Jump to content

Брак - заједница мушкарца и жене

Оцени ову тему


da li biste stupili u brak bez ljubavi?  

179 члановâ је гласало

  1. 1. da li biste stupili u brak bez ljubavi?

    • da
      5
    • ne
      151
    • mozda
      13
    • da iz interesa
      5


Препоручена порука

??? ????? ???? ?? ?? ??????? ?? ?????: ????? ????? ?? ???????? ?? ?????:-)

ajde bre vas dvoje :)a meni to nekako tuzno, dodje onako u belom i klekne tamo a ono nista. ja bi se smorio na njegovom mestu. mislim papinom. a dodje onaj isposceni starcic posle 40 dana, nose vaseljenskog patrijarha maltene i umoli Ga, a On nam baci plamen koji ne gori ljude a svece da, tek kasnije postane pravi plamen. e mislim JOJ LEPOTE I CUDA :) a snimci nisu ko oni sektaski, nesto vidis, al sve suprotno od teksta ispod ... [boc boc sala] ako neko ne veruje nek gurne upaljac pod bradu, ima da se preobrazi u trenutku :))neam pojma, meni je ovo nesto najociglednije na svetu, pogotovo sto se to nigde drugde ne desava, a niti kome drugome do pravoslavcima, i to po "starom" kalendaru. znaci stanes, malo porazmislis sta je sve vezano tim cinom silaska Blagodatnog Ognja i mo's samo da oslepis od Istine posle toga :))nesreca je u tome, sto smo neuki i tako napamet smo skloni kojecemu, a da prethodno niti ne znamo o tome, pa da povucemo neki argument. nije da sam ni ja imun na sujetu, da Bog da umrla u meni  :cheesy1:
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 3.3k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Све је већи број развода бракова. Изгледа да се, неретко, не издржи од фазе заљубљености до зреле љубави. Заљубљеност је, могло би се психолошки растумачити, једно нереално осећање квалитета друге ли

Постоји ли идеалан брак?   Идеално није готова категорија. Идеална је тежња за идеалним. Како каже Богослов: достизање Бога је у трагању за Богом. Ми не можемо никада достићи Бога нити постићи идеал

Можда је + Порфирије некад имао маму и тату. Можда је живео у породици. Можда на основу тог искуства зна шта је брак. Можда има пријатеље који су у браку. Можда је његов брат у браку са неком попадијо

Постоване слике

Медо, мислим да не можеш тако да гледаш. Чудо са тим Огњем је чињеница. Али зар сматраш да би сад сви требало да поверују у Бога јер нам Он шаље неко чудо са пламеном? И да су будале и неразумни они који не верују у Бога и даље?

Мораш мало више отворити очи и проширити перцепцију.

Ево једног конкретног питања. Шта би се десило када би Бог дошао, и све на свету убедио и доказао да Он стварно постоји?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

????, ?????? ?? ?? ????? ???? ?? ??????. ???? ?? ??? ????? ?? ????????. ??? ??? ??????? ?? ?? ??? ??? ??????? ?? ???????? ? ???? ??? ??? ?? ???? ???? ???? ?? ????????? ? ?? ?? ?????? ? ????????? ??? ???? ?? ?????? ? ???? ? ?????

????? ???? ???? ???????? ??? ? ????????? ??????????.

??? ?????? ?????????? ??????. ??? ?? ?? ?????? ???? ?? ??? ?????, ? ??? ?? ????? ?????? ? ??????? ?? ?? ??????? ????????

