubljene duse koje ce mozda zavrsiti u nekoj sekti. Verovatno ste mladi i ovo ce vam zvucati glupo i staromodno ali vreme ce pokazati. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Па добро, ако Винс има жељу да поближе упозна православну веру, и треба да поставља питања. Јер, како бисмо другачије дошли до спознања истине? Само је поента у томе да сви имамо љубави једни према другима и да не будемо острашћени у својим одговорима. Мислим да поента форума није да сви будемо истомишљеници, зато и постоје дискусије на различите теме на које ми, као индивидуе имамо слична или различита мишљења. Једино је проблем када се неко ко тражи одговор на неко питање, пристрасно држи свог мишљења а да претходно не прочита пажљиво туђе постове.

Винс, јако ми се допада што тражиш одговоре на нека питања од самих верујућих људи и њиховог непосредног искуства. Али мораш претходно да знаш да су и ти верујући људи већину својих одговора пронашли тако што су ишчитавали одређену литературу (наравно, не искључиво тако). Овде говорим о људима којима је било потребно и рационално објашњење неких појмова. Постоји и још један "тип" верујућих људи, којима је вера утемељена на неком личном доживљају и није им потребно да ишчитавају Свето писмо и оце да би се утврдили у вери.

Али бих морала да се сложим са нечијим постом (не сећам се тачно ко је у питању) да је неопходно да се пре упуштања у дискусију о неким темама, претходно добро информишеш и прочиташ о томе.

Форуми и сајтови су један од начина да се информишеш о православљу, али оно што је суштинскије и боље од тога јесте жива реч и искуство. У Србији постоји мноштво манастира и монаха од којих можеш да сазнаш заиста много.

А верујем да ће та твоја мука тражења једнога дана прерасти у ону суштинску радост!  :cheesy2:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

zivimo u istom gradu. Rom je Rom gde god ziveo, da li je to Vojvodina ili jug Srbije...Pa shta da ti kazem jedan od boljih drugara mi je Rom. Sledeci put dobro razmisli pre nego shto me optuzish da imam predrasude!!!!i da zivimo u istoj zgradi!zashto lupash?ti sa 10-12 godina imash mogucnost da odesh iz zemlje? nemoj molim te...ako nisi primetio prichali smo o klincima,a ne o adolescentima, kojima je opet neophodno da imaju 18+ da bi dobili svoj pasosh...Prljavshtina koja izlazi iz fontane i ona izlechujuca voda iz mora su dva razlichita pojma :drugarstvo:ooooooooo da.zashto ti nisi ishao po ulici i prosio i pevao po autobusima? smarao ljude da si gladan, pa kada odem sa tobom u pekaru da ti kupim neshto da pojedesh ti pobegnesh jer ti nisi gladan hrane vec nechega drugog ili imash kome odgovarash pa morash tome da dash pare..a ishao si da pevash familiji gde se za neke praznike to i ochekuje i jedva chekaju da te vide.  :)Pa znash da jesu. Romi nekaju para za shkolovanje 15 dece, a kote se kao zechevi.

nemoj biti tako bukvalan ubuduce molim te. samo sam pokusavao kontra-primerom malo da prosirim diskusiju.nisu svi Romi :) ima ih gomila razlicitih nacionalnosti, ali nije to poenta. nisu ni svuda isti, nije svaki grad Beograd, negde ne moze da se prosi ko ovde.mislim da te nigde nisam optuzio da imas predrasude, ali ako si ti to tako shvatio, izvini :)molim te da ne dozvolis sebi ubuduce takvo ophodjenje prema meni ili bilo kome ko ima suprotno misljenje od tebe. ako ni zbog cega drugog, a ono da se odrzi nivo dijaloga, a ne vredjanja :)ljudi prelaze americku granicu u gepecima, a kamoli srpsku. cigani, ako taj nacin zazele, najcesce prelaze granicu u vozovima i to bez pasosa, cak do italije stizu tako. i to u dobu od 7-16 godina najlakse, posto ne moraju da odgovoraju za svoje postupke po zakonu i u zakonskom su procepu.ako se ne varam dovoljno je za prvog obezbediti knjige, sto se toga tice.ne kazem da ce prva generacija da ide u samofinansirajuce studente najskupljeg fakulteta, ali to ne moze sebi da obezbedi svako inace :)poenta je da su osnovno i sredjoskosko obrazovanje, fala Bogu jos uvek, besplatno, i da moze svako da ga prodje.nazalost postoje i otezavajuce okolnosti u zivotu, a to ume da bude i okolnost rodjenja u odredjenim uslovima, ne i boja koze.barem ne bi trebala da bude :)
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      После празника Преполовљења Педесетнице и после Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду јеванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор, који је ископао Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о богослужбеним особеностима овог недељног дана.

       
      Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудеја и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Јеванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. Према речима преподобног оца Јустина Ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говори јој о води живој, од које никада неће ожеднети.
      Свети Кирил Александријски подсећа да водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тојест ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети.
      Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: „Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле”, Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: „јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу“.  Христом треба да се моле, јер је Христос – Истина (Јов. 14,6), и који Њиме живи – живи Истином, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи – Њиме живи, Њиме Који је ваистину истина и живот.
      Жена Самарјанка, примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Јеванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта.
      Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна. (кондак)
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Недељу 27. по Духовима 2020. л.Г.
      Јеванђеље Лука, зачало 71. (13,10-17)
      10. А учаше у једној синагоги суботом. 11. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” 15. А Господ му одговори и рече: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?” 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше.
    • Од Иван Ивковић,
      Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће.
      Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама.
      Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији.
      Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе.
      Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима.
      У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“.
      О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе.
      Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални.
      Епископ Лосанђелески Максим
       
      Извор: Епархија пожаревачко-браничевска
×
×
  • Креирај ново...