cek cek polako brate ;)neko cudo sa plamenom ? pa dobro brate slatki, a koliko i kakvih cuda je potrebno, zar su svi ljudi toliko otupeli? znas, samo je mali trud potreban da se poveruje. kad bi ono neko doziveo i malo se zainteresovao zasto se tad, tamo i zbog cega to projavljuje, e onda je stvarno potrebno da nesto i dalje nije u redu sa covekom. i ja sam bio budala i nerazuman pre, a i posle krstenja :) nisam rodjen pravoslavan i naputovao sam se dovde iskustveno, tako da svakojake stvari mogu da razumem :) jureci po netu za linkovima, videima i slikama, naletao sam na reagovanja tipa: pa ja nisam ni znao da ovo postoji, cak i od katolika, u ovo doba masovne komunikacije. ok nemaju svi net, ali TV je daleko rasireniji. tamo gde nema ni jednog od ova dva, e pa tamo vlada prava blagodat i sloboda, tamo to ni ne treba  :cheesy1:

tuzno ti je pitanje, zar vec Gospod nije sisao sa nebesa i ovaplotio se i sve nas ovde uverio ? a ipak se desilo raspece i Vaskrs :)

neam pojma, meni je ovo nesto najociglednije na svetu, pogotovo sto se to nigde drugde ne desava, a niti kome drugome do pravoslavcima, i to po "starom" kalendaru.

?????? ?? ????? ??? ???? ???????????? ???????.
slazem se, samo je Pravoslavlje jedini put i istina, na stranu sto je to blagodat svim ljudima na zemlji, dok god se desava :) a mislio sam konkretno na samo cudo silaska Blagodatnog Ognja :)
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

nisam nazalost imao mozga na vreme da procitam bilo sta od Dostojevskog ...

Citaj sada, Dostojevski moze da se cita kao i Biblija, uvek i uvek ispocetka.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

nisam nazalost imao mozga na vreme da procitam bilo sta od Dostojevskog ...

???????? ?? ????????, ????????. ???? ????.
ne chita se poglavlje chita se cela knjiga :(
???????. ???, ????????? ?? ????? ?? ?? ???????????? ???? ??????? ??? ?? ??????? ?? ????????. ?? ?? ?????? ??????? ?????. ??? ?????.
slazem se. Nego kada vec krece da chita knjigu da uzme od korice do korice  :)
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

slazem se, procitacu ;)

nego, dijaloga radi, poenta pitanja je ?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Верујем да је поента питања у слободи која је дата сваком човеку, како би сам, без ичијег наметања дошао до спознања Истине. Господ је свемогућ, па би као такав могао сваком појединачно да укаже на Своје постојање, а то не чини управо зато што је човеку дата поменута слобода да сам схвати...

А кад смо већ код брака... Верујем да је брак својеврстан излазак из егоцентризма и спремност на компромис, прихватање одговорности и пре свега, љубав која је спремна на жртву (без негативне конотације овог појма "жртва") ;)

Зачуђује колико младих данас на питање о браку и деци одговара: "Ма какав брак, нисам способан ни сам о себи да се бринем". Е то је већ својеврстан егоизам (свестан, несвестан или подсвестан), неспремност на компромис, дељење, заједничарење и сл. И све је то у реду док се тог оправдања држе млади са својих 20-ак година, али кад нешто такво изговори неки двадесетседмогодишњак... то већ не разумем.

Ето, то је само једно од могућих виђења брака. Наравно, врло сажето, јер брак и јесте једна комплексна тема. А да је света тајна и благослов, то свакако јесте.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

???????? ?????? ?????? ????? ?? ?????? ? ????? ? ???? ????????: "?? ????? ????, ????? ???????? ?? ??? ? ???? ?? ?? ??????". ? ?? ?? ??? ??????????? ??????? (???????, ????????? ??? ??????????), ??????????? ?? ?????????, ??????, ????????????? ? ??. ? ??? ?? ?? ? ???? ??? ?? ??? ????????? ???? ????? ?? ?????? 20-?? ??????, ??? ??? ????? ????? ???????? ???? ?????????????????????... ?? ??? ?? ???????.

interesantno shvatanje. Pazi ovako imash 27 godina, nemash stabilan posao, zena ti ne radi, nemash svoj krov nad glavom. Ti treba da zivish od nechega. od ljubavi i promaje na zalost stomak ne mozesh da nahranish. Samo zdravorazumsko shvatanje istine moze da dovede do odgovora, nisam sposoban ni o sebi da se brinem.Znam da crkva nedozvoljava razvod braka?ali opet ima razvoda, kako se to karakterishe ?
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Е то је већ питање да ли је претежније материјално или нешто друго... Додуше, као слободан, човек доноси одлуке и бива одговоран сам за себе и своје поступке. Те је стога сувишно да говорим у туђе име, јер заиста не знам и не могу да наслутим зашто би један човек у годинама које поменух, рекао да не може да брине ни сам о себи. Не кажем да је искључиви разлог за то егоизам, али сматрам да једним делом заиста и јесте.

Оно на шта сам мислила када сам споменула да доста младих каже како "не може да брине о себи а камоли о породици" јесте неспремност, уљуљканост и успаваност, а све то је веома комплексно и део је једног веома сложеног процеса чија историја је дуга неколико деценија.

Што се тиче пословице "где сиротиња куца на врата, ту љубав искаче кроз прозор", заиста не бих имала шта паметно да кажем. Ономе коме је материјално у животу претежније, сигурно неће бити "тешко" да се у таквим околностима разведе.

Што се развода тиче, познато је у којим случајевима Црква дозвољава развод.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pazi ovako imash 27 godina, nemash stabilan posao, zena ti ne radi, nemash svoj krov nad glavom.

joj sto ja volim one cigane :cmizdrenje: doduse oni sa 27 vec imaju 5-6 dece :star: kopaju po djubretu po ceo dan, skupljaju karton, zicu, rade ko nadnicari, i opet prezivljavaju. ako se sedi kod kuce i nista ne radi, sigurno nece da padne drvo koje radja novcanice ... ili sedmica na lotou ... vec je to ponizavajuce za coveka da se kocka svojom i tudjom sudbinom.

hocu da kazem nije poenta ziveti ko ciga, vec se cimati do padanja u nesvest. samo tad moze nesto da se postigne. mozemo raspravljati o izuzecima koji proveravaju pravilo, ali ga ne potvrdjuju.

preljuba i smrt, koliko sam ja upoznat, su razlozi za razvod i opet te tad mole da razmislis, pomiris. sve u ime ljubavi.

na ovu temu mogu samo iz licnog ugla da dam svoj doprinos, jer je tesko sagledati tudj u ovome i tudje motive za ovako nesto.

apatija, odnosno uninije, je generalno zasluzno za ovakvu situaciju medju mladima. moji roditelji su toliko imali u jednom trenutku sve, da ja to za zivota necu videti. meni licno nije poenta da sakupljam na gomilu vec da delim.

radim u maloprodaji kompjutera, sto trenutno nije bas zahvalan posao. tako sam u firmi, koja mi je inace 5. po redu za 12 godina rada, napravio. kad je stigla ova cuvena SEKA, pala je odluka da se gase dve radnje. posto volim te ljude koji tamo rade i odlicni su radnici, ma koliko smo imali neke nesuglasice, dao sam predlog da se "restruktuira" firma. dobrih ljudi tesko naaci i koji hoce i imaju volje da dobro rade, a sutnuti ih tek tako je bas nehumano u ovo vreme. tako su neki otisli u veleprodaju, neki rasporedjeni drugde, na malo drugacije poslove nego do tad. sva sreca firma je dovoljno stabilna da pretrpi tako nesto. a i moj predlog je prihvacen sumnjicavo u pocetku zbog troskova. posto para vrti gde burgija nece, predlozio sam da moja radnja snosi troskove tih ljudi, koji su ostali vezani za maticu. ternutno, mnogo bolje funkcionise firma, jer su ljudi zahvalni i sad je sve ok. jeste sve malo klimavo i napravili smonovi kostur na starom, al je cvrst teren za nastaviti.

da se desilo da su ti ljudi iz te dve radnje otpusteni blanko, ostali zaposleni bi pali u apatiju. zasto? pa zato sto bi bili samo sledeci u nizu. mora se brinuti jedan o drugom.

poenta ovog mog skribomanskog posta je da su ovo veoma fluidna vremena i da se mora tako problemu i prici. evo sad se bas jedan kolega vencao. da vidite gde zive njih cetvoro. u malom stancicu, koja je na drzavnom posedu i preti im izbacivanje svakog dana, gde je on sa svojom porodicom ziveo 30-tak godina, a na ulici prakticno. i opet nisu u bedaku, vec su srecni. a ona dosla iz svoje kuce i vece. e to je ljubav. za to ne treba puno, a Bog ce sve dodati :star:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Др Никодим Милаш

БРАК

ИЗМЕЂУ ХРИШЋАНА И НЕХРИШЋАНА

Брак између хришћана и нехришћана није био допуштен ни у каквој хришћанској држави за дуги низ вијекова, све до прошлога вијека. Ово је важило не само у православним и римокатоличким државама, него и у протестантскима. Разлика вјере (disparitas culpas) наводила се међу главним сметњама брака у свима грађанским законицима, од које већином није се допуштала ни диспенсација. Од ове опће норме одступила је у прошлом вијеку прва Француска, кад је 1804 издан Code civil, у којем се брак сматра као институт искључиво грађанскога права и као извор цивилних права. На вјерску страну брака законик се овај не осврће, и према томе признаје законитим и брак између хришћана и нехришћана, само ако нема других закоником предвиђених сметњи за дотични брак. Ово је затијем прешло из тог француског законика у поједине друге западне државе, главним начином протестанске, у којима се данас допушта и признаје законитим брак између крштених и некрштених. Али у већем дијелу осталих хришћанских држава брак се овакав не признаје, и у дотичним грађанским законицима тих држава он је изрично забрањен, и ако је склопљен био, уништава се као да није ни био. [1]

Овако је између других хришћанских држава данас и у Аустрији. По § 64 аустријског грађанског законика не признаје се брак између хришћана и лица, која не исповиједају хришћанску вјеру. Разлика вјере броји се међу брачним сметњама јавнога права, те ако се ова сметња покаже при једном већ склопљеном браку, дужна је надлежна власт према одредби § 94 истог законика да званично поступи за уништење таквога брака. Догађај један скорашњи међутијем показао је, да одредбе ових параграфа немају безусловни значај, и да и у аустријској држави, покрај свега тога што римокатоличка вјера има велики значај, ипак може бити дозвољен и признат законитим брак између крштених и некрштених. Ово је изазвало мноштво чланака у јавној штампи, и особито је либерална штампа узела то на нишан, обзиром на питање о реформи брачнога пара, што је данас на дневном реду у Аустрији, — а за коју се реформу на све страве живо агитује.

Ово је тај догађај:

Један Јеврејин, аустријски поданик, одлучио је да узме за жену једну римокатоличкињу. Ово није могао он да учини, јер такав брак забрањује поменута законска одредба. Он се обрати римској курији за диспенсацију, и добије ту диспенсацију. Дотични римокатолички свештеник, коме се тај Јеврејин обратио, видећи дозволу римске курије, вјенча по прописаном црквеном обреду истог Јеврејина са вјереницом му, римокатоличкињом. Али овакав брак није имао вриједности пред грађанском влашћу, јер се косио са одредбама грађанскога законика. Да би то тај Јеврејин постигао, без чега би му у животу узалудно било оно црквено вјенчање, он се обрати надлежној политичкој власти (ц. к. намјесништву у Трсту), тражећи да му се брак конвалидује. И то он добије. Таким начином данас један аустријски поданак Јеврејин живи у потпуно законитом браку са својом женом, римокатоличкињом? [2]

Догађај овај, који је много значајан за брачно право уопће, било да се брак сматра као цивилни уговор, или као црквена тајна, изазивље потребу осврнути се на то, како стоји у историји брачнога законодавства питање о разлици вјере, као сметњи браку, затијем, да ли разлика вјере саставља апсолутни узрок за развод брака, и у зависности од тога, да ли је законски могућа конвалидација од стране надлежне више власти једнога брака, који је већ склопљен при постојању те брачне сметње.

1.

По природном својем карактеру, брак је неразлучна веза и постојана заједница између мужа и жене за цио живот.

Овако су појимали брак од најстаријега доба сви народи, код којих је у животу и обичајима владало етичко начело, независно од вјере коју су они исповиједали. Овакав брак није могла хришћанска црква да осуди, јер је он у себи имао и главне елементе хришћанске етике. А ово црква показује на дјелу и данас, признавајући бракове јудејске, мусулманске и сличне, потпуно законитима са црквено-правнога гледишта, шта више она их за такве сматра и тада, кад једна породица јудејска или мусулманска пријеђе у хришћанство.

Али признавајући и уважавајући етичке елементе законитога, брака, склопљенога ван хришћанске заједнице, црква је уједно захтијевала од својих припадника да склапају своје бракове слиједећи прописима јеванђеља, и да такви њихови бракови буду само у Господу (I Кор. 7, 32). Захтијевала је она, да у браку њених синова, поред физичког јединства између мужа и жене, и поред етичке стране брака, која се мора састојати у потпуној и неразлучној опћности свију односа живота између њих, буде такођер и јединство вјере, које би служило видљивим изразом, да је такав брак у пуноме смислу у Господу. Ово је црква захтијевала и морала је да захтијева од својих синова, што брак, већ и по римском појму о њему, мора бити потпуна заједница не само етичких и правних, него и вјерских односа између мужа и жене; [3] а такве заједнице у пуноме смислу не може бити, ако нема вјерског јединства у браку, ако муж исповиједа хришћанску, а жена неку нехришћанску вјеру. Ово становиште хришћанске цркве у питању брака између њених припадника појмљиво је и јасно, а да му не треба разјашњења. Апостол Павле, истичући да хришћани треба да склапају своје бракове само у Господу, како би муж и жена били везани међу собом јединством вјере и у тој би вјери одгајивали пород свој, напомиње им, да није ни природно да они вуку у туђем јарму невјерника (II Кор. 6, 14). Учење ово о браку хришћана новозавјетног св. писма постојало је слично и у старозавјетном, у којем је Јудејима забрањено било ступати у брак са одређеним народима, који нијесу исповиједали истиниту вјеру у Бога (I Мојс. 27, 46; II Мојс. 34, 16; V Мојс. 7, 23; 20, 14—18). Исто учење развили су оци и учитељи цркве, почињући од првога доба хришћанске цркве. У почетку III вијека чује се оштра напомена о томе код Тертулијана: "Fideles gentilium matrimonia subeuntes, stupri reos esse constat." [4] Картагенски епископ Кипријан, који је живио мало послије Тертулијана, слиједи у томе Тертулијану, па наводећи како новозавјетно писмо осуђује бракове крштених са некрштенима, каже: "iungere cum infidelibus vinculum matrimonii, prostitnere membra Christi est." [5] Под именом "infideles (невјерни)" разумијевали су се тада на првом мјесту Јевреји, затијем незнабошци (gentiles) и на посљетку и сви они хришћани, који нијесу имали правилно крштење, т. ј. који нијесу крштени онако, како је то Христос заповједио (Мат. 28, 19), и које је црква називала јеретицима (haeretici) у строгоме смислу. [6] Крштење дакле, и то правилно крштење, било је главно што се узимало у обзир при суђењу о разлици вјере, кад се имао неки брак склопити. У овоме смислу говоре о разлици вјере, као сметњи хришћанском браку, и канони. Лаодикијски сабор (343) у два своја канона говори о томе: у 10 канону забрањује уопће хришћанима да склапају бракове са невјернима, т. ј. са онима који нијесу крштени или су неправилно крштени; а у 31 канону допушта им то само под условом, ако ће некрштена страна примити хришћанску вјеру.

Ово становиште цркве да хришћани треба да узимљу хришћанке за жене, и да се хришћанке удају само за хришћане, усвојено је било и грађанским грчко-римским законодавством. Одредбе тога законодавства спомињу специфично Јевреје, с којима је хришћанима брак забрањен.[7] Прва је забрана бракова између хришћана и нехришћана издана царем Констанцијем 339 године, дакле готово у исто вријеме кад и лаодикијскога сабора, и пријети се капиталном смрћу сваком хришћанском поданику, који у такав брак ступи. [8] Кашње (388) издан је био други закон, у којем се брак овакав проглашује прељубом, те се хришћански супруг подвргавао криминалним законима. [9] Овај закон примљен је затијем IX вијека у Базилике, и тијем постао опћим и сталним законом за Византијску Царевину за даља времена. [10] Унесен је исти закон и у опћи канонски зборник православне цркве, у Номоканон XIV наслова, и тијем одредба тога закона постала је мјеродавна и за црквени форум у брачним питањима. [11]

Сходно сада поменутој законској одредби грчко-римског законодавства и црквено источно законодавство издало је неколико својих одредаба о браковима између хришћана и нехришћана. Послије поменутих лаодикијских канона, сличан је канон издан био 393 године на хипонском сабору, а то је 21 канон картагенскога сабора 419 године. Овијем се каноном одређује, да свештенички синови и кћери не смију ступати у брак са некрштенима. [12] Канон овај говори о свештеничкој дјеци, али по ријечима коментатора, ово се тиче једнако и дјеце и свјетовњака. [13] На халкидонском IV васељенском сабору 451 године расправљало се о овоме питању. Повод је био, што су одредбе и лаодикијског и хипонског сабора биле тек помјесне одредбе, које у разним помјесним црквама нијесу сматрали обавезнима за сву цркву, те су се и допуштали бракови између хришћана и нехришћана; а ово су чинили чак и неки, који су имали ниже степене свештенства (чаци и појци црквени). Сабор овај васељенски морао је о томе да изда норму, која би била за све хришћане обавезна, те је својим 14 каноном забранио брак хришћана са некрштенима, осим ако дотично некрштено лице обећа да ће примити православну вјеру; а ко поступи против овог подлежи канонским казнама. Ову исту одредбу поновио је 691 године трулски сабор својим 72. каноном.

Овај трулски канон заједно са 14 канон хадкидонским приведени су упоредо са поменутом одредбом грчко-римскога законодавства 388 године у Номоканон XIV наслова, и тијем је признато за сву православну цркву, да разлика вјере чини сметњу за хришћански брак, другим ријечима, забрањен је брак између хришћана и нехришћана.

2.

Брачна ова сметња оснива се па позитивном праву, и, према томе, није дозвољена диспенсација од исте сметње. Овако би по правилу морало бити, једнако као и за сваку другу одредбу позитивнога права; тијем више пак, што у томе праву нема нигдје спомена, да би надлежна власт могла од тога одступити, и у даном случају дозволити да један крштени узме за жену некрштену, или да се једна крштена уда за некрштенога. Али постоји одредба, и то управо тога права, да разлика вјере није безусловни узрок за развод брака склопљеног између крштених и некрштених, него да се такав брак може при потреби конвалидовати. И ова околност наводи природно на мисао, да можда не треба узети у апсолутном смислу поменуту забрану диспенсације од оне брачне сметње. Да се ово разјасни, потреба је најприје разгледати, шта каже позитивно право о разлици вјере у питању развода брака, који је већ састављен по једној од оних разних форми склапања брака, које су постојале и које и данас постоје.

Слушајући апостолску поуку већ први хришћани избјегавали су брак са нехришћанима, и пазили су да би само са хришћанским лицима своје бракове склапали. Да ово није могло бити увијек лако да се учини, по себи се разумије, кад се само помисли, колико је мален био број хришћана у почетку и да је много времена требало док се број њихов умножио тако, да би без великога труда могли они наћи себи брачне другове једнакога вјеровања, Ово је био узрок да, поред строго хришћанских бракова, било је и таквих, у којима је муж био хришћанин а жена није, или жена је била хришћанка а муж није. При чему се водило рачуна о томе, да се и кроз бракове хришћана са нехришћанима могу лако ови посљедњи обратити у хришћанство; и осим тога, при постојећим тада у држави законима о браку, на које су се морали хришћани освртати ради признања њиховога брака законитим са грађанске стране, врло често им је бивало готово немогућно да свагда и строго поступају у питањима брака по апостолској поуци. Све ово црква је морала узимати у обзир, и стога она је снисходила, и признавала је у даним приликама бракове својих припадника и са нехрпшћанима. А могла је она да то чини, јер у хришћанском моралном учењу није бало никакве изричне одредбе о томе, као што није било одредбе да би безусловно био забрањен брак између хришћана и нехришћана. Напротив, постојала је у новозавјетном писму забрана, да се раскида брак између мужа и жене ради тога само што једно од њих није исповиједало хришћанску вјеру. "Ако који брат има жену некрштену", каже у томе писму, "и она се приволи живјети с њим, да је не оставља ; и жена ако има мужа некрштена и он се приволи живјети с њом, да га не оставља ; јер се посвети муж некрштен женом крштеном, и посвети се жена некрштена од мужа крштена" (I. Кор. 7, 12-14). Ово мјесто из новозавјетнога писма показује много јасно не само то, да се може трпјети у хришћанству брак хришћана са нехришћанима, него, ако је такав брак склопљен био, забрањује се раскидати га. Мотив такве одредбе новозавјетнога писма о оваквим браковима, осим горе наведенога, састојао се још у нади, да се таквим браком може лакше склонити да прими хришћанску вјеру страна, која ту вјеру не исповиједа; "јер шта знаш, жено, да ако мужа спасеш, или шта знаш, мужу, да ако жену спасеш", пише на истом мјесту новозавјетнога писма, које је горо било споменуто. Ово је посљедња ријеч у новозавјетном писму о браковима између хришћана и нехришћана, и ово оставља догматичко учење хришћанске цркве. Хришћани треба да склапају бракове са хришћанима; је ли пак био склопљен брак између двоје, од којих је једно крштено; а друго није, и брак такав одговара у себи и по природном карактеру брака, у таквом случају такав се брак у хришћанској цркви признаје, и забрањено је уништавати га.

Са овога гледишта судили су о браку између хришћана и нехришћана и оци и учитељи цркве. Василије велики у свом 9. канону, говорећи о узроцима развода брака, наводи сада споменуто мјесто из новозавјетнога писма и забрањује раскидати брак, који је склопљен био између крштених и некрштених, спомињући онај исти мотив, који спомиње и новозавјетно писмо; другим ријечима, не признаје узроком развода брава разлику вјере (disparitas cultus). [14] Слично се изражава и Јован Златоуст, Василијев савременик. [15] Августин пак са онаквим ауторитетом, какав је имао он сам у првој половини V вијека на западу, истиче у својем догматичком спису De fide et operibus, да у св. писму он није нигдје нашао, да би требало развргнути брак, који је склопљен између хришћана и нехришћана; [16] а у својем спису De adulterinis coniugiis називље просто прељубом, кад хришћански супруг напусти своју нехришћанску супругу, и хоће да ступи у други брак. [17] Познато је пак да су многе побожне хришћанске жене биле у браку са нехришћанима: Евнихија матер Тимотија, ученика Павлова, Еулалија матер св. Лете, Нона матер Григорија Назијанзина, Моника матер Августинова, Анастасија, Публија, Цецилија и друге многе, које су црквом уважене као свете жене. [18]

Црквено законодавство дало је санкцију овоме, што је постојало предањем и обичајем у цркви. Споменути 9. канон Василијев примљен је на трулском васељенском сабору као канон обавезни за сву цркву; а овај исти сабор у оном истом свом канону (72.) утврдио је ово. Забранивши овај сабор да се склапају бракови између православних хришћана и оних који не исповиједају чисту православну вјеру, наређује уједно сабор овај, да не треба уништавати брак, ако су у том браку супрузи разнога вјеровања, и наводи оно исто мјесто из новозавјетнога писма, које је споменуо Василије велики, и по коме је забрањено раскидати постојећи брак ради разлике вјере међу супрузима. Овај трулски канон, као посљедњи по времену између опћеобавезних за сву цркву канона, важи и мора важити као опћа црквено-правна норма у православној цркви, и по томе забрана да се уништава постојећи већ брак ради разлике вјере међу супрузима, оснива се на позитивном праву цркве. Друга је сасвијем ствар, ако у једном хришћански склопљеном браку једно од супруга одступи од хришћанске вјере, - о чему је на другом мјесту већ говорено било. [19]

Из овога учења цркве, да је забрањено уништавати брак ради тога, што једно од супруга исповиједа хришћанску вјеру а друго не исповиједа ту вјеру, слиједи, да црква у начелу признаје законитим и брак између хришћана и нехришћана, ако такав брак постоји и ако он иначе одговара природном карактеру брака. Ово признање цркве законитости таквога брака, потиче из оне више тежње, која је изражена у поменутом мјесту новозавјетнога писма, и из оног опћег начела којега се црква увијек држала, и данас држи, да ваља попустити у ванредним приликама од строгости установљених опћих норми, кад то захтијева потреба времена и лица, и кад ће тијем да се отклони могућа саблазан и породичка или друштвена штета, а у изгледу је да се постигне неко добро; наравно, ако неће од тога попуштања претрпијети опће начело морала и права, и неће пострадати значај и углед цркве. Попуштање ово цркве од строгости опћих правила у појединим случајевима и снисхођење људским слабостима и потребама времена, види се изражено у животу цркве свију времена, од најстаријих. [20]

Ово што вриједи за признање законитим брака већ склопљенога између хришћана и нехришћана, мора досљедно вриједити и кад неки ради изузетних и ванредних својих прилика ишту да им се дозволи склопити такав брак. Идентични мотиви важе и за један и за други случај. Ако црква ради тих мотива налази да призна брак између хришћана и нехришћана, који већ постоји, ради истих мотива она може и да дозволи да се такав брак склопи, кад је дотични за то замоле. Ако она може по позитивном праву да конвалидује један такав брак, она тада може и да дозволи да се такав брак склопи, ако само речени мотиви постоје, може дакле да даде диспенсацију од брачне сметње, која бива од разлике вјере. О овоме се у позитивном праву цркве не спомиње, али у обичајном праву њеном свједочи о томе не један примјер. Валсамон у својем коментару 72. канона трулског спомиње, да су у његово доба (XII вијек) поједини епископи давали дозволу за бракове између хришћана и нехришћана, и као да је тога морало много бивати, јер се он на то жали, и да би требало то ограничити. [21] А да су овакви бракови особито између хришћана и мусулмана, бивали, почињући од XIII вијека па у напријед, и да је црква то дозвољавала, ово је добро познато из историје.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      После празника Преполовљења Педесетнице и после Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду јеванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор, који је ископао Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о богослужбеним особеностима овог недељног дана.

       
      Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудеја и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Јеванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. Према речима преподобног оца Јустина Ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говори јој о води живој, од које никада неће ожеднети.
      Свети Кирил Александријски подсећа да водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тојест ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети.
      Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: „Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле”, Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: „јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу“.  Христом треба да се моле, јер је Христос – Истина (Јов. 14,6), и који Њиме живи – живи Истином, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи – Њиме живи, Њиме Који је ваистину истина и живот.
      Жена Самарјанка, примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Јеванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта.
      Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна. (кондак)
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Недељу 27. по Духовима 2020. л.Г.
      Јеванђеље Лука, зачало 71. (13,10-17)
      10. А учаше у једној синагоги суботом. 11. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” 15. А Господ му одговори и рече: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?” 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше.
    • Од Иван Ивковић,
      Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће.
      Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама.
      Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији.
      Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе.
      Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима.
      У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“.
      О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе.
      Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални.
      Епископ Лосанђелески Максим
       
      Извор: Епархија пожаревачко-браничевска
×
×
  • Креирај ново...